header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф. др М. Павловић: Стефан Немања и Сава Немањић - очеви српске државе и нације Штампај Е-пошта
понедељак, 07 јун 2010

Проф. др Марко Павловић

СТЕФАН  НЕМАЊА И САВА НЕМАЊИЋ

ОЧЕВИ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И НАЦИЈЕ

           Прва половина XII века, за Србе, пролази у утврђивању државотворног центра у пределу брдске Србије око Раса. Господари ове источне српске области носили су наслов „великога жупана“, који указује на виши ранг од ранга локалних управника - жупана, односно на то да се рашки жупан наметнуо другим жупанима и постао „велики“.

Појава рашког државотворног цента јавља се у време уздизања Угарске до балканске силе конкурентне Византији. Угарска се 1102. прво наметнула Хрватској, затим приморским градовима, а у четвртој деценији XII века и Босни. Однос снага између Угарске и Византије највећма је утицао на судбину српских земаља. Тежећи самосталности и размицању граница на византијски рачун, велики жупани ступају у савезничке односе са Угарима. Док се између Византинаца и Угара бију битке око Београда и Браничева, Срби теже да продру на Косово и да се прошире према путу Београд - Ниш - Сердика (Софија) - главној вези средње Европе са Цариградом. На почетку XII века Срби продиру према линији Рас - Звечан - Пећ. Са неколико мањих победа и неколико тежих пораза, они су средину века дочекали у вазалном положају према Византији.

У време Манојла Комнина (1143 - 1180), опстанак на великожупанском положају зависио је од лојалности том моћном византијском владару. У кратком времену, с почетка друге половине XII века (1155-1163), на велико-жупанском положају измењала су се по византијској вољи три брата. Последњи и најмлађи, Деса, поред тога што се обавезао на покорност византијском цару, био је обећао „да ће се пред Ромејима сасвим уклонити из Дендре“ (области у суседству Ниша). Ипак, Деса је одбио да напусти Дендру, и почео да води самосталну политику, појачавајући своје везе с Угрима и Немцима. Убрзо је цар Манојло реаговао, и Деса се нашао у цариградском затвору, а на положају великог жупана Тихомир - најстарији брат Стефана Немање, будућег оснивача династије. Тихомирова браћа били су удеони кнезови.

Стефан Немања, као удеони кнез, држао је земље на граници са Визан-тијом: Топлицу, Ибар, Расину и Реке. Приликом једног сусрета са Манојлом Комнином, Немања је био одликован неком византијском дворском титулом - „царским саном“, и обдарен Дубочицом (жупом код Лесковца), уз право ексклузивног уживања за њега и његово потомство. Уздигнут над браћом руком византијском цара, он је без споразума са њима почео да гради цркве. Тиме је показивао своју побожност и подизао свој углед у црквеним круговима. Рођен у Рибници (код Подгорице) и крштен од латинских свештеника, Немања је по доласку у Рас био крштен по православном обреду. Као обласни господар - ктитор, он је манифествовао своје православно политичко опредељење. Градећи две цркве у Топлици, он је испољавао самосталност не само у ктиторској делатности. На замерке од стране браће, одговарао је да свако у својој области може чинити што му је воља. Том својом изјавом, Немања се изјаснио против система удеоних кнежевина у коме су његови носиоци морали да се саветују и договарају о најважнијим питањима.1

У настојању да своју власт прошири на све српске земље, Немања је ушао у борбу за положај великог жупана. Претпоставља се да је постао велики жупан већ 1166. Византија, пак, није одобрила ову промену. Изгнани Тихомир је, уз њену помоћ, покушао да поврати изгубљени престо, али је његова најамничка војска била потучена. Дотад провизантијски оријентисан, Немања тражи подршку код Угара и Млетака. Неколико година доцније, он наставља дугогодишњу борбу својих претходника за самосталност. Рачунајући са акцијама нових савезника, Немања 1172. шаље чете у Приморје, на Котор, и у област дуж пута Београд - Ниш. Међутим, убрзо остаје сам, и још суочен с походом који је против њега предводио сам Манојло Комнин. Потиснут у планине, он је потражио „дипломатски“ излаз. Покајнички је изашао пред Цара гологлав и босоног, с конопцем око врата и с мачем у левој руци. Пошто је предао мач, положио је главу крај Царевих ногу. Цар му се смиловао, али га је ипак повео у Цариград да му украси тријумф. „Одметник варварин, високих рамена и наочит човек“ био је пропраћен грдњом и подсмехом од масе Цариграђана. Тако је, по речима једног византијског беседника, био „јако понижен овај велики народ и онај славни поглавица“. Немања се у Рас вратио као послушан вазал византијског цара, обавезан да шаље српске трупе у византијску војску.

После смрти моћног цара Манојла, 1180, обезглављена, привредно и војно исцрпљена Византија запада у унутрашње тешкоће. Свесни њених слабости, непријатељи Византије крећу у акцију. Први напада угарски краљ. Њему се (1183) прикључује Немања пустошећи и освајајући у правцу Ниша и Софије. На југозападу, Немањина војска је продрла у Зету (Диоклитију, или Дукљу) и савладала отпор утврђених градова у којима су се углавном налазиле присталице Византије. „Поврати Диоклитију и Далмацију - забележиће Стефан Немањић - отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област.“ Међу освојеним градовима били су Скадар, Улцињ и Котор. Немања „истреби грчко име“, односно византијске присталице, а „народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој“. У Котору, који је био поштеђен од разарања, Немања је сместио једну од својих резиденција. Зету и Травунију предао је на управу свом најстаријем сину Вукану. Стара зетска династија била је потиснута. Премда је Стефан Немањић помињао само Грке, Немањиних противника било је и међу католицима у Приморју. Њих није било мало, судећи по томе да је познати Немањин противник био барски надбискуп.

Изван Немањине власти у Приморју остао је Дубровник. После неколико напада и опсада, под командом Немањине браће Мирослава и Страцимира, и самог Немање, односи са Дубровником, који се ставио под заштиту јужноиталијанских Нормана, уређени су 1186. уговором. На тај начин Дубровник је био уклопљен у привредни живот српских земаља: у њима ће се главна трговина обављати „са Дубровником и преко Дубровника“.2

НЕМАЊИНЕ ТЕКОВИНЕ. Немања није могао да задржи све освојене области на истоку. За Византију био је неподношљив губитак области уз међународни пут Београд - Ниш, а она је још имала снаге да их поврати. У бици на Морави 1190, Немањина војска била је поражена од византијске, коју је водио сам цар Исак II Анђео. Међутим, свестан Србијине снаге, Цар је са Немањом закључио частан мир. Немањи је дозвољено да задржи већи део освојених византијских области, а уместо дотадашње вазалне зависности, призната му је самосталност. У склопу мировног споразума било је предвиђено да се Немањин син, Стефан ожени Царевом синовицом. Не могавши да потчини Србију, византијски двор је употребио последње средство везивања за себе - тазбинску везу. Предвиђени брак био је свакако праћен Немањиним обећањем да ће га на престолу наследити Стефан, као византијски зет, а не прворођени Вукан.

Прво византијско-српско орођавање значило је велико признање за Србију. Као царски зет, Стефан је добио једну од највиших титула - титулу севастократора, која је за собом повлачила повластицу обраћања са „царско величанство“. На овај начин, Стефан је био уведен у царску породицу, а Србија укључена у византијску заједницу народа.

Немањине територијалне тековине сумиране су у једном његовом ау-тобиографском тексту (у уводу Хиландарске повеље) од 1198/99. „И вздвигох - каже Немања у том тексту - погибшују своју дедину и приобретох од Морске земље Зету и с градови, а од Грчке земље Лаб с Липљанем, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу ...“ Прво што пада у очи јесте да се области, којима је Немања заокружио територију своје државе, деле на обновљене („и вздвигох“) и освојене („и приобретох“). Зета је, као што ће то рећи и Стефан Немањић, стечена освајањем, али за разлику од Стефановог записа, у Немањиној повељи она се не помиње као „отачаство и рођење његово, истинита његова дедовина“. Немањина  дедовина били су вероватно Требиње и Захумље, у које је још на почетку овога подухвата, пошто је преузео велико-жупански престо и измирио се с браћом, послао брата Мирослава.

Немањино „приобретеније“ (освајање) почело је са Зетом, вероватно због тога што је она била највећи противник уједињења које би долазило из неког другог центра. Немања је, пак, узимајући на себе улогу сакупитеља српских земаља („изгубљених крајева отечаства његова“), био свестан да, „као перифериска покрајина, Зета није била подесна да остане трајно средиште српских области“. Због тога је и примио „крштење од руке светитеља и архијереја посред српске земље“. Ипак, Новаковићевом речју, Немања је сматрао „да Србија не вреди ништа, ако би била ограничена искључиво на загорске крајеве и ако би остала без мора и приморја“. Зато, у Хиландарској повељи, Немања каже: „и приобретох од морске земље ...“ Другим речима, Немања је изгледа на Зету првенствено гледао као на неопходно парче „морске земље“ за заокружење државне територије.

Дајући превагу православним областима, и учвршћујући државно сре-диште „посред српске земље“, Немања је повео широку акцију за верско ујед-начавање приморских земаља са Рашком. Многи попови у Приморју тада су се, прешавши у православље, поженили и пустили „браду и косу дугачку“. Ојачавши свој положај и државу у Приморју, Немања је своју тежњу за заокружењем територије, „раширењем и увеличањем“, усмерио ка истоку. Тако, тек са Немањом, Косово поље постало је трајна тековина.

Априла 1195. на византијски престо дошао је Алексије III Анђео, таст Стефана Немањића. Ова промена на византијском престолу условила је промену и на српском. Вероватно од раније решен да се под старост закалуђери, а суочен са жељом византијског цара да његова ћерка постане српска владарка, Немања се, марта 1196, одрекао престола у корист средњег сина Стефана. Промена на српском престолу није, дакле, извршена по начелу примогенитуре, него путем десигнације (владаревог именовања наследника). Том приликом Немања је дао завет синовима о њиховим међусобним односима: „да љубите брат брата, немајући никакве злобе међу собом. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на мој престо, ти се покоравај и буди му послушан. А ти који ћеш владати не вређај брата својега него га поштуј. ’Јер ко не љуби брата својега, Бога не љуби. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека и брата својега љуби’.“ После повлачења са престола, Немања се замонашио, добивши име Симеон. Неко време провео је у манастиру Студеници, одакле се на Савин позив упутио у Свету Гору - интернационални центар православног монаштва.

Посећујући и обдарујући светогорске манастире, Симеон и Сава су дошли на мисао, или су прихватили савет „некога старца богобојажљива“, да оснују српски манастир - манастир „за примање људи од српског народа што се одају монашком животу“. Уместо грађења новог манастира, Сименон и Сава су решили да о свом трошку обнове манастир Хиландар, који је био запустео после једног гусарског пустошења. За тај свој наум добили су одобрење цара Алексеја III Анђела. Док су радови на обнови Хиландара били у току, решен је његов правни статус. Посебним актом (хрисовуљом), византијски цар је прописао да српски манастир не буде „ником подложан“, него да је „самосталан, својевластан и самоуправан“. Са савременог становишта, Хиландар је био први српски универзитет, али - као својеврсно дипломатско представништво у Византији - и прва српска амбасада. Стефан Немања, односно монах Симеон, доживео је да види обновљен Хиландар. Ту је и умро, 13. фебруара 1199. После неког времена, из његовог гроба почело је да тече „мирисно уље“, што је представљало знак посебне Божије милости и посвећења покојника.

Вуканов преврат. У Србији, политичка ситуација је бивала све гора. Братска равнотежа узајамног уважавања између великог жупана и зетског краља, који су владали земљама различите традиције и друштвене структуре, у промењеним околностима после Немањине абдикације није се могла дуго одржати. Јануара 1198, за папу је изабран „за владара рођени“ Иноћентије III, настављач идеје Гргура VII о светској папској власти. Полазећи од тога да је „мањи од Бога, а већи од људи“, он је почео да делује на све стране, па и на Балканском полуострву. Са доласком Емерика на мађарски престо, и његовог брата Андрије за намесника Хрватске и Далмације, Угарска је повела агресивну политику. Њу више није са Србијом везивао заједнички интерес борбе против Византије. У априлу 1198, Андрија је освојио Хум и загрозио Вукановој Зети.

Пред офанзивним папством и агресивном Угарском, Вукан се, ношен мишљу да обнови Бодинову државу, вратио прозападњачкој политици. Вероватно је мислио да ће за формално признање врховне угарске власти добити помоћ да под власт свог зетског центра стави не само Рашку, него и Босну. Овај подухват требало је да изведе уз садејство Иноћентија III, коме је послао писмо са изјавом оданости и спремности да се покорава наредбама римске цркве. Као одговор, у пролеће 1199, у Зету су стигли папски легати са писмом у коме је Вукан титулисан као „Краљ Далмације и Диоклитије“. Уз потврду старе краљевске титуле, папски изасланици су донели признање барске надбискупије у њеном старом облику. Старе дубровачке претензије на бискупије у Зети, овим су за једно време биле пресечене.3

Папски легати, који су донели писмо Вукану, донели су писмо и великом жупану Стефану. Стефан их је лепо примио и поручио да ће папи, као „своме духовном оцу“, послати изасланике. Стефаново изасланство је (1202) затражило за њега краљевску круну. Међутим, Иноћентијев пристанак покварио је угарски краљ који се, услед Вукановог подбадања, успротивио крунисању средњег Немањића.

Парирајући Вукановој проримској политици, сам Стефан се упустио у воде те политике. Свестан византијске немоћи, отерао је жену Византинку. Гледајући, пак, како и његов брат ставља ногу у римску ципелу, Вукан је, у лето 1202, загазио у грађански рат. Пошто је признао врховну власт угарског краља, Вукан је уз његову помоћ отерао брата с великожупанског престола и завладао „српском земљом и зетском страном и приморским градовима и нишевским пределима“. Вуканов преврат уз угарску помоћ изазвао је напад босанског бана Кулина, који се привремено одметнуо од угарског краља. О ефектима тог напада ништа се не зна поуздано. Ипак, изгледа да је Вуканов положај уздрман, са истока угарско-бугарским ратом. Док се Угарска окретала сукобу на другој страни, обновитељ бугарског царства, Калојан, стигао је до Скопља, Призрена и Охрида. При том је посмењивао грчке епископе и поставио бугарске. После дужих преговора са Папом, у јесен 1204, Калојан је из Рима добио краљевску круну.

Стефан Немањић је вероватно постепено успоставио власт на територији коју је раније држао. У току 1205, он и Вукан поново су се нашли у односима на које их је отац заветовао. Вуканов покушај преуређења српских земаља под зетским центром и римокатоличким знаком оставио је једну дуготрајну последицу: краљ Емерик унео је „Србију“ у угарски краљевски наслов, где ће остати вековима, све до 1918.4

КУЛТ ВЛАДАРА - СВЕТИТЕЉА. Да би се њихово ровито братско по-мирење утврдило, Стефан и Вукан молили су Саву да Симеонове мошти пренесе у Србију. Сава се позиву браће одазвао већ 1206. У манастиру Студеници, где су Симеонове мошти положене у раније припремљени гроб, поновило се чудо: као и у Хиландару, из њих је потекло миомирисно уље. То је значило да су Срби добили свог светитеља, мироточца. За чудима везаним за Симеонове мошти, уследила су житија Светог Симеона која су написали Сава и Стефан. Тиме је у потпуности био изграђен култ Светог Симеона као култ владара - светитеља. Установљавајући култ српског владара - светитеља, Сава и Стефан су следили руски пример култа Светог Владимира, угарски - Светог Стефана, чешки - Светог Вацлава. Уз то, они су се ослањали на одржани племенски етос обожавања мртвих предака.

Са подизањем Хиландара и култом Светог Симеона, Срби су започели изградњу своје традиције у оквиру опште, хиљадудвестогодишње традиције хришћанства. Са установљењем култа Светог Симеона, Срби су добили свог небеског патрона, свог заступника код Бога. Следствено, учвршћен је леги-тимитет и ауторитет династије Немањића и ојачано јединство земље. Симеоновим култом потиснуто је у заборав или други план све оно што се догодило пре Немање.

Темељ црквене самосталности. Пренос Симеонових моштију у Студе-ницу представљало је само део Савиног плана за оснивање самосталне Српске цркве. Прожет идејама српске самосталности, Сава је прво Студеницу учинио самосталном у односу на рашког епископа који  је  био Грк и у чијој се  дијецези  овај  манастир  налазио.  Сходно древној пракси тражења заштите од „најблагочестивијих“ хришћанских владара, Сава је, Студеничким типиком - који ће понети домаће име Образник светога Саве српскога, одредио српског владара за заштитника самоуправе манастира. „Овај свети манастир - стоји у Типику - са игуманом поверавам ономе који влада овом земљом, великом краљу који буде у датом времену; тога да има за осветитеља ономе који би хтео да прекрши било које манастирско право.“

Самоуправа манастира Студенице нарочито се огледала у избору игумана. Поред владара - „самодржавног господина све српске земље“ и епископа, у избору студеничког игумана учествовало је и шест игумана (манастира Светог Ђорђа у Расу, Свете Богородице Градачке, Светог Николе у Топлици, Светог Николе у Казновићима /Кончул/, Светог Николе и Светог Ђорђа у Дабру). „И кад уђе владар у цркву и сви они са њим - каже се у Типику - да се посаветују и да изаберу преподобног човека који ће бити архимандрит међу свима игуманима и пастир овоме стаду.“ С обзиром да је манастир Студеница имао да буде „у почасти“, његов игуман добио је ранг „вишег од свих угумана и да се назива првим“.

Архимандритско достојанство за игумана Студенице, Сава је по свој прилици прописао према себи. Он је чин архимандрита добио 1204. од солунског митрополита Костадија Месопотамита, „који га је у том моменту учинио стварним поглаварем Српске цркве“. Као архимандрит и „први“ игуман Студенице - „виши“од осталих игумана, Сава је могао да се креће по епископијама Охридске цркве у Србији, и да „на делу спроводи идеју о установљењу народне цркве, независне од Охридске архиепископије“. Уз то, убрзо по Савином доласку у Студеницу отпочела је градња Жиче, главног храма, седишта будуће српске архиепископије. Доментијан ће рећи: „Јер ваистину Богом би наречена архимандрија /Студеница/, од које овај богољубац и основа велику архиепископију, док Спасов, звану Жичу.“5

СТИЦАЊЕ ДРЖАВНЕ И ЦРКВЕНЕ САМОСТАЛНОСТИ. С полагањем основа црквене самосталности, ојачана је државност Србије, отворен пут ка независности и њеном међународном признању. У овом смислу ваља тумачити чињеницу да се у Студеничком типику српски владар назива „самодржавни господин све српске земље“. Тим називом наглашавала се његова самосталност и самосталност државе.

Круна из Рима. Статус „самодржавног господина све српске земље“ могао је бити признат у Цариграду или у Риму, пошто су само та два светска центра имала право крунисања. Међутим, услед крсташког освајања, априла 1204, нестало је цариградског центра. Цариград је постао центар новооснованог Латинског царства; из редова крсташа изабран је цар, а за латинског патријарха изабран је Млечанин. За латинског цара, као сизерена, што директним, што индиректним везама, био је лабаво везан читав низ држава и државица. На истоку и западу нестале Византије, византијски избегли великаши, ослањајући се на локално грчко становништво, основали су „нове државе, у којима је Византија наставила да живи“.

У Малој Азији, Теодор Ласкарис (1204-1222), зет Алексија         III, створио је Никејско царство. Пошто је учврстио власт у западној Малој Азији и обновио патријаршију, био је 1208. по византијском обреду, крунисан за цара. Тако, насупрот Латинском царству у Цариграду, Ласкарисово Никејско царство појавило се као легитимни наследник Византије: Ласкарис је, наступао као „цар и самодржац Ромеја“, а никејски патријарх наскоро је понео епитет „васељенски“. На западу нестале Византије, са језгром у Епиру, Михаило Анђео образовао је Епирску деспотовину. Ова друга грчка држава такође је као свој циљ истицала ослобођење Цариграда и васпостављање старог Царства. Највећу корист од четвртог крсташког рата имао је усмеривач крсташа, Млетачака република. Млечани су постали велика колонијална сила на Истоку, господари, Јадранског, Егејског мора и прилаза Цариграду. Млетачки дужд је с поносом истицао да је „господар четвртине и још половине четвртине Царства Ромеја“.

Вођен променом у односима снага после распада Византије, Стефан Немањић се окренуо Западу, Млецима и Риму. Вероватно већ 1207/8, он се нашао у другом политичком браку, овога пута са унуком моћног млетачког дужда. О Савином ставу према овом браку нема историјских података. Судећи баш по ћутању извора, Сава се другом братовљевом политичком браку није противио. У прозападној оријентацији, Стефан је, вероватно, видео средство обезбеђења од латинско-угарског савеза, противтежу утицају Епирске деспотовине и сигурно средство за добијање краљевске круне.

   Петнаестак година после првог покушаја, Стефан Немањић је поново послао своје изасланике папи са захтевом да му се додели краљевска круна. У образложењу захтева наведено је да се Дукља (Диоклитија), у којој се родио Стефан Немања, називала „велико Краљевство од почетка“. С обзиром на то да је Дукља представљала само један део државе Немањића, требало је да краљевску круну понесе онај који је био владар целе државе. Вероватно јачи аргумент, од овога изнетог у образложењу захтева, била је Стефанова млетачка веза. По свој прилици, на млетачко заузимање, 1217, папа Хонорије III доделио је Стефану Немањићу краљевску круну. Крунисао га је посебан папски изасланик.6

У 1217. години - години добијања краљевске круне из Рима, Сава се вратио на Свету Гору. Историчари ће Савин повратак објашњавати неслагањем са братовљевом државном и верском политиком.7 Сматрало се да је Стефан, по женином наговору, за добијање краљевске круне прихватио римокатоличку веру. Ово схватање слагало се са општеприхваћеним податком да су од Папе „само католички и покатоличени владари могли добити круну“. Дарујући „покатоличеном Стефану краљевство и круну“, папа Хонорије је, речју Д. Анастасијевића, „ишао на то, да, путем покатоличења српског владара и двора, откине и Србе од грчке православне цркве, и да их привуче у католичко коло западних народа. Хонорије је на тај начин само понављао и код Срба онај исти покушај који је његов претходник Иноћентије III извршио 1204. године код православних Бугара, дарујући краљевску круну за покатоличење њиховом тадашњем владару Калојану. Папска је политика, дакле, и сад, као и пре тежила покатоличењу целог Балкана. Наде папства у том погледу, биле су сад веће него икад. Јер, Латини су још од 1204. освојили и саму главну жижу православља, византијско царство, па су на његовим рушевинама подигли своје католичке државе и државице.“

У Србији, по Савином одласку, његове присталице су ступиле у опозицију против Стефана, а сходно духу времена „опозиција режиму добила је свога израза у томе што је из Немањиног гроба у Студеници престало тећи миро“. Основ за овакво тврђење пронађен је код Доментијана, који на једном месту каже: „... и поречију (или можда пореченију), бившу между љубовном браћом“. То се разумевало као распра, споречкање између Стефана и Саве, које је довело до Савиног одласка. Свето миро, опет по Доментијану, поново је потекло тек када је, на Стефаново преклињање, интервенисао Сава. 

Стицање аутокефалности. После скоро две године „планирања у тишини Свете Горе“ Сава је, 1219, отишао у Никеју са јасном намером да издејствује самосталност српске цркве. Изашавши пред цара Теодора Ласкариса, Сава је образложио потребу организовања српске цркве, која би била брана насртајима Римокатоличке цркве, која би сузбила разорно дејство јереси, и која би помогла да се Бугарска ослободи од папске власти. Сава је, по Доментијану, рекао: „Болно ми је и жалосно, царе, моја земља нема свога архиепископа. Уз то и многе се земље налазе око отаxбине моје у области државе наше, али до њих није достигло божанско правило.“ Затим, Сава је затражио да се један од „братије“, са којом је дошао у Никеју, изабере за архиепископа.       Цар је одмах прихватио Савину молбу, а за њим и патријарх Манојло Сарантен Харитопул.

У посвећивању архиепископа за Србију, и Цар и Патријарх нашли су свој интерес. Цар је добијао ретког савезника на Балкану и потврђивао легитимитет византијског цара; Патријарху - чије се име имало спомињати по црквама у Србији - подизао се углед на рачун Охридског архиепископа с којим је већ био у спору. И Царев и Патријархов избор по природи ствари, пали су на Саву. Ипак, оба његова биографа истицала су да се он устезао да прими архиепископски чин препоручујући некога од братије. Смисао овог Савиног одрицања је у истицању каноничности избора - у томе да Сава није био једини кандидат. На „благонарочити празник божаствени“, Сава је био посвећен за архиепископа „свих српских и поморских земаља“ - како каже Доментијан, односно „све српске земље“ - како каже Теодосије.

Наскоро по посвећењу за архиепископа, Сава је, позвавши се на држав-ну самосталност Србије, од Цара и Патријарха затражио пуну аутокефалност српске цркве: да други српски архиепископ не иде „у васељену (Цариград) на освећење“, него „да буде самоосвећен у отачаству његову, као што је (ово) и Божјом помоћу самодржавно“.8 Убудуће је архиепископа имао да бира и хиротонише сабор српских епископа. Чувши овај захтев, Цар „измени лице своје због крупне молбе, јер се ни патријарху никако ни свима благороднима не учини угодна. Јер су хтели посвећењем и влашћу црквеном да ове имају покорне себи, послушне и дароносне“. Ипак, руковођен политичким обзирима, Теодор Ласкарис је изашао у сусрет и Савиној „крупној молби“. Захваљујући његовом заузимању, Патријарх „написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа, или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа“. Уз овај „благослов“, Патријарх је Сави издао и документ о постављењу: „... у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани!“

На повратку у Србију, Сава се задржао у Светој Гори и Солуну. Хиландар је напустио „узевши са собом оне за које је знао да су подобни да их постави за епископе“. У Солуну „преписа многе законске књиге и о исправљењу вере, које требоваше његова саборна црква“. Потом, „оде у земљу народа свога“.9

Другим крунисањем - Првовенчани. Убрзо по доласку у Србију, Сава је модел српске архиепископије применио на државу. Као што је архиепископски престо био постављен на домаће ноге, тако је и краљевска круна имала да се прима из домаћих руку. Домаће хиротонисање Сава је уподобио домаћем крунисању. Тако, на Спасовдан 1220. у Жичи, тек устоличен први архиепископ српски Сава „узе к себи у свети олтар“ брата Стефана и „часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавна краља српског“. „А благородни и цео народ - додавао је Теодосије - поклонише се и молише му дуг век од Бога, говорећи: - Нека буде! Нека буде!“ Теодосијево укључивање „благородних и целог народа“ опомињало је на чин крунисања византијских царева. У ствари, Теодосије је на овај начин указивао да је, домаћим крунисањем, српска држава стекла апсолутну самосталност - државну независност какву је имала и сама Византија. До крунисања у Жичи, српска краљевска круна налазила се у сенци будућих папских потврђења; од жичког крунисања она више није зависила ниоткога са стране.

У нашој историографији и дан данас постоји спор око тога да ли је уопште било другог Стефановог крунисања. Пошто је крунисање од стране папског легата непобитно, жичко крунисање је стављано под сумњу.10 Међутим, по логици ствари, без жичког крунисања српска држава не би била независна, а Стефан Немањић не би могао да понесе епитет Првовенчани. Према Михаилу Војислављевићу, првовенчаном од папске руке, Стефан Немањић могао је да буде само „друговенчани“. Он је постао Првовенчани тек примивши круну из руку архиепископа Саве. Због тога је у својој оснивачкој повељи манастира Жиче, сачуваној на зиду манастира, Стефан прописао да се будућа крунисања обављају у том манастриру: „Си же свети и преосвештени храм Спаса нашего Исуса Христа аз милостију Божијеју венчани краљ Стефан ... в сем же храм Спаса нашего зде да постављајут се вси кралије хотешти бити државе сеј ...“11

Доментијан је, изгледа зарад прећуткивања Стефановог „давања вере за круну“, римско и жичко крунисање спојио у један чин. Доментијан вели да Сава изабра „од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећенога епископа Методија, и посла га у Рим /.../ ка великоме сапрестолнику светих, папи велике римске државе .... И написавши посланицу ка великом сапрестолнику светих и славних апостола, папи, исповедавши му неутајену благодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошље благослов од светих апостола и од тога самога благословену круну, да крунише свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова, у коме се и отац њихов роди по божанственом самотрењу у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка.“ Дакле, Сава је с једне стране, обавестио папу о „благодати којом би венчан од Бога“ тј. о стицању архиепископског звања. С друге стране, Сава је тражио папско одобрење да он сам, као поглавар новоосноване самосталне православне цркве, крунише брата истом, „зетском, круном којом га је крунисао и папа“. Уз Савину поруку, његов изасланик, епископ Методије, је однео (марта 1220) и Стефаново писмо, у коме се овај представљао као „верни син римске цркве и Хонорија“.

Папа је одговорио позитивно: он је свом „римокатолику“ Стефану и „шизматичком“ српском архиепископу Сави „учинио љубав“ коју изгледа „папски Рим није никад ником учинио“. Папа Хонорије изгледа није могао да пређе преко чињенице установљења домаће цркве, праћене уверавањем о Стефановој римокатоличкој лојалности. Жичким крунисањем је, пак, српској краљевини за убудуће обезбеђен православни карактер. Речју Д. Анастасијевића „тиме је и нереална папска политика покатоличавања Балкана путем покатоличења балканских владара за награду краљевске круне, осујећена у Србији. А исто ће се десити и у Бугарској, која ће добијањем патријаршије из Никеје 1235 г., и сама коначно окренути леђа Риму. Папство је од балканских политичара, ученика Византије, преведено жедно преко воде. Владаоци Балкана узели су круне, а добили су и своје самосталне народне православне цркве. Стекли су не само пуну самодржавност, него и пуну црквену независност.“12

Са стицањем државне и црквене самосталности, политички круг грађења државе био је затворен. Цео подухват изгледа изведен по изванредном плану и са ретким дипломатским умећем. Тако, Стефаново добијање круне из Рима, Сава је употребио као кључни аргумент за добијање признања самосталне цркве у Никеји. Затим је чињеница самосталне цркве употребљена у Риму, као аргумент за уста-новљење домаћег крунисања, односно за остварење потпуне државне самостално-сти. По свој прилици, Савино руководно начело било је да иностране тековине треба остварити тамо где се то може и када се може, а утврђивати их код куће.

Два напада. На жичко крунисање жестоко је реаговао угарски краљ Андрија II. Он је био погођен не само тиме што је поремећен онај поредак у коме су Угри имали краљеве а Срби велике жупане, него је и побијено оно Servie rex у његовој титули. Теодосије вели да се на Немањиће подиже „завист краља угарскога због краљевства, пошто пре међу њима није било краља, а сада се поставише и слични њему прогласише. Многим претњама у својој гордости, хвалећи се Угрин, посла своје великаше благочастивоме Стефану краљу, одбацујући мир и љубав, а објављујући мржњу и рат.“ Напад са севера отклонио је, пак, Сава дипломатском вештином.13

Док су са севера стизале претње због установљења државне независности Србије, са југа су, стигле претње због установљења аутокефалности српске цркве и Савиног стајања на њено чело. Охридски архиепископ, учени Димитрије Хоматијан, обратио се Сави маја 1220. протестним писмом са оптужбама због његовог наводног напуштања духовних ствари и препуштања световним, овоземаљским стварима. Саву је, наводно, „поробила љубав према отаџбини ... те подвижника претворила у управитеља и старатеља за световне ствари, и учинила послаником околних владара, и тако је повученост коју је стекао код монаха уступио световном општењу. И потпуно се претворио у бриге и славољубље у свету, приређујући гозбе и јашући на коњима најплеменитије расе, лепог изгледа, заставом окићене; води и многу послугу, размећући се у поворкама, окружен чуварима, и раскошно и разноврсно.“

Одступивши од монашког завета и тонући у световне ствари, односно у политику, Сава је, по Хоматијану, пожелео и „достојанство јерарха и, наравно, отишав - не знамо куда - и наједанпут добивши то достојанство, вратио се у отаxбину велегласно проглашавајући се архијерејем Србије, где је већ и многе тобоже архијереје хиротонисао.“ Хоматијан је питао Саву „како и за коју цркву“ је рукоположен за архијереја, како је постао архиепископ када није био епископ, и којом царском одлуком је то утврђено пошто „нико није сачувао неокрњено царско достојанство“.

Хоматијанове оптужбе сводиле су се на то да се Сава „насупрот канонима, заоденуо архијерејским достојанством“ и да је затечен „као отмичар туђе области“. У ствари, охридски архиепископ био је погођен губитком јурисдикције у Србији, а са њом и прихода, „који нису били незнатни, јер су вероватно убирани, сагласно 27. новели Алексија I Комнина из 1086. године, у новцу и натури“.14

Најзад, Хоматијанове жестоке оптужбе, за наводну неканоничност српске аутокефалије, поткрепљене тумачењима неких канона, начелно су стајале на климавим ногама. Јер, како је то напоменуо Димитрије Богдановић, „услови аутокефалије нису довољно јасно и начелно прописани канонима православне цркве“, а канони настали поводом одређених случајева у давној прошлости „примењују се или тумаче према околностима. То није канонско, већ првенствено политичко питање: канони се интерпретирају са циљем који се жели постићи или који је већ постигнут.“15

Из Хоматијанових оптужби није се изродио ни спор ни раскол између охридске и новоосноване српске цркве. Хоматијан, изгледа, и није имао озбиљну намеру да угрожава српску аутокефалност. Он је хтео, с једне стране, да извуче неку сатисфакцију за материјални губитак, а с друге стране, да, приказујући Савино хиротонисање од никејског патријарха као пример нарушавања „древних обичаја у Цариграду, себи припреми терен за крунисање епирског деспота за цара“.16

Радослав и Владислав. Извесна претња аутокефалности српске цркве јавила се после изненадне смрти Првовенчаног (1228), када је на престо ступио Радослав - син Гркиње, супруг Гркиње, зет епирског владара, који се „више дичио мајчиним него очевим пореклом“, и потписивао грчки „Стефан Дука, а не Немањић“. За одговоре на нека литургијска питања, он се обраћао не своме стрицу, поглавару Српске цркве, него Хоматијану. Овако Радослављево држање тумачено је његовом спремношћу да, под утицајем моћног таста и жене, потчини српску цркву Охридској архиепископији. Сам Сава углавном је Радослављево прогрчко понашање неутралисао на спољном плану. Он је 1229/30. путовао у Јерусалим и на истоку учврстио углед српске цркве. На повратку посетио је епирског цара Теодора и бугарског цара Асена и том приликом се уверио да нема опасности за српску црквену самосталност. Два моћна владара, са претензијама на цариградску круну били су у то време само опасност један за другога.

О Радославу Теодосије је забележио да „најпре богопохвалан и изванредан, постаде покоран жени, од које и би повређен умом“. Великаши су негодовали „због неурачунљивости ума његова и одступили од њега и приступили млађем брату његову Владиславу, те међу браћом настаде мржња и гоњење због горке славе краљевства“. Сава је неко време, посматрајући даљи развитак ситуације, стишавао трвења око престола. Онда, пошто је на Балкану надвладао утицај бугарског цара, пустио је да, услед пропасти епирског заштитника, пропадне и Радослав. На престолу се нашао Владислав (1234-1243), као бугарски зет и штићеник.

Убрзо потом, Сава је напустио архиепископски престо одредивши за свог наследника  „богоразумна чрнца“, рођењем од сремске земље - Арсенија, „кога беше научио из својих уста свакој доброј навици“. Потом, Сава се поново упутио на Исток, у посету источним патријарсима (јерусалимском, александријском, антиохијском). Посећене цркве он је богато даривао уписујући у њихове именике „себе и своје родитеље и љубазнога брата свога кир-Стефана, који је био краљ“, и свуда „благословен од свију изиђе“. У Србију се враћао преко бугарске престонице, Трнова, где га је 14. јануара 1236. задесила смрт.

Владислава је стајало труда да од свога таста измоли Савине мошти. По Теодосију, пренос моштију „у своје отачаство, Земљу српску“, иницирао је архиепископ Арсеније: „Није лепо - говорио је Савин наследник Владиславу - ни прилично ни пред Богом нити пред људима да оставимо оца нешега, рав-ноапостолнога од Христа нам дарована учитеља, који је многе подвиге и без-бројне напоре поднео за српску земљу, украсио је црквама и краљевством, архиепископом и епископима и свима уставима и законима православља - да изван његова отачаства и престола његове цркве, у туђој земљи, леже свете мошти његове.“ У ствари, преношењем мошти свога оца из Хиландара у Србију, Сава је код Срба зачео веровање, које ће се одржати до XX века, да добро српске државе и народа зависи од поседовања моштију својих првих светитеља.

Сам Сава је сматран светитељем још за живота, а исцелитељска чуда десила су се још на гробу „Саве Србина“ у Трнову. После преношења и сахрањивања моштију у Владислављевој задужбини, манастиру Милешеви, наставила су се чуда: „дарова слепима прогледање и хромима ход и глухима слух и болнима исцељење“. Култ Светога Саве, који је већ постојао, посмртно је само био потврђен и формализован. Заједно са Светим Симеоном, Свети Сава ће остати вечити српски небески заштитиник. У том смислу, Теодосије је записао: „О, двојице богоизбрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који сада заједно стојите пред Светом Тројицом, облиставани светло њеном светлошћу, и гледате од ње на нас одозго, не заборавите добро се бринући за нас, народ свој.“

 НАЦИОНАЛНЕ ТЕКОВИНЕ СВЕТОГ САВЕ

Основно схватање народа (нације) Саве Немањића испољено је у Хи-ландарској повељи, коју је он 1198. или 1199. саставио за свога оца. У уводном делу повеље стоји: „Искони створи Бог небо и земљу и чловеки на неи, и благослови је, и даст им власт на всеј твари својеј, и постави ови царе, другије кнезе, ини владики, и комужде даст пасти стадо своје и сабљудати је от всакога зла находештаго на ње. Тем же, братије, Бог премилостиви утврди Грке царми, а Угре краљми, и когожде језика разделив, и закон дав, и нрави устави, и владики над њими по нраву и по закону раставле својеју премудростју.“17 Дакле, по Сави Немањићу, Бог је створио поједине народе тако што је сваком од њих дао посебан језик, посебне законе и обичаје.

Савин језички национализам. Вероватно је право да сваки народ обавља божју службу на свом језику, које су признавали Византинци, пресудно утицало на Саву да се још у младости определи за православље. За кратко време управљања Захумљем, он је морао уочити кључне разлике између римске и источне цркве. Биће речено да је Сава одабрао за свој народ православну цркву „јер је увидео да под њеним крилом и заштитом свештенство и народ самосталније кретати и развијати се може, него би под врховном управом цркве римске, која у оно доба мртвом централизацијом, мешајући се свуда и свагде насилно и у строго светске послове, те убијајући народни језик у цркви, школи и управи, стављаше запреку сваком народном напретку, особито мањих и слабијих народа и држава.“        

О првом испољавању Савиног језичког национализма, „на дан успомене преподобна својега оца“ у Хиландару, пре него што ће потећи свето миро, сведочи Теодосије. Сава се светогорском проти обратио овим речима: „Ја ћу дакле, оче, са својом братијом узићи да на пиргу на своме језику свршим јутарња славословља ...“ Одмах по Савином доласку у Студеницу 1206, ако не и нешто раније али под Савиним утицајем, у Студеници се први пут јављају српскословенски натписи. Сав ранији живопис био је са грчким натписима, што је био један од показатеља не само грчког, него греицизирајућег карактера Охридске архиепископије. Насупрот овоме, уз божје службе и натписе на српскословенском језику, ишао је Студенички типик - први устав Српске цркве и Савина организациона и проповедна делатност. То је све водило „учвршћивању народне свести о својој - српској црквености и државности“.

         Савин језички национализам, пре свега, огледа се у стварању српске књижевности, у њеном релативном одвајању од старословенске. Књижевних радова било је код Срба и пре Саве, али „тек са делом Светог Саве и развојем аутокефалне српске цркве, српска књижевност добија ону своју садржину која ће је учинити равноправним и активним учесником у књижевном животу православнога словенског света“. Од Светог Саве, па до краја XIII века, „српска књижевност настоји да ухвати корак, да досегне висину византијско-словенске литературе, да се прикључи њеној заједници. Мотив те делатности, њен главни покретач, налази се у стварању сопствених српских православних култова, култова светородне династије и аутокефалне цркве“. У циљу заснивања српске самосталности и показивања духовне зрелости, Свети Сава пише типике - правилнике о животу монаха у манастирима, Карејски, Хиландарски, Студенички; заснива књижевни жанр Житија, који се може назвати „владарском историографијом“; „службом Светом Симеону“ поставља основ литургијским текстовима, односно српском песништву; саставља Законоправило (Номоканон) - основни правни зборник српске цркве, „на коме се, бар теоријски, имало заснивати све друго право у српској држави“.

Прво питање, везано за Савин Номоканон, који је сачуван у једанаест преписа, али не и у оригиналу, је питање језика. На самом почетку зборника (књиге), преведен је термин номоканон: „Са Богом се почињу ове књиге зване грчким језиком Номоканон, а нашим језиком се кажу Законоправило.“ У поговору, који се налази у неколико преписа, каже се „изађоше на светло словенског језика ове богонадахнуте књиге што се зову Номоканон. Јер помрачење беху пре овога облаком мудрости јелинског језика, а сада заблисташе, то јест преведене бише, и благодаћу Божјом јасно сијају, незнање таму одгонећи и све просветљујући светлошћу знања и од грехова избављајући. /.../ Изађе пак на светло нашег језика овај божаствени спис старањем и љубављу великом и жељом, од младости освећенога богочастивог и преосвећеног и првог архиепископа све српске земље кир Саве, сина преподобног оца Симеона, првога наставника све српске земље.“18

Као што видимо на почетку Законоправила, име језика је остало не-одређено: „а нашим језиком се кажу“. У поговору неколико преписивача, од половине XIII века па даље, под „нашим језиком“ подразумевао се словенски језик.19 О томе да ли је тог схватања био и Сава Немањић, може се само посредно закључивати. Ваља поћи од тога да је, у стварању стандарда српско-словенског језика, Сава готово сигурно учествовао. Тако значајна реформа није се могла извршити без његовог знања и одобрења. Савин језички национализам огледао се и у писању неких повеља (Хиландарске, Жичке) и типика у којима преовлађују народни изрази, и Законоправила у које су, уз старословенске речи и преведене грчке кованице, унесене и изворне српске речи. Због тога ће страни историчари и канонолози долазити до закључка да је преводилац Номоканона, са којим су се сретали у црквама православних Словена, „вероватно био Србин, а могуће је да је то био сам Св. Сава“. Судећи по његовом целокупном родоначелничком раду на пољу књижевности и права, Сава је језик на коме је писао и повеље, и типике, и Законоправило, називао српски. Иако је кованицу „законоправило“ преузео из старословенског (методијевског Номоканона), он је под „нашим језиком“ вероватно подразумевао српски.20

Савине епископије. По повратку из Никеје, као први српски архиепископ, Сава је, поред постојеће Рашке, Липљанске и Призренске, основао осам нових епископија: Зетску са седиштем у манастиру Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, Хумску са седиштем у манастиру Св. Богородице у Стону, Будимљанску са седиштем у манастиру Св. Ђорђа (у Будимљу) код Берана, Дабарску са седиштем у манастиру Св. Николе код Прибоја, Моравичку са седиштем у манастиру Св. Ахилија у Ариљу, Хвостанску са седиштем у манастиру Св. Богородице код Пећи, Топличку са седиштем у манастиру Св. Николе код Куршумлије. Осма, односно прва, била је Жичка епископија која је називана архиепископијом и „великом црквом“.

Сава је нове епископије образовао по једном добро промишљеном плану иза кога су стајали како верски, тако и национални разлози. Епархије, са седиштима истуреним на границе тадашње српске државе, имале су да служе не само као одбрамбене духовне базе, него и као мисионарска упоришта. Зетска и Хумска епископија имале су да сузбијају римокатоличку надмоћ у Приморју, која се нарочито одражавала деловањем которске и дубровачке бискупије. До Савине акције, у претежно католичком Приморју и православни манастири били су под надзором барског надбискупа. Од времена оснивања српских православних епископија, тај однос се мења, и Савини следбеници оснивају манастире на све стране. Вероватно зарад сузбијања мађарског католичког утицаја на северу, и ширења православног, Жича је била одређена за архиепископско седиште. Дабарска епископија имала је да јача православни елеменат у Босни и сузбија римокатолички и јеретички утицај. Топличка и Призренска епархија представљале су брану према Охридској архиепископији, чији је поглавар у своју титулу био унео „целу Бугарску“.

Епископи Срби. У новооснованим епископијама, али и трима старим, Сава је за епископе поставио Србе. Он, према Доментијановим речима, изабра „од својих ученика богоразумне и богобојажљиве и часне мужеве који могу управљати људе по божанском закону ... И осветивши их сатвори их епископима, и предавши крајеве отачаства својега, и посла свакога од њих у своју енорију по достојанству како кога знађаше, научивши их богоподобно и предавши им свакоме законске књиге“, тј. примерак Законоправила.

Ако не већ на повратку из Никеје, а оно у време постављања нових епископа, Сава је у Призрену сменио епископа Грка Нићифора и на његово место поставио Србина. Због ове смене протествовао је Хоматијан: „А нарочито ако је истина и оно да си, нашав канонски постављеног епископа, то јест призренског, тирански га избацио из епископије, нагнавши јадника на оставку да би се, тобоже под видом оставке, зло сматрало без одговорности, а уместо њега поставио си тамо онога који је теби по вољи, и тако си умножио над собом гнев канона ... “

Сава и слава. Довршавајући процес христијанизације, и то православне христијанизације, Сава је стварао цркву отворену према своме народу, цркву која ће бити у најтешњем додиру са својим народом. Он није стварао неку националну религију, него је омогућио српски доживљај православља - православље „у српском духу, у српској редакцији“.

У отвореном сусрету и међусобном утицају између српске цркве и народа, христијанизована су и нека паганска божанства и обичаји. Један такав обичај, обичај славе, постаће временом српска национална карактеристика, па ће се говорити: Где је слава ту је Србин. Слава је светковина посвећена породичном заштитнику, митском претку који је христијанизован или је први примио хришћанство - први крштен, добивши име по неком од хришћанских светитеља, откуда за славу потиче и назив крсно име.

Претварање српског прехришћанског обичаја прославе породичног претка заштитника у црквено-народни обичај, везује се за Саву барем из два разлога. С једне стране, Савин став је био да прехришћанске народне обичаје, кад год је то могуће, не треба силом искорењивати, него им треба дати хришћанско обележје. С друге стране, подручје простирања славе приближно се поклапало с подручјем аутокефалне српске цркве, па њени корени вероватно леже у преображају црквеног живота извршеном у време првог српског архиепископа.21

Обједињавање православљем. Немањина државна творевина, настала обједињавањем већег дела српских земаља око рашког центра, није сама по себи била стабилна. Подухвата окупљања српских земаља било је и пре Немање, али они нису били дугог века. Духовно необједињена изнутра, и без свог места у духовности ондашњег света - хришћанству, Немањина државна творевина била је склона паду као и оне пре њега. Зато се пред Немањом, речју Новаковића, „поставила велика задаћа да састави у једно земље српске, онда до краја раздробљене, и да их споји у једно не само политиком него и религијом. Знао је добро колико је онда значило уједињење религијом.“22

Подухват верско-културног обједињавања српских земаља изнео је на својим плећима Сава Немањић. „Српску државну мисао створио је физички Немања, а интелектуално Сава.“ Везивањем српског народа за православну веру, и српске православне цркве за државу, отклањала се могућност верског сукоба и распада државе на православни и католички део. По Савиној замисли, православље је имало да буде везивно ткиво српске државе.23

Српски Мојсије. Као монах надалеко чувен и цењен, који је међународно афирмисао српски народ и државу, као оснивач српске православне цркве, преко које је утемељио православно хришћанство код Срба, Свети Сава је постао централна личност српске историје. Осећајући сву величину и далекосежност његовог подухвата, Доментијан је с разлогом, „упоредио светога Саву и његов значај за Србе са Пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ“. Као што је Бог одредио Мојсија да Јевреје изведе из Египта, тако је и Саву одредио да Србе уведе у свет хришћанства: „Онај велики боговидац (Мојсије) бројем тисуће изведе из ропства народ израиљски; а овај преосвећени (Сава) својим богоразумним учењем сатворио безброј правоверних људи, и избавивши од идолске преваре приведе господу.“         

Слично Мојсију, који је пренео свом народу законе добијене од Бога, Сава је свом народу донео „богонадахнуте књиге“ - Законоправило. „Онај велики боговидац - каже Доментијан - доби таблице закона Богом написана писмена на каменим плочама; а овај преосвећени не прими ништа на каменим плочама ни мастилом написано, но новом апостолском благодаћу прими светим Духом назнаменане таблице духовних поука, којима испуни закон и просвети своје отачаство.“ Као Мојсију, Бог је и Сави дао моћ чудотворства: „Онај велики боговидац измени дажд у град, и реке у крв; а овај преосвећени молитвом пробивши небеса, и од Господа испроси град чинећи чудо ... Савиним чудотворствима, равним Мојсијевом, Срби су стављани у исти ранг са старим народима.24

Сава и Срби католици. Иако је повео акцију за јачање православља у Приморју, Сава није користио државну силу у ту сврху, нити је ударао на ка-толичку организацију. Ниједна римокатоличка дијецеза није укинута, и нигде где је било бискупско седиште није био постављен православни епископ. И поред све своје дубоке оданости православљу, Сава није сметао с ума реалне односе у земљи, која је за собом имала један верски рат. Као мудар државник, он није „заоштравао односе између православних и римокатолика, који су били део једног истог народа и поданици једне исте државе“. Увек одмеравајући изгледе на успех са ризицима, Сава се није упуштао у авантуре.25 Ипак, Сава није одступао од пројекта српске православне нације, пројекта српског верског јединства до кога је имало да дође прелажењем Срба католика у православне: да буду верни са нама. Теодосије каже: „А крштене у латинској јереси, такође са претходним проклетством њихове зле јереси, пошто су исповедали образац вере, и пошто је прочитана молитва над светим миром, тим светим миром заповеди помазати их по свима чулима и да буду верни са нама.“ Дакле, и бескомпромисни православац Теодосије, не помиње неке мере присиле, него добровољност оних који „долазе“ да буду „верни са нама“. Теодосије је посебно истицао Савин метод убеђивања: „А благородне који су били у јересима које налажаше много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви ...“26

Визију српског православног јединства, које се временом имало остварити, Сава је могао да заснива на неколико чињеница. Прво, пред њим је лебдео очев пример, који је, иако крштен као католик, постао ревносни православац. Затим, могао је да рачуна с тим да ће римокатоличко гушење народног језика и обичаја окренути Србе католике православљу. Најзад, убеђен у надмоћ православља над римокатоличанством, Сава је посебно могао да рачуна на два извора снаге „српског православља“: један извор снаге била је добро организована самостална црква, а други светачка дела Симеона, и њега самог. У том смислу ваља разумети Теодосијев навод о чудотворним моћима Св. Симеона и „богоносног Саве“: „И то не само њим самим него и именом његовим, тако да и прости људи по кућама и они што по горама чувају стада када помузу млеко не требаху сиришта већ је било довољно само да кажу: ’Савина те молитва ускисла!’ ... И уколико се множаху чудеса, све се више у вери православља сви утврђиваху.“27

          Из књиге Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 17-34.

              ___________

1 К. Јиречек, Историја Срба, И, 71,74,124; Д. Оболенски, 264; Т. Тарановски, I, 117; Историја српског народа, I, 198; М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, 57-59.

2К. Јиричек, И, 150,151; Т. Тарановски, Историја српског права I, 110,111.

3Сходно плану да под своју круну доведе и Босну, Вукан је радио на томе да од Сплитске надбискупије отргне Босну и прикључи је Барској. Једна његова денунцијација може се тумачити у овом смислу. Наиме, септембра 1199, он је, уз наводно сазнање да су у сродству, написао Иноћентију како „не може затајити, да је у земљи угарског краља у Босни, јерес тако отела маха, да су и Бан Кулин и његова жена и његова сестра, удовица Мирослава хумског, „и многи Кулинови рођаци и преко десет хиљада хришћана, прихватили јеретичку веру. Угарски краљ натерао је неке од њих да оду Иноћентију да их он испита. Они су се вратили са једним фалсификованим Иноћентијевим писмом, те причају сада, како је Иноћентије дозволио њихову веру.“ Вукан моли папу да „сугерише“ угарском краљу да протера Кулина и његову породицу. Између редова ове денунцијације могло се прочитати како би се Вукан далеко енергичније од Угарског краља обрачунао са јеретицима. Вероватно је тиме изокола препоручивао стављање Босне под његову непосредну власт. Али, денунцијацијом, Вукан је изазвао само интервенцију угарског краља и папских легата у Босни.

4Списи Светога Саве, 116,117,183,184; Историја српског народа, I, 258-260,264,265,270; Н. Радојчић, Српски државни сабори, 68-71,216; P. Stephenson, 301; Д. Оболенски, 266; А. Соловјев, Одабрани споменици, 12; Р. Радић, Хиландар, 14-16; Р. Новаковић, 142,143; С. Новаковић, Неколика тежа питања (1913), 19,20,30; Народна енциклопедија, I, 814; С. Хафнер, 383; Т. Тарановски, Историја српског права, 129. 

5Теодосије, 81,82,94,97; Историја српског народа, I, 270-272; Д. Оболенски, 369-373. М. Петровић, Студенички типик, 11,22,23,26,31-36,155,156; Ђ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве, I, 73;  В. Мошин, 118.

6Г. Острогорски, Историја Византије, 385,396-407; С. Станојевић, Борба за самосталност, 91; С. Станојевић, Свети Сава, 15; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, 68; К. Јиречек, I, 168,1699; Историја српског народа, I, 300.

7„После Стефанова примања круне из Рима - тврдиће В. Ћоровић - Сава је, незадовољан, напустио Србију, и отишао је у Свету Гору. Он је по свом васпитању био строг православац и латинофоб, а и као државник је хтео, да се настави Немањина традиција оријентације у православском правцу.“ С. Станојевић је налазио да је Сава „љут отишао из Србије“, и то пре него што је дошао папски легат „и венчао Стефана за краља (у јесен 1217)“.

8Савина употреба Стефанове краљевске круне наводи на помисао о једном комплексном братском договору. „Могла су се наиме - вели Д. Анастасијевић - браћа тајно споразумети, да се Сава, као носилац православља у Србији, тобоже љутито склони из земље, док Стефан, помоћу своје женидбе Латинком и свог покатоличења, не добије од папства краљевску круну и док њоме не буде од папског кардинала венчан за краља; а после, да православац Сава оде са Свете Горе у православну Никеју, и да отуд донесе у Србију самосталност српске цркве. Но ја не верујем у такву игру. Јер, и ако је Сава још од оснивања Хиландара и преноса очевих моштију у Србију, живо делао и за свој народ и своју државу, а не само за православље, ипак се мени чини, да у њему није политички човек толико претезао над верским човеком, да би он одобрио Стефану чак и покатоличење у интересу српске државе“ (Је ли Сава крунисао Првовенчаног?, 253).

9Доментијан, 113-116,121; Теодосије, 122-131; Епископ Николај, 61,62,66,67; Т. Острогорски, Историја Византије, 404; С. Станојевић, Свети Сава, 17,18; Ђ. Слијепчевић, Историја, I, 80.  

10Изневши различита гледишта, Б. Ферјанчић је закључио да се „данас свакако мора усвојити старо али исправно мишљење које је изнео још И. Руварац ... да је Стефан Немањић само једанпут крунисан, и то круном из Рима“ (Историја српског народа, I, 300).

11„Откуда би - упитао се Д. Анастасијевић - Стефан могао тако нешто узаконити, да он сам, као родоначелник обновљеног српског краљевства није дао први пример за такво православно крунисање и миропомазање српских краљева“ (Д. Анастасијевић, 271,272; А. Соловјев, Одабрани споменици, 20; Т. Тарановски, I, 119).

12Доментијан, 136,137; Д. Анастасијевић, 230,310.

13Доментијан и Теодосије су Савин успех објашњавали чудом добијања леда услед страшне летње жеге. Запрепашћен чудом, „које сатвори Бог кроз преосвећенога кир Саву“, угарски краљ прихвати Саву за „духовног оца“ и предаде се његовом учењу. На крају, „одрече се јереси и вере латинске коју држаше ... а обећа да ће држати веру православља као што га свети научи“.  Савина дипломатија одвраћања угарског краља, вероватно је укључивала и папу; с тим у вези је и оно Савино тражење „благослова од светих апостола“.

14М. Петровић, Студенички типик, 65,158,159. Хоматијан је прво одао признање Сави на духовној слави коју је стекао монашким подвижништвом. „Одавно смо чули о твојој часности - писао је Хоматијан - јер, дакле, напустивши своју земљу и родбину и читаво очинско наслеђе, и просто рећи, свет и што је у свету, из ране младости си нашао Атон крај мора, Свету Гору која и јесте и зове се Свега Гора због синова подвижника у њој ... Чувен међу монасима, већ си и изван граница постао цењен.“

15Историја српског народа, I, 321.

16Хоматијан је 1225, у Солуну, крунисао Теодора И Ан|ела за цара. Тиме је задао највећи ударац никејском цару и патријарху. Овај свој поступак окарактерисао је као „детињаст“ према никејском посвећењу Саве (М. Петровић, Студенички типик, 62-65).

17А. Соловјев, Одабрани споменици, 11,12. - У преводу Л. Мирковића, овај навод гласи: „Искони (у почетку) створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над свим својим створењем. И једне постави (као) цареве, друге (као) кнезове, друге (као) владике (владаре), и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла, које наилази на њ. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке, царевима, а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и закон даде и нарави уста(но)ви, и владике (владаре) над њима (постави) по обичају и по закону, раставивши својом премудрошћу“ (Списи Светога Саве и Стефана Првовенчанога, 15,25). Језичка разлика, као народносна differentia specifica, садржана је у преводу Л. Мирковића и Д. Богдановића. Они су „и когожде језика разделив“ превели; „и сваки народ раздели“.

18Д. Оболенски, 183; Ђ. Слијепчевић, Историја, I, 79,102; Теодосије, 71; М. Петровић, Студенички типик, 25,111;  Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, 141,142,144,149-153;  Народна енциклопедија, IV, 374;  М. Петровић, О законоправилу, 28; Шест писаца XIV века, запис Григорија Рашког, 12,13,63.

19У погледу питања о језику, као претходно, ваља узети у обзир диглосију - „стање у којем се једно друштво служи двама језичким типовима, функционално диференцираним тако да се један од њих осећа као ’виши’, оплемењен, отменији и ученији, а други као ’нижи’, народски и једноставнији“. Језиком вишег реда исказивале су се ствари вишег реда; њима се обезбеђивала „сакралност и недоступност духовне тајне“. Као што је у католичкој сфери језик вишег реда био латински, у византијским областима новозаветски грчки, тако је код православних Словена функцију језика вишег реда добио ћирилометодијевски старословенски, односно, с обзиром на основну намену, црквенословенски. Старословенски није српски народни језик, него вештачки, „идеални језик заједничких корена са другим словенским народима, у који је преточена реч свете књиге и свете књижевности“. Српским изговором старословенских речи, нарочито њиховим ослобађањем од назалности, и увлачењем изворних српских народних речи обликована је српска редакција старословенског језика - српскословенски језик. Истовремено, у првој половини XIII века, српскословенски правопис се преуређује тако да се приближава „оптималном писменом одсликавању изговорене речи“. Упоредо са српскословенским развијао се и правопис народног српског језика, па се може говорити о мање-више јединственом правопису.

20И код „високопарног и стога недовољно јасног“ Доментијана, а нарочито код „много живљег и читкијег“ Теодосија, приметна је Савина љубав и старање за српску земљу. Ни код првог ни код другог не примећује се нека посебна везаност, иначе национално широкогрудог, Саве за словенски свет, а словенски језик се и не помиње. Речју Н. Велимировића, „овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам: уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу“ (Православље и политика, 16,17,42,43).

21Д. Богдановић, Историја, 96; Ђ. Слијепћевић, Историја, И, 135, 136; Народна енциклопедија, IV, 169,170; Р. Грујић, Православна српска црква, 12; Н. Велимировић, Православље и политика, 14; Историја српског народа, I, 155, н. 36; Ш. Кулишић, Српски митолошки речник, 175.

22С. Новаковић, Неколика тежа питања IV, 19.

23Народна енциклопедија, IV, 5; В. Ћоровић, Велика Србија, 5.

24Ф. Конт, Словени, II, 497. „Сви велики Срби - примећује Конт - кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време ропства и ослобо|ења у новијим временима, везивали су себе и свој рад за име и дело светога Саве.“ - По Ћоровићу, Сава је „најпопуларнији народни светитељ, с јасном националном бојом још од XIII века ...“ (Историја Срба, I, 152); Доментијан, 193, 194;  О. Мандић, Лексикон, 320-322; Друга књига Мојсијева, Свето писмо, 50,51;  Н. Радојчић, Теодосијеви погледи, 37.

25Д. Богдановић, Преображај српске цркве, Историја српског народа, I, 320; Ђ. Слијепчевић, Историја, I, 77, 101; С. Станојевић, Свети Сава, 19.

26„... обећавајући им - вели даље Теодосије - почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао би од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повињујући се, утвр|иваше у богомрским јересима, овога проклевши са великим бешчашћем из целе своје земље изгањаху, расудивши да није достојно да буду купине заједно са виновом лозом“ (146). Из овога би, на први поглед, произлазило, да је Сава са Стефаном против јеретика, па и „латинских“, употребљавао силу. Ипак, ово тумачење не стоји, кад се има у виду да и Теодосије наглашава разлику између „латинских“ и других јеретика, а казна прогонства се односила само на „богомрске јеретике“, али не и на римокатолике.

27Теодосије, 112

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 07 јун 2010 )
 
< Претходно
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 149 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.