header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Отац Антоније: Великом црквеном суду СП Цркве Штампај Е-пошта
петак, 28 мај 2010

Великом Црквеном Суду

Српске Православне Цркве

 ПАТРИЈАРШИЈА СПЦ

ул. Краља Петра 5

             Поштована господо, цењени Оци који Ум Христов имате те Вас управо стога Оцима и пастирима ословљавамо докле год то испуњавате душом и телом – Помаже Вам Господ Бог свима и у свему, а нарочито у расуђивањима и судовима које доносите, прво о себи самима, а онда и о ближњим истоверним својима, нашта сте управо и позвани позивом својим.

Не приличи хришћанину бранити се од клевета људских нанетих њему лично, јер би таква самољубива и сујетна одбрана садржала и зачетак освете, а речено нам је свима „Не свети се – освета је Моја“.

Још мање приличи хришћанину да потписује акте насупрот и шаље указе ближњем своме који му је физички доступан сусрести се и могући му их усмено саопштити или саслушати га, јер све је то знак неповерења према брату свом како вели свети Варсануфије Велики и сва та папирологија недоликује хришћанима. Зар нама којима је Господ Христос – Реч Оца Небескога – сведочанство речи братске ништа да не значи већ да потребујемо некакве потписе, дописе и клаузуле. Не позвати оптуженог на саслушање и суочење са тужиоцем наслеђе је незнабожачких диктатора и латинских инквизитора, а православље(!), какве оно има додирне тачке са тим лакомисленим и разбојничким духом овога света.

Стога, од нашег општехришћанског Великог Црквеног Суда, а у име Светог Предања Једине Православне и Правоживеће Цркве Божије, искам да ми се допусти, ако не по Црквеном, а оно бар по римском незнабожачком праву, да се браним од оптужби усмено, живом и јавном речју. Време пак за припрему одбране не захтевам, јер је исувише лако одбранити се од овако очигледног кршења, свима смиренима кристално јасног, преданог нам од светих Отаца покајно-исповедничко-благодатног Духа Једине Свете нам Цркве Божије.

„Покајте се јер се приближило Царство Божије“. Ономе који се каје придодају се брижне епитимије, „казнице“ које побуђују одржавање покајног духа и сагледавање величине греха свога према Господу Љубави, како би се свецело сагледавши га према греху своме убудуће од истог обазриво уклањао. Коначне казне на земљи, као што је то сада покушано учинити, се у Цркви изричу само јеретицима и упорним јавним саблазнитељима и срамотитељима имена православнога, хришћанскога. Прескакати расправу  о небивалим саблазнима Судија, те допуштати да такве Судије пресуђују делима потчињених им нижњих који их разобличавају, није ли то дух латинске инквизиције на  месту светог православља. Ускраћивање јавне одбране увек је сведочило о неправди тужиоца и судија, и све то на земљи и може да потраје, али само и једино до Страшног Јединоправедног Суда Љубави Божије, Суда Божијег који неће кажњавати неправеднике, већ их издвојити са све немирима и самомучењима гордости својих, како више навек не би мучили праведнике и покајнике међу родом људским, већ их у вечности од истих спасити у припремљеном им блаженству Христа кога су по земљи побожно Православили.

Судије које наводно воле цео свет (а посебно римског анатемисаног архијеретика) једино не подносе домашње своје који их брижно критикују у њиховим опуштеним екуменским дружењима са иновернима, они заборављају да „ским си такав си“ да се слуге истине не смеју дружити са слугама лажи, те да су Јевреји пре Христа увек одступали од Бога када су се дружили са другим иноверним народима. Сетимо се овде речи светоотачких: „Границе између православља и јереси су крвљу пострадалих од њих нам светитеља исписане“. Преке Судије које саветују непротивљење иноверном злу нису ли нови инквизо-толстојевци - јер зло такви више и непримећују, како у себи самима тако и у свим другим зловерним религијама и филозофијама, већ једино у својим домаћим разобличитељима. Нпр. када те неко узнемири и разгњеви не сме се само осветнички тежити казнити тај неко, већ констатовати свој гњев и немир личне рањене гордости, па тек онда приступити расуђивању о поступцима „тог некога“ који нам је , често, само несвесно поставио дијагнозу наше болести. Не примећује ли се овде толстојевштина у односу према јеретицима, а инквизиција према домаћим сведоцима одступања од предањског духа Јединосветог Православља.

Али, опет, са искреном надом да све ово умишљам, молим те Велики Црквени Суде за живу реч одбране, не себе ради већ монашког завета Богу ради који тежите ми наводно „у Име Божије“ одузети, молим Те једино стога да се надаље не би урушавао дух светог Предања Цркве наше Јединосвете, те да се не би преко „свудаприсутних“ политикантских медија по Србији народ побожни надаље смућивао Вашим даљим размонашавањима својих свештених неистомишљеника.

Једини девственик међу апостолима Свети Јован Богослов, који је у неку руку и праобраз свештеног монашког чина, у собом рукописаном јеванђељу, на питање Апостола Петра Господу, када је Петар указао на Јована речима: „А шта ће овај“, Господ одговара: „Ако хоћу да он остане докле не дођем (поново с Неба) – шта је теби до тога“. Шта ћемо чинити Велики Црквени Суде и да ли ћемо се усудити ишта слично пресуђивати поводом отимања завета монашких датих Богу Живоме, ако је Господ овом приликом , као што нам изгледа, управо благословио заветоване, правоверне, девствене слуге Своје све до краја овог времена греха, времена покајања , али и времена охолости. Просто речено ако се неко пред сведоцима заветовао Богу Живоме на служење у монаштву а не тада присутним сведоцима, могу ли сведоци располагати са тим заветом уколико заветовани није променио веру своју и окренуо се другим верама и боговима, имају ли право у то дирати или им следи Глас свише „Шта је Вама до тога“ и „зашто стојећи на вратима Цркве не улазите у унутрашњост правоживља Њеног кроз веру нам спасоносну Њену - нити другима допуштате да уђу“. 

Врлина која је основна и почетна у побожности, а која је самим тим и неопходна за спасење, по сложености – проста је, али се дугачким речима изражава: Страх Божији нераздвојан од храброг исповедања вере у Господа православљеног и познатог Црквом Једином Његовом Православном.

Страх Божији а не страх од људи па макар ти људи били наизглед и свештенство Његово које нам данас некакву модерну и реформисану истину проповеда. Јер увек се сви ми требамо присетити да је и Јуда имао и звање и одевање заједничко са смиреним Апостолима Светим, али дух притајено овосветски, маловерни а последично томе и разбојнички.

Када је свети Апостол Павле увидео неправедан и злонамеран суд над собом од стране тадашњих свештеника јудејских који су се бусали својим правоверјем и расуђивањем, изрече: „на цара се позивам“, тј позива се на државну власт да би се одбранио од тадашње умишљено православне свештеничке клике.

Стога, уколико ми се не дозволи усмена одбрана и јавно суђење пред Вама, још увек поштовани Суде, бићу приморан да се позовем и на Суд ове наше, иако у моралном распаду, али ипак државе српске и то једино стога да би се заштитили сви они које вашим тренутно иноваторским и пропапским нормативима желите поразмонашавати. Устав Цркве су свети Оци наши усавршавали ево већ 2000 година тако да је више него јасан, тј. јасно схватљив свима смирено послушнима, ма и не поседовали икаква знања сем искрености, стога се и свака непослушност и злоупотреба светих закона увек пројављује, ако ли не правним актом (услед неправде), а оно сигурно видљивим немиром гордости неправедних судија, тј са њиховим раздвајањем од Духа Љубави Распетог Смирења Христовог. Нека ни непријатељи наши дотле не стигну а камо ли Ви Господо који нам се Оцима називате, стога, - Оци нам се и на делу покажите.

Дакле, нека би нам Господ свима даровао уразумљење и љубав на делу благодаћу приметну, или, ако баш неки то крајње одбацују, нека им је Богом просто, те : „што чине нека чине брже“ како би што краће мрцварили Истину Православну у земљи Србији и то све, још и у име Бога Живога, као Његови „папо-заменици“ на земљи, наместо да буду Слуге Истине Његове, Синови Благодати Његове.

Уразумимо се сви кроз послушност учењу Једине Цркве Божије, иначе ће српска истинска искрена побожност ускоро пропиштати речима: Господе приђи с Небеса и види шта нам ови наши са православљем Ти Светим, и још чак и „у Име Твоје“, раде.

Пред Господом Живим, а ради оптужене браће наше (дакле и Ваше) све под претњом измишљеног и православљу страног „размонашавања“, дакле, ради браће наше - монашкога завета послушника православља светосавског - захтевам усмену и јавну одбрану моју пред Вама без икаквог временског одлагања овог срамног екумено-папског саблажњавања васцеле Србије са „места светог“.

дана  28. маја 2010. г.                                                                                                     

На светог Пахомија Великог (оснивача монашког саживота)                                    

 

Веровали или не,

иако грешни,

ипак монах Антоније

Последњи пут ажурирано ( петак, 28 мај 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 21 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.