header image
Један од Лазаревих: Захвалница портпаролу Синода епископу Иринеју Штампај Е-пошта
субота, 24 јул 2010

Један од Лазаревих

Захвалница портпаролу СА Синода епископу Иринеју

 Пре више деценија (1972.год) данашњи виђени архијереј СПЦ, г. Иринеј Буловић, још као јеромонах, написао је једно, може се с правом рећи,  исповедничко писмо упућено епископу Лаврентију (писмо се може погледати на адреси: http://borbazaveru.info/content/view/171/53/). У њему г. Иринеј оштро прекорева  епископа Лаврентија (данас епископа шабачког) због његових екуменистичких сусрета (колико апсурдно то звучи из данашње перспективе „екуменисања“ преосвећеног Иринеја!) и осталих активности у том смислу. Једно од писама сличне садржине било је и писмо тада јеромонаха Артемија „Quo vadis Lavrentie?“. Данас можемо прочитати још једно писмо епископа Иринеја, упућено епископу Артемију, које се завршава речима: „Quo vadis, frater Artemie?“. (Писмо еп. Иринеја епископу Артемију може се погледати овде) Tиме нас, свесно или несвесно, подсећа да је по питању борбе против екуменизма некада био на истој линији, на којој је једини од славних чада оца Јустина остао управо владика Артемије.

После читања ова два горе наведена писма епископа Иринеја намеће се питање: који су узроци ове вратоломне промене од 180 степени када је реч о ставу по питању екуменизма (и свега што уз то иде) дотичног аутора ових писама? Да ли је то опет нека дубока теологија коју морамо алегоријски протумачити како би је правилно схватили? (попут оног: „шта је ново, а шта старо“?) Питање је, такође, како је епископ који је докторирао на највећем борцу против римокатолицизма, Светом Марку Ефеском, постао највећи заговорник папо-женевског екуменизма и његово оличносњење у СПЦ?

Да овде не покушавамо да блатимо личност епископа Иринеја, већ само износимо чињенице и питања којима би сајт СПЦ (који дотични епископ надзире) могао да се позабави, показује и наслов нашег текста. Такође, да заиста имамо разлог да му се захвалимо, показује чињеница да је у свом писму владици Артемију написао завидан број редова коментаришући,  на њему својствен „најдобронамернији“ начин, наше „словоплетеније. Наравно, иако су критике оштре и неаргументоване (попут оног да је „Један од Лазаревих“ изјавио да је Артемије Христос, или о употреби израза Сатанасије - којег се и сами згражавамо), сама чињеница да наше текстове осим портпарола Саве Јањића чита и Портпарол СПЦ, иако летимично и површно, за нас представља својеврсно признање.

 Ипак, за нашу захвалност није заслужна само чињеница да смо помињани у редовима поштованог портпарола СПЦ, већ управо коментари, који иако по жанру личе на грчке, античке па и оне касније византијске сатире (сладуњаво-кенкаве, лажно-преподобне...), ипак у себи имају неку теологију, бар у траговима. Конкретније, нашу захвалност заслужује управо негативна оцена коју је „наше богословље“ завредило по критериологији овог професора Богословског факултета СПЦ. С обзиром да је његова богословска аксиолигија и критериологија утемељена на савременим „богословским токовима“ (боље рећи бујицама које носе све пред собом) у којима, по речима епископа браничевског Игњатија, „не требамо понављати речи Светих Отаца, већ их тумачити по угледу на митрополита Јована Зизјуласа“ (погледати његово приступно предавање на Богословском факултету у Београду), нагативна оцена епископа Иринеја на рачун нашег богословствовања нас изузима из ових „евхаристијско-склепаних“ нових „богословских система“, што представља највеће могуће признање, гледано из аспекта тренутне ситуације у српској богословској мисли и чини нам велику услугу.

Оно што пред својом савешћу признајемо, јесте острашћеност која се по слабости људској ту и тамо провуче у нашим писанијама, али нас теши управо Преосвећени Иринеј у чијим редовима, иако писаним руком епископа, доктора теолошких наука, портпарола САСинода СПЦ, такође наилазимо на острашћеност. Она је лако уочљива у његовим саопштењима и писмима, иако префињена и суптилна (мада све мање), а особито када су у питању писма упућена „лично и непосредно“, „добронамерна“, братска и „братска“ (ово је, нажалост, све обесмишљенија реч у нашој црквеној јавности). Ако један епископ СПЦ то себи може да дозволи, ко смо онда ми, обични људи, да би нам неко замерио због острашћености у писању? И не само да је Преосвећени портпарол лично аутор таквих иронично-острашћених редова, већ текстове, пословично познате по високој концентрацији гнева и срџбе, потпуно лишене етоса и етике светоотачке књижевности, попут оних написаних епископом Атанасијем, он назива „истински богословским текстовима“! Вероватно је и то у складу са горе поменутом критериологијом - плодом савремених богословских тековина.

Зато не чуди што се у везењу слова и редака епископа Иринеја, застрашујуће и зачуђујуће (с обзиром на озбиљност уваженог) јасно чувствује „жал за расколом“ који је по неславном, свејадном, неодговорном антицрквеном ишчекивању и прижељкивању примећен у „еклисиолошким анализама“ епископа Атанасија. Али,  хвала Богу, РАСКОЛА НЕМА! Јер, иако одбегле монахе из ЕРП поменути оптужују за анархију, чињеница да су прописно тражили (и даље то очекују) канонске отпусте од администратора ЕРП, оповргава клеветничку тврдњу о анархичном раскољавању Цркве. Зато је симптоматично то што раскол најбучније помињу епископ Иринеј Бачки, митополит Амфилохије и епископ Атанасије Јефтић, од којих неки, иако „одговорни“ за све и сва у Цркви, нису ни чланови САСинода, а некима је мандат у њему давно истекао. Од ове тројице епископа пљуште тендециозно исконструисане теорије о Артемијевом „расколу“ који, очигледно, само они „примећују“ (или форсирају својим поступцима) у својим „братским“ писмима од којих се не зна које је од којег црње, док остали епископи или немају, или не смеју(!) ишта да кажу на ову тему.

Питамо се даље, да ли епископ Иринеј од коментарисања поступака његовог брата и „брата“ Артемија нема времена да преиспита сопствена одступања од хришћанске умерености у својим словотворенијима, или је престао да прави разлику између свог, помало језуитског, сарказма и ироније (потковане добрим Латинским) и достојанственог обраћања јавности једног епископа, или је, како је то очигледно, дао себи мало књижевно-авангардног одушка, попут његовог брата Атанасија - видећемо у његовом даљем портпаролском прегалаштву. Оно што, ипак, радује и улива неку наду јесте закључак  писма о коме је реч. Наиме, епископ Иринеј, очигледно будући свестан да његово писмо не одише довољно (пре би се могло рећи - нимало) добронамерношћу, морао је у закључку да напомене да је упркос очигледно цинично-душебрижном стилу писма, намера писања, иако непостигнута (што показује управо потреба за појашњењем о „добронамерности“), била у самој ствари добра; што би се рекло стилом Портпарола – братска, а не „братска“.

Поред свега поменутог занимљива је и апологија „заједништва у сајту“, која (будући да је она литургијска поремећена у свом једнообразију у нашој Цркви, киме питамо се(?)), представља некакву еклисиолошку основу саборности у нашој Цркви, како тврди уважени Портпарол. Морамо признати да је ово врло модерно, али ипак занимљиво схватање. О том „заједничком“ сајту СПЦ најбоље говори чињеница да је линк ЕРП за време док је овом Епархијом управљао епископ Артемије био избрисан са списка линкова епархија наше Помесне Цркве на сајту СПЦ, због наводне антицрквености (питамо се како би онда требало назвати садашњи сајт ЕРП?).

Друго запажање наводи нас на загонетку: зашто се иза, страшних по садржини, текстова епископа Атанасија (од којих се наша Црква и поред његове крајње непримерене реторике никада није оградила; напротив, стиче се утисак да мимо САСабора овај епископ износи званични став наше Цркве, али зато владика Артемије мора(!) да се ограђује од оних текстова који нису овом и њему сличним епископима по вољи) на сајту ЕРП и СПЦ не постављају и коментари епископа Артемија на исте, како је то случај  управо са текстом епископа Артемија, који је „снисходљиво“ (то такође показује слободу обраћања на сајту СПЦ) Преосвећени и уважени г. Иринеј допустио да се објави, али тек када је придодао свој „добронамерни“ коментар.

У вези приступности сајту СПЦ, као и „слободи и коректности“ по којој је овај сајт познат, треба приметити и то да је цензура текстова објављиваних на њему такође у складу са горе наведеним необогословским критеријумима. Зато смо сведоци да се осим „слављења евхаристије“ у овој или оној цркви и епархији (као да се у Цркви осим Свете Литургије ништа више не дешава у циљу спасења њених чланова), што је форсирање тзв. „Евхаристијског богословља“,  не могу наћи неки други чланци са друкчијим богословским мишљењима која можда нису апсолутно благонаклона према поменутој необогословској тековини.

Толико о чувењу „друге стране“, за коју се тако пожртвовано заложио епископ Иринеј. Зато је потпуно несувисла апологија у појединим саопштењима овог епископа  (погледати саопштење о ослобађању Симеона (ово му је и грађанско име) Виловског од стране грчког Ареопага) где покушава да убеди јавност како у нашој црквеној, богословској и свакој другој реалности не постоји тоталитаризам. Горе смо указали да нам је Преосвећени сам показао да је он лично делом одговоран управо за постојање истог, бар у информативном, а везано са тим, и у богословском смислу.

На крају, иако нас уважени и највећи ерудита у нашем епископату, г. Иринеј, оптужује за анонимност и испразност богословских ставова и тврдњи, одговорићемо да је наш главни адут и аргумент  - истина непромењено сачувана и садржана у светоотачкој ризници наше Цркве, на коју се ослањамо и којом се обилато служимо. Стога, не желећи да истичемо ни свој „ауторитет“, нити своје „име“, или ставове, испред њихових и изнад њихових, како је то модерно у свременом Богословљу у нас, притекли смо анонимности и идењу иза, а не испред Светих Отаца. Њихова Истина и мудрост, а не нека наша, је једино чиме се можемо похвалити. Дакле, хвалимо се њима и њиховим, а не нашим именом и нашим знањем.

 У том смислу, указаћемо на богонадахнуту беседу Св. Николаја Жичког на коју смо наишли читајући данашњи одељак у „Охридском Прологу“.

У питању је тумачење стихова из Прве посланице Светог Апостола Петра, који гласе: Пасите стадо Божије, које вам је предато, и надгледајте га, не силом него драговољно по Богу, нити за неправедне добитке него из добра срца; нити као да владате народом, него бивајте угледи стаду(1. Пет. 5, 1-3). Иако сматрамо да је цењеном професору Светог Писма Новог Завета, Преосвећеном Иринеју, сувишно тумачити ове стихове, ипак јавности ради износимо надахнуто тумачење Светог Владике Николаја:

„Ево устава пастирима стада Христовога! У неколико речи св. Апостол Петар изобличио је три страсти, које од пастира чине вукове, и то: гордости (надгледајте га не силом), страст среброљубља (нити за неправедне добитке), и страст властољубља (нити као да владате народом). Насупрот овим страстима истакао је апостол три добродетељи, које треба да красе свештеника Божијег, и то: страх Божији (драговољно по Богу), усрђе (из добра срца), и службу (бивајте угледи стаду). Овај устав дао је апостол не само као учитељ него и као пророк. Јер столећа су показала углавном две врсте пастира, и то једне, који су се руководили својим страстима у старешевању над Црквом: гордошћу, среброљубљем и властољубљем; и друге, који су се руководили страхом Божијим, усрђем и примером службе. Од оних првих Црква је страдала али није пропала, док су они пропали. Од ових других Црква је расла, и напредовала и блистала у свету. Оно су вукови, а ово су пастири. Оно су непријатељи људи и Бога, а ови су пријатељи и људи и Бога. Пастиреначалник Христос тражиће рачуна и од једних и од других о свакој овци, тј. о свакој души човечијој, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост, среброљубље и властољубље назови пастира платиће огњем вечним, а страх Божији, усрђе и службу првих пастира платиће радошћу вечном.“ (Пролог, 10. јули)

 Ето, то су речи Светог Владике Николаја који је због Богомољачког покрета, на чијем је челу био као епископ на нивоу читаве наше Помесне Цркве, био такође оптуживан за прављење раскола. Вероватно и тада од велеучених епископа, који су по прелесном принципу протестаната духовност поистоветили са интелектом, попут Атанасија Јефтића који је као администратор ЕРП викао по епископији на монахе владике Артемија говорећи им: “Нећете ви овде мени ширити богомољачки дух“. Очигледно, историја се понавља са житељима Лелића. Наравно, и ово смо најдобронамерније изнели у овом тексту, не да бисмо прекорили наше архипастире који управљају Црквом претећим саопштењима и Црквеним судовима, већ како би похвалили ревност ових других.

 О Господе Исусе, Пастироначалниче, помози пастирима стада Твога словеснога, да до краја испуне заповести Твога светог апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.“  (Свети Николај Жички)

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 178 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 Душекорисна поука из Оптинске пустиње:
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.