header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Игор Друз: Протојереј Александар Шмеман и пустош Штампај Е-пошта
понедељак, 23 август 2010

„Руска народна линија“:

Игор Друз

Протојереј Александар Шмеман и пустош

 I део

  ''Шта ја, за себе ''радим'' у животу? У суштини – саркастично гунђам на све оне који ''не разумеју'', оне који се не ''труде'' за то што радим. Ипак ништа то ја сам не радим. Живим у некаквом сталном ''маштању'', али не активном него пасивном. Ни молитве, нити подвига. Тражење ''спокоја''. Лењост...''

''Какво, ипак, нужно мучење – питам се. Како се све написано чини ужасно, непотребно и свуда неугодним...''  

''…ја тако волим празну цркву...Волим је ''до'' службе и ''после'' службе''.

Протојереј Александар Шмеман

 

          Због чега протојереј Александар Шмеман није волео Православље?

Нама све време намећу ружну представу о томе шта је главни конфликт унутар Цркве - тобоже борба међу црквеним ''конзервативцима'' и ''либералима''. Ипак, проблеми, када их практично пренесемо на црквени терен, бивају затамњени новим политичким правцима. У пракси се распирују стари сукоби међу црквеним људима и јеретицима, под видом ''обнове Цркве'',  и букавално се понављају старе еклисиолошке јереси (неправилна учења о Цркви Христовој).    

У томе међу нама ни макар мали компромис није могућ. Либерална секта, која жели да се неопажено увуче у Православље, има, као што видимо, своје ''свете књиге'', својих ''богослова''. Један од њих је протојереј Александар Шмеман.

Нејасне и увек двосмислене књиге протојереја А. Шмемана су несагласне са духом и словом Јеванђеља и Светоотачких дела, где се увек тачно и јасно означава грех, и где се поставља јака граница између светлости и таме, греха и праведности, говори се о аду и награди. У његовим књигама ове идеје и речи су прећутане, или вешто заплетене (да се не примете) чак и за његове следбенике.

О. Александар је фактички покушао да уништи и само разумевање истине, константно говорећи узајамно искључиве и нелогичне тезе, хулећи на пост и молитву, светитеље, подвижнике и исповеднике вере Христове. При овоме свака његова хула упућена на њихову адресу је била ''разблажена'' дугим сентиманталним говрима о Христу и неразумљивом Хришћанству ''првих векова''. Он је поставио јасно дефинисан пример, тј. ''револуционарни'' алгоритам понашања за своје следбенике ''реформаторе'': пљујте увек и свуда историјску Цркву и позивајте на мењање њеног учења о вери. Покушавајте да све ово сместите у оквире либерарне политичке коректности, али све то маскирајте заклињањима ''повратка ка Христу''. Добре намере верних за промену личног живота, живот народа и државе које су у сагласности са хришћанством прогласити за ''руски фашизам'', ''неофитство'', и ''идеологизацију Цркве''. При томе такви политички забрињавајући јеретици ни у ком случају не излазе из Цркве, иако Њено учење не исповедају. Они покушавају да заузму у Њој кључна места, нарочито она, која су везана за информациону политику и образовање.

Опасност књига протојереја А. Шмемана, нарочито његовог ''Дневника'' није толико у томе, што он отворено клевета Цркву, нашу домовину Русију, већ што жели реформе које ће разрушити Цркву.

Он уопштено покушава да укине истину као такву, вешто мешајући правду и лаж. Све његове књиге – то је борба против јаких критеријума добра и зла. ''Да ваша реч буде да да, не не, све више од тога од злога је. Сви његови антицрквени искази прикривају се смоквиним листом тј. изразима: ''вероватно'', ''може бити'', ''могуће'', ''познато је''.

''Хомосексуализам...по свој прилици, нам је неизлечив'', - писао је протојереј. То је лаж која противречи Светом Писму и која је несагласна сотириологији: ''Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије. И такви бијасте неки; али се опрасте, и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега.'' (1 Кор 6, 9-11)   

Ако признамо да су неки пороци неизлечиви, то би и жртва Спаситеља била ''непотпуна'' и не би се онда сви могли спасити.

Међу његовим следбеницима, ванцрквене либералне секте, такође нису баш омиљене и прихватљиве одређене изјаве и јаке оцене, којих је тако много у Јеванђељу, где је чврсто обећано спасење праведнима и пропаст грешника.

Нећемо овде наводити многе неприкладне епитете, типа ''секта шмеманутих'' којима кадкад ословљавају шмемановце. Не можемо да не приметимо, да у томе има заиста истине. Пред нама је свакако нешто, што нам веома указује на тоталитарну секту са својим разарајућим моделима понашања, својим пантеоном ''светих''.

Директор издавачке куће  "Quo Vadis" (Кијев) Аврамчук Евгеније, који издаје толике његове књиге и сличне њима, простодушно је недавно признао у свом интервијуу, да је ради издавања књига свога кумира мора да заложи (да под хипотеку) свој стан. Ова сцена веома је препознатљива за ''Бело братство'' или кришнаите. Некада су се ''шмеманисти'' као по сигналном тастеру окупљали и на тргу ''радње'' и тамо падали у екстазу уз звуке одређене музике и речи. У Украјни су сви шмеманисти у 2004-ој години као хистеричне жене на пијаци, уз звуке репа плесали и урлали име свог политичког кумира. И они такође беже од одговора на директна питања, као и протојереј Шмеман. На пијаци су шмеманисти стојали не због свог вољеног кандидата, већ против фалсификације. Разлог, јер је написана у корист Бжезинског? Што није било баш њему на корист, већ је једноставно истражио и ''доказао'' да Бжезински није говорио о својој мржњи према Православљу. Који су међу њима искрени сами виде ружну двосмисленост и нестабилност под видом ''интелектуалности'', надајући се не толико у збуњеност противника, него самих себе, оправдавајући тако све своје глупости.

Међу књигама протојереја Шмемана највећу контраверзност (изузетно скандалозни текстови) имају ''Дневници''. У њима он отворено признаје своју мржњу према Православљу. ''...реците куда – нема се куда побећи од тог Православља...бесмислених церемонија...Бити оно што јеси, а не играти вечно неку то улогу, уметничку, архаичичну и досадну'' – један од многих његових исказа на ову тему.

Мржња је усмерена и ка читавим државама и народима, нарочито онима који су имали највећу улогу у заштити и утврђивању наше вере – Византији, Русији, Русима и Грцима. Руси су још и имали ''среће'' колико их све је он ружио. Јер Грке је протојереј-ксенофоб тако нежно називао ''туморним отоком на телу Православља''. Уобичајни либерални фашизам...При томе, као и код протестаната, све се покрива смоквиним листом дугих сентименталних говора о Христу и раном хришћанству, које је веома ''изокренула'' садашња историјска Црква. У томе се апсолутно копирају старе протестантске глупости.

Стил писања протојереја Шмемана подсећа нас на књиге једног средњевековног римокатоличког јересијарха, који, када би се покајао, почињао је да пише дела у форми дијалога римокатоличког абата (монаха-редовник) и окултисте. Јеретик је у својим књигама говорио јасно и убедљиво, а абат простачки и банално.

Апологете протојереја воле да кажу да је у ''Дневницима'' мало тога означено за публиковање већ је он једноставно ту сажео емоције. У стварности, како ће бити доказано ниже, у тој његовој књизи је више него негде другде показана хула на Цркву, док у другим књигама неправедна критика хришћанства и пропаганда антихришћанских ''реформи'' свела на лепше састављену, али не и мање енергичнију.

Кратко ћу резимирати ''учење о вери'' протојереја А. Шмемана и њему сличних ''богослова Париске школе''.

-   Политичка коректност = раном хришћанству. Историјска Црква, по његовом мишљењу, би ''сакрила'' Христа. Једна од многих глувих нелогичних сентенци протојереја на ову тему: ''Није у томе трагедија хришћанства, што је Христос проповедао Царство Божије, а појавила се Црква, не – јер она се због тога и ''појавила'', да објављује Царство Божије ''докле не дође'', већ у томе што је она постала сама себи циљ, престала бити ''објава'' то јест отуђила се од Царства Божијег...'' По Православном учењу Црква је Тело Христово и како је могла да се ''отуђи'' од Његовог Царства? Да ли смо се поучили супротним Христовим речима ''адовим вратима'' Црква неће одолети?

И поред овога, као и иначе, сва хула се прекрива потоком мутних и шкакљивих фраза...Све је толико двосмислено, да аутора ''Дневника'' не можеш ухватити ни за главу ни за реп.

Сви народи на свету су за протојереја Шмемана одвратни  - ето, тако се говорило (да је причао). Тврдио је да су Руси и Грци учинили Православље државном религијом у својим империјама да би га одржали, и тако чували Православну веру хиљадама година. Међутим, како ће бити показано ниже, он је мрзео све народе, који нису желели да се помире са агресијом његових омиљених англосаксонаца.

''У суштини, Руси немају осећај слободе'', ову мисао је он често понављао на разним местима...

Разумете ли? Не да нема слободе, већ код Руса нема осећања слободе! У том погледу протојереј је превазишао и многе Хитлерове идеологе, који су упоредо са злогласним ''деспотизмом'' код Руса говорили да код њих не постоји стремљење ка побуни...

''...Тражење или осећај како би то било кад не би било смисла је још давно – давно ишчезао из Руског Православља. Руси не само да не разумеју, не само да не желе да разумеју, већ не могу ни да се присете, ако ћемо искрено, да могу да схвате, шта је то смисао...''

То су Руси, чини им се, али заправо не схватају (?!) који је смисао Православаља!

''Зверска, ирационална мржња Руса није толика, како бих рекао, према енглеском језику, према некој енглеској речи, него буквално према самом чину, што их негде – то зову, ка нечему – призивају, желећи да сазнају... Та грозна, демонска самољубивост. Одбацивање сваког расуђивања, логоса (смисла), анализе. ''

Ово је крајња ксенофобија у односима према Русима (као и према другим народима) од које је тако патио Шмеман, клеветајући их свуда и перманентно, а која није сагласна са Христом, јер Христос је љубав. У чему су то Руси, поред свих недостатака (које ја уопште не поричем), у својој заслузи за очување света од васељенског зла криви. А одрицање ''сваког расуђивања, логоса (смисла), анализе'' Русима – народу који је свету дао Ломоносова и Мендељејева, Корољева и Тупољева је врх лажи.

   Али о Грцима, народу, који је тако много учинио за утврђивање вере у свету и за само учење о вери, он је са још већом злобом причао.

''Ја памтим своје ужасно мучење кад сам 1971. године посетио Антиохијску Патријаршију у Дамаску, а пре тога 1966 – Јерусалим, Истамбул. Атину... Беживотна јерархија. Страх. Лаж, корупција. ''Византизам''. У сустрету, нпр. прошле године у Лос Анђелесу са папом Шенудијем III,  патријархом Коптске Цркве. Мучење у погледу тачности, животности, духовности, отворености... И та Црква (мисли на Коптску), не обраћа пажњу на прошле векове гоњења (од стране  Византије, Арапа, Турака), не обраћа пажњу на море Ислама које је окружује, на јединство, на цео духовно-политички хаос Блиског Истока, - већ живи и обнавља се! О, каква је то лекција тим досадним византијцима, читавом ''грчком раку у телу Православља!''

Уопште ти ''досадни византијци'' из Јерусалима и Истамбула, такође као и Копти, на неки начин су успевали да преживе у ''мору Ислама'' које их окружује. У све четири горепоменуте помесне Цркве, није се пронашло ничег осим ''страха, лажи и корупције''? Осим тога, као што је рекао преподобни Теодосије Печерски: ''Ко хвали  туђу веру, он хули на своју''. А Шмеман је то чинио готово увек, на пример перманентно је хвалио папу римског, а критиковао ''другачије'' православане јерархе: ''Папа у Пољској. Занимљива проповед на дан Педесетнице. Радост за њега и за Пољску.'' То је говорио о папи Јовану Павлу II кога су називали ''први папа шуомен'', за време кога су се, по речима његових кардинала, стадиони пунили људима, а храмови опустели...

 Протојереј А. Шмеман био истински фанатик Западног света, и свугде су га хвалили за његов поредак, либерално демократску политичку идеологију. И такав – ксенофоб је осуђувао Русе, кад су сломили кичму хитлеровцима (нацистима) за ''живи национализам, живи антисемитизам''.

Протојереј Шмеман је потпуно подржавао Лењинову тезу о ''раздељењу Цркве од државе''. Ако би хришћанство било дужно да постане једна од подкултура (субкултура) у светским либералним плуралистичким државама и то ће и бити ''ослобођењем'':

(Шмеман:) ''У Америци, у ''дијаспори'' Православље, иако није присутно одавно, задобило је слободу. Слободу од империје, од државне власти, од земљеделачког гета, од етничког гета итд.''

   Да, заиста је сада потпуна ''слобода'' за Цркву у либералном друштву: ''слобода'' не бити услишен ( тј. да се твоје мишљење не прихвата) иако се заиста налазиш у содомском друштву, ''слобода'' од државне подршке у проповедању Речи Божије, ''слобода'' од заштите секташких лажи и порнографије...

У Византији и Руској царевини човеку нису давали толико ''слободе'' да згреши, и зато су тамо разврат и пијанство, окултизам и порнографија били минимизовани. Наркомана, фактички, скоро да није било уопште...

Читав однос протојереја према историјској Цркви се може свести на једну његову фразу:

''Све док хришћанство остаје безнадежно као ''константиново'' ( ј.тријумфално-к ао државна вера), то представља његову срамотну слабост''.

То је исто као и да кажемо: хришћанство још увек остаје Христовим. И ''париска школа богослова'' је зато дужна да га, према томе, ''преправи''.

То значи: равноапостолни Император Константин, по његовом мишљењу, био би лош човек, да је одједном поставио Цркву Христову као основу Римске Империје. Приметићемо да је лик Светог Императора нарочито мрзак практично свим јеретицима и безбожницима.

Протојереј је све време приговарао православнима да они желе да од ''хришћанства направе идеологију''. Они су веровали и надали да су људи који се деле, народи и државе дужни да Јеванђеље ставе изнад земаљских закона, да би Реч Божија тако формирала друштво, право, културу, а не да буде једна од подкултура ''светке државе'' направљене од стране атеиста у време ''велике'' Француске револуције.

Ево на чему је он радио под видом ''ослобођења'' хришћанства, не би ли га прогнао у будући гето либералне државе, где је плурализам свих грехова, али где је све мање ''плурализма'' да неко остане хришћанин. Већ је свуда на Западу почео да се спроводи одлучујући терор против хришћанске символике у школама, универзитетима и другим друштвеним установама али се зато уз помоћ државне машинерије усађује содомија. Недавно, у Калифорнији су уведени ''часови толеранције'' на којима се деци држе предавања о хомосексуализму, скверно говорећи да су и хришћански светитељи били хомосексуалци. При томе социјални радници могу лишити родитељских права (родитељства) оне очеве и мајке, који не пуштају децу на такве часове,  а да им при томе не могу обезбедити редовно образовање. То је логички завршетак пута, којим стотинама година иде западни свет, који је толико вољен од стране протојереја А. Шмемана, који ''ослобађа'' хришћанство, како је он говорио, а у ствари га методски истискује на страну (маргинализује).

- Монаштво, по мишљењу о. А. Шмемана – је потпуно деструктивна ствар:

''Да, од кад сам се родио нисам видео толико, у(пре)подобљавања, играња монаштва, тричарије, имитације, стилизацију и, као главно, силно брбљање о монаштву и тзв. духовности.'' У исто време као и он у Амрици живело је пуно подвижника, н. п. р. Свети Јован Шнагајски, који се прославио толиким чудесима и оним што је пртојереј А. Шмемана мрзео – аскетизмом. Таквим аскетизмом, да када је постао монах, св. Јован је дао звет да никада не спава, и испуњавао га десетинама година. Али протојереј је поред тога ВИДЕО ТОЛИКО ИГРАЊЕ МОНАШТВА...Заиста, имаће очи и неће видети...   

Постове, по мишљењу ''богослова'', најпре треба укинути, ако не у потпуности оно бар неке од њих. Но, и опште треба у свему прилагодити Цркву према укусима савременог света.

- ''Не видим ''корист'' од те монашке дијете, неосновано наметнуте људима у форми некакве самоуправне ''духовности''. Моје је искуство такво: кад су људи толико запели да ту ''духовност'' уведу у свој живот, они су постали нетрпељиви, раздражени фарисеји.''

Његове књиге, из којих се просто сагледава страшна озлобљеност фактички према свему што је у Цркви Христовој, да ли могу да буду само просте заблуде? Оне одају утисак потпуно свесних и изразито професионалних информационих напада на Цркву. Без сумње, он је унео много тога новог у ''богословље 20-ог века''. Видимо, на делу, да је могуће урлати хулама на Цркву, шамарајући је прљавим фразама, бацајући тако њено питање (проблем) на улицу као фудбалску лопту. И трудећи се у маскирању своје хуле мутним потоком сентименталних фраза о ''новом животу у Христу'', ''хришћанству радости''. Могуће је не знати елементарне ствари, и поред тога бити на гласу као ''велики интелектуалац''. Пре доста времена је расплетен мит о протојереју Шмеману као о ''интелектуалцу'' и ''великом богослову''. Постоје о њему нека најпростија сазнања. Цитираћемо пасус свештеника Игора Белова и Николаја Каверина о ''Честом причешћивању и обовљенству'':

''Нападајући стално Типик, на којем се, по мишљењу протествујућег (протестанстког) протојереја Шмемана, и своди сва ''духовност'' Православне Цркве, о. Александар пројављује у својим ''Дневницима'' вапијуће незнање богослужбеног Устава -поредка. У ''Дневницима'' читамо:

''Среда, 27. фебруар 1974. (Прва седмица Великог Поста – прим. Аутора) Вечерас смо у цркви на јутрењу певали цео други део канона Андреја Критског. И још једном ме је поразио контраст међу том божанско – грандиозном поезијом...препознатљиви византијски тропари са платонским усмерењем на речи ''душом моја'', са потпуним неосећањем за историју као Божанског ''позоришта''. (стр. 79)''

Потпуно је незамисливо било тада, за било ког православног свештеника у Совјетском Савезу, да не разликује јутрење од великог повечерја, у време кога се прве недеље Часног поста и чита покајни канон Андреја Кристког. И сам канон Андреја Критског представља протојереју А. Шмеману ''скроз реторичко дело'' (с. 80), које је прожето ''застарелим византизмом'' (с. 257), ''страним за савременог човека'' (с. 616). 

Питање је, да ли је сам протојереј А. Шмеман био веома професионалан у својој борби против Цркве, пажљиво ''испирајући мозгове'' хистеричној новокрштеној интелигенцији. Издања '' Дневника'' која су се појавила у Русији и која су то чинила на нашу срећу нису потпуно професионална. У Русима који су црквени, не обраћајући пажњу на примесе атеизма, задржало се много јаких основа, хришћанског патриотизма, изразитог осећаја светости, да би примили Шмеманову лоше скривану хулу на Цркву и ону која није уоште прикривана – на Свету Русију. Но за један део емиграције ''Дневници'' су били потпуно прихватљиви.

Не желећи да одједном људе нагони у либерарну секту, манипулација је дужна да то ради пажљиво и постепено. У потпуности, својим бескрајним конференцијама и публикацијама на тему ''наслеђе Шмемана'', где су се рекламирали, између осталог, и његов ''Дневник'', било је подривено уважавање њега самог, и тиме нанесен ударац обновљенству, а не Цркви. Треба споменути у вези са тим сада покојног, а до недавно веома поштованог и уважававаног кијевског свештеника Александара Креницкина, који је после читања''Дневника'' почео изразито да одбације то шмеманско ''наслеђе''.

Због тога кијевски фонд Сороша, који се у народу не зове ''Возрождение'' (оживељавање-ренесанса) него ''Вырождение'' (дегенерација), сада финансира издавање Шмеманових књига, било би потпуно угодно да изда друге књиге протојереја, које имају антицрквеног потенцијала, али које немају јавне иступе злобе против Православља. 

Ми често прецењујемо умне и професионалне спосбности непријатеља Цркве Христове, немоћне сплетеке које се увек разоткривају.

Чланак протојереја Шмемана ''Нека запажања о причешћу Светим Тајнама'' је пример манипулације сазнања.

На самом почетку чланка је речено, да се међу православним хришћанима почиње будити интересовање за Евхаристију и за ''духовни живот''. Као да  раније у Цркви, где се све ''вртело'' око Евхаристије и духовног живота, таквих интересовања није било. Даље следи правична критика секуларизма, нарочито америчког. Тако се прави ''сједињавање (јединство) аудиторијума'' – руских традиционалиста, који су шокирани америчком похлепом и материјализмом. ''Ми смо са тобом једне крви – ти и ја'' После тога опет иде ода како треба бити веран Предању, али са новим нотама. Моли – све наше из прошлости потребно је преиспитати (а ко то каже?): ''Лагани поглед на прошло време није довољан, јер и сама прошлост потребује оцене у светлости изворног Православног Предања. Један је критеријум увек и свуда – само то Предања и пастирска брига о томе, како да га оживимо у нашим условима живота, који су толико различити од прошлих''. Међутим, протојереј А. Шмеман је затворен, желећи да нам нешто каже о својим претензијама на ''изворно Предање'', али још не говори ништа заправо антихришћанско. Потом он постепено прелази на мало оштрију и неправедну критику Предања, које је, као што видимо, раније било ''неизворно''. Црква, ако дозволимо, много стотина година није била исправна. И он, Шмеман, обећава, ''учиниће све новим'': ''Ми бисмо требали открити духовно значење покајних периода у Цркви – Великог поста, Божићног поста и др. – нарочитог времена за Покајање. Ми опет увиђамо у себи самима нужност за изворном духовним руководством. Али оно главно, ми опет, са страхом и радошћу, духовним трепетом и вером, откривамо Тајну Христвог Тела и Крви као истинитог извора и непромењиви центар нашег хришћанског живота.'' Као да до Шмемана нико није ''открио Тајну Христовог Тела и Крви као истинитог извора хришћанског живота''?

Даље из текста следи, да је веза између Причешћа и исповести ''секуларизам'', а такође и ''латински елемент''. ''На православном Истоку, нарочито у Русији (под утицајем латинствујућег богословља Петра Могиле и његових следбеника) се обрела та теорија о обавезним сједињавањем исповести и причешћа''.

Фактички, по мишљењу протојереја А. Шмемана, Руска Православна Црква и јесте главна нарушитељница Свештеног Предања и главна секуларна сила у савременом свету. Као и обично, он то не говори директно. Него то произилази из његових речи о помешаној исповести и причешћа, - као што је познато, општеприхваћеној пракси Руске Цркве. Тако је говорио Шмеман:

''...Учење, које говори да је св. Тајна Исповести неопходан услов да би се мирјани причестили, није толико само удаљавање од изворног општецрквеног Предања, него и унакажавање православног учења о Цркви, Евхаристији и самој св. Тајни Покајања...''

И тако, сва та многа поколења Руских светитеља, који сматрали неопходним да сједине исповест са причешћем су унаказили учење о вери. Само је велики ''мислилац'' и ''богослов'' Шмеман могао да покаже истину и открије топлу воду.

А даље он поново прави свој омиљени салто: ''Нема ни најмање сумње о потреби Цркве у пастирском и духовном руководству и учењу''. Рекли би, не можемо да се не сагласимо. Али Шмеман, је учинио да Православље поклекне, намећући своју мисао: ''Али ево проблема: да ли је способна, савремена кратка исповест од три-четри минута, да задовољи нашу потребу. Станемо у ред оних који чекају да се исповеде, и тако ''испунимо своју једногодишњу обавезу'', - а где је лична исповест, а нека духовна поука?''

То је као кад би у некој подели војника пазили на стројеви корак. ''Лоше, - уздисао би командант, - морамо да пазимо на стројеви корак''. И добили смо решење...занемарићемо је потпуно. Ма заменићемо је...мислима о стројевом кораку...

А заправо знамо да искреном покајнику бива доста и пола минуте за исповест. Ако жели да се покаје, наравно. Дугачак је ред у храму, видимо другове и познанике, многе истакнуте парохијане, и ето могућности да удвостручавамо спознају своје недостојности и грехова. Но, ако нам се то тако не свиђа, требамо се борити за увећање времена исповести. Али не, са потпуном нелогичношћу утврђени, да ако је исповест мало краћа, треба је потпуно одбацити...

Потребно је да покајање буде поступак. Да искрено кажемо, свештенику шта смо сагрешили; могуће је – али је тешко. Не треба да развеземо причу маштајући о неком личном ''унутрашњем покајању'', за које се бори Шмеман. Ништа мање него на исповест, он хули такође и на пост – ''монашку дијету'', како он презриво пише. Зато његове књиге јако подсећају на теософију. Теософ увек сажаљева ''просто'', ''обредно'' хришћанство, аскетизам, сматрајући да сам стоји на езотеричном нивоу – високо изнад хришћана, и...не чини ништа ради усавршавања самог себе. Протојереј А. Шмеман је волео, као и сви теософи и либерали, да поставља аскетска правила и молитве насупрот добрим делима и добрим односима према људима који нас окружују. Али, како следи из његових Дневника, сам он је просто потајно мрзео скоро све људе из свог окружења. Он је хулећи на аскетизам у само животу, само у потпуности доказао правилност црквеног учења о томе да не треба укинути аскетизам. Тако увек бива са онима који се боре против поста и молитве. Сви јеретици су у већини случајева падали у јереси због противљења аскетизму, а потом су произилазили конфликти и ратови, не обазирући се на декларацију о ''љубави према људима''.

Наставак следи... (Продолжение следует)

Превод за „Борбу за веру“:

С.Б.

 http://ruskline.ru/analitika/2010/05/27/protopresviter_ashmeman_i_pustota/

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 23 август 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.