header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Епископ Артемије: Практична веронаука (О Св. Причешћу) Штампај Е-пошта
недеља, 16 мај 2010

Шта Владика Артемије пише о Светом Причешћу и шта су проповедали месалијани

                                            ПИТАЊЕ 6

 Ја сам скоро крштена и многе ствари у Цркви ми још нису довољно јасне. На пример, чула сам да је Свето Причешће "најсветији тренутак" у животу православног хришћанина. Објасните ми шта је Свето Причешће и шта њиме добијамо. Желела бих да ми ово најважније питање постане потпуно јасно.

 

ОДГОВОР:

Смирење треба да је основна врлина сваког православног хришћанина. Она је основ и темељ читаве зграде нашег спасења коју градимо целог живота. Ви, иако почетник у вери, ту врлину показујете још у самом почетку Вашег питања, признањем да Вам "многе ствари у Цркви нису још довољно јасне". Јер смирење и јесте познање свога несавршенства, свога незнања, и своје немоћи. Значи, на добром сте путу да постанете добра хришћанка. Ако се правилно схвати Крштење, као духовно рођење, онда је ово друго сасвим природно. Вама тек предстоји узрастање у вери и у познању Сина Божиј ега.

Ваша жеља да "одмах" схватите и појмите сав значај Светог Причешћа, колико је узвишена, толико је и смела. Ако је Крштење, као што рекосмо, рођење за духовни живот, Причешће је савршенство и круна тога живота. Између та два момента уризничено је сво богатство и раскош хришћанских истина и хришћанских врлина. Оне се освајају и усвајају постепено, неприметно, онако као што дете неприметно расте и узраста у зрелог човека. Без свега тога тешко је потпуно схватити и појмити Свето Причешће и његов значај за нас. Ипак, покушаћу да што је могуће краће и простије удовољим Вашој племенитој жељи и објасним колико је то речима могуће учинити.

Метод "познања" (стицања знања) у Православљу је опит, лично искуство. Чувши од Филипа вест о појави Христа Месије, и то из Назарета, Натанаило изражава отворену сумњу питањем: "Из Назарета може ли бити што добро"? Филип му на ту сумњу кратко и једноставно одговара: "Дођи и види" (Јн. 1, 46). За време причешћивања верника најчешће се за певницом поји: "Вкусите и видите јако благ Господ", што значи да само учествујући активно у тој заиста најсветијој тајни, можемо схватити и осетити "шта је Свето Причешће". То сазнање, стечено опитом, није могуће пренети другоме путем речи (усмене или писане, свеједно). Стога, све даље што будемо изнели као одговор на Ваше питање може у најбољем случају задовољити само Вашу интелектуалну страну.

Дакле, Свето Причешће јесте најсветија Тајна коју је Господ Христос установио и својој Цркви у наслеђе оставио. Та света тајна је установљена на Тајној Вечери, непосредно пред Христово страдање и распеће на Голготи. На тој последњој пасхалној вечери, Христос је, поред осталог, благословио хлеб и вино, назвавши их телом својим и крвљу својом, разделио својим Ученицима и Апостолима (Мт. 22, 26-28),и заповедио им да и они то убудуће чине (Лк.22, 19).

Та света Тајна, у којој ми под видом хлеба и вина примамо само истинито Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа, назива се свето Причешће или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. У свим другим светим Тајнама постајемо заједничари и причасници нетварних енергија Божјих, које се једним именом зову "благодат Божија", а која нам је неопходна за узрастање у духовном животу, док у светом Причешћу постајемо причасници самога Тела и Крви Богочовека Христа, примамо га целосног у себе и сједињујемо се са Њим на иајприснији и најсавршенији начин.

Без Светог Причешћа Телом и Крвљу Господа Христа нема хришћанског и духовног живота. Они који се достојно Причешћују осигуравају себи бесмртност и вечни блажени живот. Кроз Свето Причешће православни хришћанин стално обнавља свој савез са Господом Христом, и свој завет Господу Христу дат у светом Крштењу, То ми чинимо и као појединци и као "Народ Божји", "Нови Израиљ". Света Литургија, накојој се причешћујемо, продужетак је оне Прве Тајне Вечере, и њено непрекинуто присуство у свету.

Иако је Христос свету Тајну Причешћа установио при крају свога домостроја спасења људи, Он је о њој раније често говорио и напомињао је. Једном приликом рекао је присутним Јеврејима: "Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи" (Јн. 6,53), а затим продужио: "Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни" (Јн.6, 54). То је оно што ми добијамо светим Причешћем и од светог Причешћа. А живот Вечни? Шта је то? - То је оно што око не виде, и ухо нечу, и у срце човеку не дође, а што Бог уготови онима који Га љубе.

Међутим, кроз свето Причешће ми не само да добијамо ова неизрецива и вечна духовна блага него и постајемо заједничари у Христовом животу, смрти, али и у слави. Јер Он је даље рекао: "Ко једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему" (Јн. 6,56). Постајемо, дакле, сутелесници Христови и сунаследници са Њим његове вечне славе и блаженства, јер нас Он на тај начин усиновљује Оцу своме и Богу нашем.

 У светом Причешћу остварује се неизрецива тајна. Као што деца, узимајући млеко од својих мајки, уствари се хране телом и крвљу својих матера, и тако расту, тако и ми у светом Причешћу узимамо Тело и Крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. Рекли смо овде "наше душе", јер тела наша су од земље и хране се земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном јер је Христос и рекао: "Ово је хлеб који сиђе с неба" (Јн. 6,58).

Из реченога је јасно да је неопходно да се причешћујемо ради узрастања у духовном животу и задобијања вечног и блаженог живота. Међутим, како треба да се причешћујемо, како да се за причешће припремамо да би нам оно уистину било на "исцелење душе и тела и на живот вечни", а не "на суд или на осуду", као и многе друге практичне појединости у вези светог Причешћа, сазнаћемо из следећа два одговора.

 

 Владика Артемије са својим духовним чедима

 

ПИТАЊЕ 7

Како и када треба да се причешћујемо светом Тајном Тела и Крви Христове?

 

ОДГОВОР:

Питање ово јесте наставак претходног питања, па ће и одговор на њега, природно, бити наставак претходног одговора, као што је тамо и најављено.

Искрено се радујем да и данас, у времену нашег великог моралног, духовног и националног посрнућа и пада, постоје душе које су заокупљене вечним питањима из области духовног живота. То је знак да је жив Бог наш и да је жива душа овога народа. Нажалост, још увек је неупоредиво већи број оних који се муче и које муче само овострана, материјална, земаљска питања и проблеми. Али, Христово стадо је увек било у мањини. Није чудо што је тако и данас.           Ваше, пак, конкретно питање: "како и када треба да се причешћујемо..." захтевало би читаве томове да би се на њега исцрпно одговорило. Ја ћу, пак, настојати да останем у границама досадашњих одговора, и да изнесем само оно што је најбитније.          

Исходећи из претходног одговора, где су изнесене основне мисли и појмови о самом Светом Причешћу, долазимо и до одговора "Како се причешћивати". Будући да је свето Причешће најсветији и најважнији моменат у човековом животу овде на земљи, јасно је да се том моменту не може приступати без одређене и свестране припреме. Питање, пак, припреме за свето Причешће је јако девалвирало у нашем народу.  Уврежило се из наше прошлости мишљење да је за причешће "довољно постити недељу дана", схватајући притом пост "искључиво" у физичком смислу, као уздржавање од мрсне хране. И само то, и само толико! Но такво хватање је у основи погрешно. Када то кажемо, не сматрамо да је такав пост непотребан. Напротив, сматрамо да је он, сам по себи и сам за себе, недовољан.

По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целосно биће, као једна, јединствена и непоновљива личност саздана по своме прволику - Богу. Отуда следи да и припрема за свето Причешће мора бити двојака: духовна и телесна. Телесна припрема се састоји у горе наведеној врсти физичког поста. Духовна, пак, припрема, која је много важнија (јер је и душа неупоредиво важнија од тела), састоји се, пре свега, у "духовном посту", у избегавању у току припреме свакога греха и свакога зла (у мислима, речима и делима), а затим, у очишћењу "душе и тела" у светој Тајни покајања и исповести од свих раније учињених греха. Без ове духовне прицреме, на основу само телесног поста "од недељу дана" (или било колико), нико не би требало да приступа светом Причешћу.

Долази сада тежи део вашега питања, одредити "када се треба причешћивати"?

На то директно и конкретно питање није могуће дати јединствен и конкретан одговор. Не зато што га не знамо, него зато што такав одговор не постоји. Нигде и ни од кога није одређено ни записано када и колико често се треба причешћивати, јер се та и таква питања никада нису одређивала паушално, према свима једнако. Јер, као што рекосмо, сваки човек је личност за себе, и он, као такав, ступа у лични однос са Богом својим у светом Причешћу. Не као јединка, као "једна сламка међу вихорови", него као члан и део Тела Христовог - Цркве свете православне. У право стога ни он сам, ма колико паметан и образован био, не може да "пропише" себи типик када и колико често треба да се причешћује. Ипак, постоји једно правило које нам може помоћи у решавању овога, веома важног питања из области духовног живота. Тајна је у томе да сваки верни члан Цркве Божије, који жели да се труди на своме спасењу, неопходно треба да има свога духовника (не само ради исповедања грехова), духовног оца који га духовно рађа и руководи на путу спасења. Без духовника није могуће безбедно проћи пут спасења и стићи своме назначењу - сједињењу са Богом или обожењу.              Па као што човек може имати само једног телесног оца, тако може имати и само једног духовног оца коме ће се поверити и предати на духовно старање и руковођење. Без њега ни један духовни (чак ни животни) проблем не можемо и не смемо решавати. Ако постоји здрав тај духовни однос између духовног оца и духовног чеда, онда је духовник тај (и једино он) који је властан и надлежан да процени према нашем духовном стању, ревности и труду, када и како често можемо и смемо да се причешћујемо, као и то како смо дужни за причест да се припремамо, било у посту или ван поста.                                                                                                Сасвим је разумљиво да, ако један духовник има више духовне деце (а обично их има), он нити хоће, нити може свима прописати исто правило по питању светог Причешћа, него свакоме аналогно према његовом духовном стању. Исто онако као што лекар у болници има много болесника, па не може свима преписати исти лек и исти третман лечења, него свакоме према његовој болести. А да би знао шта стварно коме треба дати, мора најпре доћи до тачне и јасне дијагнозе болести за свакога од њих.

 Да до ње дође, лекару највише помаже сам болесник, излажући му  подробно историју и ток своје болести, и описујући тачно где га и како боли. Без ове болесникове помоћи, ни најбољи лекар, ни најсавременији апарати нису у стању да утврде право стање болесника и да доведу до успешног излечења.

 Исто тако духовнику једино можемо ми помоћи да успостави тачну дијагнозу нашег духовног стања, на основу којега ће одредити шта је за нас спасоносно, тј. када и колико често можемо и треба да се причешћујемо. Да бисмо му то омогућили, ми према духовнику треба да испунимо три основна предуслова. То значи:

1. Имати пуно поверење у духовника,

 2. Бити потпуно отворен и искрен пред духовником, и

3. Имати пуну и апсолутну послушност према духовнику.

Ови предуслови су међусобно узрочно повезани и условљени јер један из другог извиру. Ако један од њих недостаје или није потпун, нису могућа ни друга два, и тада духовник (ма како велики и чувен био) не може нам помоћи у делу спасења.

   Стога, у великој су заблуди и ходе клизавим путем сви они који на основу једног разговора, или предавања "да се треба што чешће причешћивати", да је то исправно и "по светим Оцима" и тд., узимају слободу да сами себи одређују "рокове" причешћивања, да се "угледају" на друге и томе сл., па масовно иду на причешће "сваке недеље" (или чак: сваке литургије), независно од припреме за ту најсветију Тајну, на сметње које евентуално код њега постоје за свето Причешће. Такви сами ходе путем спасења, без вође и без духовника, те раније или касније, падају у разноврсне заблуде или прелести (како се то стручно назива), јер им свето Причешће не бива "на исцелење душе и тела", него "на суд и на осуду".                               Код тебе да не буде тако! Мир ти и радост од Господа.

Извор: АРТЕМИЈЕ, рашко-призренски и косовско-метохијски спископ Практична веронаука/ [епископ рашко-призренски Артемије]. - [4. изд.] - Бањска : Манастир Бањска, 2007, стр. 41-53.

+++

Михаило Перовић

КОМЕНТАР

Из напред наведених одговора Владике Артемија вернима, нарочито у последњем пасусу, јасно се види различитост у ставовима Владике Артемија и оних који су за осавремењавање црквене праксе. Владика јасно сведочи да је немогуће живети у Цркви без следовања Светим Оцима, тј. да је подвиг неотуђиви део живота у Цркви и да му је циљ Обожење човек у Христу Богочовеку. Врхунац, али и темељ живота у Цркви јесте у Светој Литургији, тј. причешћивању верних Телом и Крвљу Богочовека Христа, али Причешће није магијски чин. Либерализацијом Св. Причешћа, кроз јасно порицање подвига, поста и молитве (видљивих дела покајања која пројављују унутрашње опредељење, усмереност, човека) јесте уствари магијски однос према Св. Тајни Литургије. Уколико неко оптужује Владику Артемија да је сејач месалијанства онда заједно са Владиком Артемијем оптужује и све Свете Оце чија дела налазимо у Добротољубљу.

На крају ево ко су били месалијани и о чему и како су проповедали, па нека читаоци сами просуде колико Владика Артемије има додорних тачака са њима.

+++

МЕСАЛИЈАНИ су јеретици из друге половине IV века. Сматра се да потичу из Месопотамије (Међуречје река Тигар и Еуфрат), одакле су се средином IV века проширили у Сирију, Малу Азију, Тракију и Египат. Одмах су својом појавом изазвали реаговање Цркве. Против њих као опаких јеретика боре се Св. Амфилохије Иконијски, Флавијан Антиохијски и Епифаније Кипарски. За месалијане се зна да су много времена проводили у молитви, јер су тврдили да је молитва изнад свега и једино је средство нашег спасења. По томе су и име добили – месалијани или на грчком, евхити; ово име означава оне који се моле.

Месалијани су учили да свако од нас рођењем са собом доноси злог демона као неотуђиво наслеђе палог Адама. Крштењем је немогуће ослободити се злог демона, већ само усрдном молитвом. Осим тога, имају и догматску заблуду зато што одричу тројичност бића Божјег. Лица Свете Тројице су само облици јављања једног истог Божанства. Одбацивали су сваку врсту подвига, рад, труд, јер сматрају да то понижава духовни живот. Предавали су се молитви и созерцању. Имали су назив ентузијасти. Крајем IV века антиохијски епископ Флавијан је изобличио њиховог епископа Аделфија, а потом је уследило го- њење месалијана. Под истим именом се јављају у IX веку у Тракији. Тада су прихватили утицај дуализма, и на материју гледају као на извор сваког зла и греха. Помињу се и у XI веку под истим именом, али опет са наглашеним дуализмом, вероватно под утицајем гностика и манихејаца. По њима, Бог Отац има два сина: старији (Сатанаило) и млађи (Христос). Старији господари земљом, а млађи небесима. Старији син је, међутим, отпао од Оца и основао на земљи своје царство, а млађи је остао веран Оцу и заузео је место старијег сина. Христос ће разорити царство старијег сина.

Месалијани ће у XII веку ишчезнути и претопити се у богомилство.

ИЗВОР:  Др Радомир В. Поповић, Појмовник Црквене историје, Београд, 2004, 116.

Приредио за „Борбу за веру“:

Михаило Перовић

 

Последњи пут ажурирано ( недеља, 16 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 62 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.