header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Св. Симеон Нови Богослов: Посланица о духовништву
Св. Симеон Нови Богослов: Посланица о духовништву Штампај Е-пошта
четвртак, 09 октобар 2008
Image          Текст Светог Симеона Богослова "Посланица о духовништву" први пут смо објавили 9.октобра 2008. године. С обзиром да нам се многи наши посетиоци јављају управо с питањима везаним за проналажење духовног оца и однос према њему, одлучили смо да поменути текст, због његове актуелности, поново поставимо на прву страну сајта.

Уредништво

+++

1) Ово писмо свети отац пише једном ученику, мирјанину и учи га како треба поштовати св. oце духовне.

2) Шта треба чинити да би нашли истинског духовног оца?

3) И нашавши га како се односити према њему?

 

1.

        Љубљени у Господу! Примио сам те у своје крило када си ми пришао; са топлим усрђем предао сам ти истинито учење, с великим трудом уобличивши те у образ Христов кроз покајање, и препороди-вши те у духовно чедо с великим трпљењем, многим мукама и свакодневним сузама, премда ти ниси знао за све ово, што сам чинио због тебе. Ово и није зачуђујуће. И деца, налазећи се у утроби, нимало не осећају муке своје мајке, ни болове које она трпи док их рађа. Али када се роде, природно се хватају за материње груди да се насите млека, које оне поседују, и хранећи се на тај начин, мало по мало узрастају, и тада већ познају мајку, која их је родила, и почињу је поштовати и прекомерно је љубити, и премда их она бије, премда им брани, она (деца) сва прибегавају к њој с пуном љубављу; не могу ни замислити да би их она мрзела и одвраћала се од њих својом душом, но било шта да им чини, они мисле да она то чини због тога да би их уразумила. На крају деца познају и свога оца и почињу да га разликују од других, поштују га и слушају, не само по природном закону, већ и по законима које је даровао човекољубиви Бог.        

         На тај начин родитељи пројављују доличну бригу о деци, а деца узвраћају родитељима добрим расположењем и дужном покорношћу, и живећи с њима уче се казнама и учењима Господњим. Али ако родитељи не показују дужно поштовање према деци, не уче их разуму, не сугеришу им добра правила, онда ће душе деце на крају бити заискане из њихових руку. И супротно, ако по дрскости и бесрамности (безчинству) буду пезирали своје родитеље, не слушајући их, онда иако не буду због тога предани на времену смрт, како је одређивао стари закон, несумњиво ће бити предана вечном огњу, што је страшније. О томе нам јасно говори сво богонадахнуто Писмо, а ми, будући глуви, не слушамо то, не испуњавамо га, што је исто као и да не сушамо.

         Таквима нити сам имао нити имам жељу да било шта говорим или пишем, нарочито слушајући, шта је Господ и Бог наш рекао ученицима својим: -Ако Мене изгнаше, и вас ће изгнати  (Јн. 15,20); и опет: –кад  су домаћина назвали веелзевулом, а камоли домаће његове  (Мт.10,25). Но упркос томе он их је све послао к нама, народима говорећи  –Идите, научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19), и потом је томе придодао: –који узврује и крсти се, биће спасен; а ко не верује осудиће се  (Мк. 16,16), ја сам се орасположио написати љубави твојој на сећање шта ти је заиста потребно и корисно. И то нарочито због тога што ме надјачава као чедољубивог оца снажна љубав ка теби, не дозвољавајући ми да поднесем, да ти, мој духовни син у Господу, проводиш свој живот тако, како птоводиш (сада). Топло расположење према теби принуђује ме да ти снисходим и пред очи твоје изнесем Божију истину, премда ћу ти написати оно што читаш сваки дан и што нам и само Свето Писмо заповеда да испунимо.

         Можда ћеш ме запитати: - ако ти обећаваш да ћеш ми рећи оно што ја већ знам и чему нас учи Свето Писмо, онда је мени довољно ово последње, зашто још и ти хоћеш да ми пишеш о томе? - Зато послушај, сине мој, који разлог, или боље рећи разлози, су ме побудили да ти пишем. То сам учинио најпре, да не бих био осуђен, као што је био осуђен онај зли слуга који је сакрио таленат свога господара, и да не бих и ја чуо у дан суда, када Владика мој заиште од мене одговор: –зли и лењиви слуго, требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком  (Мт.25: 26,27). Друго, због тога да бих оставио теби, моме љубљеном сину, као наслеђе, то што ти имам рећи: све то иде од наших духовних отаца и праотаца, што је претходно предато мени, и предаје се теби; не задржавам, прими отачко наслеђе; мени пак, као љубљено чедо, подај већу љубав. Треће, због тога, да бих ти показао, моме искреноме сину, то велико духовно богатсво, које ми је предао мој духовни отац, породивши ме кроз покајање благодаћу Светога Духа, да не би ти, не знајући ово, некад почео да презиреш мене, свога духовног оца, као бедног, који ништа нема и ништа не показује, и помислио, да од мене ниси наследио никакво цењено наслеђе. Четврти, и важнији од свих, је тај да се ти не би, презревши ме сада, показао се крив на страшном суду Господњем, ако Богу буде угодно да твоје унижавање мене и моје речи, схвати као унижавање Себе и Своје речи. Пети, да би и други, како сада, тако и касније, чули ово, и потом принели плод, неко тридесет, неко шездесет, неко 100, ако приме ово у своје срце, као семење; ако пак не приме, да бих био невин у крви тих душа.    

        И у духовним стварима бива онако као у чулним. Сваки који прими богатство од предака, потом оставља једним наследство, другим дарове, редом: деци, друговима, слугама, а сврх тога, да би испунио Божије заповести, раздаје колико хоће од свога имања бедним; и сваки који је добио било шта, полаже рачун, како је употребио то што је добио. Исто тако и они који су задобили духовни дар од Бога дужни су да га несебично пре свих предају својој духовној деци, потом својим друговима, знанцима и слугама, а затим и странцима, били они богати или бедни, било да је неко добио реч премудрости, или реч разума или дарове исцељења или бригу о душама или силу да помаже или управитељно расуђивање. И сваки од ових који уче или делају било шта ради других, нека зна, да нико од њих неће бити похваљен нити добити признање за то што ради, већ ће строго бити осуђен и мучен и кажњен за све што пропусти да учини.    

         Зато, не примај нашаптавање ђавола, када ти приђе и почне да те напада (помислима) да ти ја ово пишем на показивање (себе), из човекоугодништва. Ти и сам јако добро знаш да онај ко дејствује у таквом духу не само да губи своју плату као онај који тргује речју Христовом и продаје је, него ће бити предан на мучење тамо где је плач и шкргут зуба. Знај при том, да ће скупа с њим бити осуђени и они који га осуђују; јер почуј шта говори Господ: –не  судите да не будете осуђени. Каквим судом судите, таквим ће вам се и судити; и каквом мером мерите, таквом ће вам се и мерити (Мт. 7, 1,2). О томе размисли, брате мој, напомињући притом слово апостола који говори: -Слушајте учитеље своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као који ће дати одговор, да то с радошћу чине, а не уздишући; јер вам ово не помаже (Јевр. 13,17), и реч Господа, Који нам свакодневно говори у Светом Јеванђељу: –који вас прима Мене прима (Мт. 10, 40), и: –који вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче (Лк. 10,16), и ревнујући о свом спасењу са страхом и трепетом, послушај ме и пази на моју реч. Нека ти помисли не говоре да је то речено једино о апостолима и да смо једино њих дужни да слушамо, но пази шта нам опет говори Христос Господ: –А што вам кажем, свима кажем (Мк. 13,37). Коме то свима? Онима који верују у Мене посредством вашег учења и чувају моје заповести онако како и ви.      

         Пази, молим те! Владика наш, Бог, изабравши себи ученике и Апостоле, открио им је и поверио све тајне Свога домостроитељства, сакривене од века, потом им је даровао Светог Духа и послао их говорећи: –Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19). Апостоли одоше, учили су и проповедали реч Божију и многи су народи поверовали у Христа и цркве верујућих су се утемељиле у градовима. Када су апостоли како-тако уредили цркве, имали су намеру да оставе тамошње верујуће, да би ишли у друга места, градове и села, да у њима рукополажу уместо себе епископе и јереје, и ове су остављали као учитеље, духовне оце и руководитеље у њима (насеобинама). Ови су пак, приближивши се смрти изабирали на такво служење и друге достојне, рукополагали их и остављали место себе. Такав поредак је ишао по предању док није дошао и до нас, и такво законоположење дејством Светога Духа се сачувало до сада. На исти начин, посредством тих лица до нас су дошла и сва предања и учења која су Апостоли примили од Владике свих и Бога нашега. Али како се стадо Христово умножавало и верујући народ постао непребројан то је благодат Светога Духа уредила да архијерејима и јерејима буду додати и игумани и други духовни оци (из монахујућих), који делима показују тврду веру у Христа, нашег истинитог Бога, да имају благодат Светога Духа да би и ови сапастирствовали заједно са онима и садејствовали у спасењу оних који желе да се спасу.

        Ако сада, ма кога од тих наших пастира, архијереја, јереја, учитеља, игумана и духовних отаца, који чувају учења и предања светих Апостола и предају нам их, ако се дрзнемо да ма ког од таквих  ма како презремо или увредимо, или не примимо у свој дом, и не послушамо његову реч, не убрајајући је ни у шта, онда не изгонимо ли ми у том случају самог Петра, и самог Павла? А ко њих изгони, не показује ли презрење ка самом Господу Исусу Христу, и Његовом Оцу? Јер ми поштујемо апостоле, не просто као људе, већ зато што су они пришли и проповедали Сина Божијег, Који је сишао на земљу да спасе род наш, и зато што су били послани од Њега да нас начине синовима Божијим по благодати, наследницима вечног живота и причасницима неизречених блага, (а све су то постизали) проповеђу Јеванђеља и светим крштењем. Да им Господ није даровао да нам ово подају они и не би подали и на тај начин били би као и сви остали људи.

2.

        Зато треба да се са свом срдашношћу, брижљивошћу и пажњом са пуном будношћу и многим молитвама пазимо, да не би набасали на неког прелесника или обмањивача или квазиапостола или квазихриста, већ да би нашли истинитог и богољубивог руководитеља који има у себи Христа и тачно зна учење, правила и установљења светих Апостола и догмате светих отаца, или боље речено који зна бољу и тајне самога Владике и Учитеља Апостола, Христа. Треба тражити и наћи таквог учитеља који је спочетка све то слушао из речи и научио се речима, а потом је свему био научен тајанствено и ваистину самим Духом Утешитељем кроз делање и опит; таквог да се и он удостојио чути од самог Христа Господа, који је научио и саме Апостоле: -Вама је дато да разумете тајне царства небеског (Мт. 13,11). Ако тражимо, на крају ће мо и наћи, јер није неправедан Бог и не радује се људској погибији, него као што је писано: -Бог тако заволе свет да је и Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16). Ако је Он предао на смрт Свога Јединороднога Сина, да ми будемо спасени кроз Њега, онда, да ли је могуће да када тражимо да нам да, или боље, да нам јави ма каквог итинитог слугу Свог, који би нас руководио у дело спасења и научио нас познавати Његову вољу, да ли је могуће, кажем, да би Он сакрио од нас таквог човека и тиме нас лишио правог руководства? Не, не! То никако није могуће. Да је то тако учи нас догађај са сотником Корнелијем. Он је беше човек побожан и богобојазан са свим домом својим, који даваше милостињу многим људима и мољаше се Богу без престанка. Зато се удостоји тога да -виде на јави као у утвари око деветога сахата дневи анђела Божијега где сиђе к њему и рече му: молитве твоје и милостиње изиђоше на памет Богу; и сад пошаљи у Јопу људе и дозови Симона прозванога Петра: он стоји у некога Симона кожара којега је кућа код мора (Дела 10, 2-6).

        Видиш ли да је, као што сам и рекао, потребно употребити све усрђе и брижљивост да би нашли истинитог Христовог ученика? И примети, притом, шта говори Писмо: -Корнелије човек побожан и бојаше се Бога са свим домом својим-. Није једино себе држао у страху Божијем него је и све који живе у његовом дому научио да се боје Бога. А ово је -добро и пријатно пред Богом (1. Тим. 2,3), да се свакиу брине не само о томе што је њему самом корисно, него и о томе шта је корисно онима који живе заједно са њим. На тај начин онај сотник је пре него био научен од Апостола, већ испуњавао апостолску заповест: -Нико да не гледа што је његово, него сваки да гледа што је другога (1. Кор. 10,24). Он је такође давао и многу милостињу, и молио се Богу дан и ноћ; на тај начин је и пре него је поверовао јавно испунио заповест Господа нашега и Бога, која заповеда: бдите и молите се, да не паднете у напаст (Мт. 26,41), и још: иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт. 7,7). Видиш ли шта је чинио онај који још није поверовао у Христа и готово многобожац? Он још није слушао речи благовешћа, а већ је испуњавао еванђелске заповести, пре него их је научио од некога. Он је молио са страхопоштовањем и задобио; искао милостињом и нашао; куцао постом и молитвом и отворило му се. Пошљи, рече, у Јону људе и дозови Симона прозванога Петра. О како чудног дара! О како дивно доброчинство! Он стоји у некога Симона кожара којега је кућа код мора. Видиш ли како му је анђео открио, не само име руководитеља, него и име онога који га је примио, чак и место дома у којем је нашао себи пристаниште? А то је анђео учинио да се Корнилије не би обмануо, призвавши некога другог уместо Петра, и наишавши на вука уместо на пастира.

        Ако и ти желиш да прикажеш себе истинитим, верним и изабраним Христовим учеником, шиви таквим животом, чини таква дела, припадни Богу својим молитвама на тај начин, и Он ће отворити очи твоје душе, да би ти видео да би ти видео таквог човека, као што је Корнелије видео Анђела. Подражавај му, иако невернику, ти који називаш себе верним, незнабошцу и ненаученом, ти који се именујеш чедом хришћанства, васпитаном у учењу Апостола, и високоумним, када чујеш невешто глумећи. Подражавај сотнику ти, који уважаваш толику власт у свом дому и на сваки начин се потруди да исправним покажеш макар самог себе и оне малобројне који су под твојом влашћу. Ако ти презиреш та дела, која се налазе у твојој власти и твојој вољи, не радиш на (извршавању) поверених ти заповести Божијих, не бринеш се о њиховом испуњењу и не ревнујеш о томе да покажеш исправним себе самог и оне који су под твојом влашћу; онда ми кажи како ће ти Бог показати учитеља који би те научио савршенијем и вишем? А ако ти га Бог не покаже, како га ти сам можеш наћи или познати? Како га можеш без сумње примити као светог? И како да потом (за такво примање) задобијеш награду праведнога и светога? Не, не! То не може бити! Једино они који су бивали усрдни према Богу и бринући се о свом спасењу, почињали сами од себе да чине оно што му доприноси, и колико је то до њих било могуће искали Бога и чинили свако добро, једино таквима, како их је свагда јављао, Бог апостола, пророка, праведника и светих тако јавља и сада, и они су их примали као такве и давали им част као учитељима благочешћа и посланицима Божијим. Зато су и њихове речи сачували као закон Божији и добили награду по мери оних које су примали.

         А они који презиру друге и мисле о себи да су они најмудрији, пребивају у безбрижности и нераду и не моле Бога, као Корнелије и слични њему, усрдним молитвама, милостињом и постом, и нарочито сада, када смо скоро сву вољу Божију и све спасоносно од малена научили од пророка и апостола, мислимо да више немамо потрбу ни у чем, такве, кажем, Бог оставља да пребивају у таквој самопрелести у коју су упали сопственом кривицом. Они, будући помрачени тамом својих страсти, похота и жеља и ходећи по овој тами као по дубокој ноћи на такве учитеље и наилазе. И природно. Зато што кнез таме има у себи такве ученике и слуге који ходају по овој тами; на њих налећу слични њима и примају их с радошћу, налазећи их по милима себи, и уче се од њих томе што су сами унапред изабрали и што су одлучили да чине на своју штету. И ко не зна да је ђаво од самог почетка принео против пророка – лажне пророке, против апостола – лажне апостоле, против светих – квазисветитеље и квазиучитеље, да се они свим мерама труде да прелесте нераднике лажима, да би их гурнули у роб погибељи? Од таквих нас предострожује и апостол говорећи: -Молим вас, пак, браћо, чувајте се од оних који чине распре и раздоре на штету науке коју ви научисте, и уклоните се од њих; јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу, него својему трбуху, и благим речима и благословима прелашћују срца безазлених (Рим. 16, 17,18).Дакле, они који желе да избегну те које Апостол описује дужни су да се ради тога удаљују од дела таме, јер док је неко поробљен таквим делима и ходи по тами, дотле не може избећи такве учитеље и не може прићи у светлост истинитих учитеља.


        И ти, духовно чедо моје у Господу, послушај Свето Писмо, које говори: -тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Исаија 5,21), са страхом и трепетом пази на ово што ћу сада рећи: јер је ово слово на душевно спасење. И ако хоћеш да нађеш истинитог учитеља, човека светог и духовног и не рачунај да га можеш наћи сам од себем, својим тражењем, јер је то немогуће. Него пре свега, како сам ти већ рекао, подвизавај се у добрим делима, милостињи, посту, молитвама и молењима непрестаним, да би ти Бог био сапомоћник и садејственик у томе.

3.

        Ако се пак, ускоро, уз божију помоћ, по Његовој благодати, удостојиш да пронађеш таквог, покажи му крајњу пажњу и свако  угађање, велико смирење и страхопоштовање, високо поштовање и чисту и несумњниву веру у њега. Због чега? Да ти ово (налажеље) не би било, на несрећу, уместо на награду - на казну и муку. Јер је о таквима рекао Спаситељ наш и Бог: -ко вас прима, мене прима (Мт. 10,40); ко се вас одриче мене се одриче (Лк. 10,16). Дакле, такве требамо да примамо као самога Христа, јер то што им буде указано, узноси се ка самом Владики Христу и Богу нашем, и он то присваја и гледа на то, као да он сам лично прима све то; а и то што приносимо лажним учитељима узноси се ка самом антихристу, и ко њих прима, прима самога ђавола. И нека се нико не оправдава зато што не зна такве, говорећи: “Како их могу распознати? И ја сам човек, а нико од људи не зна шта се крије другоме у души, осим духа који живи у њему” Никоме ово неће бити оправдан (благословен) изговор, јер ако би било немогуће да их распознамо Господ не би дао заповест: -Чувајте се од лажнијех пророка, који долазе к вама у оделу овчијему, а унутра су вуци грабљиви (Мт. 7,15), и не би затим додао: –По плодовима њиховим познаћете их (Мт. 7,16).

        Ако је сада Господ наш Исус Христос истинит, као што заиста јесте истинит, онда је очигледно да ми такве можемо распознати по томе шта они говоре и шта чине, дакле посведочимо (у посланици) најпре плодове истинитог Светога Духа; тада ће се сами собом објавити и плодови Њему противног, злог духа; а по тим плодовима ми врло добро можемо распознавати који су учитељи истинити, свети и праведни, и који нису такви, већ се само претварају да су такви. Ја ништа нећу говорити сам од себе, већ све по речима Спаситеља и Његових светих Апостола, којима покушавам да уверим твоју љубав, да су мноме указана обележија истинитих и лажних учитеља истинита и лако препознатљива за нас.

        Почуј шта говори Господ наш Исус Христос: -блажени ништи духом, блажени плачући, блажени кротки (Мт. 5,3-5). И опет: -љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне (Мт. 5,44). Празна реч да не изађе из уста ваших. –А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју реку људи дати одговор у данн страшнога суда (Мт. 12,36) и још: -ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18,3). На другом месту он опет говори: -по томе ће сви познати да сте моји ученици, ако узимате љубав међу собом (Јн. 13,35). Још: -како ви можете веровати кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога Бога не тражите (Јн. 5,44)? –Јер сваки који се сам подиже, понизиће се; а који се сам понижује, подигнуће се (Лк. 18,14). Не говори тако да буде овенчан земаљском славом, већ даје обећање, да буде узвишен неким тајанственим духовним измењењем. Ето шта нам свакодневно у уши јавља Господ наш и Владика Христос. Послушај сада шта говори Апостол Павле: -плод духовни јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржање (Гал. 5,22). И опет: -љубав се не преузноси, не велича се, не чини што не ваља, не тражи своје, све сноси, све трпи, љубав никад не престаје (1. Кор. 13, 4-8). Послушај такође и Јована Богослова, који говори: -не љубите света ни што је у свету. Ако ко љуби свет, нема љубави очине у њему (1. Јн. 2,15). И још: -сваки који мрзи на брата свога крвник је људски; и знате да ниједан крвник људски нема у себи вечнога живота (1. Јн. 3,15). –По томе се познају деца Божија и деца ђавоља (1. Јн. 3,10), из љубави и мржње. Који љуби Бога, љуби и рођене од Њега, т.ј. своју браћу, а онај ко мрзи ма кога од браће своје, од ђавола се родио и љубави Божије нема у њему. По таквим знацима они који умеју да расуђују могу да разликују ко је син Божији и ко је син ђавољи; и плодови светога и свеблагога Духа су управо ти на које смо указали.

        Сада би требало да покажемо и плодове злог духа, да би знајући их, могли да разликујемо светлост од таме, слатко од горког, добро од зла. Пазите опет шта говори Господ и Бог наш: -не може дрво добро родова злих рађати ни дрво зло родова добрих рађати (Мт. 7,18). И опет: –добар човек из добре клети срца свога износи добро, а зао човек из зле клети срца свога износи зло (Лк. 6,45). Још и: -Ако ко поквари једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у царству небескоме (Мт. 5,19). А шта говори о књижевницима и фарисејима? –Вежу-, каже,  -бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их прихвате. А сва дела своја чине да их виде људи: раширују своје амајлије и граде велике скуте на хаљинама својима. И траже зачеље на гозбама и прва места по зборницама, и да им се клања по улицама и да их људи зову рави, рави (Мт. 23, 4,7).

        Дакле, када видиш ма кога да чини таква дела, марљиво тражи славу људску, и немарно преступа заповести Божије, да би угодио људима, знај да је то прелесник, а не истински учитељ. И Апостол говори –где су међу вама зависти и свађе и неслоге, нисте ли телесни (1. Кор. 3,3). Телесни пак и –душевни човек не разуме шта је од Духа Божијега, јер му се чини лудост (1. Кор. 2,14). Али ко не разуме Светога Духа, тај јасно и нема овог Духа у себи; а ко нема Светог Духа, тај и није Христов, као што нас у то уверава Павле, говорећи: -ако ко нема Духа Христова он није Његов (Рим. 8,9).

        Да ли си чуо ко су Христови, а ко антихристови? Одавде са сигурношћу можеш закључити, да они који пазе лако могу да распознају добре од злих. А непажљиви не знају не само друге људе него ни себе саме. Јер када неко тако спутава себе бригама и трзавицама о земаљском да као да је бесмртан у овом свету, дан и ноћ бива занет бављењем једино светским пословима и све способности управља на то како да се боље обогати и при томе устројава дом свој добрим и многоцењеним, сабира мноштво слугу, коња и мазги, нагомилава сребрне сасуде, златоткане одежде, скупе ћилиме и све друго што му пружа земаљску насладу и спокој, онда ми реци, да ли је могуће показати да такав познаје самог себе? Не, моје духовно чедо, не! Он сигурно не зна ни себе самог ни то што чини. Он познаје себе само толико да може рећи да је то он, а не неко други; али његова дела показују да он не зна да је такав, не познаје своје душевно стање и не зна шта чини. Он живи тако као да је бесмртан; говори: “ми смо данашњи, а не сутрашњи”, и тада се снабдева се тако много да то не може потрошити за десет година; гласно исповеда да су блага света ништа, међутим, за некакву малену и ништавну ствар покреће спор и свађу са браћом; философира да је пепео и прах, међутим, увек се раскошно одева, показујући тим да је он бољи од свих других људи. Чује Свето Писмо које говори: тешко –сластољупцима икоји се пружају на постељама својим (Језек. 16,49, Амос 6,4), а сам свом пажњом гледа да његов кревет буде великолепан, сама постеља раскошна и сто обилује сваком врстом скупоцених јела. И ово испољава не само пред сличним му мирјанима, него и пред монасима који му долазе, који не само да се не диве свему томе, већ напротив, жале оне који имају све то, и оплакују њихову неразумност, видећи их како се они величају тиме, од чега би требало да их је стид, наиме, да док су њихова браћа у сиромаштву, или боље рећи, сам Христос је гладан и жедан, они уживају сваку утеху, и што је још горе, не осећају да поступајући тако они сведоче о себи да су немилосрдни дрзници и они који наносе неправду беднима. Сада ми кажи, да ли је могуће да такав човек зна самога себе, да зна у каквом му је стању душа и каквим је страстима поробљен? Потпуно немогуће! Не, не зна он себе, премда му се и може рећи као да зна. Али како може онај који не зна самога себе и своје стање познати другог и његове страсти. Како може слеп да позна да ли је други слеп или види! Не, не; то је немогуће.

        Придодаћу реченоме, сине и брате мој, и следеће, да ако се ко најпре не постара да дугим мољењем, милостињом, постом и бдењем упозна себе самог и своју немоћ, онда он не може познати ни да је без духовног оца, руководитеља и учитеља човеку немогуће да сачува, као што треба, заповести Божије, да живи пуноћом врлина и да не буде уловљен у ђаволске замке; а ко то не схвати, како ће избећи свагда вребајућу самообману, да он нема потребе у учењу, савету, опомени и помоћи од других? И остаће испуњен гордошћу, не схватајући да ништа не зна и пребива у дубокој тами, или боље речено, погибељи. Ни себе самог не може познати, да се налази у броју оних који гину, а то је  као и мрак, бива густо покривало на умним очима душе и не да им да јасно виде истину, када се љуби свет и светске ствари. Јер колико се ум удаљује од мисли о Богу, о смрти, о будућем суду и не помишља на блага, уготовљена праведницима и мукама које очекују грешнике – вечном огњу, тами најкрајњој и шкргуту зуба, но целог себе предаје животним бригама и привидним добрима овога света, богатству, слави, утехама и свему другом, што људи у свету сматрају славним и светлим; уколико, кажем, ум бива предан свему таквоме онда ће он све више и више грубети, растројавати се и помрачивати и на неки начин биће сав покривен непровидним покровом; због тога бива његово испадање из круга познавања заповести Божијих, и потпуно заборављање на њих. Због тога је и Давид, након тога, кад је сагрешивши испитао такво зло обратио се Богу с поајањем и молио га говорећи: -Отвори очи моје да бих видео чудеса закона твога (Пс. 118,18).

        Видиш ли како су његове очи биле покривене? Видиш ли како он вапије Богу да му их открије? Тако исто чини и ти, сине мој, и Господ неће презрети твоје молбе, ако му их произнесеш из све своје душе, него ће те услишити и открити очи твоје душе. И тада, тек што прогледаш, најпре ћеш познати самога себе, а затим и све друго што ти је потребно знати. Последица тога ће бити да ћеш почети да поштујеш као свете и несравњено више од себе не само благочестиве и добродетељне људе него и сваког човека уопште, великог и малог, праведног и грешног, чак и оне који јавно греше. И ово да буде и теби и свим другим јасан знак да си задобио отпуштење свих својих грехова, ако пређеш на овај степен и достигнеш ово добро стање. Јер се на овом степену налази свето смирење, и ономе који га достигне, оно као први дар даје то да он мисли да од свих људи нема никога грешнијег и ништавнијег од њега, и да би свом душом својом, с пуним убеђењем, једино самог себе сматрао грешним и веровао да он једини треба да погине и буде стављен на вечне муке.

        Дакле, чедо моје љубљено и брате мој, потруди се да стекнеш такво смирење и не говори: “мени је то немогуће”, “то важи једино за монахе, а не за оне који живе у свету”. Јер је Христос своје заповести предао уопштено, због свих, и ништа није озаконио посебно за монахе, а посебно за мирјане. И праоци који су били пре Мојсијевог закона и они који су живели после њега испунили су ову заповест (о смирењу). Почуј шта говоре Јов: -кајем се у праху и пепелу (Јов 42,6) и Давид: -Ја сам црв, а не човек (Пс. 21,7). Видиш ли речи смирења? Видиш ли душу која сматра себе презренијом од сваког човека, великог и малог. Покајањем се разгони област таме која прекрива ум и смачиње се покривало које га је покривало. Када се пак ум размрачи, тада познаје и самог себе и своје стање, какво је оно: увидимо још ране и нечистоту наших душа, а затим почнимо не само мудровати и говорити смирено, но почнимо се стидети и сунца и звезда и свих твари Божијих, створених ради нас; стидимо се тога, што смо прогневили Бога, Који је све ово створио због нас, и згрешили Му преступивши не једну већ све заповести. Због овога нећемо смети подићи очи своје да би погледали на те ствари и почећемо сматрати себе недостојним да кушамо од плодова земље, одлучивши да је праведно да умремо од глади и жеђи. Такође нећемо смети да погледамо ни на икону Христа Господа, и његових светих спознајући своју скверност, нечистоту и многогрешност. Биће нам указано да се и саме иконе стиде од нас и наших дела; због тога у нама неће бити довољно смелости да им се приближимо и целивамо их; крајње ће нам срамотно бити да се чистом и светом приближимо својим нечистим и оскверњеним устима. Чак и када будемо хтели да уђемо у Божији храм осећаћемо како нас обузима страх и трепет, спознајући да улазимо недостојни и бојећи се да се под храма не отвори и живе нас не низвргне у ад.

        Овоме и још више од овога, свагда ће нас поучавати свето смирење и измењујући нас, пресаздајући нас и претварајући нас до тога да проникнемо у целокупну своју природу, након чега ми више не можемо, премда би и хтели, да кажемо о себи ма шта велико и високо. Свето смирење нас уверава и у то да се без учитеља не можемо научити никаквоме добру и онима који нас питају –разумеш ли што читаш? Оно нас учи да одговарамо: -Како бих могао ако ме ко не упути (Дап. 8,30-31)? Оно нас учи да без водича не ступамо на стазу коју не познајемо. Оно нас обавештава да желећи да се кајемо не треба да приступамо Богу без посредника и руководитеља. Јер ако нас оно побуђује да се стидимо неба и земље и све творевине Божије, која борави у њима (небу и земљи), са страхом стајати пред иконама Спаситеља и Његових светих, не смејући погледати на њих нити им се приближити да их целивамо, неће ли нас тим пре оно зауставити да се не приближавамо без посредника самоме Богу, Творцу и Владици свих? Јер премда је он и човекољубив, али се много радује нашем смирењу и скрушењу и врло хвали онога ко себе сматра недостојним да ми се приближи сам без посредника.

        Са друге стране (тако се можеш уверити у то). Владика и Бог наш, желећи да нас научи да треба да се приближавамо Богу уз помоћ неког посредника и јамца, Сам нам је, као и свему другом, показао пример и образац, и Сам је био први посредник и заступник људске природе приневши је Собом Оцу своме и Богу. Затим је за служитеље овог посредништва и заступништва поставио своје свете Апостоле који су и приводили Владики Христу све који су поверовали у Њега. Апостоли су пак од оних који су поверовали изабирали најдостојније и рукоплагали их у своје прејемнике – да буду служитељи овог посредништва. Ови су онда полагали друге, а ови пак следеће. И на тај начин се овај чин сачувао све до дана данашњег. Бог не жели да ми преступамо и рушимо овакво Његово установљење и предање, већ жели да ми живимо по томе што је он усановио ради нас. Зато Господ и Спаситељ говори о Себи са Оцем: -нико не може доћи к Мени ако га не довуче Отац који ме посла (Јн. 6,44), и поново: -нико неће доћи Оцу до кроза Ме (Јн. 14,6). Тако је уредио да нико не прилази у веру у свету и јединосуштну Тројицу, ако не буде од неког учитеља научен догматима вере, такође нико не крсти, и нико не причешћује божанским Тајнама самог себе, без јереја. А ко се не крсти и не буде причешћен пречистим Тајнама, неће задобити вечни живот, како и сам Господ, установљује говорећи: -који узверује и крсти се, спашће се, а ко не верује осудиће се (Мр. 16,16); и: -ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи (Јн. 6,53). Дакле, пошто се без крштења и причешћа Божанским Тајнама ниједан Хришћанин не може удостојити вечног живота, а ове тајне нам се предају не кроз свете Апостоле нити кроз свете оце који су живели после Апостола, већ нам се предају кроз она свештена лица која сада бивствују и живе међу нама; онда је очигледно да не можемо и не треба да се отуђујемо од њиховог посредништва у делу нашег спасења.

        Тако је Бог установио; и да би ти лакше било да се подчиниш том закону, помисли на то да што су оци који су живели у она времена преподавали верујућима, то исто и нама преподају наши духовни оци: они (први) су крстили водом и Духом, то чине и ови сада; они су предавали тело и крв Христову, исто то нам предају и ови. И као што међу онима који су онда крстили и причешћивали није било ничега сувишног у односу на садашње, тако и у онима који нас сада крсте и причешћују нема никаквих недостатака у односу на пређашње. Они (претходни) су  учили вери у Христа и у Свету Тројицу, једносушну и нераздељиву, т.ј. у Оца, Сина и Светог Духа; томе истом нас уче и сада наши духовни оци. Дакле, укратко, из овога је јасно (не пишем све, да се моја реч не продужи у недоглед), да оно што су онда за верне чинили Апостоли, и чему су их учили то исто сада чине ради нас наши духовни оци, - разуме се архијереји и јереји - потпуно исто без ни најмањег недостатка и губитка, и ови нас уче и настављају нао и они. Ако се они у свом понашању ничим не разликују од Апостола онда су они синови Апостола и апостоли нама, и они који их не примају и не слушају њихове речи, нека послушају шта говори Господ наш Исус Христос сличним особама: -кажем вам да ће земљи содомској и гоморској бити лакше у дан страшног суда неголи вама (Мт. 10,15; 11,22). Јер што је рекао Апостолима: -ко вас прима, мене прима (Мт. 10,40), односи се и на подобне њима; и још: -ко вас слуша Мене слуша; и ко се вас одриче Мене се одриче; а ко се Мене одриче одриче се Онога Који је Мене послао (Лк. 10,16), то се односи и на подобне њима (Апостолима), њихове наследнике; и на оне који сада живе и на оне који ће живети након њих. И следствено овоме, они који их не примају и не слушају их, него их одбацују, не примају и не слушају самога Господа Христа, и одбацују Га. Они пак који Њега одбацују, одбацују и Бога Оца који Га је послао.

        На крају треба да знаш, сине мој љубљени, да у данашње време, нико ни међу мирјанима, ни међу монасима, ни међу јерејима или архијерејима, не поштује, не љуби, не боји се и не прима никога, као апостола Божијег и ученика Христовог, по љубави Христовој, или по заповести, или ради вечних блага која су нам обећана; већ сви ми презиремо једни друге, и ружимо једни друге: монаси осуђују монахе, јереји архијереје, мирјани све њих и једни друге међу собом, и уопште нико нема на уму да Црква Божија, каква је била у древна времена, таква је и сада, и као што је онда у њој Бог одредио прве Апостоле, друге пророке, треће учитеље и остале које је побројао свети Павле, тако и сада они пребивају у лицима својих наследника, предстојатеља цркве да би их свако примао: неке као Апостоле, неке као пророке, неке као учитеље. Ми смо пак то сасвим заборавили и без мере се узносимо једни над другима. Онога који ме је јуче крстио, ослободио од греха и кварежи моју душу, испунио ме благодаћу Светога Духа, причестио пречистим телом и спаситељном крвљу Господа нашег Исуса Христа и начинио ме сином Божијим (шта су друго, боље од овога чинили и онда за хришћане Христови Апостоли?), на тога истога ја сада нећу ни да погледам ни да га поздравим зато што то сматрам срамотом за себе; не излазим му у сусрет када иде код мене, да му укажем поштовање, и принесем љубазност, већ са досадом говорим своме слуги: “шта хоће он? Реци му да је твој господар заузет и да нема времена да га прими.”. Већ да  не говорим о томе што је још горе и непоштеније, да се овако понашају не само према монасима него и према јерејима, и то они исти који се исповедају код њих и поверавају им своју душу. Бива да неко изабере себи духовног оца и учитеља  на исповести, и после неког времена, када га је овај назвао духовним сином, почиње да показује гордост пред својим духовним оцем, и уместо да му буде духовно чедо и ученик, постаје духовни отац и учитељ и почиње читати задатке свом духовном оцу; противречи му и понижава га, ако се деси да му овај (духовник) каже нешто што му (сину) није по вољи; након неког времена он сасвим заборавља да има духовног оца и учитеља. Ако духовни отац сам дође ка њему, али не чини његову вољу и не повлађује његовим жељама, или боље рећи не пада сам заједно сњим, да не би заједно с њим и погинуо, тада га он оставља и тражи другог, који би повлађивао његовим телесним жељама.

        На тај начин се све духовно у нама, као што и сам видиш и знаш, сада налази растројено у нереду, чин и предање Апостола су забора-вљени и Христове заповести остављене, и највеће зло које живи у садашњем роду је то што ти мисле о себи да су верно изучили свето писмо, да знају Божије заповести и могу да расуде шта и како треба да чине. И уз то још и то да мислећи да је све садашње свештенство скуп недостојних и грешних лица они су убеђени да благодат Божија делује и кроз њих недостојне; али верујући да су несумњиво добили дарове Светога Духа, као залог вечних блага, обећаних нам кроз тајне, које савршавају ова (свештена) лица, они се стално одвраћају од јереја чијим им се посредством дају ти (дарови), и презиру га, као грешника, недостојног свештенства. Тако се они односе и према својим духовницима: мисле да исповедањем код њих добијају отпуштење грехова, а њих саме сматрају лишене сваке врлине, који немају никакве смелости пред Богом и стављају их у исту раван са свим осталим људима. Ето у каквом се стању налазе скоро сви: мисле да и они добијају, (или боље рећи отимају) ове духовне дарове које је Бог даровао Апостолима, Апостоли су их пак предали онима који су посредством њих поверовали у Христа, а не дају достојну част и веру онима кроз које им се дају ови дарови; онакву какву су најпре Апостоли указивали Владики Христу, затим Апостолима њихови ученици, а овима они који су се налазили под њима; они пак осећају дрску увереност, да Бог тобоже не тражи од њих да они одају ову почаст Архијерејима, јерејима игуманима и својим духовницима. Будући крштени као деца, они мисле да нису криви, када не одају поштовање ономе ко их је крстио и немају страхопоштовање пред њим, као пред својим духовним оцем. Умишљају притом да научивши нешто хришћанских догмата још у детињству они знају довољно за богобојажљив живот (благочешће) и да их онда Бог неће казнити за то што презиру учитеље благочешћа и не желе ничему више да се науче од њих. Говори им се да су они довољно побожни и воде исправнији живот него многи други; зато се надају да ће бити оправдани једино због тога. Још, - рећи у даху своје грехе, исповедати им се и добити разрешење од својих духовних отаца, то им се чини довољно за спасење, а потом им није нужно ни да више имају веру у саме оце, ни да им одају част, ни да им указују страхопоштовање какво им приличи као наследницима Апостола, посредницима и молитвеницима пред Богом за њих.

         Сва је васељена сада испуњена том прелести и тим злом. Нарушавање заповести и презрење свега претумбало је врх и дно у Цркви Божијој и оборило је на само дно. Црква је прешла у такав беспоредак и сметеност да готово нигде није видљиво њено разумно благоустројење, и нећеш наћи траг да да је то (некада) било дивно сачињено тело Владике. Као да ми немамо за главу Христа Господа, као да ми нисмо браћа по духу, свезани једни са другима и спојени благодаћу Светога Духа, која не допушта да свако од нас у свом чину поставља и изграђује првоизграђену Цркву Божију!? Због тога смо ми раздељени и расејани као бездушне честице неке материје (као песка). Тако се много трудимо око својих жеља, тако су силно над нама овладале похоте сластољубља! Будући повучени њима да угађамо само себи, ми смо се раздробили и од узајамне нетрпељивости и гордости одвратили смо се и удаљили једни од других и на тај начин изгубили особену црту и знамење наше вере, т.ј. љубав, о којој је Господ рекао: -по томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом (Јн. 13,35). Ако смо пак њу изгубили онда се узалуд називамо хришћанима.

        Реци ми, молићу те, када ми не љубимо своје духовне оце, који су нам поставили трапезу великих добара, кроз које нас Бог чини својим синовима по благодати, сапричасницима своје славе и наследницима вечнога блаженства, када, кажем, ми њих не љубимо, не поштујемо, не прослављамо како треба, онако како треба бити поштован човек Божији, послан нам од Бога, ко нам може поверовати да имамо љубав ка осталој браћи - нашим ближњим? И горе од свега, ако оне које имамо као заступнике и молитвенике пред Богом, који су од Бога добили власт, да нас разрешују од свих наших грехова, и измирују нас са њим, ако их, говорим, не примамо са пуним убеђењем и вером, као свете, него гледамо на њих као на грешнике, како се можемо надати да нам је кроз њих даровано потпуно отпуштење грехова? Јер Господ каже: -по вери вашој нека вам буде (Мт. 9,29). И заиста, по мери наше вере, како верујемо у њих, тако ћемо и добити отпуштење грехова. Притом пак, ако је истинита реч, коју је Господ изрекао: –ко прима вас Мене прима- и: -ко се вас одриче Мене се одриче, то сам у недоумици, како они који у уму не држе убеђење, да смо дужни не само да волимо све људе, особито браћу по духу, већ смо дужни да примамо ма кога од садашњих духовних мужева, као Апостола Христовог, да би преко њега примили самога Христа, како, кажем, и на који други начин такви могу примити Христа или Га стећи унутар себе? Међутим, многи од нас чак и не знају свештеника који их је крстио; ми, пак, који их знамо, удаљили смо се од њих и презрели их, како сам и рекао раније; а неки чак ни не знају да ли су уопште крштени? Ја то не схватам: нисмо упознали духовног оца, а ако смо га и упознали, не поштујемо га као оца; не старамо се да стекнемо учитеља који би нас учио врлини; а ако смо га и стекли, не старамо се да ишта чинимо онако како нас он учи, него идемо и чинимо како је угодно нашој вољи. Шта се више од овога може рећи – не знам и не нађох за шта и за какву вашу врлину бих вас могао назвати хришћанима?

        Бедни и нечасни човече! Зашто не поштујеш свог духовног оца као Христовог Апостола? “Не мислим”, кажеш, “да је он испунио заповести Божије, зато га и не поштујем”. Али то је слаб изговор. Јер, реци ми, ако их ти испуњаваш боље него он, зашто га тако смело презиреш и осуђујеш? Али ако би ти заиста и испунио све заповести, ни тада не би требало да га презиреш и осуђујеш удаљујући се од њега, укоравајући га због тога што се не труди да поправи свој живот; напротив, и тада би га требао љубити и поштовати за та добра која ти је Бог даровао кроз њега, и учиниш га учесником у твоме телесном, да би му на тај начин подао макар и мало за то духовно добро, које ти је доставио, да би не само сачувао оно што ти је даровано преко њега од Бога, већ га и умножио таквим понашањем. Сада пак, као што и сам видиш, за неверовање, неблагодарност и остављање твога духовног оца и учитеља, ти не само да си изгубио све што си добио од њега, него си избрисао оно по чему си хришћанин и лишио си се Христа Господа. Јер замисли да ти је земаљски цар послао ма кога од својих најмањих слугу, бедно одевенога у похабано рубље, не на коњу, него на рђавом магарету, или чак пешке, али који ти доноси повељу са царским печатом, коју је цар својеручно написао, и у тој повељи цар те проглашава својим братом и другом, и обећава да ће те након неког времена учинити својим саучесником у царовању, увенчати главу царским венцем и обући у царско одело. Реци ми, како би се понашао према томе слуги? Примио би га и поштовао као царског слугу, и због тако великих и истински царских обећања и тако светле славе која те очекује, обрадовао би се заједно с њим, угодио би му по својој моћи и обећао да му и свагда и после угађаш, или би га пак презрео и вратио га празних руку и без почасти само због тога што је оденут у бедно одело и иде пешке!? Ако претпоставимо да би га ти презрео на овај начин и цар то сазна, онда да ли би те он похвалио за то или би те укорио и осудио? И ако би ти сам био цар, неби ли сматрао укором и бешћаћем себе, такво презрење указано твоме слуги? И то ружење њега, не би ли сматрао за ружење себе? На крају, тако би било. Тако би се разгневио на њега као да је он теби самом указао презрење, као да те је укорео у лице што имаш такве слуге и рекао би: “Ко је њега поставио судијом над мојим слугама? Није он укорео мога слугу, што он по својој небризи носи тако бедно и прљаво одело, већ мене самог, да сам немилосрдан и држим слугу у таквим дроњцима.”. Тако би се ти раскајао зато што си начинио таква обећања ономе ко је презрео твога слугу због тог истог презрења и заиста га не би примио када би ти он пришао зато што је он дрски, предухитрио твој сопствени суд и осудио твојега слугу, којега није његово да суди.

         Просуди о свему овоме у себи, чедо моје духовно и возљубљено и потпуно разумевши садашњи поредак ствари, постарај се да будеш прави хришћанин, не само речима него и делом. Стекни себи духовног оца, стекни  учитеља, посредника и заступника пред Богом. Прилепи се уз њега са љубављу и жељом и буди са њим као што би био са самим Исусом Христом,да се кроз њега удостојиш сједињења са Христом и постанеш сапричасник и санаследник вечне славе и Његовог Царства, да би га певао и славио са Оцем и Светим Духом у бесконачне векове векова. Амин.   

Последњи пут ажурирано ( уторак, 09 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Обавештавамо читаоце да су за преузимање слободне нове књиге нашег сарадника Владимира Димитријевића: ШТА СЕ ЗГОДИ КАД СЕ ЏЕНДЕР РОДИ: (овде:);

КАНОНИЗАЦИЈА АЛОЗИЈА СТЕПИНЦА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (овде:)

+ + +

СВЕТОСАВСКИ РАДИО ИЗ ЧИКАГА:


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.