header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Павле Евдокимов: Посланица Христовој Цркви
Павле Евдокимов: Посланица Христовој Цркви Штампај Е-пошта
субота, 21 август 2010

Руски хришћански теолог, Павле Евдокимов, који је живео и радио у Паризу шесдесетих година XX века, написао је Посланицу Цркви Христовој која је на најдубљи могући начин изложила учење о Цркви, али не из перспективе апстрактних формула, него живог осећања црквености и Христовог присуства у историји. Текст је актуелан као да је писан данас, када је све више мртвоверних и мртводушних и када нам постаје јасно да ћемо се угушити без светодуховског ваздуха који нам дарује живи Бог преко живих људи. Зато овај текст читајмо пажљиво и трудимо се да се покајемо и вратимо Богу и себи, да нас, како рече Св. Владика Николај, не би поклопила језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.

Уредништво

+++

Павле Евдокимов

ХРИСТОВОЈ ЦРКВИ

          Налазимо се пред бруталном историјском чињеницом. Из најразноразнијих разлога, Црква је враћена у преконстантиновску епоху. Шачица верних стоји насупрот свету који је непријатељски расположен према њеним порукама. Тачније речено, епоха је постконстантиновска. Свет више није пагански, он је дубоко безбожан. Он слуша друга јеванђеља, други му пророци говоре. Динамичке силе улазе у игру и покушавају да остваре једну нову интеграцију света, са другим доминантама, неспојивим са хришћанском етиком.

На сваку афирмацију трансцендентног, скептички људски дух одсеца: »А шта је истина?» Пилат је презирао јеврејски менталитет. Колико ли је данашњи свет више оправдан у свом презиру према историјском хришћанству? Тешка одступања дубоко обележавају његово лице.

У врелој и уздрхталој реалности живота Бог више не налази уста довољно чиста и издвојена, да би се кроз њих чуо. Свеје ужасно компромитовано, дотле да су чак улоге изокренуте: Цркви суди свет.

Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице - ублажено је. Поставши неборбена, вера се срозала, а човек, мудар и разуман, избљувао ју је. Завршна мудрост хришћана: »Бог од нас не захтева толико«, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтева немогуће. Не може се чак рећи ни да је Јеванђеље наишло на зид. Један зид, чврст, који пружа отпор - то је реакција. А Јеванђеље данас среће потпуну равнодушност; оно одјекује празнином, оно пролази кроз средину, и ништа га не задржава.

Црква више није оно што је била у првим вековима, победнички марш живота кроз гробља овога света. У најновијим дефиницијама њене природе, Црква је схваћена на невероватно статичан начин, у функцији саме себе: она је систем самоодржања, један апарат чија је главна функција да сам себе исхрани. Изгубивши апостолски појам тела, живог организма, реалног присуства Христовог, оног Христа који није дошао ни због апостола, ни због шачице парохијана, Црква за свет више не постоји. На несхватљив начин хришћанска вера губи особину квасца; она више не може да закваси никакво тесто; хришћани више немају осећај за мисију; они више не умеју да буду »амбасадори«, послани. Живот се врти у затвореном кругу. После два миленијума историјског живота хришћанства, најстрашнији суд који свет може изрећи над Црквом је - да је она постала његово верно огледало, у коме Црква препознаје свет као сопствену хришћанску јерес, тело свог тела.

Хришћанство, а за њим и свет, удобно су се сместили у расцепу богочовечанства. Према темељној христолошкој формулацији IV Халкидонског Весељенског Сабора: божанско и Људско су у Христу сједињени бвз стапања и нераздељиво. Ако, дакле, теолошко монофизитство примењено на појам Бога девалоризује све што је људско (трагично и речито одсуство хришћанске антропологије), монофизитство примењено на појам човека, у различитим видовима хуманизма, раздваја, а онда и потискује оно божанско. Међутим, (и то је још много горе) чињеница је да је свака јерес у мишљењу последица јереси у животу. Арије је био »јудејствујушчи« монофизита у свом животу, у својој побожности, и из тог извора је потекла јеретичка теологија. Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, а њихова теологија је теологија евнуха (»Могу ли евнуси да говоре о рађању?« - питао је још свети Атанасије); чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота.

Последице раскида се виде чак и у херојском напору савремене евангелизације; две основне струје се не сусрећу. С једне стране, постоје појединачна преобраћања која чине »слободни стрелци«, у вертикалном правцу и праћена опасношћу сектантства; са друге је стране струја која у свету отеловљује хришћанство - она се распростире хоризонтално и трпи прогресивну секуларизацију. Недостаје спој. А права снага хришћанске поруке се налази у споју: спасење се обавља само у Цркви, али она, иако чврсто укорењена у свету, суштински живи од »Дођи, Господе Исусе!« (Дап. 22, 20). Зато што је интегрално решење историје са оне стране њених граница, само Црква, која живи свeтлошћу Парусије, и реално у историји, може да је оствари и доврши.

Никакво буђење неће бити ни делотворно ни трајно, све док у првом реду не учини да сваки човек постане органски члан Тела, а да парохије постану живо место где ће се пуноћа Христовог другог доласка осећати већ и у историјском Христу. Хришћанство, међутим, већином проповеда сумрачну религију ноћних птица, чија оптерећујућа уозбиљеност рађа жељу да се постане атеиста; или пак религију скрпљену од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмеха, у потпуном забораву смрти; религију чији приглупи изглед разоружава.

Сасвим је могуће да психоанализа текућег хришћанског менталитета открије један од најдубљих узрока неактуелности хришћанске поруке. Хришћанство није доктрина, него живот, инкарнација, дакле, делање. Реакција просечног човека, типичног производа модерне друштвене еволуције, пре свега је реакција на постојеће хришћанство. Као што га и у комунизму нимало не интересује марксистичка спекулација, него постојећи комунизам, а пре свега - нови комунистички човек. Просечан човек слуша хришћанску поруку у светлости или у сенци постојећег хришћанства. А управо просечно хришћанство нас поставља пред погубну појаву: хришћанство ни најмање није »једна нова раса«, оно је само један од типичних друштвених облика. Ту наилазимо на најтежи узрок хришћанског неуспеха.

Вера више није извор, онаје постала једна наслага, елемент додат структури света тамо где се ради о верницима, и то представља јасан пример социолошког отуђења. Свештеници и пастири овладавају једним додатним речником, али су начин мишљења, оцена и реаговања, у ствари читаво понашање, социолошки детерминисани. Црква, зависно од места и услова, брани или својину или колективизацију; за једне, демонско је »све што мирише на социјализам«, за друге је то »капитализам«. Царство Божије је пука етичка категорија или »инструментална« категорија пропаганде која крунише здање. Један стоичар, спинозиста или атеиста, исто су тако ангажовани у име свог моралног веровања. У том случају, све хришћанске врлине ишчезавају пред речима: »А неверници, не чине ли и они тако?« (Мт. 5, 47). Светост није никаква врлина, него бљесак трансцендентности. Од тренутка када свака етичка преокупација постаје усмерена на оваплоћени Логос, свака морална перспектива се изврће, јер хришћанско превазилажење датости није исто што и егзистенцијалистичко, унутар затвореног света, него је то превазилажење света самог у његовом тоталитету.

Све од Константина Великог, утицај Цркве на историју се не врши ни изнад, ни изнутра, него тако што се Црква поистоветила са историјском структуром света. Хришћанство феудално, буржоаско, пролетерско, на тај начин потпуно губи моћ другог рођења, плођења онога што је изнад. Монаштво је потекло из протеста против подвлашћења Цркве у службу Империји; само је хероизам пустиње могао одговорити апсолутним захтевима Јеванђеља.

Црква - тајна у походу, Црква - Невеста која очекује свог Цара, постала је »религиозна заједница» потчињена законима природне еволуције. Последице су катастрофалне.

Ако, споља гледано, »хришћани нису изнад других«, у дубини, захваљујући сили која долази из оностраног, јeдан хришћанин је способан да васкрсава мртве; али чим се храни земаљском храном, он постаје гробар.

Инкарнација се прилагодила времену. Светилиште је постало једно велико »осигуравајуће друштво« које обећава вечни живот, уз минимум ризика (»опклада« Паскала), са разрађеном техником утехе и »триковима« прилагођеним сваком случају. Хришћанска вера се проповеда као најбољи начин улагања живота, а Тајна вечера се нуди као таблета компримоване вечности. Човек, погођен нестабилношћу свих текућих вредности, хвата се за последње што му преостаје, за »стабилност« духовних вредности, али је управо то супротно духовном поретку: губећи киркегардовски осећај да се налази изнад хиљада водених рукавица, тражећи гаранцију спасења, он у ствари компромитује то спасење. Хришћанска буржоазија је од Јеванђеља направила продужење најинтимнијих тежњи човечанства према најбољем од могућих светова, Божијем Царству. Оно што је историјском хришћанству дошло главе, тоје оптимизам који Бога замишља као Деда-Мраза, лишен сваке трагичне егзистенције. Међутим, Јеванђеље је дубоко неприлагодљиво, експлозивно; оно је захтев за метаморфозом, за покајањем (метанојом - преумљењем) који не само руше историјске облике, него дижу у ваздух саму историју.

Благодарећи овом фундаменталном поунутрењу хришћанске истине, једна наука, једна филозофија, једна хришћанска политика не може да постоји, као ни хришћански филозофи, или хришћански бакали. Могу постојати само људи, хришћани, који на аутентичан или на погрешан начин обављају позив уметника, лекара или трговца. Не може се имати једна хришћанска математика, али неко јесте или није хришћанин. Сваки израз зависи од извора, а не од циља. У једном стану може се доградити једна крстионица, или налепити на зид неки библијски текст, али и са тим додацима стан никада неће постати домаћа црква.

Савремени хришћанин је човек који скупу својих знања додаје још и постулат о постојању Бога. Разлика између верника и неверујућих свела се на то да су једни мало више склони метафизици него други. Једни верују у алопатију, други у хомеопатију, трећи у технику молитве (клиничка посматрања доктора Керела показују да извесна доза мистике чини болеснике отпорнијим; исцелитељи показују да вера доноси »добро здравље«; чудо је социолошка категорија, обрађена и каналисана у хигијенским условима демонстрационе сале). У менталитету и понашању хришћанске масе нема ничега што поставља изнад, што надилази, што самим својим постојањем најављује потпуно Друго. Вера се појављује као један од функционалних елемената одређеног типа, дате социолошке категорије, и то моментално испражњава хришћанску поруку сваке преображалачке снаге.

Разумљиво је, дакле, да хришћанство, као социолошка форма, више није привлачно. Другде се још могу наћи људи страсни, у потрази за величином, другде они очајничким напором траже да се нађу изнад, у ономе што они називају суштином егзистенције. А хришћани?

По парохијама изненађује сиромаштво људског материјала, запањује број медиокритета, или људи који траже компензацију; човек би рекао да су они ту зато што сањају да, кад то нису овде, макар буду први у Царству Небеском. »Бог је изабрао слабе, старе и презрене овога света« - не зато што није умео да бира, него зато што је изабрао »лудост, да посрами мудре« (1 Кор. 1, 27-28). А највећа мудрост данашње хришћанске масе је да као од куге побегне од свега што је »лудо«, од свега што је надилажење, свега што је мистичко, а што је само срце Јеванђеља. Уместо да посрами (confondre, смути, помеша) свет, она се сама смућује (se confond, меша) са светом, постаје прашина света, без сјаја и вредности.

* * *

У средњем веку, Црква је имала једно моћно оружје: страх од пакла. Временом, мистичко поимање живота је ишчилело, а ђаво, са свим својим инферналним инвентаром, није много више од смешне причице за децу. Али ни рај, као ни пакао, више не чини део духовног искуства човека; поставши радикално трансцендентни, они прелазе у чисту апстракцију. И будући да страх од пакла и радост Царства немају места у човеку, остала је још само истина, смисао живота. Управо у тој тачки, модерни човек је најрањивији.

Зло укида сваку могућност излаза, оно влада беспоговорно, човек пати неизлечиво и чини да други пате. Овај свет је пали свет, али висина са које је пао не постоји. Нема кривца: појам греха је у највећој мери испражњен смисла, а праштање на трагичан начин губи свој разлог постојања. Нико не тражи опроштај, јер су сви несрећни, жртве случаја који их је бацио у егзистенцију. Једино што могу, то је да постану што мање осетљиви и да се забораве; или да храбро егзистирају изван сваког Логоса; или још, да покушају да престроје човека, уклањајући сваки остатак метафизичке зебње.

Човек живи у одсуству континуитета, понесен мутном струјом скоковитог ритма, зароњен у испресецано трајање. Живот више нема тајни: нема другог посвећења, иницијације, сем у технику. Ко се још усуђује да говори о љубави - пред лицем усавршеног умећа - технике секса? Ко, било коме, може да саопшти mysterium tremendum (страшну тајну) да каже: »ово место је свето»? Каквим биолошким речником се модерном човеку може говорити о Матери Дјеви?

Лица људи који данас творе историју не дозвољавају да их неко замисли на коленима, у контемплацији. Будући да је тајна зла нерешива без појма пада, историја у својој зачараној бесконачности изгледа као некаква мана на углачаној површини ништавила, где се не догађа ништа.

Разлагање људске материје је тако дубоко да је најурођенија, најприроднија идеја, идеја унутрашњег јединства људског рода, првог и другог Адама, данас најнеприступачнија, најхерметичнија, чак и за хришћане. Стога толика незаинтересованост која обавија хришћанску поруку. »О свему томе ћемо говорити неки други пут« (Дап. 17, 32). Свака реч је постала неефикасна, унапред, у принципу.

Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му »доноси« авантура хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве који користе »опијум« да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори. Ако је свет више него икад уморан од говора и придика, ако реч више не погађа никога, то значи да се ситуација, од времена вавилонске куле наовамо, погоршала: не ради се више о конфузији, мешању разних језика, него о конфузији унутар језика. Људи више не разумеју једни друге. Заједница је раскинута. Човек одише изолацијом.

Хришћанство, поставши социолошка прашина, може ли бити место сијања присуства Бого-Човека? Може ли лице Христово поново да »заблиста у лицима његових,« како каже једна стара литургијска молитва? Цело питање се своди на то. Снажна је једино она порука која не репродукује речи Логоса - него сам Логос; једино ће његово присуство од поруке створити светлост и со.

Експлозивна клица Јеванђеља револуционише, претура, али не структуре света, него структуре људског духа. Од активизма, нагласак се помера на појаву Бога у човеку, на силазак Христа у човеку:

»Кад стекнеш унутрашњи мир - хиљаде око тебе ће се спасти«.

Савремени човек је нешто модификовано, измењен је сам његов антрополошки тип, понајвише одлуком »Све је дозвољено«. Али, тај човек је несрећан у дубини душе. Његова туга још проналази одјек у жеђи за слободом. Још који тренутак он је способан да се одрекне свега, само ако би, макар и за магновење, угледао Христа, проговорио с њим. Међутим, да би се то догодило, весник хришћанства би морао да престане да прежвакава лекције из катихизиса, да не буде само човек који говори о Богу - него да постане неко у коме је могуће Бога срести. Ако можемо да нађемо Христа у Јеванђељу, то је зато што тамо свака изговорена реч садржи у себи целокупно његово присуство. Благовесник треба да се поистовети са Христом који говори, треба да пројави у слави његово присуство, или да заувек ућути.

Спасење се обавља само у Цркви: служба речи пролази кроз службу светих тајни и завршава се у утеловљењу. Али, тело се излива ван историје, и у превазилажењу ослобађа човека сваког социолошког отуђења. Ово је јасно описано у одељку о позиву апостолима: »Оставите мртве да сахрањују своје мртве« (Мт. 8, 22); вокација, позив, превазилази социолошка гробља.

У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштво је изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и унутар, и то је суштинска ствар.

Проблем уопште није неки нови језик. Постоји чак озбиљна опасност да би се њиме могао снизити ниво поруке. У ствари, ради се о томе да се човек уздигне.

»Које близу мене, близу је ватре.« Не парадокси, нити дијалектика, него ватра која сагорева. Треба се вратити једноставном и шокирајућем језику парабола.

»Никада човек није говорио с таквом силом« (Јн. 7, 46). Целим својим бићем Христос је објављивао »сасвим Друго«, изокрећући у сваком моменту етаблирану перспективу, не остављајући »камен на камену«.

Порука треба да обнажи човека од свих социолошких омотача, да га шокира таквог, голог, и да га затим обуче у Христа. У Русији, држава је тако држала Цркву, да се у моменту избијања револуције мислило како ће заједно са монархијом пасти и ова. Међутим, од тога није било ништа. Монаси строгих и затворених манастира су ушли у живот као слободни људи. Зрачили су својом тишином. Ту слободу треба открити, пре свега. Прогонитељи, логори, сви су хришћане ставили ван закона. Како брзо и лако таква ситуација ослобађа од сваке социологије.

У речима »Тражите Царство Небеско» - садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету; вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког »имати« прећи на »бити«. Зар »блажени нишчи духом« не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву - моћ поруке.

Постати дух, значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје иманентно човеку.

* * *

Свака људска делатност: култура, уметност, мишљење или друштвена акција - има своје религиозно значење чији је исход увек ван историје. На свом врхунцу, све форме, по мери своје чистоће, изражавају не неку вредност по себи, него се превазилазе, постају симболи, знаци, ватрене стрелице које указују на долазак већег, владавину Оца. Интегрално решење историје и сваке егзистенције је изван њих самих. Онај који ствара историју води је ван њених оквира. Историјски задатак постулира »довршење« културе и историје, али као слику Божијег Царства, као његову икону. Стављен пред чињеницу екстремне укорењености у историји, у материји, један свештеник у Совјетској Русији је на питање: »Пред којим проблемом стоји руска духовност данас?« одговорио: »Пред Парусијом.« Црква не достиже своју историјску пуноћу друкчије до припремајући повратак Христов, нити остварује евангелизацију - осим ако се упише у ову перспективу.

Ово нам указује на могуће решење акутног проблема хришћанског стила. Некада је стил, сваким дстаљем текућег живота, изражавао духовност свога времена. Ми живимо у друкчијој епоси. Садашњи тренутак захтева не да се рефлектује епоха, него, изнад сваке емпиријске форме - Друго: лакоћом, издвојеношћу, изузетном слободом да се све ствари поседују - као да се не поседују. То је апокалиптички стил који на све ставља свој печат, који је невидљив, али се тим више осећа. Краљ Мида је све чега би се дотакао претварао у злато. Један хришћанин, својим унутрашњим ставом, може да учини све ствари лаким, да их претвори у иконе, слике њихове истине. Стил, када једном постане права духовна категорија, деловаће сам по себи ефикасније него проповеди. Искључиво у овој клими слободе моћи ће да се роди мисионарски осећај код »световњака«.

Смисао покушаја католичких »свештеника-радника« који су одлазили на имања и у фабрике није био у напуштању свештеничког служења, него у изражавању њихове слободе према свакој детерминацији, сваком миту, сваком комплексу. Чак и у сасвим емпиричкој борби, они су и изнад, и унутар. Вера постаје извор сваког задатка, и тако сваки рад претвара у пророчко служење. То је пророковање животом, можда најснажнији облик поруке. »Ставио сам пред тебе живот и смрт« (Закони, поновљени). Али, демонизам света свој избор међу њима чини унапред. Колико често човек одбацује поруку зато што се плаши да промени свој живот, јер стрепи пред захтевима трансцендентног, и у својој изолованости не налази никакву подршку.

Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.

Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?

Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.

Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће!

Видео сам људе сиве, прљаве и ружне - као стари драги камен са кога скинемо слој прашине и који задржимо тренутак у живој топлоти на длану - како изненада заблистају снопови светлости.

Сваки човек иза фасаде интелектуалних примедби, цинизма или незаинтересованости, крије своју изолованост, потребу за нечијим присуством.

Примити Христа, »пити« га и »јести«, и затим изићи у свет као живо тајинство, као Тајна Вечера у Људском телу. Христос ће свету поново говорити кроз човека - макар овај и ћутао - и кроз њега ће се дати као храна људима.

Оци Цркве су умели да измире универзално знање о свету и живот у Христу, тако да је за њих све било у Христу, одишући једном истинском «васељенскошћу», »католичанством«. Они су умели да у теологију унесу директно искуство Цркве; они су знали тајну, како да проживе сопствену егзистенцију на евхаристијски начин.

Ако је добро да атеисте учинимо мање увереним у то да нема Бога, добро је да и теологе учинимо мање увереним у њиховим спекулацијама. Било би чак веома занимљиво видети на теолошким факултетима једну катедру атеизма, која би теологе натерала да буду мање произвољни у њиховим сувише општим тврдњама, да буду осетљивији према скривеном човеку који је у невољи, и коме је прилаз Христу тако често затворен гомилом спекулативног ђубрета. Не поправља се грејање за време пожара, не бежи се ка споредном у моменту када се руши свет. Све наше стваралачке снаге треба да се окупе, не би ли се подигла једна генерација пуна неисказане радости, ослобођене, радости помоћника, радости пријатеља Жениковог.

И ако наиђе тренутак да се нађе потиснута из друштвеног живота, потребно је да та генерација сазри како би била »генерација исповедника«, генерација способна да, како је у своје време сјајно речено у писму о лионским мученицима, »разговара са Христом».

Историјски задатак није тражење облика првобитног хришћанства, него његовог Маран ата - Дођи, Господе -јединства са Црквом последњег часа. Тај ће час учинити актуелним и друге, учиниће актуелном и хришћанску поруку.

Последњи пут ажурирано ( субота, 21 август 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Још мало врло мало па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јевр. 10,37). А кад дође Он као страшни Судија, разделиће венце победиоцима. Примићеш и ти венац, ако се будеш у овом кратком веку определио за Њега, а не против њега. Ево ћу доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Тако ти поручује Он.

+ + +

Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.

+ + +

Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од свега и од смрти. Љубав Божија слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме занавек и побеђује све. Љубављу према Богу апостоли су победили злобу јеврејску и мач римски и огањ и зверове и моћ природе и смрт. Побеђуј и ти тим непобедивим оружјем.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.