header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Неогностицизам у СПЦ
Неогностицизам у СПЦ Штампај Е-пошта
петак, 30 април 2010

Urbi et Orbi

Index librorum prohibitorum

 Опростите мени скудоумном што користим речи и изреке на латинском али како другачије да започнем када код нас међ појединим епископима све врви од духа који се крије иза маске овог језика. Језик латински јесте, за мене скудоумног, језик Светих Отаца до  1054.године до када је Дух Свети и кроз њега људе чинио словесним, тј. логосним.

Нажалост, од 1054.године на овамо кроз тај језик почео је полако, али све гласније да се јавља неки други дух, који је од људи стварао и ствара мутавце и недоучке. У наслову наведене изреке указују да је тога било у историји ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве; међутим оне наше српске речи, мутавац и недоучка сведоче да је исти дух клерикализма, неогностицизма и, зашто да не, академизма итекако присутан код нас у Цркви.

   Главни протагониста овог, Цркви туђег духа, јесте пензионисани епископ Атанасије и на речима и на делу. Раме уз раме са Атанасијем је и Господин Гласоговорник Светог Синода. Нико пре пензионисаног епископа Атанасија није човека у Цркви, на Светој Литургији, називао мутавцем. То пензионисани епископ Атанасије редовно ради у својим проповедима и контактима са људима или свештеницима у Цркви (довољно је погледати на интернету записе његових беседа и служби). Пре би се рекло да његови упади у Цркве и непрекидна напетост, коју показује док служи кроз вику и сцене, представљају сведочанство да у њему пребива дух коме је тешко да се изрази смиреним речима молитве. Коме смета молитва, сами просудите.

   Наметање оваквих израза народу је неопходно да би се створила основа за клерикализам.

Ту већ, као „владар из сенке“, ступа на сцену Гласоговорник. Господин Гласоговорник својим, сведочи да постоје ствари, или боље речено «виша црквена политика» у чије су тајне посвећени само одабрани међу клирицима.

Последица тога је непрекидно кидање органске везе између верног народа и свештенства. Додатно трагична чињеница за Господина Гласоговорника и њему сличне епископе је и та да су за њих парохијски свештеници пре свега ту да слушају без поговора епископа који зна све тајне вере. Ко не верује нека се распита код свештенства у епархији Гласоговорника шта се дешава са свештеницима који питају «што не сме да се пита».

   Најсвежији пример чистог клерикализма јесте одбијање епископа да се приме потписи верника који подржавају Владику Артемија. Верни народ има право да се уплиће у ствари које се тичу његовог спасења, а овде су  на сцени много крупније ствари од оних за које је оптужен Владика Артемије.

Владика Артемије се оптужује за јерес без доказа док Игњатија браничевског нико не дира за његова учења која одударају од светоотачког искуства. Доказе о Игњатијевим новотаријама пружио је и поодавно показао Марко Ноневгеник у часопису Свети Кнез Лазар.

Међутим Игњатије је недодирљив што не чуди јер он је филозоф, а не теолог и то се лепо уклапа у надмудривање и додворавање неправославнима.

Владику Артемија прозивају због непослушности Сабору, а пензионисани епископ Атанасије и нпр. Јован Шумадијски као и Гласоговорник, у Манастиру Ћелије јавно на Благовести, своју непослушност Сабору претварају у «врлину», тј. служе како им се ћефне, а не како Сабор захтева.

Владика Артемије се прозива да је језуита и вехабија, а Атансије и неки који седе у Синоду уводе инквизицију и забрањују књиге које им не одговарају.

Инквизиторски став према неистомишљеницима није никаква новост за пензионисаног епископа Атанасија, јер све књиге и написе г. Миодрага Петровића проглашавао је за непожељне и црквенорушитељске. Пензионисани епископ Атанасије замерио је Владики Артемију и о. Симеону што је својевремено Књижара Атос издала књигу г. Миодрага Петровића, у којој је побијао ставове Атанасија у спору шта је исправно Христос или Христ. Ни у једном од својих «одговора» на писање г. Миодрага Петровића пензионисани епископ Атанасије није пропустио прилику да омаловажи г. Миодрага као некопетентног за тему око које је био спор.

Г. Миодраг Петровић, само да подсетим, јесте доктор Канонског права (докторирао ако се добро сећам 1976. године у Атини ) и дугогодишњи је сарадник САН-у.

Исти је случај са ауторима Беле књиге о Артемију који се омаловажавају у сваком погледу. Само да питам, у име многих, пензионисаног епископа Атанасија са којим правом он било коме доводи у питање статус академског грађанина (да се тако изразим)? Како и колико сам Атанасије поштује своје академско звање говори нам чињеница да је једно време подизао плату на Теолошком факултету, а да није држао предавања. Нормално то је чинио у једном периоду и Господин Гласоговорник.

Владика Артемије се оптужује: да је својим радом у епархији Рашко-призренској постао пример за непослушност и самоистицање јер је остваривао контакте са светским политичарима али је некима и ускраћивао гостопримство у својој епархији (нпр. Бајдену), наравно све «без благослова Сабора». Међутим нико не упита Игњатија и Гласоговорника ко им даде дозволу да одлазе на скупове попут Равенског када постоји одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да СПЦ иступи из Светског савета цркава тј. екуменистичког покрета. Ко је овластио Синод да ову одлуку стопира и не спроведе је у дело. Такође нико се не запита по чијем благослову долазише и Американци и Шиптари у Дечане.

У духу напред наведеног, да ли је неко поставио питање одговорности еп. Лаврентија због његовог организовања поклоничких путовања Папи у Рим? Нико то није урадио али се Владика Артемије оптужује да се не држи традиције отаца. Све је то у духу клерикализма на делу, тако да ово што се сада дешава испред Патријаршије не изненађује али стварно постаје питање СПАСЕЊА и зато народ мора да се пита.

Да би оправдали свој клерикализам пензионисани епископ Атанасије и његови сарадници уводе неогностицизам који се темељи на вулгарном академизму. Не дао Бог да сам против образовања и академског звања, свако ко може то да оствари нека му је на спасење, али сам против стварања лажног гносиса.

Управо то ради пензионисани епископ Атанасије својим «непогрешивим» и «надцрквеним» ставовима на којима би му и Папа позавидео.

Факултет је постао интелектуална радионица која је више везана за протестанте и римокатолике но за Свете Оце, то је «добро» јер они који то добро изуче знају тајну коју не зна обичан народ. Ових дана су добили и оргуље да би студенти изучавали грегоријанско појање. То није лоше али је лоше што мало има Парвославног поред овог.

Каракетристично је да се Игњатије позива често на то да «он зна то јер је читао Свете Оце и да то има на грчком», а да не наводи изворе. Титула др или мр или дипл.теолог не гарантује и духовно искуство за разумевање и пренос животног сведочанства Светих Отаца. Лепо је причати о Светим Оцима, нпр. о Светом Максиму Исповеднику али је за душу погубно ако се то ради без духовног искуства у смирењу и молитви.

У ком манастиру и код ког духовника се у хришћанским врлинама учио и вежбао Игњатије? Где можемо у пракси да нађемо да је Преподобни о. Јустин Ћелијски учио народ ономе чему га данас у пракси учи Атанасије?

Изгледа да су они сами себе научили многим стварима и да и даље само себе од себе и за себе уче, првог ко је то урадио и отпао од Бога нећу да спомињем јер је Непомјаник.

За разлику од пензионисаног епископа Атанасија, Игњатија, Господина Гласоговорника па и самозваног Архиепископа једино је Владика Артемије прошао монашки пут од А до Ш, што би рекао наш народ.

У својој гностичкоакадемској самодовољности, Атанасије и њему слични не презају ни од покушаја манипулације са Патријархом, иза кога желе да прикрију својих руку дело.  

Пензионисани епископ Атанасије и њему слични су себе одвојили од народа окруживши се чешачима ушију, а Владику Артемија народ тражи и брани без и једне речи од стране Владике Артемија којом би он то од њих тражио.  

 Епископ без народа не може да буде епископ исто као што ни народ без епископа не може да буде верни народ Цркве тј. да чини Цркву. Такође ЕПИСКОП ЈЕ У ЦРКВИ ДА СЛУЖИ И ДА СВЕ СВОЈЕ ПОЛАЖЕ ЗА ПОВЕРЕНИ МУ НАРОД А НЕ ДА МУ НАРОД СЛУЖИ КАО РОБЉЕ. Артемије је служио и служи Богу и Народу и зато га народ и препознаје као Пастира у заједници са другим Пастирима на челу са Патријархом, а вуци у овчјој кожи нека су далеко од нас.

Ето, толико од мене грешног и скудоумног.

 

Михаило Перовић

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 30 април 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 68 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.