header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архим. Лазар Витанијски: О тајним болестима душе
Архим. Лазар Витанијски: О тајним болестима душе Штампај Е-пошта
понедељак, 22 септембар 2008
 

Архимандрит Лазар Витанијски

О ТАЈНИМ БОЛЕСТИМА ДУШЕ

 Како демони могу да нас хватају у своје замке, наизглед нам предлажући добро?

Иако и најлепша дела могу не доносити души никакву корист и чак јој штетити, ипак се без спољашњих дела, без принуђивања себе на душекорисне подвиге и трудове никако не сме бити, и без тих дела не може постојати унутрашњи живот. Ту свештену и тајанствену везу између спољашњег и унутрашњег треба напипати, потражити када се ово и оно надопуњују, међусобно поткрепљују, што се такође стиче кроз искуство, кроз молитву, благодаћу Божијом се даје ономе који захтева и моли. Да би наша дела достизала главни циљ, то јест исправљала, лечила нашег унутрашњег човека, и да не би била бесмислено бијење ваздуха (1. Кор. 9, 26), неопходно је пажљиво пратити сваки покрет срца, стално се трудити да приметимо каква помисао и осећање су искрсли у души и привукли нас овом или оном поступку, речи, жељи и, полазећи од тога, судити шта је ту корисно и шта штетно. Ако се тако пази на себе, открива се да није свако понашање, привидно похвално, заиста добро, те да је понекад неугледно живљење, једноставно, које споља није нимало привлачно, у самој ствари веома душекорисно.

За изгледом корисних дела и добрих намера често се скрива нешто врло опасно и штетно. Цар Соломон говори у Причама (16, 25): "Има путева који се човеку чине прави, али им свршеци гледају у дно адово", и цар Давид у Псалмима (141): "На путу овом по коме ходих, сакрише ми замку." Ти који сакрише су бесови, који се најчешће труде да нас улове предлажући нам нешто на први поглед веома корисно, светло и јуначко. И далеко чешће хришћани падају преварени лажним врлинама, него саблажњени очигледним гресима; и поред тога је још изаћи из такве преваре много теже него подићи се из очигледног пада у неки грех, пошто овде сама штета није увек видљива.

Како много таквих примера - разних најистанчанијих ђавољих смицалица и подлости - срећемо у приповедањима светих Отаца, у житијима. Како често, скоро сваког дана и сваког часа, такви лукави савети и дошаптавања ђавоља настоје да скрену сваког хришћанина, да га одвуку на криви пут. Демони лако ступају у разговор са нашим умом, при томе се скривају, а своје савете приказују као најобичнију нашу сопствену мисао, па смо стога често изложени опасности да прихватимо неку сјајну, китњасту мисао, душевни нагон, разгорење чувства - за нешто истинито, за спасоносно и благодатно озарење. Бесови обично настоје да нас обману лукавим помислима и лажним осећањима, а подвижнике, отшелнике и оне световњаке који на себе узимају особите подвиге, као и оне који немајући подвига ипак имају о себи високо мишљење, демони често варају лажним виђењима и откривењима, јављајући им се или у виду светих анђела или у виду људи. Међутим у целини, и ове и оне сплетке су исте нарави и на свој мамац у души човека хватају његову тајну, дубоку увереност у властиту праведност, осећање личног достојанства. Да бисмо добили нарочит опрез и трезвеност према разноврсним светлим и блиставим појавама унутар нас, навешћемо овде неколико врло поучних прича из отачких списа, које раскривају разноликост, препреденост и подмуклост бесовских превара.

Свети епископ Игњатије Брјанчањинов каже да се демони труде да уведу човека у општење са њима и у потчињавање њима не увек изразито греховним помислима; они с почетка наговарају на дејства која наизглед немају у себи ништа прекорно, често наизглед добра, а затим, кад већ стекну утицај и власт над човеком, бацају га у безакоња која су дакле последице првобитног повођења за демонским наговорима. То показује како је узак и мукотрпан духовни пут, с каквом трезвеношћу треба по њему ходити.

Један старац је испричао овакву причу: Један момак, умоливши свог оца да га отпусти, ступи у манастир, у коме поче да се напорно подвизава, задивљујући својим строгим животом чак и настојатеља. Ускоро за тим стаде да моли да иде у пустињу на отселнички живот. Постигавши напослетку разрешење, запути се у пустињу и насели на једном месту које му Господ указа на чудесан начин. Тамо се он насели и поче подвизавати, те тако проживи у отселништву шест година, никога не видећи. И гле, једном ти дође њему ђаво у виду старца, аве; лице му беше стравично. Видевши га, брат се уплаши, паде ничице на земљу и поче да се моли, па онда устаде.

Ђаво рече: - Помолимо се још, брате.

Помолише се, и када завршише молитву ђаво га упита: - Колико времена живиш овде?

Он одговори: - Шест година.

Ђаво рече: - Па ти си мој сусед, а ја сам тек пре четири дана сазнао да ти овде живиш. Моја келија је недалеко одавде, једанаест година нисам излазио из ње. Изашао сам тек данас, сазнавши да ти живиш у суседству. На такву вест, помислио сам у себи: отићи ћу до тога Божјег човека и попричаћу са њим о користи наших душа. Казаћу му и то да нам наше отселништво не доноси никакве користи, пошто се не причешћујемо светим Телом и Крвљу Христовом; да се бојим да се не отуђимо од Христа ако се удаљимо од те Свете Тајне. Знај, брате, да је на три миље одавде манастир који има свештеника: пођимо тамо у недељу, причестимо се Телу и Крви Христовој, па се вратимо у наше келије.

Савет се свиде брату. Кад наступи недеља, ђаво опет дође, и они се заједно запутише у онај манастир, уђоше у цркву, стадоше на молитву. По свршетку молитве, брат не нађе онога који га доведе, поче да га тражи, да се распитује код браће где је онај ава што је са њим ушао у цркву? Они одговараху: - Ми не видесмо никога, видели смо само тебе самог. Тад брат схвати да је оно био демон, па рече сам себи: - Пази с каквим ме лукавством извуче ђаво из моје келије! Па шта има везе, дошао сам до доброг дела: причестићу се Христовим Телом и Крвљу и вратићу се у моју келију. Брат се причести, а затим би присиљен да подели трпезу са братијом манастира, па се напослетку врати у своју келију.

И тако прође неко време, и опет му дође ђаво, сада у лику световног младића, поче да га разгледа од главе до ногу и говори: - То је баш он! Онда га опет поче разгледати.

Брат га упита: - Због чега тако гледаш на мене?

Он одговори: - Мислим да ме нећеш препознати. Уосталом, како би ме и препознао после тако дуго времена! Ја сам сусед твог оца, син тога и тога. Него шта! Не зове ли се твој отац тако и тако? А име твоје мајке није ли било то и то? Сестра ти се тако и тако звала, твоје прошло име је било то и то. Мајка ти и сестра умрле су пре више од три године, а отац тек што је умро, и тебе је одредио за свог наследника, говорећи: коме ћу оставити своје имање него сину своме, човеку светом, који је оставио свет и води отселнички живот Бога ради; њему препуштам сва своја блага. Затим нас је замолио да му нађемо сина и да га обавестимо, да би ти дошао и примио имање, и разделио сиротињи због своје душе и због њега. Многи су те тражили и нису те нашли, а ја, дошавши овамо својим послом, сазнадох за тебе. Не оклевај, пођи, продај све и испуни вољу свог оца.

Брат одговори: - Ја не треба да се враћам у свет.

Ђаво рече: - Ако не пођеш, имање ће пропасти, а ти ћеш за то дати одговор пред Богом. Шта ти лоше говорим кад ти кажем: иди и раздели имање убогим и сиротим, као добри управитељ, да не би блуднице и развратници разграбили то што бедник остави.

И тако, тим речима преваривши брата, ђаво га врати у свет, допрати га до града и ту остави. Монах хтеде да уђе у дом свога оца као већ умрлог, кад гле - сам отац његов излази му у сусрет. Угледавши га, отац га не препознаде и строго га упита: - Ко си ти? Монах се збуни и не могаше ништа да одговори. Поче отац да га испитује, а монах тад у збуњености рече: - Ја сам твој син. Отац му одврати: - Из каквог разлога си се вратио овамо? Монах се застиде да објашњава прави разлог свог повратка, па рече: - Љубав према теби ме натерала да се вратим, зато што сам много чезнуо за тобом. Остаде он у очинском дому, кад прође неко време упаде у прељубу и отац га подвргну тешкој казни. Он се, несрећник, не обрати покајању, него остаде у свету.

Коментаришући ову приповест, свети епископ Игњатије указује на то да је главни узрок монаховог пада било његово преурањено и самовољно ступање у отселништво, за које не беше још дозрео. Такође примећује да ђаво на отшелнике често делује отворено, а на оне који живе у општежићу обично помислима, али је то деловање у суштини једно те исто. Да би погубио човека, употребљава често најпристалије предлоге, осликава обиље добра и користи, а баца у тешке грехове и пропаст.

Колико је враг лукав и далековид! Отшелников први излазак није бајаги носио ништа погибељно, чак се и свршио, чинило се, обилном коришћу. Ипак, штета је била у томе што је души одузет спасоносни опрез, показана јој је нешкодљивост излазака. Тако ђаво неретко своју жртву, изводећи је на погубни пут, може дуго да припрема, скривајући од ње сваку штету, и да јој предочава све добробити тога пута, док на крају не добије прилику да тад већ непоправљиво остети хришћанина који је изгубио опрез. Епископ Игњатије подсећа на искушење које је снашло преподобног Петра Атонског. И тог оца је вешто искушавао зли демон, који се нашао пред њим у лику његовог сродника и красноречиво га наговарао да остави тиховање и оде у постојбину да тамо спасава земљаке који пропадају. Свети Петар је одбацио ту варку и посрамио ђавола. Свети Игњатије каже: - Свети су могли да одбијају нападе врага искључиво по милости Божијој, садејством благодати Божије која живи у светима и просвећује их; а како издржати те нападе тек уз слепо самопоуздање, уз крајњу непроницљивост, уз самоумишљеност која себи увек ласка и обмањује се? Како издржати те нападе налазећи се својим унутрашњим човеком у духовном мраку, у заробљеништву и подјармљености код ђавола? Није на одмет приметити да је правда плотског мудровања коју проповедају духови, и која је истоветна са правдом коју проповеда Богу непријатељски свет, противна правди еванђелској.

Он наводи и други случај демонског искушавања: демони су се, попримајући изглед анђела, јављали једном брату, будили га, показивали му светлост и звали на божанствену службу. Али он је, измоливши савет од старца, посрамио бесове и није их послушао, иако су они бајаги предлагали добро. Тад бесови почеше да клевећу оног старца који је брату открио њихове смицалице. Они говораху брату: - Твој је старац лицемер, он је имао новац и није га дао једном брату рекавши да га нема. Брат је и ово рано ујутро препричао старцу. Старац рече: - Да сам имао новаца, то је истина, а брату који је од мене тражио позајмицу нисам дао, знајући да ћу му позледити душу ако му дам. Сматрао сам да је боље да нарушим једну заповест, него да упаднем у нарушавање њих десет. Из тога је могла да проистекне велика пометња, чији узрок би био тај новац. А ти не слушај демоне који хоће да те преваре.

Нипошто се не треба бавити добродетељима које предлажу демони - осврће се на ту причу владика Игњатије - ма како да су те добродетељи узвишене и сјајне. Све што предлажу демони треба одбацивати, без иједног изузетка. Хотимично повињавање демонима, чак и ако се оно деси по њиховом позиву и настојању, потчињава човека демонима, лишава човека духовне слободе, чини га њиховим оруђем. Велика је беда подјармити се демонима и начинити се њиховим оруђем! Беда која обухвата свет и свет је не схвата.

Занимљиве и врло поучне случајеве описује један Светогорац, монах који је живео на Атосу у XIX веку и посетио пуно знаменитих места на Светој Гори, те описао своје утиске у писмима својим друговима у Русији.

Када се аутор писама запутио са једним светогорским монахом у његову келију, пролазећи путем поред дивовске стене која се надносила над провалијом, овај му исприча једну причу повезану са тим местом: пре задњег турског рата овде се спасавао један Грк који је био од знатног рода, али је, одрекавши се свих својих права на светску славу и почасти, изабрао пустињачки живот. Мора се претпоставити да је у подвизима био ванредно силан, иначе не би раздражио беса. Након што су се бесу сви покушаји у духовном рату са пустињаком изјаловили, он му је ипак нашао слабу тачку и употребио његово сопствено срце и разум као оруђа његовог чудноватог пада. Бес је завртео памет пустињаку мислима о узвишености његових подвига, убедио му разум представљањем њихове разноликости и строгоће и мноштва, и тако је мало-помало, временом довео несрећника до такве заблуде да је овај почео да жели тајанствена виђења и очигледно искуство испољења духовног света. Када се на тај начин у њему дубоко укоренила гордост и умишљеност, демон је почео да делује одлучно! Почео је да се јавља пустињаку у виду анђела и да беседи са њим. Несрећник је толико веровао анђелским речима и својој сопственој мисли, да је почео да прижељкује служење Цркви у архијерејском чину, којег је, по анђеловим речима, он одавно достојан, и за који га је предодредио сам Господ. Значај његове родбине у свету много је обузимао његову уобразиљу и слава њеног имена је голицала мисао занесеног подвижника. Само је још недостајао случај који би га могао измамити из пустиње у свет. Но беса то сигурно неће зауставити. Једном када је пустињак био веома заузет својим високим предодређењем за будућност и, смишљајући средства за постизање свог циља, беше утонуо у дубоку замишљеност, изненада неко закуца вратним прстеном. Пустињак се тргну, прекрсти се и, шапћући молитву, приђе вратима:

- Ко је то? - упита.

- Ти и ти - одговорише иза врата - ми смо из твог родног краја, донели смо ти поклон од твоје родбине и још штошта. Имамо важну поруку за тебе; дозволи да уђемо код тебе и поразговарамо са тобом, свети оче.

Пустињак отвори врата и два незнанца га долично поздравише.

- Изволите, молим - скромно рече пустињак отварајући врата.

Незнанци уђоше. Домаћин посади своје госте на рогозни диван и сам седе насупрот њих. Напослетку их пустињак упита за разлог њихове посете, а незнанци стадоше да говоре: - Ево шта треба да ти кажемо, свети оче: ти знаш како ми страдамо под Портом, како смо потлачени ми, наше породице, наша вера и сама наша Црква. Ти то, наравно, и сам знаш.

- Да, јесте - саосећајно прозбори пустињак, - и шта дакле?

- Ти ваљда знаш и то - продужи онај исти незнанац - да се рат Турака са Русијом завршио миром, ванредно повољним за нас, сад нам је дата могућност и слобода да живимо хришћански. Али, ево у чему је невоља: код нас, у твом завичају, нема епископа. А може ли Црква бити без епископа, јесмо ли ми довољно јаки да управљамо сами собом? Ко ће нас оградити од турске грабежљивости? Међутим, ми знамо твоју родбину, знамо и тебе и твој живот; и зато нам опрости што смо те ми, без твоје сагласности, измолили за свог епископа. Ево за то и турског фермана, а уз њега још и патријархове повеље.

Незнанци извадише хартије и предадоше их пустињаку.

- Смилујте се! - одврати пустињак, смерно оборивши очи, иако је био спреман да скаче од радости. - Зар ја да примим жезал пастирске власти, кад нисам способан ни сам собом да владам? Зар ја да узмем на себе бреме апостолске службе, кад осећам своје властите немоћи и мноштво грехова? Не, чеда, одричем се тога што је изнад мојих снага! Поврх тога, моја пустиња ми је рај, дао сам и обећање пред Богом да ћу овде умрети.

- Ма како ти о себи мислио, свети оче - одговорише незнанци - али: глас народа је глас Божји, воља власти је воља Божја! Ти знаш да је друштвена корист важнија од наше личне. А шта са ферманом? Не, оче, не одричи се!.. Црква те зове. Ако те ништа не дира, ни народне невоље, ни наши породични јади, зар ти ни нужда Цркве ништа не значи?

- Кад је тако - одговори најзад пустињак након краћег размишљања, - слажем се.

- Онда, оче, пожури! - набацише гости. - Што брже пођемо, то боље; недалеко одавде нас на путу чекају мазге и пратиоци.

Док се пустињак спремао, убацивао понешто у своју торбу, незнанци га непрестано пожуриваху. На крају почеше да се пењу том стазицом на сами врх стене. Тешка жалост и нејасно предосећање стискали су подвижникова прса; жалио је због растанка са својом пустињом. Када су се попели туда на највишу тачку стене, несрећник није хтео да крене док још једном не види неземаљску лепоту своје строге пустиње; све троје су стајали на стени, пред ногама им је лежала провалија. Пустињак је био толико неопрезан да у разговору са незнанцима беше пришао најстрмијем крају стене. И тад га снажни ударац у леђа збаци у бездан, као кад вихор стрга јесењи листић. Са стене се зачу звиждук, и сатански кикот одјекну над пустињом.

Несрећник се, међутим, није угрувао на смрт. Бог му је дао времена за покајање и послао му инока из суседне келије. Бачени је био сав поломљен, лобања разбијена, крв је потоцима текла из рана, али је ипак имао довољно времена и снаге да исприча појединости из свог живота и искушења. Молио је да га познати му отшелници помињу и моле се за њега, па је на рукама уплаканог инока испустио дух. После свог ужасног искушења није живео више од три часа.

Светогорац који је саслушао тај страшни случај, стојећи на истој стени, више се чудио томе што је, падајући са такве висине, тај несрећни монах још остао жив: вероватно је имао својих врлина ради којих га Господ није оставио да умре без покајања - завршава аутор писма ову приповест.

И опет: из писама тог Светогорца је очигледно да нипошто није увек случај да се демони боје наших молитава, него могу чак и подстрекивати многе наше неправилне молитвене напоре. Демон није толико моћан, колико је препреден и многостран у искушењима - каже Атонац и наводи следећу причу:

Живео је код њих у манастиру један руски старац. У срцу је имао наклоност према молитви, али није схватао достојанство и важност послушања, те је почео да се извлачи од општих манастирских послушања и да одлази у шуму на мољење. Помисао му је све чешће и чешће тврдила да је молитва својство анђелског духа и душевна храна, а рад тек житејска потреба, световна и сујетна. Тако је све више и више застрањивао у самовољу, док му се не почеше рађати мисли о висини сопственог подвига и живота. Напослетку поче да му се јавља светли анђео и благосиља његов молитвени подвиг, најубедљивијим разлозима величајући молитву и унишавајући братско послушање. Не зна се како би се ствар завршила да на братовљево понашање није обратио пажњу један од грчких стараца. Подробно је испитао брата и уплашио се за њега, чувши за његова виђења. Тад му он строго очита буквицу овим речима: - Погубиће те демон, избезумиће те због твојих самовољних молитвених подвига, молитва ти се убраја у грех и омогућује демону слободан приступ до тебе. Теби се јавља сатана, а не анђео. Провери то, ако хочеш: немој ићи у шуму, ради са братијом, келијно правило испуњавај у својој келији, а кад се тај анђео појави пред тобом, не обраћај на њега никакву пажњу и строго се држи своје молитве. И још много тога је у истом духу казао старац, тако да се онај руски монах озбиљно уплашио и послушао га. Учинио је баш тако; радивши са братијом, пошао је да се моли у своју келију. И заиста, анђео се опет јави, а старац му не поклони никакву пажњу, чак га ни не гледаше. А светли анђео се разбесни и уместо лепог и муњоликог младића наједном се обрете гадни етиоп са попут огња севајућим очима и стаде да скаче пред братом који се мољаше. Узалуд се овај крсташе и умножаваше поклоне, надајући се да ће отерати демона - онај не одлажаше и не допушташе му да изврши правило. На крају брат из негодовања свом силом ошину беса бројаницом, а овај шапом удари монаха по уху и исчезе као дим. Отада је несрећни брат оглувео, па и досад - прича Светогорац - на то ухо ништа не чује.

Одмах после ове приповести аутор писама примећује да су искушења монаха у осами још опаснија, те је због тога на Атосу прихваћено као правило да сваки који одлази у дивљину на тиховање одлучно не прима никаква виђења и смерном свешћу о својој недостојности одбацује јављања из духовног света, ма каква да су она. Даље он наводи наредне случајеве.

Пустињак високог живота и ретких подвига једном тихо шапуташе молитву увече у својој келији. Изненада се разли пред њим заслепљујућа светлост и младић анђелске лепоте стаде пред пустињака. Усвојивши за правило да се клоне чулних јављања, ма какве врсте она била, пустињак је мирно остао на свом месту и, шапутајући молитву, није обраћао пажњу на приказање. Међутим, младић није нестајао. Пустињака још више зачуди то што се дошљак не бојаше ни крста ни молитве.

- Ко си ти? - строго га најзад упита пустињак.

- Ја сам твој анђео чувар - кротко одговори појава.

- Па шта ћеш овде? - запита пустињак.

- Наређено ми је од Господа Бога - рече он - да те посетим у свом правом обличју, и ја ти дођох.

- Мени то не треба - примети пустињак, устаде и поче да се моли.

Анђео није ишчезавао и чинило се да се и сам моли са старцем док се он мољаше. Пустињак није схватао какво је то чудно јављање. Ако је то демон, размишљаше он у себи, крст и молитва би га свакако надјачали и уништили привиђење. - Чим ћеш ме уверити - упита након краћег размишљања пустињак појаву - да си ти стварно анђео Божији?

- Било чиме - одговори овај. - Ти знаш - настави анђео - да се демони боје силе крста, а ја се не бојим... Ја се поклањам Богу, поклањам се, као што видиш, и крсту.

Ту се анђео прекрсти и у умилној побожности паде пред изображење Христова крста. Пустињак се поколеба.

- Шта још захтеваш од мене? - запита га анђео, уздигавши се од земље. - Видиш да не само да се не бојим крста, него му се и поклањам: значи, ја сам твој анђео чувар.

- Може бити - мирно рече пустињак, - али ми свеједно ниси потребан у твом чулном виду: код нас су анђели чувари невидљиви!

- Дакле, ти ми још не верујеш? - поново запита анђео пустињака.

- Нећу никад ни поверовати - одлучно одговори старац. - С Богом, отиђи од мене, ма ко да си, макар и сами арханђео. Немам потребе за твојим видљивим присуством. Одвлачиш ме од молитве, а већ само то доказује да ти ниси анђео.

- Узалуд! - одврати онај. - Нећу отићи од тебе, зато што ми је наређено да останем уз тебе.

- Твоја воља - хладнокрвно рече пустињак, - без питања духовника и његовог налога ја нећу ни да те знам, одлази од мене! Ниси ми потребан у том обличју.

И пустињак устаде на молитву, а анђео у међувремену постаде невидљив, обећавајући да ће се идуће ноћи опет јавити на исти начин.

Када свану, пустињак оде до свог духовника и исприча му о виђењу. Духовник се замисли: поклањати се крсту, знаменовати се крстом и не бојати се молитве - то нису својства демонских дејстава. Ипак, духовник му забрани и да говори и да се бави виђењем ако се оно понови, него да зна само за молитву и не обраћа пажњу на испољење духовног света. Тако пустињак и поступи.

Међутим, да би решио своје недоумице у вези пустињаковог виђења, духовник се обрати једноме старцу, који је овде на Светој Гори чувен по искуству сазрцатељног живота, дару расуђивања и строгом осматрању демонских насртаја, те га замоли за савет: шта да ради пустињак код таквих јављања?

- Ништа - одговори он, - знати само за себе и Бога.

- А шта ти мислиш о поклањању крсту младића који се јавио: је ли он заиста анђео? - упита духовник старца.

- Можда - одговори, - но биће пре да је то демон.

- А крсно знамење којег се младић не боји? А целивање крста? - дочека духовник. - Шта на то кажеш?

- Исто што и о самом виђењу - одврати старац. Затим након краћег размишљања додаде: - Ти знаш и свакако се слажеш да што је виши наш пут ка Богу, то је опаснији и разноликији наш бој са сатаном; да би показао Своју силу у нама и уједно разоткрио немоћ сатане, Бог му понекад допушта да делује и ратује против нас тако како само он, лукави, хоће и може. Услед таквог допуштења Божијег, и сам крст може бесу да не буде страшан, да не буде страшно ни све оно што је у другим случајевима за њега грозно и убитачно, као Божји гнев.

- А шта преостаје пустињаку да чини ако се виђење буде понављало? - упита духовник старца. - Можда му се стварно и јавља анђео?

- Да тај који се јавља поприми обличје и самог Христа - рече старац, - шта мари? По Господовом вазнесењу за нас је је кориснија вера у Њега, него виђење. Овде је потребно само једно: не обраћати пажњу на јављање, већ се бавити својим послом, то јест молитвом. Па нека се јавља и анђео, шта мари? Ми имамо посао и молитвени однос са Богом, са нашим Владиком и Господом, а анђео није ништа више до Његов слуга и служитељ. Па промисли: ваља ли прекидати беседу са Господом и бавити се Његовим слугом? Ако се и заиста твоме пустињаку јавља анђео Божји, нека га не прима! Анђео се никада неће увредити нашом непазњом према њему за време молитве, зато што он зна божанску важност наших молитвених односа са Богом, и не само да нас никада неће одвлачити од њих, него је, напротив, дужан да их још више подстиче на њихово тачно и постојано испуњавање. А ако се анђео огорчава нашом хладнокрвношћу према његовом присуству и омета наше молитвене беседе са Богом, такав анђео, па макар он сам био сав у крстовима, а не само целивао крст - не примај га, он је противник! И тако, мој савет је исти: не само не примати, него не треба чак ни желети чулне пројаве духовног света, зато што немамо потребе за њима, ни користи од њих, а опасности је силесија. У нашем духовном боју ми најбоље видимо деловања међусобно супротних сила; ми у њему знамо какав је сатана у својој бестидности и скверним помислима, и јасно видимо како су светли, чисти и непорочни анђели у пројављивању мирних и спокојних мисли које они наводе на наше срце, док нас сатана запљускује свим могућим нечистотама разметљивих, користољубивих и блудних маштања, суманутошћу гнева, и тако даље, и тако даље. Шта ту још треба? Чему чулно јављање анђела или сатане, кад их ми сувише добро знамо и без тога?

- Да бих те убедио у истинитост мојих речи - настави старац, - односно да се не требају примати јављања зато што су опасна, слушај шта ћу ти рећи о свом суседу пустињаку. Њему се ноћу, тек што би устао на молитву, чинило да крст који је висио у предњем углу келије изненада разгорева заслепљујућом светлошћу, блештавијом од сунца. Сијање те славе, тј. светла крста тако је деловало на срце молитвеника да је он бивао ван себе од радости. Кад ми се сусед у вези тога поверио, ја сам већ из прве такво јављање приписао демонској игри. Ипак, пожелео сам да виђење проверим опитом. Управо због тога сам се пред вече упутио своме суседу. Док се смркавало, поседали смо по угловима келије. - Слушај, брате - велим ја домаћину, - мислим да ће због моје недостојности светлост која излази из твог крста мени бити невидљива, па зато, кад по обичају приметиш то чудо, кажи ми. Домаћин изусти: - Добро. Ми ћутећи почесмо да пребиремо бројанице у дубокој тами пустињске вечери. Не прође ни један сат, кад мој домаћин победничким гласом ускликну: - Оче! Светло излази из крста; не могу чак ни да га гледам. Радост мог срца је неисказива. Ван себе сам од духовног усхићења овим виђењем, од топлоте божанске светлости! - Прекрсти се, прошапутах му. - Не могу, оче - узвикну он, - радост ме толико онеспособила да не могу ни руку да подигнем! - Несрећниче! - горко прозборих и, бацивши се к њему, закрстих га. - Несрећниче!, понових ја. - До чега си се довео својом нерасудношћу и својом гордошћу! Траје ли још светлост или је више нема? - упитах затим свог суседа. - Нема ништа - одговори он, - сада је тамно као и пре. - Ето видиш шта се дешава са нашим братом - рече старац духовнику.

Када ми је духовник препричавао свој разговор са старцем - каже аутор писама - његове речи сам примио са потпуном увереношћу, доводећи у сећање светог Никиту, кијевског затворника. И тог су отшелника опомињали на сатанска искушења; може се, значи, вероватно претпоставити да је и Никита захтевао од анђела који му се јавио знамење крста, а и сама непрестана молитва којом се бавио бес, наочиглед затворника, неизоставно је морала бити на извесним местима пропраћена крстом и поклањањем пред иконом, коју је свети Никита морао имати. Кад не би било тих обележја у анђеловој молитви, затворник би одмах могао да се досети и увиди испод светлог виђења анђела таме. Дакле, дешавају се и искушења такве врсте где Бог допушта сатани да делује тако да му ни молитва ни крст не уливају страх или узбуђење. То су, наравно, недокучиве судбе нашега Бога. Само се једно може закључити из тога: да је све, шта год Господ с нама чинио, шта год допуштао сатани, све је због тога да бисмо ми, пролазећи различите степене искушења, самим искуством оправдали истинитост његових речи: "Сила се моја у немоћи показује савршена" (2. Кор 12, 9).

Са старцем Иларионом Грузином било је овако: тај отац се подвизавао на Светој Гори у XIX веку; кад је живео у потпуном затворништву у кули, никога не примајући и нигде не идући, тад су беси против њега водили најжешћи рат. Једаред су кроз прозор код старца настојали да се увуку неки ходочасници да би од њега добили благослов, али се старац сакрио од њих. Демони су се окористили тим случајем и отпочели своју опсаду. Једном се у обличју ходочасника провукоше кроз прозор и нагрнувши ка старцу, почеше говорити да беху принуђени да предузму тај корак стога што он никога не пушта, а они би га као свог земљака врло радо видели. Због њега су они, наводно, дошли из тако далеке земље да се посаветују о разним стварима. Држећи их за праве ходочаснике, ступио је са њима у разговор, а демони су само то и чекали. Заподели су дугу беседу о неприликама свог народа и Цркве, а на свршетку су се старцу страшно наругали, тако га пребивши да је два месеца лежао потпуно нем.

Таквим жестоким искушењима, често са дуготрајним последицама, подвргавају се не само монаси и отшелници који воде осамљени живот, већ и хришћани у свету када не по разуму примају на себе високе подвиге. Тим својим напорима они раздражују демоне, али пошто су им подвизи неисправни, не доносе оно главно, односно понижујући тело не понизују душу, него неприметно у њој зацарују најсилнију гордост и умишљеност, па ни благодат Божја не чува такве делатнике, већ им ради њиховог уразумљења допушта да буду преварени и исмејани од стране бесова, да би их преко тога понизила.

Епископ Игњатије описује један савремени му случај: у Александро-Невску Лавру је код оца Јоаникија због духовних упутстава долазио неки војник (у то време је и сам будући владика Игњатије долазио код тог наставника по духовни савет), звао се Павле и био један од оних који су се недавно одвратили од старообредничког раскола, а раније је, као писмен, код расколника био чак и наставник. Павлово лице је сијало од радости. Али, он се из силног усрђа које се разгорело у њему предао неумереном телесном подвигу, неприкладном за његову спрему, немајући довољно појма о душевном подвигу.

Једне ноћи стајаће Павле на молитви. Изненада се око икона појави сунцолика светлост и усред светлости голуб који је сијао од белине. Од голуба се зачу глас: - Прими ме: ја, Свети Дух, дошао сам да те начиним својим обиталиштем. Павле радосно пристаде. Голуб уђе у њега кроз уста, и Павле, изнурен постом и бдењем, наједном осети у себи моћну блудну страст; остави молитву и отрча у блудилиште. Његова гладна страст учинила је задовољавање страсти неутољивим. Постао је стална муштерија свих блудилишта и свих њему доступних блудница. Напослетку он дође себи. Своју заведеност бесовским јављањем и оскврњење услед прелести изложио је у писму јеросхимонаху Леониду. У писму се оцртавало некадашње високо духовно стање палога. Сам епископ Игњатије имао је прилику да прочита то писмо.

- Треба приметити - каже владика Игњатије - да пали дух, желећи да овлада Христовим подвижником, не делује властодржно, него настоји да придобије човекову сагласност за предложену прелест и по добивању сагласности овладава оним ко је сагласност дао, а Свети Дух делује самовласно, као Бог: долази тада кад човек који се понизио и презрео себе уопште не очекује Његов долазак. Изненада мења ум, мења срце. Својим деловањем обухвата сву вољу и све способности човека, који нема могућност да размишља о деловању које се у њему одвија.

Ево један случај који се догодио сасвим недавно, испричао га је један инок. Та трагична прича десила се његовом рођеном брату, скупа с којим се он не тако давно обратио вери, па су почели да посећују храм, да заједно иду на поклоништва по светим местима, да бораве у манастирима. Браћа су се стала бавити и читањем Светих Отаца и Исусовом молитвом. Но иноков брат се, очигледно, удаљио са правог пута и упао у умишљеност, због чега се и збило следећа ствар. Једном кад је био сам код куће и упражњавао молитву, указао се пред њим одвратни бес и почео да му омета молитву. Брат се није уплашио, него је смело повео са бесом разговор. Почео је да убеђује беса да се покаје, да му говори о неизрецивом милосрђу Божјем, да га Бог може, ако се он, бес, покаје, чак и помиловати. И још је којечим у истом смислу поучавао беса. Бес је тобоже пажљиво слушао, па се затим озбиљно замислио и на крају попримио изглед покајника, почео да се моли, да јечи, да се поклања пред иконом, уопште, свим својим изгледом изражавао је дубоку скрушеност, покајање због учињеног зла, и приказивао се као да жуди за скорим помиловањем. Брат је очаран пратио његове поступке (очито изнутра ликујући). И гле, одиста, на беса кроз неко време као да сиђе некакав светли облак, као нека светлост, као благодат, и он се пред очима ликујућег младића претвори у светлог анђела. И гле, тај анђео поче да се ватрено захваљује брату, да му се клања пред ногама. Називаше га својим спаситељем: захваљујући његовој поуци он је спасен, он је опет свети анђео, и најзад, он мора да се одужи брату; бивши бес предложи да буде његов свагдашњи верни чувар, да уђе у њега и свагда га чува и помаже својом препорођеном анђелском силом. Брат беше у неописивом одушевљењу, ван себе од среће, пристаде. Анђео уђе и - брат поче да бесни, урла, псује страшне псовке, ломи иконе, баца их у прозор, чини друге грозне ствари. Сада се он налази у психијатријској болници. Повремено буде и кући са својима, али када се болест погорша, морају га возити у клинику, пошто му је понашање тада одвратно. Кад му, пак, буде боље, може мало и да се помоли. Брат његов, инок, послао је многим манастирима молбу да се моле за његовог несрећног брата.

А ево и примера за то како истинска понизност лако избегава сличне замке.

Неком брату се јавио ђаво, претворивши се у анђела светлости, и рекао му: - Ја сам арханђео Гаврил, послат теби. Монах на то одговори: - Пази! Да ниси коме другом послат? Зато што сам ја недостојан тога да ми се шаљу анђели. Ђаво истог трена ишчезе. (Старци су говорили: ако ти се и уистину јави анђео, не примај га лаковерно, него се понизи, говорећи: ја сам, живећи у гресима, недостојан да видим анђела.)

О једном другом старцу су казивали како је тиховао у својој келији, трпећи бесовска искушења, Њему су се очевидно јављали бесови, али он их је презирао. Ђаво, видећи да га је старац победио, јави му се и рече: - Ја сам Христос! Старац затвори очи. Ђаво му понови: - Ја сам Христос, зашто си затворио очи? Старац одговори: - Ја не желим да видим Христа овде, вец у будућем животу. После тога се ђаво више није приказивао.

Ваља приметити да право јављање светих анђела од Бога бива само понизним и кротким хришћанима, који се већ налазе ван опасности да се погорде, да упадну у умишљеност и тако се повреде.

Једном кад је преп. Макарије Велики седео у својој келији, стаде пред њега анђео, послат од Бога, и рече: - Макарије, не бој се напада невидљивих непријатеља, зато што наш благи Владика неће одступити од тебе и неће те престати подржавати; охрабри се, укрепи се, храбро побеђуј противничка начелства и власти, али се твојим делањем не узноси, да те божанска помоћ не би оставила и да не би пао чудноватим падом. Блажени Макарије одговори, залевајући се сузама: - Чиме ја да се узносим, кад ми се душа, попут развратне блуднице, храни смрадом нечистих помисли које доносе бесови.

У такву дубоку понизност, вели свети Игњатије, преподобног је довео дубоки самоувид, који му је пружало умно делање. У себи је он опажао човеков пад и његово општење са демонима.

Немогуће је човеку који се још налази у области плотског мудровања (пише свети Игњатије), који није стекао духовни поглед на палу људску природу, да не придаје неку вредност својим делима, да не приписује себи неку заслужност, ма колико понизних речи да изговара такав човек и ма како да се наизглед чини понизним. Истинска понизност није својствена плотском мудровању и њему је немогућа: понизност је својина духовног разума. Преподобни Марко Подвижник каже: "Они који се не сматрају дужницима сваке заповести Христове, поштују закон Божји телесно, не разумејући ни то што говоре, ни то на чем се заснивају, зато и мисле да ће га испунити делима." Из речи преподобног оца је јасно да се онај ко себи приписује било какво добро дело налази у стању самообмане. То стање самообмане служи као основа бесовске прелести: пали анђео у хришћаниновом лажном, гордом схватању налази пристаниште, на то схватање лако калеми своју обману, а посредством обмане потчињава човека својој власти, баца га у такозвану бесовску прелест. Из горе наведених искустава се види да ниједан од оних који су се преластили није себе признао недостојним виђења анђела, те је стога признавао у себи неку заслужност, достојност. Другачије ни не може да о себи суди плотски и душевни човек.

Тако се, дакле, не може веровати сваком добром покрету и подстицају у нама, каквим се он нама чини, него треба тачно разликовати истинско хришћанско, еванђелско добро, од добра лажног, душешкодљивог, које удаљује од Бога.

превод с руског: А.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 22 септембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.