header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Богомољци - хришћанска Србија
Богомољци - хришћанска Србија Штампај Е-пошта
понедељак, 15 септембар 2008

Др Драган Суботић

 БОГОМОЉЦИ - ХРИШЋАНСКА СРБИЈА

Истину о богомољцима и њиховом покрету српски народ је заборавио. Својом књигом, др Драган Суботић исправио је ову неправду

 Богомољачки покрет је особена српска појава, производ околности и људи овог православног поднебља

РАЗГОВАРАО: Добрица ГАЈИЋ

Научни сарадник Института за политичке студије, др Драган Суботић, један је од највреднијих млађих истраживача у нашој научној јавности. Рођен је 1959. године у Чачку. До сада је објавио десетак књига и мноштво библиографских јединица из историографије, политикологије и религијске социологије. Његова књига о настанку и развоју богомољачког покрета, "Епископ Николај и православни богомољачки покрет" ("Нова Искра", Београд 1996), скренула је огромну пажњу на себе.

ПОГЛЕДИ: Господине Суботићу, како је настала ова монографија?

СУБОТИЋ: Већ десетак година интензивно проучавам новију историју СПЦ, са посебним нагласком на међуратни период (1918-1941). Изузимајући два докторска рада, ова књига је једна од ретких која се бави проучавањем међуратне црквене проблематике, а пионирски је покушај да се осветли богомољачки покрет и све оно што је везано за богословско дело еп. Николаја Велимировића. Стицај срећних околности је и чињеница да је издавач "Нова искра" - из Београда - публиковала овај рукопис који је годинама чамио у мојој стваралачкој радионици. Свакако, велику захвалност дугујем Његовом преосвештенству епископу шумадијском г.г. Сави (Вуковићу) на указаним саветима приликом припреме рукописа за штампу.

ПОГЛЕДИ: Реците нам нешто о духовним оквирима појаве богомољаца у српском народу?

СУБОТИЋ: Још од 1789. године траје духовно растакање Европе под утицајем либерално-масонске идеологије. Растакање Срба у свакојаком погледу (националном, духовном, моралном) је најочигледније у овом - 20. веку, јер су три авети европске цивилизације (Дарвин, Ниче и Маркс) код Срба дошли до изражаја у виду теорије еволуционизма, нихилизма и марксизма. Они су у виду комунистичке идеологије погубно деловали на његову судбину последњих пола века. Либералистичка је довела до примата индивидуалистичког принципа - грађанина и његових "слобода и права", принципа слободе, правде и једнакости, уместо органског погледа који инсистира на органском јединству народа и његове органске божанствене тријаде: Бог - Краљ - Домаћин.

Дакле, органски поглед на друштво, супротно либералном, значио је народни, сталешко-задружни облик у коме је Краљ Врховни домаћин, заснован на институцији домаћинства који значи међусобну хармонију не само у дому, него и у друштву, затим држави и у васељени. У афирмацији ових органских, православних погледа, у међуратној Краљевини Југославији се појавио богомољачки покрет, борећи се како против неправославних верских секти, појава спиритизма, верског индиферентизма дела интелигенције која је била прозападно оријентисана, тако и последица индивидуалистичке мисли: демократије, капитализма и марксизма, бољшевизма, материјализма и безбоштва који су разједали међуратно друштво.

ПОГЛЕДИ: Да ли су неки инострани покрети утицали на настанак богомољачког покрета?

СУБОТИЋ: Богомољачки покрет је особена српска појава, производ околности и људи овог православног поднебља. Сличне покрете срећемо у Грчкој, тзв. "кољивари", а у Русији се спомињу и "старчевци". У богословском смислу, реч је о утицају словенофилских идеја (П. Чаадајев, И. Кирјејевски, А. Хомјаков, К. Леонтјев), односно рецепцији руске филозофије свејединства, руског, православног, богословља...

Свакако, у целој причи о богомољцима доминира богочовечанска православна мисао еп. Николаја Велимировића, Новог Златоуста, посебно у тзв. охридској фази, када се потпуно окренуо Светим оцима и православној класици и духовности.

ПОГЛЕДИ: Када је настао богомољачки покрет?

СУБОТИЋ: Још у доба Првог светског рата, у рововима на Солунском фронту, појавили су се појединци који су ревносно читали Свето писмо, постили и редовно се причешћивали, а у марту 1920. године, епископ Николај је сазвао неколико виђенијих људи који су разговарали о покретању једног верског листа и буђењу верских осећања код народа.

Убрзо, 2. марта 1921. године, патријарх српски и архиепископ београдски Димитрије, одобрио је Основна правила Народне хришћанске заједнице, дао је свој благослов за оснивање овог удружења. Дефинисано је као заједница свих који воле Бога и испуњавају Његове заповести, чији је циљ да изврши морални препорођај нашег народа, шири науку Јеванђелску и оснива одборе по свим местима, селима и варошима где живе православни Срби. Почетком 1922. године покренут је часопис "Православна Хришћанска Заједница", као и богата издавачка делатност. До 1941. године објављено је преко 100 књига.

Први велики Сабор Народне хришћанске заједнице одржан је крајем лета 1921. године, у Крагујевцу, а патријарх српски г. Димитрије се убрзо прихватио духовног вођства овог покрета. Уредник "Хришћанске заједнице" је био Драгољуб Миливојевић, теолог, а духовни покретач - неуморни еп. Николај Велимировић.

ПОГЛЕДИ: Како је реаговала СПЦ на појаву покрета?

СУБОТИЋ: Епископу Николају је често замерано да "пактира са друштвеним дном", уз чуђење да један тако учен теолог "неће да иде са елитом друштва". Таквима је владика Николај поручивао да он "пактира" са 14 милиона малих, поштених људи, сељака, радника, надничара који чине темељ богомољачког порета: "Дно је основа сваке ствари, а што они називају дном друштва, јесте наш верујући, наш вредни и поштени, наш родољубиви народ. То је онај народ који носи Карађорђеве звезде, који ради и погледа на небо очекујући, шта ће да му донесе сутрашњи дан. Али се узда у Бога, јер има јаку веру. Он сваки дан осећа Бога, осећа га у свему. Како је то разумно, како је то правилно!"

Дакле, реч је о свенародном, православном покрету који је окупио православне Србе око свете православне Цркве. Нажалост више од пола века касније, неки данашњи интелектуалци, попут Мирка Ђорђевића, из Београда говоре да је реч о популистичком покрету, а знамо из социјалне теорије да се овај често поистовећује са фашизмом! Дакле, није реч ни о каквом популистичком и политичком, већ православном, морално-религиозном, народном покрету.

 ПОГЛЕДИ: Шта је то конкретно значило у свакодневном животу православних верника?

СУБОТИЋ: Народну хришћанску заједницу чинили су само они који верују у Бога и љубе га, а исповедање да је Господ Исус Христос Спаситељ Човечанства обављају по Источно-православној Догматици. Прецизније речено, морално-православни препорођај је ишао троструким правцем: чувањем православно-моралног осећаја који стоји у народу, исти развијати у пламену светосавску веру, док светосавски осећај мисионарења ваља распростирати међу неправославне. Осим тога, прецизирани су и методи рада, попут издавања верско-моралних васпитних књига, оснивања Хришћанских библиотека и читаоница, црквено-певачких хорова, фондова: "Милосрђа" и "Добротољубља", школе за чтеце и мисионаре, као и путем усмене проповеди.

За све чланове у Основним правилима су поближе побројане дужности: да сваког дана редовно обављају домаћу јутарњу и вечерњу молитву прописану молитвеником, уредно посте среду, петак и четири поста годишње и да се свакога поста причешћују, редовно посећују недељом и празником богослужења у цркви, али и да се свакодневно старају и вежбају у осам врлина: послушности, марљивости, вредноћи, умерености, расуђивању, трпљењу (стрпљењу), братољубљу и љубави - из којих излазе и остале врлине. Исто тако били су у обавези да примају месечни часопис и остале књиге, клоне се пушења дувана и опијања алкохолним пићима, гаје милосрђе, буду послушни и покорни грађанским законима, а посебно се наглашавало и то да у својим кућама намештају православне иконе, кандило, крст, у свакој прилици и на сваком месту истичу, говоре, право раде и покажу добар пример осталима.

Рачуна се да је било преко 250 братстава Православне народне хришћанске заједнице у скоро свим српским земљама: Србији, Босни и Херцеговини, Ц. Гори, Јужној Србији (Македонији), у делу Хрватске, где су живели Срби, Далмацији, па и у Словенији (у Цељу где је била парохија православних Словенаца!). Седиште Главне централе је било у Крагујевцу, као и у манастиру Жичи, одакле је духовно зрачио еп. Николај Велимировић и његов сатрудник отац Алекса Тодоровић.

ПОГЛЕДИ: Говорите и о чувеним богомољачким саборима?

СУБОТИЋ: Први Народно православни сабор је одржан 13. и 14. септембра 1926. године у манастиру Драчи. Еп. Николај је тада беседио да богомољачки покрет није политичко друштво јер: "Свако друштво које нема Бога у себи, јесте празна одаја. Ми желимо да помогнемо државу и више нико не жели добра од нас. Ми хоћемо да унесемо више љубави, правде и свега што је добро..." На челу управе ПНХЗ изабран је јеромонах Дионисије Миливојевић.

Већ од сабора у манастиру Петковици 1931. године, видљив је успон богомољачког покрета. Касније се огледао и на годишњим саборима у манастиру Ковиљу, августа 1933. године, Благовештењу 1934, Жичи, октобра 1936. године, Тавни 1939, као и онај у Жичи 1940. године, уз низ тромесечних молитвених сабора по епархијама и по православним братствима.

У "Васкршњем поздраву епископа Охридског и администратора епархије Битољске" - епископа Николаја из 1931. године се каже: "У Србији има више села, која су се покајала. У тим селима нестало је злочина, ишчезло је роптање, нема порока, нема лажи, ни крађе, ни ванбрачног живљења, ни свађе, ни псовке, ни грабежи, ни неправедног богаћења, ни коцкања, ни пијанства, ни непослушности, ни мржње. Но све је чисто и честито и напредно и благословено".

ПОГЛЕДИ: Које се личности спомињу у покрету?

СУБОТИЋ: Поред еп. Николаја, јеромонаха Дионисија Миливојевића (који је уочи рата отишао у САД), протојереја Алекса Тодоровића, једног од најближих сатрудника еп. Николаја, помињемо чувеног Живана Аночића, мисионара из Шопића, Божу Чеперковића из Врњаца и Чеду Јеличића из Калудре, Ставру Џунића из Пирота, Ивана Благојевића из Ратара, Емилијана Глоцара из Даља, Исаила Ђокића из Бреснице, и стотине других мисионара који су мисионарили широм земље где су живели Срби.

ПОГЛЕДИ: Шта можете да нам кажете о односу црквене јерархије и богомољаца?

СУБОТИЋ: У почетку је било сумњичења и подозрења према овом покрету, јер се сумњало у његов православни карактер, а често су богомољци били оптуживани за спиритизам. Већ од краја 30-тих година, захваљујући неуморном пастирском раду еп. Николаја то је превазиђено...

Подсетићу, српски патријарси су редовно благословили и посећивали ове скупове, био је видљив и рад појединих епископа, на пример г.г. Нектарија - епископа зворничко-тузланског, у чијој епархији је средином 30-тих година процветао богомољачки покрет, као и монаха и свештеника, од којих истичемо овом приликом: Висариона, игумана и духовника из Даља, синђела Иринеја Крстића (убијеног од комуниста у Никшићу), Лекић Валеријана, архиђакона манастира Жиче, јеромонаха Мисаила, монаха Јелисеја Поповића, архимандрита јовањског Рафаила, Јована Сарачевића, потоњег епископа едмонтонског...

Посебно истичемо јеромонаха Јована Рапајића, уредника "Мисионара" и сабрата манастира Жиче, убијеног од комуниста у Босни, заједно са јеромонахом Михаилом Ћушићем, као и монаха Митрофана Матића - духовника манастира Чокешине, у Мачви, који су оставили дубок траг у духовној историји овог народа.

ПОГЛЕДИ: Шта је са богомољачким покретом данас?

СУБОТИЋ: Богомољци су доста страдали у грађанском рату у Србији 1941-45. године. После рата знало се - прогони, убијања и свакојаки притисци на вернике. Па ипак, одржала су се поједина братства све до данашњег дана. Навешћу мисао епископа рашко-призренског Артемија, који је рекао да је СПЦ од рата па до данас "живела и живи духовно од дела и труда Светог владике Николаја". Данас је најбоља обнова богомољачког покрета у епархијама СПЦ у Републици Српској, поготово у епархији зворничко-тузланској, где се и те како осећа мисионарски покрет под духовним пастирством еп. Василија Качавенде.

ПОГЛЕДИ: Господине Суботићу, доста објављујете, у последњих шест година чак 12 књига, присуствујете научним скуповима. Спремате ли шта ново?

СУБОТИЋ: Нисам присутан у јавности, не бавим се политиком, нисам члан ниједне политичке партије, не гледам ТВ-програм, посвећен сам породици и научном раду. Једино недељом редовно идем у цркву. То је начин да доста објављујем, истражујем у архиву, и будем окренут Богу и породици.

Недавно се појавила књига "Односи Срба и Хрвата у 20. веку". Овом књигом сам растеретио душу и написао оно што сам требао да напишем о страдању Срба у Хрватској. Припремио сам и двотомну студију о рецепцији органске мисли у Срба, с посебним освртом на социолошку и политичку мисао Милосава Васиљевића. Ако стигнем, можда ћу да припремим и један избор емигрантских радова о Слободану Јовановићу. Ако ми Бог подари здравље и снаге у тешком времену које следи за мој народ.

(број 200 28. АПРИЛ 1997)

http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=331&kat=21

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 15 септембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.