header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Интервју социолога религије Зорана Милошевића за “Дојче веле” Штампај Е-пошта
уторак, 20 јул 2010

Како се грле политика и религија у БиХ?

Након писања медија о пензијама владикама Српске православне цркве у БиХ под насловом „Колико вриједе српске владике?“ и додијељених „четрнаест најнижих пензија“ за Дојче веле говори социолог религије Зоран Милошевић.

          Реакције су различите на додјелу пензија црквеним великодостојницима Међурелигијско вијеће на нивоу БиХ наводи у писаној форми да „нема став по овом питању“, док из Секретаријата за вјере РС наводе да је право владе, чак и дискреционо, да може додијелити изузетну пензију свакоме ко испуњава услове и задовољава критеријуме.  

           Дојче веле: Господине Милошевићу како оцјењујете недавно донесену одлуку о “привилегованим пензијама” која је донесена скоро па тајно. Односно - ова одлука се није нашла на дневном реду нити у извјештају са сједнице Владе Републике Српске достављеног медијима. 

          Зоран Милошевић: То је непримјерно. Прво, што претпостављам да саме владике то нису тражиле. Ако је то требало да буде некакв поклон или одликовање или да се одужи влада тим људима, то је трапаво урађено и на њихову штету. Владике не иду у пензију! То је регулисано црквеним правом и традицијом. Владика када се изабере на ту функицју остаје доживотно и не може се изабрати други владика на његово мјесто док он не умре. Таква је била традиција до сада, мада има покушаја да се мијења. Има младих владика које су јако нестрпљиве и желе да се нађу на мјесту патријарха, а то важи исто и за патријарха. Црква то регулише самим чином монашења. Сваки монах који тај правни статус заузме не може у пензију, ако је болестан збрињава се од стране монашког братства и свештенства, о њему брину монаси односно монахиње, али не иде у пензију. Он нема права ни на какав стамбени простор или на имовину. Просто - он се чином монашења одрекао сваке врсте свјетовног живота и свјетовне имовине. 

         Многи сматрају да у БиХ не влада такав начин живота црквених великодостојника. Да ли то значи да се и Српска православна црква (СПЦ) модернизује? 

           Црква има једну своју правну свијест која је баштињена и стварана низом вијекова, а данас, на жалост, имамо редефинисања и у понашању и прихватања неких ствари које нису у духу те традиције и црквеног права што се може објаснити низом чињеница. Прво, мноштво наших владика се школовало по разним институцијама протестантским и римокатоличким и одатле су донијеле увјерење да су неке ствари тамо боље и покушавају да то пренесу у саму Српску православну цркву. Ту се јављају разне струје које су између себе несложне и које по мало ратују у том неком смислу да се стварају планови који су по тим својим позицијама подијељени. 

            На који начин је религија утицала на друштво од ’91. године, а на који начин је друштво утицало на њу? 

          СПЦ се мијењала током посљедњих деценија. Највише се промијенила у сфери међуцрквених односа. Званично је прихватила екуменизам који је покрет за уједињење свих хришћана и учествује активно у екуменском покрету. То је један велики искорак гдје се води дијалог са различитим црквама, па и вјерским сектама и култовима који је један дуготрајни процес. Наравно, не може се то догодити преко ноћи, али је важно обиљежје савремене црквене политике да је званично прихватила екуменизам и да учествује у њему. То што се догодило од 1991. године превише је чак и за један вијек за једну институцију каква је СПЦ. Нажалост, тај процес није завршен, и даље се могу очекивати разноврсни потреси. Суштина дешавања у СПЦ је да она трпи политичке притиске. Декларације о слободи вјере, демократији итд. На простору БиХ, очигледно није заживјело. Политички утицај, одређених политичких центара моћи, жели да моделира понашање СПЦ по своме и она, наравно, трпи те притиске. Свједоци смо и да се поједини митрополити и владике уцјењују чак и Хашким трибуналом да би се понашали онако како одговара тим центрима моћи. 

           Недавно смо били свједоци тучњаве међу монасима у манастиру Грачаница у вези са одлуком Синода СПЦ да се са мјеста епископа рашко-призренског због наводних малверзација уклони владика Артемије (Радосављевић). Како гледате на овакав призор? 

           Монах је по природи неагресивно биће и одликује се стрпљењем, миром унутрашњим и спољашњим. Било каква примјена физичке силе је атипична за ту позицију коју они заузимају. Ви не треба да будете вјерник  или невјерник, није битно какав је ваш став према томе, али монах има одређен статус, улогу и имиџ у друштву и када се он наруши то заиста дјелује на човјека, без обзира да ли је атеиста или вјерујући припадник СПЦ или неке друге вјерске заједнице. Дакле, није послата добра слика у свијет. 

           Како видите стање у самом врху СПЦ? 

          Садашњи патријарх је једно прелазно рјешење са којим су се покушале помирити различите групације и интереси унутар цркве. Нисам сигуран да је он личност која може да понесе тај терет и догађа се управо ово што се догађа. Нажалост, наше владике имају неке “репове” из свог живота који омогућавају да их одређени центри моћи уцјењују, односно приморавају на понашање које није у духу традиције православља. Тако да они изазивају својим понашањем  додатно неповјерење у саму функцију епископа, односно у саму СПЦ. Што се тиче тог односа у овом вијеку према цркви, она је имала ту несрећу да је политика јако утицала на стање у цркви. Имали сте ситуацију да је чак један патријарх изабран вољом политичке партије. А потом се скоро свака власт мијешала у рад цркве, а данас смо свједоци да се мјешају чак и неке друге државе које траже корекцију црквеног понашања и црквене политике у неким областима.  

          Вјеронаука у школе БиХ и Србије стигла је 90-их година прошлог вијека. Она није обавезан предмет, и с тога и ђаци, а и њихови родитељи, имају право на избор коју вјеронауку желе да похађају. Да ли се на тај начин млади образују у правом смјеру или религије на подручју БиХ на овај начин праве своја упоришта? 

          Слажем се са овом посљедњом констатацијом да (религије) праве упоришта, при чему то не мора да има негативан предзнак, јер је вјеронаука факултативна тј. ствар избора. Овдје је на демографски начин постављено питање и ко хоће да то слиједи то је у реду. Међутим, овдје је дефинитиво да религије желе да остваре утицај на младу генерацију и посебно је опасно ако се вјеронаука уводи у вртиће. Дакле, ја не бих рекао да је вјеронаука проблематична у основним школама, јер су дјеца мало старија, али ако се то спусти на ниво дјечијих вртића то постаје проблем. Јер, имамо ставове неких вјерских поглавара да су за њих приоритет дјеца. Зато на њих треба обратити изузетну пажњу и васпитати их у том духу. Религија има интеграционе и дезинтеграционе потенцијале. Који ће у друштву преовладати, зависи од многих фактора. Данас што се тиче религија у БиХ, иако постоји Међурелигијско вијеће, бојим се да религије дјелују дезинтеграционо и да нису у функцији очувања БиХ као државе. 

        Колико је БиХ секуларна држава са оваквом структуром власти и стања међу религијама? И да ли је овакав однос атипичан за ЕУ? 

         Није ово атипично за ЕУ. Ви имате неке земље чланице ЕУ гдје су протестанти државна религија и дан-данас. И вјеронаука се у ЕУ изводи по нека четири обрасца и модела, дакле неевропска пракса је увођење вјеронауке у вртиће. Секуларизација као принцип који је постављен у Европи и који је основа модерне државе у БиХ не функционише. Али, рекао бих да више не функционише у ФБиХ. Зашто бих рекао? Па, видите, јер ислам као религија не признаје раздвајање вјере и државе. Тако да више он (ислам) дјелује политички и мијеша се у политичка питања, него епископи СПЦ у БиХ. Они су ту прилично уздржани, мада има и појединих млађих владика који подржавају, рецимо, актуелну власт у РС. Али, то није опште правило.  

         Има ли данас приватизовања и политизовања религије? 

         И један и други термин је оправдан. Постоје вјерски поглавари или црквени великодостојници који веома често побркају лончиће и то схвате као лично власништво и тако и наступају. Код СПЦ је мало онемогућено да на глобалном нивоу тако дјелују, јер колико је владика толико је и цркава. Јер, по дефиницији црква је епископ са свештенством и вјерницима. Уколико се један владика мијеша у политику и приватизује, у неку руку, сферу јавног деловања, други то обично не раде. Тако да је то мало сложеније схватити, али има појава посебно у БиХ, гдје млађи владика  подржава и добија подршку актуелне власти. Аутор: Жељка ТодорковОдг. уредник: Светозар Савић

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5813529_page_1,00.html

Последњи пут ажурирано ( уторак, 20 јул 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 18 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.