header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Како замишљам да бих разговарао са о. Јустином данас? (1.део) Штампај Е-пошта
среда, 22 децембар 2010

 Владимир Димитријевић

КАКО ЗАМИШЉАМ ДА БИХ РАЗГОВАРАО СА ОЦЕМ ЈУСТИНОМ ДАНАС?

(1.део)

 Повод за овај разговор

Својевремено је др Владета Јеротић написао „Како зaмишљам да бих разговарао са Владиком Николајем данас“. Нешто слично паде нам на памет ових дана, када се, због ситуације у Србској Православној Цркви, остаје без памети. Зашто о свему што се збива не бисмо разговарали са Светим Јустином Ћелијским, нашим великим заступником пред лицем Божјим? Ко ће нас боље од њега учити и научити?

Зато смо у руке узели његову књигу „Сетве и жетве“, и тамо потражили одговоре на питања која нас раздиру. Кренули смо од приче о расколу и „случају Артемије“. Овај разговор треба схватити као покушај да се у нашој Цркви настави дијалог, трагично прекинут догађајима на заседању СА Сабора СПЦ у новембру 2010. године.  Уосталом, зар „дијалог“ није чаробна реч наших дана?

На скупу у Бечу, свечаној академији римокатоличке фондације “Pro oriente”, 10. септембра 2010. године, патријарх србски г. Иринеј изјавио је да је природа Цркве – „дијалошка“. Он је тада рекао:

>>Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје,  стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави. <<

Чврсто верујући да ће Његова Светост патријарх србски имати снаге и воље, да, са својом браћом архијерејима из Синода и Сабора, одлучно крене у дијалог са епископом Артемијем и његовим монаштвом (зар се СПЦ сме одрећи толиких људи који су живот дали Христу и Богородици?), е да би се несрећа раскола што пре избегла, и да би Србска Црква показала да се, јер је дијалошка, с расколом не мири.

Помисао ми каже: „А шта ако те власт имајући казне јер користиш израз „епископ Артемије?“ Помисли, тој и таквој, одговарам: „Немогуће! Отац Јустин је 1975. владику Дионисија, иако СА Сабор СПЦ није делио његово мишљење, називао владиком, па га нико није казнио никаквом казном. Зар данас, у 21. веку, и у епископату који се толико борио за одлазак комунизма и демократске петооктобарске промене, да буде оних који нису спремни да се држе Волтерове максиме: „Можда се не слажем с оним што Ви мислите, али ћу се до смрти борити за право да то кажете“. Дакле, смућујућа помисли, одступи и пусти ме да радим, колико знам и умем, на добро Цркве и народа!“ Уосталом, видим да се терминoлошка слобода у СПЦ раскошно упражњава, па што бих ја био изузет од права на исту? Ако називају „Његовом Светошћу“, иако је реч о јересијарху (за кога је Свети Козма Етолски рекао: „Папу да проклињете, јер ће он бити крив!“, а Свети Јустин Ћелијски да је, после Адама и Јуде, његов пад највећи у историји), и ако је, у свом бечком говору папску јерес назвао „сестринском црквом“, надам се да ће и мени бити допуштено да користим терминологију с којом се извесни не би сложили. Искрено верујем да моја слобода терминолошког типа неће бити повод за казне. Јер, ако врх СПЦ није казнио одговорне у власти за организовање параде содомита у Београду, који је Св. Стефан Високи посветио Пресветој Богородици, него они и даље уживају све црквене почасти и права, онда ми изгледа невероватно да ће казна снаћи и мене, који сам (да не да Бог да се хвалим!) сав свој досадашњи живот посветио мисији православног хришћанства међу Србима, и то само зато што мисим другачије.

Уосталом, и актуелни министар вера у Влади Србије, наш угледни философ, професор др Богољуб Шијаковић је, поводом права на сопствено мишљење у Цркви, у једном интервјуу из 2009, објављеном у књизи „Огледање у контексту“ (стр. 140-141), рекао:

>>Ваш коментар о актуелном стању у Српској православној цркви која није добила новог патријарха и посебно о писму епископа захумско-херцеговачког Григорија, који је изнео мишљење да СПЦ слабо функционише у одсуству поглавара.

Не бих улазио у коментаре везане за унутрашње односе у Српској православној цркви, нити бих улазио равноправно у дискусију између епископа. Оно што бих желио да кажем у начелу јесте да та дискусија говори о томе да је Српска православна црква прије свега црква слободних људи, који слободно износе своја мишљења, да то није црква у којој сви размишљају по некој команди, него да јавно, са најбољом жељом и дубоком бригом и увјерењем да ће на тај начин помоћи рјешавању проблема, расправљају о ономе што цркву тишти. Зар је то нешто тако страшно, како су неки у медијима покушали да нас лармом убиједе, ако Црква са неким реалним проблемом изађе у јавност, без обзира колико спретно? Зар то није нешто што треба да уважимо као став јавне забринутости?

Уосталом, сви ми вјерујући смо црква, наиме сви православни хришћани у овој земљи су такође та Црква и као чланови Цркве имају прзво да учествују у заједничкој бризи за Цркву. И брига епископа и брига свих нас је брига за Цркву. Док год постоји та брига за Цркву, а ми је сад јавно видимо, то значи да је та Црква здрава и да о њој има ко да брине.<<

Знајући да је овакав став актуелног министра вера, г. Богољуба Шијаковића, ја не сумњам у право на слободу говора у Цркви.

Али, да чујемо оца Јустина!

 

О нашим несрећама

- Шта мислиш, оче наш драги Јустине, о несрећaма које нападају нашу Цркву?

- Отац Јустин:

>>Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, у сред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначавају са њеним званичним представницима. Сваким својим поступкком архијереј и свештеник или праслављају или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшнога Суда, значи: они или оживљавају или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет? (ср. Мт.16,26)<< (Из „Хришћанског живота“).

 

Црква је љубав

- Ако народ гледа данашње сукобе у Цркви, шта ће помислити? На чему почива Црква, оче наш Јустине, и шта народ од ње очекује?

- Отац Јустин:

>> Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава - Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као тваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: "Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави, да у свему узрастамо Ономе Који је Глава - Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу" (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветује Ефесцима: "Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис" (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: "Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу"(Еф.5,25).

Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: "И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов" (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: "исто мисле - једномислени су, исту љубав имају - једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу" (Флб.2,17).

У Хришћанству је љубав та сила која саборнизира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, "у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене" (Кол.2,2-3).

Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: "Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу  - Онога Који га је саздао - тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства" (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. "А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога" (1Сол.4,9).

Љубав ће бити и на дан Страшног Суда - знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8).

Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: "Крај и циљ заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне" (1Тим.1,5).

Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10). <<

- Дакле, Црква је Црква – љубављу!

- Отац Јустин:

>>Господ поступно открива богочовечански карактер Цркве; постепено је објављује за мисао и циљ и мерило живота: „Ако ти сагреши брат твој, покарај га. Ако те не послуша, узми са собом још двојицу... Ако ли њих не слуша, /кажи Цркви/; ако не послуша ни Цркву, да ти буде као незнабожац и цариник" (Мт.18,15). Богочовечанска савест Цркве је највиши критеријум, који најтачније /и/ најправилније одмерава грех. Отуда Господ непослушност према Цркви жигоше као диретно незнабоштво и цариништво. Црква једино зна и може одвојти грех од грешника, спасти грешника и уништити грех. Једино се васељенска савест Цркве не може огрешити о човека: последњи, завршни суд припадањој. „Не судите, давам се не суди" (Мт.7,1); не судите, већ кажите Цркви нека она да свој суд.

Црква се постепено формира: почиње са Господом Христом и кроз Духа Светога добија своју Троичну, Богочовечанску пуноћу и саборност. Силаском Светога Духа на Апостоле принцип саборности улази у темељ Цркве. Дух Свети је један, но Он се саборно и различито пројављује кроз многобројне чланове Цркве. Он чини живот њихов благодатно-саборном духовном заједницом (ДАп.2,44). Он ствара у њима осећање саборности и оно их гони да тековину и имање продају и раздају свима по потреби (ДАп.2,45). Дух Свети им сједињује душе до једнодушности: они се сви осећају као делови једног истог организма (2,46). Дух Свети им саборнизира душу: сваки осећа живот брата као свој сопствени, бригу брата као своју, страдање брата као своје сопствено; заједничка душа их побуђује на материјалну заједницу: све имање заједничко: у свих је „једно срце, једна душа"; и ни један не говори за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (ДАп.4,32). Дух Свети саборнизира, комунизира њихове душе и срца; и комуна светих (=заjедница свeтих), духоносних душа решава материјални проблем на најбољи начин, без крви и међусобног прождирања. Сви верни проводе једнако у науци апостолској и у заједници и у ломљењу хлеба и у молитвама (ДАп.2,46). Једино саборност црквена, коју ствара Дух Свети, носи у себи решење свих социјалних проблема (ДАп.4,32).

Свети Дух чува и одржава тајну Цркве и црквености. Црквоборство је у самој ствари духоборство; противљење Цркви је у самој ствари противљење Духу Светом; лагати Цркву значи лагати Духа Светог. Но хула се на Духа Светог не опрашта, зато није ни Ананији опроштено, првом духоборцу и црквоборцу (ДАп.51-11).

Људи тешко подносе присутство Духа Светога; огрезли у гордости и егоизму, они прогоне са ове планете све што је од Духа Светог. Отуда гоњење на Цркву почиње од првог дана њене појаве (ДАп. 8,1-3). Но гоњење постаје најблагопријатнија атмосфера за узрастање Цркве. Црква је примила од Христа страдање у наслеђе. Он је страдао, да би и она страдала Његовим страдањем; Он је био гоњен и мучен, да би и она могла подности гоњење и мучење; Он је кроз страдање примио савршенство (Јевр.5,1-9), да би Црква ишла савршенству кроз страдање. Први пример, најсветији и најчаробнији, пружа нам страдање Архиђакона Стефана: и кад га засипају камењем, он се моли Богу: „Господе! не прими им ово за грех" (ДАп, 7,59-60). Молити се за гониоце - то је најмоћније оружје којим Црква ратује са гониоцима. Гоњена од људи, она налази свој мир и утеху у Духу Светом. Чланови Цркве се не боје људи они се боје једино да Духа Светог не ожалосте и похуле (ДАп.9,31).

Духоносна Црква има један метод одбране од гониоца: то је молитва за гониоце и за гоњене. Када избија први сукоб имеђу властодршца Ирода и Цркве, када Ирод погуби Јакова, и Петра баци у тамницу — Црква противставља Ироду молитву Богу, она се моли Богу без престанка (ДАп.12,1-5). То је ново оружје, /не/чувено и невиђено и исмевано. Ирод објављује рат Цркви, Црква мобилише молитвом своје чланове, облачи их у свеоружје Божје (Еф.6,11-18). На молитву Цркве Анђео Гоподњи ослобађа Петра, а Ирода — у једанпут удари га, јер не слави Бога; и будући изеден од црва - издахне (ДАп. 12,23); а реч Божја растијаше и множаше се (12,24). Такав је крај првог црквоборца - властодршца; такав би био крај свих црквобораца - властодржаца где би Црква увек молитву употребљавала као своје ратно оружје. Светост, саборност и апостолство Цркве се међусобно допуњују и помажу у узрастању: Апостоли и презвитери са свом Црквом обављају најглавније црквене послове (ДАп.15,22; 14,23;15,41; 16,5).

Саборност и светост и апостолство се појачавају постом и молитвом (ДАп.14,23). У својој богочовечанској суштини Црква је безгрешна - у колико је њена суштина безгрешна Личност Христова; но у својој емпириској даности, у своме историјском животу, она подлеже злоупотребама и гресима. Грех кружи око ње, може пасти на њу, но не може бити у њој, у суштини њеној. Коринћани су пали у страшне грехе. Апостол Павле их и даље назива Црквом Божјом, освећенима у Христу и позванима светима (1Кор.1,2). Ни један пад није последњи пад; нема греха који може победити љубав Христову, парализовати је и онемогућити њену пројаву. Отуда је неопходност угледати се на Христа (1.Кор.11,1); све чинити у славу Његову (10,31); не бити свадљив, јер је свадљивост недопустљива у сфери богочовечанске делатности Цркве (11,16); свадљивост долази од нетрпељивости, нетрпељивост од несмирености, несмиреност од нељубави ка Христу, нељубав ка Христу од немања вере и молитве и поста, од окамењене безосећајности (1.Тим.2,14-15; Тит 3,5).

У Цркви су дарови различни, али је Један Дух, и различна су дејства, али је Један Бог Који чини све у свему (1Кор.12,4-6 и 27). Све је у Цркви богодано и духоносно: све је даровано и Богом назначено. Бог постави у Цркви: 1. Апостоле, 2. Пророке, 3. Учитеље, а потом Чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различне језике (1.Кор.12,28). Но сви ти дарови сачињавају једно недељиво Тело, један организам, у коме су они удови међу собом (1Кор.12,27). Јединство и хармонију Тела (Цркве) Бог одржава међусобним смиравањем: Бог сложи тело тако да не буде распре у телу (1Кор.12,24-25). Но љубав се јавља као синтетичка, кохезивна сила која одржава оранизам у јединству: она даје живот свима даровима и врлинама, она их осмишљава и испуњује богочовочанском садржином: „...ако језике човечје и анђелске говорим – а љубави немам... ако знам сва знања, све тајне и имам сву веру, а љубави немам — ништа сам" (1Кор.13,1). Својим богочовечанским својствима љубав одржава јединство тела Цркве (1Кор.13,1-8). - Љубављу се назидава Црква сваком врлином, која је проникнута љубављу као својом душом (1.Кор. 14,5)

Љубав је тај најбољи пут који сваку врлину уцрквењује, углавњује у тело Цркве, етернизира је, испуњава је богочовечанским смислом и вредношћу. Она је то „савршенство", она једино узноси душу људску у наднебесне висине, ставља је лицем у лице са Васкрслим Господом; она је метод правог Богопознања, она је највећа у етичкој трида: вера, љубав, нада (1Кор.13,10-13).

Неопходно је за сваког верника да се држи љубави, да је има за своју суштину, еда би њоме привукао и остале врлине и уткао их у богочовечанско ткиво своје христољубиве душе (1Кор.14,1; 12,28; Еф.1,4-23). <<

 

О епископу

У свом тексту „О Цркви“, Ти си, оче Јустине, изложио основно учење о архијерејској служби. С обзиром да је „случај Артемије“ настао у нашем епископату, шта је учење Цркве о архијерејској улози и позиву?

- Отац Јустин:

>> По духу и устројству Православне Цркве: епископат-извор свих животворних снага Цркве. Од њега зависи дух и делатност свештенства и монаштва. Најочигледнији пример: Свети Сава, његови непосредни сарадници и најближи наследници. Чак и норма у Православљу: какав епископат - таква Црква. То рашчлањено: какав епископат - такво свештенство, такво монаштво, у крајњој линији - такав народ.

Стога најважније: обновити епископат млађим монасима светосавскога духа. Не узимати удове свештеника за епископе, јер обично више брину за чланове своје породице него за паству, и немају еванђелске полетности духа која је својствена правим монасима. У немањићком периоду: Светосавски дух носили монаси - непосредни и посредни ученици Светог Саве.

Одлике епископата: висока еванђелска духовност; еванђелско мерило за све и сва; увек се већма покоравати Богу него људима (ДАп.5,29); поседовати светосавске историјске смернице и видике. Епископи треба да буду углед еванђелског живота у ревности: да сваки своју епархију претвори у свој дом, у своју породицу.

Управљати Црквом без бирократизма; упростити администрацију; редуцирати Закон и Устав Српске Цркве на канонске и еванђелске елементе; све вратити еванђелској простоти и непосредности.

Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама.

Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву.

Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском.<<

- Очито је да је епископат наше Цркве у озбиљној кризи – иначе „случај“ владике Артемија  не би био могућ. Какав би, по Теби, оче наш Јустине, требало да буде епископат?

- Отац Јустин:

>> Епископ - огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо!  Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства.  Тице селице. Зашто/?/. Ви сте наше вечно пролеће.

Отидете од нас - зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва - ми: људи. А ви - тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде.
Молитве ваше - пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?

Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив - одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући - када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али - када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне - благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И - ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије...

Архијерејски сан (чин, служба) - Христов сан: Он - главни, вечни Првосвештеник.  Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.
Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци - зар не и Христоборци?

Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.

Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга - њихова туга?
Епископ који без потребе мења епархију - то личи на оца који напушта своју децу, мења их.

Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности.
Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.

Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. Замахни српом, и пожањи прву /? - нејасна реч/ њиву Запуштену /? - нејасна реч/ (Откр.14,18 . /највероватније крај записа/ <<

-А шта нам можеш рећи о нарочитом лику србског владике?

- Отац Јустин:

>> У овом земаљском свету који „у злу лежи"(Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.

Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних", хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе.<<

(Поводом двестагодишњице храма у Сремским Карловцима)

Наставиће се...

Последњи пут ажурирано ( среда, 22 децембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 90 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.