header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Архимандрит Адријан: О потреби православног исповедања данас
Архимандрит Адријан: О потреби православног исповедања данас Штампај Е-пошта
понедељак, 14 септембар 2015

        Часни оци, љубљена чеда у Христу, нека би нас сачувала Пресвета Богородица и водила нас путем спасења! Уистину је добро за монахе слатко да живе животом молитвеног тиховања, штавише, то је њихов призив. Ипак, када су времена тешка, као што јесу данас, када духовна лађа Свете Православне Цркве страда од смртоносних искушења последњих времена, живљење у незаинтересованој повучености равно је одрицању од Вере и за одсуство њеног доследног исповедања, речју и делом уопште нема разумевања.

Свети Теодор Студит веома је јасан и недвосмислен: "Заповест је Господња да не остајемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже, ко сам ја? Нема право ни свештеник, ... ни владар,... ни земљоделац, ... ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован!? (Пос. 2, 81). На несрећу пастири званичне Цркве, ако и не проповедају на начин неправославан, занемили су са устима стиснутим у грешно ћутање. То је управо оно што чини академска теологија. У својим молитвама ја сам се раније био надао да ће се према свим неканонским и неправославним деловањима до којих долази унутар цркве поставити брана и да ће та деловања доживети осуду, будући да из дана у дан пре нарастају алармантном брзином но што се умањују.

Свакоме је знано како стоје ствари са такозваним "дијалогом љубави", који је започео патријарх Атинагора, са јеретиком и антигрком, папом римским. Латиномислећи патријарх Атинагора проповедао је да је Православна Црква пре њега била у заблуди и званично је скинуо анатему са свејеретичког папизма, док су папофили који су наставили његов курс, (1993.год.) у Баламанду и Либану формално прогласили папизам и Православље "сестринским црквама"!

Обмамљиви слогани и проповеди који се тичу "љубави мира" запостављају јединство у Вјери и промовишу љубав без Истине, иако су Љубав и Истина неразлучни.

Веки Јосиф Вријеније пише следеће о овом лажном миру: "За све је добро пребивати у миру, докле год човек стоји у сагласју са благочашћем. Постоји, пак, наопака сагласност, као што постоји и исправно размимоилажење. Тако је могуће и исправно се размимоилазити и погрешно се саглашавати. За оне за које је пријатељство разлог пропасти, мржња постаје темељ добродетељи. Неслагање у име непристрасности боље је него "пристрасно саглашавање".

...Свети Јован Златоуст вели за епископа, "када је раслабљен у Вери Православној треба избегавати и клонити га се све када би био и сам анђео који је с неба сишао“. Св. Теодор Студит је тврди сасвим отворено да „ми имамо савет од самог Апостола (Павла) да, ако неко учи или нам наређује да учинимо било шта другачије од онога што смо примили и што канони Васељенских и помесних сабора прописују, то треба да сматрамо неприхватљивим а њега као да не припада светом свештенству. (Посл. 1,24). Када се проповеда јерес, православни не треба да пребива у ћутању, но ваља да говори реч Истине са смелошћу да крепко „добар рат ратује“, да ступу у борбу „православног богоугодног отпора“ (Св. Теодор Студит, Пос. 1,39).

Само је једна Црква Христова, нема више „цркава“, чак ни две.

Времена су критична до крајности. Испуњавају се знаци времена. Апостасија се креће ка врхунцу... Ми  ћемо страшно, одговарати у Дан Суда ако ћутимо и ако не подражавамо нашим светим прецима који нијесу чинили уступке у погледу Вјере Православне.

Не заборавите да је свети Теодор Студит објавио и следеће: "Хризостом јасно и гласно обзнањује да непријатељи Божији нијесу само јеретици већ такође и они који опште (заједничаре) са њима" (Пос.1. 39).

"Стојмо право, стојмо са страхом!"

Позивам са искреном љубављу непријатеље наше свете Вјере и подсећам их да је Православна Црква увек побеђивала и да побеђује и да ће победити своје противнике, зато што је натопљена благословеном крвљу безбројних Светих Мученика и Исповедника Спаситеља нашег Исуса Христа.

Нека се латиномислећи, новатори и јеретици покају и нека се врате Светом Православном Ковчегу спасења, јер, као што свети Фотије Велики каже: "Постоји једна Саборна и Апостолска Црква Христова, не више њих, па чак, не ни две. Скупови од Ње другачији (изван Ње) јесу синагоге раслабљених и зборови иновераца. Тако мислимо ми, истински Хришћани, тако верујемо, тако објављујемо“ (Посл.   284,   Против  јереси теопасхита).

Извор: Архимандрит Адријан, Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста), стр. 7-9

превео Родољуб Лазић

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 14 септембар 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 57 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.