header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Како је отац Николај Црноречки предвидео догађаје Штампај Е-пошта
понедељак, 04 октобар 2010

КАКО ЈЕ ОТАЦ НИКОЛАЈ ЦРНОРЕЧКИ  ПРЕДВИДЕО ДОГАЂАЈЕ

(Транскрипт беседе о. Николаја о еп. Артемију изговорене 14. марта 2010.)

         ...Владика Артемије се прибраја и придружује свим светима и свим страдалницима за веру православну, за Свето Предање, за истину, за божанску правду, за божанску милост... Једноставно, он светли још више, иако су хтели да помраче његов лик као човека, као хришћанина, као монаха, као владике - свештенослужитеља.

Не знам шта их то руководи, осим неке  мржње и помрачености. То је велика завист људска према њему као човеку, и као духовнику, који је доста духовне деце стекао и који је доста урадио за  наш народ, за Србе, за Православну Цркву, за свето Косово и Метохију. И кажем: и кад би хтео неко - неки ревносни истраживач туђих грехова, кад би хтео нешто да нађе у њему, треба да се помучи да нађе. Ако иде у детињство његово да тражи... тамо... и пре монашења, то је сиромашно дете од побожних и сиромашних родитеља. И стварно, све је честито и чисто било у његовом детињству, и у његовом животу и у његовом школовању. У Ваљеву,  у Богословији, на Богословском факултету у Грчкој, на постдипломским студијама, докторат, долазак у Србију... борави у две богословије... Ту је предавао.  Две - три године провео по богословијама, у овим средњим школама. После тога је  тражио благослов  и добио да иде у манастир и дошао овде у Црну Реку. И овде, од како је  дошао и пред нашим очима живео и радио, само је била људска завист и пљување по њему немоћних, те његове лажне браће и његове лажне духовне деце која су били саблажњена његовим поступцима, зато што нису могли да га прате. Он није користо шаблон, он није користио закон, он није био законик, он није био строг, он није био ни благ. Он је био расудљиви  духовник, мудри, који је мудро руководио и својом духовном децом и манастирима и који је мудро саветовао и свештенике на територији Рашко - призренске епархије. Он их је поучавао да буду смерни, скромни, да ревнују у посту, у молитви, да народ поучавају, да проповедају, да исповедају, да крштавају, да венчавају, да причешћују овај народ и да га поучавају страху Божијем, да га  уче свим јеванђелским врлинама. То је радио наш свети Владика. Он је изгарао на томе. И као уморног ратника (сада већ са задатим ранама и крвавога лица) многи неће смети да га погледају. Ако иоле има људскости у њима, ако има ишта хришћанскога у њима, у онима који су га нападали, који су сматрали да су га оборили. Јер тело ће му они, можда, и смождити; нежног је он здравља и састава телеснога. И био је, и сада је: "Дух је срчан, али је тело слабо". Дух је тај који њега води и руководи - Свети Дух који испуњава срце његово и биће његово.  Да се угледамо и ми на њега и да пострадамо ако треба заједно са њим, да би се заједно са њим и радовали.

Кажем, никако, никако нисмо успели да умањимо, да смањимо њега као човека, да умањимо његов рад и труд. У нашим очима и у нама он је жив, у нашим срцима још је већи, још је лепши, још је честитији. Највероватније, он ће бити прогнан са Косова и Метохије. Он не жели да иде.  Рекао је: "Само мртвог могу да ме одавде изнесу". Неће да иде са Косова и Метохије. Зна он да неће добити епархију. Највероватније и ми овде из Црне Реке ћемо бити прогнанани, зато што подржавамо њега као човека. Нити смо ми неки навијачи, нити смо неки, како да кажем, фанатици, не дао Бог! Него ми све оно што је честито и добро у њему знамо и видимо и ценимо, и зато идемо тим уским и тесним путем за њим којим је он кренуо. Идемо за њим, то јест за Господом, и за свим светима и за Светим Савом, и не стидимо се, и не плашимо, не бојимо се, јер је Господ са нама, и ићи ћемо за нашим Авом. Ићи ћемо зато што он неодступно иде тим уским и тесним путем који води у Царство небеско. Тамо се каже (у Јеванђељу) да их мало има који њиме иду.

...Ми ћемо се борити, највероватније ћемо бити прогнани из овога светог манастира. Но, свуд је земља Господња. Иако ћемо ми нерадо ићи било где. Ту, поред кивота Светог Петра Коришкога, били смо и учили своје прве монашке кораке, учили се оном основном, оном најосновнијем као деца, као букварци, али и кол'ко смо научили и што смо научили, то Бог зна. Ми смо ту радосно, и пуног срца, искрено, и трудили се и служили Господу, ту поред кивота Светог Петра, што каже, бдели и били и боравили и хтели смо ту и остати. Но, ако Бог допусти другачије, ми ћемо све то прихватити. Мада, кажем, неће нам бити лако да се растанемо од ове светиње.

Немилосрдни су ти наши гониоци, немилостиви и немилосрдни, и строге судије туђих грехова, и нећемо код њих ни тражити, а ни наћи милости. Чак и кад би тражили, не  би код њих нашли милости, јер нећемо да лицемеримо. Хоћемо истину да говоримо и да проповедамо светојеванђелску науку и светоотачку науку и поуке да говоримо овом народу, да проповедамо и ако смо због тога гоњени, а јесмо због тога гоњени. Гоњени смо зато што нећемо да се поклонимо антихристу у лику неких његових претеча и посленика. Нећемо се поклонити антихристу, ако Бог да, ни сада  ни никада и довека ћемо ићи за Св. Апостолима, за Св. Савом нашим и осталим угодницима Божијим. И да да Бог да поделимо и са њима удео њихов који они имају у вечности у Царству небеском. Зато ћемо ићи храбро овим уским и тесним путем, и на њему нећемо доживети сигурно неке ловорике и похвале - то нам и не треба. Доживећемо још већи прогон, још веће муке, изгнанство и мало ће бити на земљи места за нас који сада подржавамо ово што подржава, верује и исповеда вл. Артемије. Мало ће (бити) кућа које ће нас примити, јер ће они гонити те људе. Ми ником не замерамо, али ће они гонити те људе који нас приме и истераће их са посла, одузети пензију, а можда неке и побити. Толико ће мрзети све оне који буду исповедали и веровали овако како је учио Св. Сава. И ко буде поменуо Св. Саву, биће му то узето као велики, велики грех.

Тако време долази, верујте. 25 год. сведочимо ми о овоме овде у Црно Реци, јер било је то откривено... ове истине, ови догађаји. Све је то отккривено светом Владики нашем Артемију. Ми смо све то знали, чекали смо овај дан, нисмо то чекали, како да кажем, нисмо то желели, али смо чекали и знали да ће доћи овај дан. Нисмо знали датум, све до у ситнице, све до једног каменчића у мозаику, све је било сложено. Знали смо, верујте, и говорили, и ја сам говорио са овога места и опет говорим: ОВО ЈЕ ГОЊЕЊЕ. Јеретици су ушли у Цркву, разбијају Цркву изнутра, руше је као што генерали руше војску изнутра, из својих канцеларија, из свог генералштаба; најлакше је тако срушити војску и војне формације и војни систем одбране. Тако и ово; најлакше је ђаволу да помоћу јеретичких слугу својих, огреховљених, помрачених - да изнутра руше Цркву Божију. Руше је и покушаће да нас ућуткају. Нећемо ћутати. Св. Максим Исповедник је говорио и пошто су му језик исчупали. И ми ћемо говорити докле год можемо, докле год дишемо, говорити, сведочити и проповедати Јеванђелску науку, науку Господа Исуса Хрисата и светоотачку науку, поштовати Свето Предање и бити послушни светој Цркви Божијој, а не некој шачици самовољних, властољубивих, дрских и Цркви непослушних моћника на земљи овде, који гоне сада вл. Артемија. И биће: "Удариће пастира и стадо ће се разбећи". Тако они рачунају. Стадо ће се за прво време и разбећи, али ће се опет стадо мало сакупити и служити ономе коме се и досад служило - Господу са свима Светима и свима  Анђелима Божијим и очуваћемо веру нашу православну, ако Бог да! Неговаћемо наду у срцима нашим, наду на вечна блага, на Царство Небеско, а не на нешто земаљско и пролазно, јер за ове године схватили смо да је земаљско за малена царство, и за кратко, а небеско од сад и до века. То су речи Св. Кнеза Лазара из оне народне песме, а и наше су речи.

Ми живимо и дишемо са свима Светима, и још ћемо дубље и више и силније са њима живети и дисати. Што будемо више гоњени, ми ћемо бити све радоснији; што будемо више гоњени, ми ћемо бити све силнији; што будемо више гоњени, ми ћемо бити све ближи циљу своме, Царству Небескоме, а ако њега задобијемо, ништа нам друго неће ни требати, све ће се ово земаљско заборавити.

То је што је, што се тиче вл. Артемија.  Не желим, мало ме је овако и стид, да ја, као његово духовно дете, њега хвалим. Не хвалим га ја, њега Анђели хвале, њега свети хвале, њега сам Бог милује и прима. Не требају моје ништавне речи, слабе речи њему сигурно. Стидим се што ово говорим, јер испада сад похвала нека њему. Слабо је то све и бедно, ја нисам успео ни један мали део да дочарам величине његове и светости његове. Колико ће он живети, питање је? Он је увек желео да буде сличан Св. Максиму Исповеднику, зато што је докторирао на теми "Тајна спасења по Св. Максиму Исповеднику". Мислим да му се тако зове докторски рад. Стварно је тајна спасења, баш у овоме, у овом страдању, у трпљењу свих мука и прогона и свих недаћа, јер Господ је рекао да нам кроз многе (и обећао нам) невоље ваља ући у Царство Небеско. Оно што је наш Ава као човек сагрешио, наш Владика као човек сагрешио, пред Богом и пред нама, кроз ове муке и кроз ова страдања очистиће га Господ и прекалити га у ватри, као што се претапа злато и сребро у ватри и бива још чистије. Тако ће и он бити још чистији и  светлији после свега овога. Он се и радује... Тужан је због нас, и тужан је због деце своје и брине о нама као родитељ који брине о својој деци и о потомству своме духовноме. Али, радостан је, јер осећа да му се ближи крај, осећа да је све ближи и да ће се ускоро дружити тамо у Небеској Србији са свима светима. Да ће се тамо видети и са својим духовником Св. Авом Јустином Ћелијским, са својим земљаком Св. Владиком Николајем и осталима.

Кажем, слабог и нежног је здравља. Бог може да га држи још дуго, дуго година. Нежног је здравља и телесног састава,
крхког и слабог
, а и године су ту, већ је 75, преко својих леђа претурио је многе године. Много је терета носио и све нас саветовао и исповедао, поучавао. Нека га Господ укрепи, нека га Дух Свети узвелича и нека га укрепи да буде још јачи и још силнији и овде на земљи и да нам послужи толико колико буде Света воља Божија, а остало Бог ће се побринути.

Не треба се плашити - гоњење је почело и трајаће. Ови што су започели, они ће то и довршити, јер једноставно не знају, не знају за друго. Они служе, у помрачености својој, ђаволу и слуге су антихриста. Треба да се молимо Богу да нам да снаге да се и ми за њих Богу молимо и да им опростимо све ово, јер је Господ са крста, распети Господ са крста је узвикнуо и рекао: "Опрости им Боже,  јер не знају шта раде". Јер ми тако и верујемо, да у суштини и немамо непријатеља. Ово нису наши непријатељи, ово су наша залутала и заблудела браћа, која гоне нашег Аву, која у помрачености својој гоне и нас.

 Ми смо дужни да опростимо, да би Бог опростио и нама. И да се молимо Богу да се они врате и да дођу себи, и да схвате на време, и да се покају, да одбаце све ово што раде сад, да се покају зато и да и они нађу пут спасења, јер Господ хоће, и Бог хоће, да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Да се молимо Богу да они који су примили разне клевете и разне  поруге и погрде, и који су поверовали да вл. Артемије и његови сарадници (и о.Симеон) стварно то раде, да дођу себи, да дођу у познање истине; те, на крају крајева, грубе истине и да не верују тим грубим лажима и клеветама. Можда, кажем, нечијим фантазијама, намерним, ненамерним и свакојаким измишљотинама и клеветама, да све те клевете и поруге буду одбачене и да и они прихвате  истину Божију, да схвате да нису на добром путу, да се врате, да се покају и да спасу и они душе своје, јер Бог хоће да се сви људи спасу. А и ми, ко смо ми да не желимо да се и они спасу?  Никога не треба мрзети, ни као личност осуђивати. Сво то зло што раде, ми осуђујемо и одбацујемо, а њих (не дао Бог!),  као црквене старешине и великодостојнике, не одбацујемо и не мрзимо као личности. То што раде нека одбаце и нек се покају.  Нека би Бог дао да и они нађу пут спасења. Јер шта друго да желимо осим то?

Дужни смо да опростимо, јер и Бог опрашта нама. Не смемо да осуђујемо њих као личности, да не би били осуђени, јер "каквом мером меримо, онаквом ће нам се мерити, и каквим судом судимо, онаквим ће нам се судити". Не дао Бог да будемо судије туђих грехова и истражитељи туђих грехова.

Али, ето, кажем, зло као Хришћани увек морамо да одбацујемо. Зло и грех да осуђујемо, а грешнику да опростимо. Зашто ми грешнику да опростимо? Па зато што смо и сами грешници. Зато што смо и сами дужници Божији.

Нека би Бог дао да све ово буде по Светој  вољи Његовој, а ми да будемо само послушни Цркви Божијој, послушни сваком слову закона Божијег, и свакој речи Св. Отаца које су изречене Духом Светим; да будемо послушни свим Светим  канонима, Светим догматима, и да будемо верни и послушни учењу Цркве Божије, Цркве православне, и да кроз ту послушност нађемо прави пут, пут спасења, и да идемо њиме, а што ћемо страдати - па и сви су Свети страдали пре него што су ушли у Царство Небеско.

 Ето, то је наш пут. И једино то треба да буде и наш пут и нас циљ - Царство Небеско, вечни живот и радост тамо са свим Светима и блаженства са свим Светима. И не треба  да се плашимо, јер је Господ рекао: "Не бој се мало стадо јер би воља Оца вашега да вам да Царство".

Нека  тако  буде.       

Амин.  Боже дај!

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 04 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 53 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.