header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Семенко: Русија у пламену Штампај Е-пошта
субота, 07 август 2010

Владимир Семенко, специјално за „Руску Народну Линију“

 РУСИЈА У ПЛАМЕНУ

По мишљењу Владимира Семенка, црквена бирократија све чини не би ли у народу убила живу веру...

         Саопштења о сушама и пожарима последњих дана, личе на рапорте војних дејстава. Умножавају се све нова и нова жаришта, стотине уништених хектара шума, десетине села и заселака су изгорели, много људи остало је без крова над главом. Осећај је такав да је пламеном обухваћена цела земља.

У сличној ситуацији, чак и код људи који нису потпуно оцрковљени, и који су у својој свакодневници удаљени од Бога, јављају се мисли и осећања духовно-есхатолошког вида. Иако је природних ексцеса сличне врсте бивало и раније, код свих је присутан осећај небивалости и посебног духовног значаја свега што се догађа. Није страшна суша са увек пратећом неродицом, није страшно осиромашење људи и пожар као такав, са којим ћемо се пре или касније, уз помоћ савремене технике, обрачунати. Страх доноси сама стихијност пожара, који се данас тако слободно осећа на територији многострадалне Русије.

 Никако нису пламеном захваћене само шуме, куће и усеви. Плавичастим пламеном букти идеја земаљског благостања, која је све ове протекле године од стране либералне власти народу наметана као апсолутна самодовољна вредност, уз пратњу бесмртног Чубајсовог (руски председник владе у време Јељциново, када је извршена најстравичнија пљачка неке државе у историји светске државности, руски „експерт“ за уништење националне економије – оп.преводиоца) слогана: „Новац – национална идеја“. Попуштајући обезличено-жестокој, разузданој, не знајућој за милост, ватреној стихији, Господ нас уразумљује подсећајући нас на ефемерност свега земаљскога, поново суочавајући „беле људе“ на ту истинску реалност која нас присиљава да изађемо из стања духовног помрачења, које је прекрасно описано у Јеванђелској причи о богаташу који је скупио невиђен принос (упореди са прошлогодишњим рекордним приносом жита у Русији): Почивај душо моја, једи, пиј, весели се. (Лука 12, 19)

Људи духовни, који имају ауторитет у народу, говоре о гневу Божијем и о покајању народном, до дан данас у својој основи неизвршеном. Сећају се да је пред почетак Првог Светског рата такође била невиђена суша и да природне, историјске и социјалне катастрофе често претходе једна другој.

Данашње лице сите и самозадовољне власти, која се погрузила у најодвратнији разврат и безбрижност, у разуздани хедонизам „Нове Русије“, пажљиво развраћане у политтехнолошким лаборатијама такозване власти, уопште није такво. Упркос свему, вера у народу још увек постоји и може бити још довољно јака. То зна свако ко је макар једном видео истински крсни ход, када неколико стотина прашњавих, опрљених немилосрдним сунцем, измучених до крајњих граница, али радосних и одушевљених људи истворемено читају Исусову молитву и уопште нецрквени становници градова, села и насеља, са сузама у очима, у покајничком надахнућу падају на колена.

Али збуњени народ, уморан од непрекидне борбе за опстанак, ненавикнут на иницијативу, некад се исувише пасивно подчињава црквеној дисциплини, чекајући речи својих духовних вођа, које звуче све глувље, пажљиво заглушаване „властима“ сад већ црквеним. И шта то ми слушамо од такозваних официјелних пророка наше земне цркве? Председник синодалног одела за узајамне везе цркве и друштва, протојереј Всеволод Чаплин (неки духовни пандан руског велечасног Велибора Џ. - оп. прев.) „сматра 'примитивним и простачким' изјаве које су се могле наћи у медијима о томе да су врућине казна Божија, пошто по његовим речима „немају увек све временске непогоде директан однос са вољом Божијом“. Са своје стране, глава синодалног Одељења спољних црквених веза, митрополит Иларион (Алфејев), је позвао да се сетимо да „Бог никога специјално не кажњава и никоме се не свети за некакве грехе или глупе поступке и зато се не може говорити о Божијој казни сваки пут када се десе природне аномалије и катаклизме“.

 Ти људи, који хиљаду километара около, бесциљно за „спољне црквене везе“, иду крсним ходом, изазивају појачано подозрење због нелојалности (!) код управљача црквеног брода, и те професионалне црквене дипломате живе у два различита паралелна света и свакоме ономе ко ми спомене – да све њих сједињује евхаристијска чаша, ја одговарам да ће само Суд Божији завршно одредити ко се од причешћених причестио себи на спасење а ко на суд или осуду.

   „Мисионарски“ поборници „ружичастог“ и комфорног, удобно уписани у данас преовлађујући хедонистички модел живота, крајње олакшаног и бесплодног „еуроправославља“, наравно дозвољавају народу да се каје и мисли на Бога. Али не превише, да не би потпао под тачку о екстремизму. Најважније је да не облаче мајицу са натписом „Православље или смрт!“. Они чак жале народ – те просте људе којима су изгореле куће. Али не као отац који воли и састрадава, колико као добри властелин - „Јер и они су људи...“

Међутим, људи који су у народу поштовани због своје прозорљивости, говоре потпуно другачије, без пиаровских потеза и дипломатских референци,  који у произашлом виде скривени духовни план, који је повезан са посебном, глобалном катастрофичношћу преживљене нам историјске епохе, план који интуитивно осећају многи: „Прва зима хладна (већ је била, кад су због мраза без снега промрзли озими усеви – прим. В.С.), друга гладна (наступа), трећа крвава“.

На крају, не могу да не споменем још нешто, што је по мом скромном мирјанском погледу на свет, директно повезано са духовном димензијом произашлих катастрофа. Да је садашњи гњев Божији, кад је небо затворено за исцељујућу и спасоносну кишу чак и на дан светог громовника Пророка Илије – одговор на духовну делатност сујетног света, то је очевидно за све више-мање духовно осетљиве људе. Међутим, много је интересантније питање – колико ми сами, људи Цркве, доприносимо судбоносности момента. Сећамо ли се ми како се један од нас, оласкани и благословени идеолог Нове Црквене Политике – протођакон Андреј Курајев, недавно тако богохулно изругивао над највећом светињом – Благодатним Огњем на Гробу Господњем? Тај огањ, иако спаљује наше грехе, орошава нашу душу, целовиту природу, росом Божије благодати, а физички огањ који се разгорио после, чуван са страхопоштовањем у многобројним кандилима православних, да то није земаљски образ, сличан икони. После скандала створеног око те светиње од стране групе „либералних хришћана“ на челу са С. Чаплином и прот. А. Курајевим, у овој години (за разлику од претходних) сошествије Благодатног огња  уопште није привукло пажњу руских медија, јасно, по препоруци власти „одозго“. Да ли нам је сада случајно послат други огањ, поражавајући и уништавајући, земаљски праобраз тога карајућег адског пламена, у коме ћемо, несумњиво, сви ми горети уколико не принесемо достојне плодове покајања?!

Наравно да се на том фону може и даље играти дипломатије и „растављати акценте“. Може се све оставити и припасти Христовим стопама, уздајући се у Његову милост. Радницима једанаестог часа, наравно, било је опроштено и били су награђени, али вреди ли чекати, кад је на сату већ пет до дванаест?

П.С. По саопштењу медија пламен се опасно приближио нуклеарном центру у Сарову. „Сад је касније него што ми мислимо“, но колико баш – ми још тачно не знамо...

П.П.С. Овај материјал је већ био спреман за публиковање када је аутору постала позната блистава проповед протојереја Алејсандра Шаргунова под овим истим насловом.

Владимир Семенко, специјално за „Руску Народну Линију“

Превод са руског за „Борбу за веру“: Ранко Гојковић

http://www.ruskline.ru/news_rl/2010/8/04/rossiya_v_ogne/

 

+++

Напомена:

Опремање текста фотографијама наше - прим. Уредништва "Борбе за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 август 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.