header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Подсећање на још једну изјаву еп. Лаврентија: "Папа је волео Србе" Штампај Е-пошта
четвртак, 16 децембар 2010

 Папа је волео Србе

Јован Јањић (НИН, 7. април 2005)

 Владика Лаврентије, пре доласка на садашњу дужност епископа шабачко-ваљевског, пуне две деценије, од 1969. до 1989. године, обављао је епископску дужност међу Србима у расејању, од Аустралије до западне Европе, где су православни хришћани мањина у односу на римокатолике. И већ по томе био је у прилици да разговара са бројним великодостојницима Римокатоличке цркве, а за то време пет пута и са папом Јованом Павлом II. Са првим човеком Свете столице и Ватикана разговарао је и касније, у два наврата, испред Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Седам пута, дакле, с различитим поводима, разговарао је са римским папом Јованом Павлом II.

– Као представник Српске православне цркве, папу Јована Павла II Војтилу први пут сам срео 1980. године у Оснабрику (у Немачкој), после тога у Лондону, Женеви, Бечу и Лорету, а потом и два пута у Риму – предочава владика Лаврентије.

Епископ Лаврентије сматра да о папином односу према Србима најбоље сведоче речи којима је, у лето 2000. године, у Ватикану поздравио групу српских свештеника. Папа их је поздравио на српском језику, па су потом и новине Л‘Оссерваторе Романо, које у целини излазе на италијанском језику, у броју од 19. августа 2000. године, тај његов поздрав штампале и на српском језику, ћирилицом.

А ево шта је папа рекао, а поменуте новине, на српском и италијанском, пренеле:

„Моју реч сад управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве, из Шабачко-ваљевске Епархије. Са љубављу поздрављам вас и вашег Владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коадјутором монсињором Станиславом Хочеваром.

Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу.

Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу који се у последње време налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом народу желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као служитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије.

Вашој отаџбини Србији желим да успе у савлађивању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајмично уважење са суседним земљама.”

Подсећајући на те папине речи, владика Лаврентије додаје:

– Мислим да је отишао у гроб са једном великом раном на души: посетио је цео свет, успоставио контакте са свим хришћанским доминацијама и осталим црквама, осим са Руском црквом, где постоји проблем унијата у Украјини, и са Српском црквом, због оптерећених односа из Другог светског рата. Због онога што су тада Србима учинили представници Католичке цркве и није могло да дође до његове посете Српској православној цркви. А то је била његова посебна жеља. Ми смо најближи суседи. Изостанак те посете био му је велики политички минус.

Међутим, упркос неким другачијим уверењима, епископ истиче и ово:

– Врх Српске цркве радовао се његовој посети. Не заборавимо, Католичка црква догматски је најближа Православној цркви. То су две једине канонске цркве. Међутим, историјске околности су отежале наше међусобне односе.

Било је неколико планова, каже Лаврентије, и да се папа Јован Павле II сусретне са српским патријархом. Покушавано је преко власти. Власти су, напомиње, још и у време Милошевића желеле да се са папом сретну у Београду, али позива није било и од Цркве. А папа није желео да посети државу а да не посети Цркву.

Ипак, како владика открива, радило се на томе да до сусрета српског патријарха и римског папе дође.

– За то се створила повољан прилика када је папа долазио у Бањалуку – предочава владика Лаврентије. – Било је планирано да и наш патријарх оде тамо. Пошто је католичка дијецеза свега стотињак метара удаљена од српске цркве, планирано је да поглавар Католичке цркве дође и посети нашег патријарха, као поглавара Српске цркве, пошто је на том подручју, у Републици Српској, српска црква најбројнија. Међутим, локални организатори направе грешку, нису то предвидели, него прославу ради које је папа дошао закажу у католичком самостану, у којем је у Другом светском рату неколико стотина Срба на најзверскији начин уморено. Патријарх тамо већ, због тих дубоких рана, није могао да оде. И тако је та шанса пропуштена.

– Верујем – каже – да је Ватикан горко ожалошшћен што је због ситница пропуштена шанса да се састанемо!

– Многи су очекивали да ће се у овом последњем рату разбуктати сукоби на верској основи. Али, хвала Богу, до тога није дошло. Вера је ту у много чему допринела. Ја сматрам да су наши екуменски сусрети највећи допринос овог времена хришћанству уопште, посебно на Балкану, где су ти односи били увелико нарушени – каже преосвећени.

И додаје:

– Папа Павле II је од свих одлука Другог ватиканског концила највише пажње посветио екуменизму. Сви смо сведоци колико је он на том пољу учинио, како је неуморно ишао од места до места, посетио хришћане широм света, ширећи мир, слогу и добру вољу. И да је на том пољу учинио више него иједан од његових претходника. Показао се као човек коме је стало до Христове мисли.

Владика Лаврентије напомиње да је и сам слушао на телевизији изјаве бивших хрватских премијера како им је папа Јован Павле II доста помогао да се отцепе од Југославије, али не би да их коментарише, јер је то политика, а он жели ствари да посматра хришћански.

Шта ко мисли ми то не знамо, али се на делу све познаје!

А папа је Србе, каже, волео и ценио.

http://revija.kolubara.info/sh/133/40/1189/

 

Питање еп. Лаврентију:

Било би добро да еп. Лаврентије да одговор српском народу на питање: када је папа Јован Павле Други највише волео Србе: да ли када је тражио, приликом своје посете Денверу, од Била Клинтона да бомбардује Србе у Босни и Херцеговини, или када је прогласио „блаженим“ предводника „цркве у Хрвата“, загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који није био само главни духовни ослонац злочиначког усташког режима, већ и војни викар усташке војске „sine titulo“, а био је и на челу  комисије за католичење Срба. Он и његова војска у мантијама је злочиначку државу прогласила за Божју - civitas dei и за „predziđe kršćanstva“.

Или је ту своју „љубав“ према Србима ипак најизобилније излио приликом једног „приватног обеда“ када је неким српским епископима поклонио „крст и прстен“ које даје само римокатоличким бискупима, чиме их је посебно „гануо“?

Тако је, Владико! Шта ко мисли ми то не знамо, али се на делу све познаје!

Последњи пут ажурирано ( уторак, 21 децембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 24 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.