header image
НАСЛОВНА СТРАНА
В. Димитријевић: Кратка хронологија екуменизма (са видео записима и фотографијама) Штампај Е-пошта
понедељак, 14 фебруар 2011

Поштовани посетиоци,

Препоручујемо вашој пажњи „Кратку хронологију екуменизма“ нашег уваженог сарадника Владимира Димитријевића,  у оквиру које, по први пут на вашем и нашем сајту, објављујемо хронологију заседања Генералне скупштине Светског савета цркава (World Council of Churches) у форми видео записа. Видео записи хронолошки прате рад ССЦ од оснивачке скупштине у Амстердаму 1948, па све до 2006, када је Генерална скупштина ове свејеретичке организације, која у свом чланству има око 340 „цркава“, заседала у Порто Алегреу у Бразилу.

Уредништво

+++

Владимир Димитријевић

КОРАЦИ У ПРАЗНО

(Кратка хронологија екуменизма)

Уводна реч

Екуменизам је настао као покушај да се разједињене хришћанске конфесије поново уједине. О овом покрету, у званичном документу Руске Цркве „Основни принципи односа Руске Православне Цркве премо инослављу“ пише следеће:

>>Екуменски покрет појавио се у недрима протестантизма на граници XIX и XX века. Појава екуменског покрета везује се за буђење „воље за јединством" у подељеном хришћанском друштву. Осим овога, иницијални мотив и импулс екуменског покрета била је потреба за међународном хришћанском сарадњом и настојање да се превазиђе деноминационализам који има разарајуће дејство на мисионарску делатност. Карактеристика краја XIX века постала је појава конфесионалних савеза, уједињења и алијанси. У првој трећини нашег столећа екуменски покрет није био нешто монолитно, него је то био скуп низа међупротестантских покрета. Практично, од самог почетка појављивања екуменског покрета, његови зачетници тежили су стварању једног органа екуменског покрета који се касније обликовао у „Светски савет цркава". Осим тога, појавили су се национални и регионални органи за узајамне екуменске односе - национални и регионални „савети цркава". Осим мисионарске делатности екуменски покрет се, пре свега, бави сарадњом у области практичне делатности. Нешто касније оформљени покрет за међухришћанско уједињење био је инспирисан управо протестантским учењем о цркви, циљевима и задацима поновног хришћанског уједињења. Једна од централних идеја протестантског екуменизма било је мишљење да ни једна од постојећих конфесија не може претендовати на то да се у пуном смислу назове „Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква". Све оне нису ништа друго до деноминације, које су се појавиле као резултат грешака људских подела некада јединственог хришћанства. Представници различитих конфесија нису се сасвим слагали у вези са питањем природе хришћанског јединства и смислом подела али се у основи „екуменска еклисиологија" сводила на то да хришћанско јединство јесте некаква датост. Пошто сви хришћани верују у Христа, онда они и јесу једно у Христу. У складу с тим, сматрало се да је екуменски задатак потреба да се на видљив начин изрази и нагласи то онтолошко јединство које је замагљено и ослабљено током историје, и да се успоставе нарушене везе међу Хришћанима. Према томе, перспектива успостављања јединства на практичном плану, разматрана је у правцу међуденоминацијских споразума. Пошто је владао став да „догма раздваја, а живот саставља", онда се за постизање зближавања деноминација намеравало:

а) да се тежи доктринарном консензусу у вези са питањима која стварају поделе међу конфесијама (такав консензус је, као и сваки консензус, претпостављао уступке, признање да су разлике другостепено питање, а пре свега због тога што су сва та доктринарна неслагања - плод тврдоглавости и умишљености теолога и властољубља црквених администратора); б) да се, не чекајући постизања доктринарног консензуса, остварује јединство у пракси - мисионарењем, служењем унесрећенима итд; в) да се тежи успостављању црквеног општења као средства за духовно зближење међу деноминацијама - да се организују заједничке молитве, да се зову на богослужења сопствене заједнице представници друге конгрегације итд; нешто касније ова идеја је добила карактер тзв. „интеркомуниона" или „евхаристијског гостопримства" - када су се на учешће у евхаристији позивали представници друге конфесије с којом још није успостављено пуно општење. Иницијатори стварања Светског савета цркава сматрали су исти за највидљивији знак хришћанског јединства, инструмент за координацију међуденоминацијског зближења.

Сам избор термина „екуменски" за назив покрета за уједињење Хришћана, одражава специфично, западно, спољашње схватање принципа саборности и јединства Цркве. „Екумена" - „васељена" је у првим вековима хришћанства била термин за означавање насељене земље, целокупности земаља грчко-латинске културе, земаља Медитеранског базена, територије Римског царства. Придев екуменикос („васељенски") је постао одредница Византијског царства, „царства васељенског". Пошто су се границе царства до епохе Константина Великог више или мање поклапале са ширењем Цркве, Црква је често користила термин „екуменикос". Он је употребљаван као почасна титула за епископе два главна града империје, Рима и касније „Новог Рима" - Константинопоља. Углавном су тим термином означавани свецрквени сабори епископа васељенског царства. Речју „васељенски", „екуменски", је означавано такође и оно што се тицало целокупне црквене територије, као супротност свему што је имало искључлво локално, провинцијско значење (нпр. помесни сабор или локални култ). Због тога је израз „екуменски покрет" подразумевао превазилажење деноминацијске „провинцијалности", превладавањем ограђености од свег осталог света, и отвореност према свим осталим хришћанским заједницама. Православна црква разликује „хришћанску целокупност", универзализам, васељенскост од саборности (католичности). Екуменичност је последица која нужно проистиче из саборности Цркве и која је нераздељиво везана за саборност Цркве, и то због тога што она и није ништа друго него њен спољашњи, материјални израз. Црква се у целости назива „васељенском" и ова дефиниција се не може односити на њене делове; али сваки део Цркве, чак и онај најмањи, па и само један верник може бити назван католичанским (саборним). Васељенскост и свудаприсутност Цркве су последице њене саборности. Црква није васељенска само као скуп свих својих удова или свих помесних Цркава, него свуда и свагда, у свакој помесној Цркви у сваком храму. На тај начин, православно и инославно схватање „екуменизма" (васељенскости) значајно су се разликовали. За православне је екуменичност последица унутрашњег јединства са Истином и унутрашње целовитости и нераскидивости духовног искуства Цркве, а за инославне је екуменизам полазна претпоставка и формални услов јединства.

Уколико потреба Православне цркве за сведочењем инославном свету не изазива сумње, онда питање конкретних форми таквог сведочења и сврсисходности учешћа Православне цркве у екуменском покрету и међународним хришћанским организацијама јесте, као и раније што је била, предмет константног и пажљивог проучавања. Признајући и стално напомињући инославнима да је основни екуменски проблем подела, а не јединство, помесне православне Цркве донеле су одлуку да учествују у екуменском покрету и екуменским организацијама тако рећи „изнутра", и да заузму конструктивно - критичку позицију. Не може се рећи да је то питање неоспорно за православну свест и савест. Православни виде да је у екуменском покрету присутна, како искрена тежња ка јединству, тако, истовремено и читав спектар заблуда и погрешака у верском учењу који су се појавили током хришћанске историје. У вези са овим, више пута је постављано и поставља се питање: да ли су екуменски покрет и његове институцијске форме, као и улога коју православни у њему играју, одговарајуће и ефикасно средство православног сведочења? Не би ли било боље, једноставније и разумније држати дистанцу, говорити са стране и од самог почетка наглашавати инкомпатибилност основних претпоставки као и суштинских неслагања око дефиниције задатака и крајњих циљева? Међутим, прихватајући учешће у екуменском покрету, православни сасвим јасно и недвосмислено показују да се они не слажу са инославним виђењем екуменизма. За православне није важно то шта по себи представља екуменски покрет у данашње време, него оно шта би екуменски покрет могао постати уз мудро и трпељиво узрастање у њему „квасца" православног сведочанства.

О принципима односа Православне цркве према „екуменском јединству" и његовим институцијским формама, писао је свештеномученик Иларион (Троицки) у свом одговору једном од лидера екуменског покрета и иницијатору стварања Светског савета цркава, Роберту Гардинеру. Посветивши свој одговор беспоштедној критици „екуменске еклисиологије" коју је, изгледа, заступао Гардинер. Св. Иларион на крају писма каже следеће: „Немојте мислити да је моје категорично неслагање са Вашим схватањем јединства Цркве осуђивање саме идеје светске конференције хришћанства (прототип ССЦ). Не, ја сам већ говорио о сопственој молитвеној благонаклоности у односу на планирану конференцију. Ипак сам чврсто убеђен да би био огроман корак на путу уједињења када би конференција утврдила најпре истину јединства Цркве и када не би сматрала све савремене хришћанске конфесије и секте, узете заједно, за једну Христову Цркву која је само изгубила видљиво јединство".<<

Свети Јустин Ћелијски је о екуменизму, у својој књизи „Православна Црква и екуменизам“, овако сведочио:

 >> Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.

Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам...

Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси у јерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј.

При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве - Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.<<

Занимљиво је истаћи да су сви Свети Православне Цркве у 20. веку били изразити критичари екуменизма (као духовне издаје и компромиса). Чак и теолози који су у екуменском прокрету делатно учествовали на његовом почетку, јасно су сведочили да је само Црква од Истока – Una Sancta. Један од њих је био и отац Георгије Флоровски:

>>Као свештеник Православне Цркве верујем да је Црква у којој сам крштен и васпитан, права Црква, то јест Истинита Црква и Једина Црква. То верујем из многих разлога: по личном убеђењу и по унутрашњем сведочанству Духа Светога, Који дише у Тајнама Цркве, и по свему ономе што могу научити из Светога Писма и од Саборског Предања Цркве. Треба, дакле, да сматрам друге Цркве као непотпуне, и у многим случајевима могу доста тачно да идентификујем многе мањкавости. Стога за мене хришћанско јединство јесте просто свеопште обраћање Православљу. Ја немам конфесионалне лојалности, моја лојалност припада искључиво Једној Светој (Una Sancta).<<

Данашњи екуменисти су, међутим, далеко од озбиљне црквене самосвести својих претходника – они паписте доживљавају као „сестринску Цркву“ и спремни су на разне врсте „протестантизације“ теологије и богослужења. Пред читаоцем је, за почетак, кратка (и, наравно, непотпуна) хронологија екуменизма, заснована на хронологији коју је саставио руски православни мислилац, Роман Вершило.

1897. Ламбетска конференција англиканаца: Св. Писмо, Никео – цариградски символ вере, Крштење, Евхаристија представљају основу за обнову хришћанског јединства. Англиканци су (били) развили тзв. “branch theory” („теорију грана“), по којој је Црква једна у мистичком смислу, без обзира на конфесионалну подељеност. Ово учење је, до дана данашњег, основно у делатности Светског савета цркава. У прово време, изгледало је да су неке групе западних хришћана, антиватикански натројених, живо заинтересоване да се врате Православној Цркви. Међу њима су се нарочито истицали баш англиканци и старокатолици (који су одбили догму о папској незаблудивости).

Година 1908, на Петој ламбетској конференцији, надбискуп кентерберијски оснива сталну комисију за контакте англиканаца са православнима, а 1912, у Сенкт Петербургу, бива основано Руско друштво пријатеља Англиканске цркве. Сабор Руске Цркве 1917-1918. поздравио је напоре старокатолика и англиканаца да се врате јединству с Црквом од Истока.

Но, на самом почетку ових контаката, стајали су одлучни исповедници, нови свети Православне Цркве, међу којима се истиче Свештеномученик Иларион (Тројицки), архиепископ верејски, који је једном од раних екумениских делатника, Роберту Гарднеру, писао врло јасно и одлучно: Црква Божја је Једна, и она је Православна.

Година 1902.

Патријаршијска окружна посланица цариградског првојерарха Јоакима свим Помесним Црквама, са питањем о томе какве контакте имати са инославнима и да ли мењати богослужбени колендар. Одговарају: Александријска, Јерусалимска, Кипарска, Руска, Грчка Црква, као и Цркве у Румунији, Србији и Црној Гори1.

Година 1910.

- На предлог епископалаца у САД основана комисија за припрему Светске конференције на тему „Вера и црквено устројство“.

- Одржана светска мисионарска конференција у Единбургу, под председништвом Џона Мота.

1917.

У јуну и јулу Џон Мот, на челу америчке делегације, посећује Русију. На Упсали, у Шведској, одржава се припремно заседање екуменистичког покрета „Живот и рад“.

1919.

Екуменистичка делегација епископалаца посећује Цариградску, Грчку и Србску Цркву.

1920. година

У јануару, месточувар цариградског трона, митрополит бруски Доротеј, шаље окружницу „Црквама Христовим посвуда“, која је први прави екуменистички документ Цркве од Истока. У њој се признаје црквеност инославнима, и они бивају позвани на најтешњу сарадњу ако различитих циљева, од световних до религиозних; међу тим циљевима је и:

>> (а) прихватање једног календара да би све Цркве истовремено славиле велике хришћанске празнике;

(б) размену братских посланица на велике празнике лендару;

(в)  блиске пријатељске односе између представника различитих Цркава;

(г)сарадња између богословских школа и представника богословске науке, а такође и размену црквене периодике и издања која излазе у свакој Цркви;

(д) слање младих људи из школа једне Цркве у школе друте Цркве;

(ђ) сазивање општехришћанских конференција ради појашњавања питања која представљају заједнички интерес за све Цркве;

(е) објективно и историјски утемељено истраживање догматских разлика...;

(ж)узајамно уважавање обреда и обичаја прихваћених у различитим Црквама;

(з) заједничку бригу о капелама и гробљима за сахрањивање чланова других вероисповести који се упокоје у иностранству;

(и) регулисање питања мешовитих бракова између представника различитих вероисповести;

(ј) међусобну подршку у јачању вере и човекољубља.<<

У августу, Ламбетска конференција ангкликанаца шаље своје „Обраћање свим хришћанским народима“. У Лозани у Швајцарској, организована је прва конференција покрета „Вера и (црквени) поредак (“Faithand Order”) на којој учествују руски митрополит Евлогије (Георгијевски) и цариградски митрополит тијатирски Герасим.

Мелетије Метаксакис

 Година 1922.

Цариградски патријарх Мелетије обавештава надбискупа кентерберијског да Константинопољ признаје англиканска рукоположења, и о томе издаје окружну посланицу.

У Русији се јавља модернистичко-пробољшевички покрет „Жива Црква“.

Година 1923.

Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме цариградски патријарх – масон Мелетије (Метаксакис) тражи увођење новог календара у Цркву Божју. Одржан од 10. маја до 8. јуна, овај скуп има антиканонске циљеве – од скраћивања постова до увођења другобрачја свештенства. Са кобним последицама по јединство Цркве, биће спроведена само календарска реформа, прво у Цариграду, Грчкој и Румунији, па онда даље (осим у Србији, Русији, Грузији и на Светој Гори, као и у Мајци Цркви – Јерусалимској Патријаршији).3

У августу одржана стокхолмска конференција покрета „Живот и рад“.

Папски монах Ламбер Бодуен оснива заједницу у Шеветону, где паписти служе по византијском обреду. Циљ: сједињење Источне и Западне цркве.

Основан је, у Паризу, Богословски институт Светог Сергија, на коме ће професори бити најпознатији „рани“ православни екуменисти, попут Сергија Булгакова, епископа Касијана (Беобразова), Антона Карташова, итд. Институт својим прилозима помажу инославни, пре свега протестанти.

1927. година

У августу, у Лозани, светска конференција покрета „Вера и поредак“, на којој учествују митрополити Евлогије (Георгијевски), тијатирски Герман, свештеник Сергије (Булгаков), Николај Арсењев, итд.

1928. година

Оснивање православно-англиканског Братства Св. Албана и преп. Сергија у Енглеској.

1930. година

Ламбетска конференција у Лондону. Православну делегацију предводи патријарх александријски Мелетије (Метаксакис), који потврђује своје признање англиканских бискупских хиротонија.

1933. година

У издању YMCA PRESS појављује се зборник „Поновно сједињење хришћана: проблем екуменизма у свести православних“. У зборнику се налазе прилози, између осталих, Сергија Булгакова, Стефана Цанкова, Антона Карташова. У програмском тексту „Код студенца Јаковљевог“, Булгаков позива на преиспитивање Светог Предања Цркве (од богослужења до канона) да би се хришћани разних конфесија зближили. Он најављује некакву „нову синтезу“ у „Духу Светом“, која ће довести до превазилажења конфесионалних разлика. „Догматска свест“ разједињује, а „мистика“ уједињује хришћане , сматра Булгаков.

1937. година

У Оксфорду, конференција покрета „Живот и рад“; у Единбургу се састају представници „Вере и поретка“.

1938. година

Саздан комитет за оснивање Светског савеза цркава. Генерални секретар му је Висерт Хуфт.

1940. година

Основана екуменистичка заједница Тезе, која, до данас, углавном ради са омладином.

1946. година

У фебруару је основано Одељење за спољне послове Цркве Московске патријаршије.

Висерт Хуфт оснива Екуменски институт у Бозеу у Швајцарској, где треба да се припремају активисти екуменског покрета. Милион долара за оснивање даје Џон Рокфелер.

1947. година

Основана светска лутеранска федерација.

1948. година

Од 22. августа до 4. септембра у Амстердаму, Основана скупштина светског савета цркава (даље: ССЦ). Почасни председник је стари активиста екуменског покрета, масон Џон Мот, а генерални секретар Висерт Хуфт.

From Amsterdam 1948 to Nairobi 1975...

1950. година

У Торонту у Канади Централни комитет ССЦ објављује тзв. „Торонтску декларацију“, која потврђује „сувереност“ свим чланица ове организације: ауторитет ССЦ проистиче из слободног прихватања његових ставова и предлога.

Године 1951.

Цариградски патријарх Атинагора Први позива на дијалог са монофизитима. Тврди се да се православни и монофизити разликују само у „христолошкој терминологији“.

Година 1954.

Генерална скупштина ССЦ у Еванстону, САД.

Година1955.

Патријарх Атинагора Први оснива стално представништво Цариградске патријаршије при ССЦ.

Година 1957.

Први сусрет представника Цариградске патријархшије с папом римским после 1547. године. Атинагора Први шаље познатог модернисту и екуменисту, архиепископа Јакова, у посету папи Ивану XXIII.

У Данској се оснива Конференција европских цркава.

У децембру у Москву стиже прва званична делегација ССЦ, на челу са Висертом Хуфтом.

Година 1958.

У Утрехту се срећу представници ССЦ, на челу са Висертом Хуфтом, и представници Руске Православне Цркве, на челу са митрополитом Николајем (Јарушевичем).

Оснива се прокомунистичка „Хришћанска конференција за мир“.

Година 1960.

Папа Иван XXIII оснива Секретаријат (касније Савет) за унапређење јединства хришћана, на чијем челу је кардинал Аугустино Беа.

На чело Одељења за спољне послове Руске Цркве долази филокатолик, митрополит Никодим (Ротов), који, по наређењу врхушке Совјетског Савеза и задацима КГБ-а, припрема Руску Цркву за улазак у ССЦ.

Година 1961.

Руска Црква улази у ССЦ, а митрополит Никодим (Ротов) постаје члан Централног комитета ове организације.

Свеправославно саветовање на острву Родос. Договор о даљем приближавању монофизитима.

Година 1962.

Папа Иван XXIII отвара Други ватикански концил, чији је циљ, између осталог, „ађорнаменто“ - осавремењивање римокатолицизма у свим областима, од богослужења до екуменизма. Ватикан позива представнике Помесних Цркава на концил (у својству посматрача). Присуствују представници Цариграда, Москве, Београда, итд.

Детаљ са Другог ватиканског концила

Година 1964.

Патријарх Атинагора и папа Павао Шести срећу се, веома срдачно, 6. јануара у Јерусалиму.

Оснива се унијатски фонд Pro Oriente, а Други ватикански концил доноси декларацију о екуменизму Unitatis Redintegratio.

У Орхусу у Данској почињу званичне консултације православних и монофизита. Патписује се заједничка изјава по којој је христологија православних и антихалкидонита истоветна, осим терминолошки.

Година 1965.

Србска Црква улази у ССЦ, без претходне расправе о том чину, „потајно“, захваљујући залагањима Висерта Хуфта. Касније ће србски патријарх Герман заузети место у председништву ове екуменистичке организације.

Други ватикански концил доноси декларацију Nostra aetate, о нехришћанским религијама, као и  Dignitatis humanae, о религиозној толеранцији.

  У САД се оснива Православно-римокатоличка епископска саветодавна конференција.

У Цариграду, 7. децембра, патријарх Атинагора и папа Павао Шести објављују укидање узајамних анатема из 1054. године. Патријарх Атинагора је ово учинио не саветујући се с осталим Православним Црквама.

Завршава се Други ватикански концил, на чијој церемонији затварања присуствује митрополит Никодим (Ротов).

Година 1966.

Кардинал Аугустино Беа оснива комисију за дијалог с јудаизмом.

У Шамбезију, у Швајцарској, основан центар Цариградске патријаршије, једна од кључних установа екуменистичке делатности.

Година 1968.

Генерална скупштина ССЦ на Упсали у Шведској.

Римокатолици се придружују комисији „Вера и поредак“.

Детаљ са Генералне скупштине ССЦ на Упсали

Година 1969.

На предлог митрополита Никодима (Ротова), Руска Црква одобрила („у извесним случајевима“) сапричешћивање (интеркомунију) с папистима. После смрти Никодимове и оштрих критика православних представника с разних крајева света, ова одлука је поништена.

Година 1970. и 1971.

Незваничне консултације православних и монофизита у Женеви и Адис Абеби.

Година 1975.

Генерална скупштина ССЦ у Најробију. Један од председавајућих је и митрополит Никодим (Ротов).

Година 1976.

Основана Мешовита православно – римокатоличка комисија за богословски дијалог.

Година 1978.

Крајем марта и почетком априла први припремни састанак Мешовите православно-римокатоличке комисије за богословски дијалог. Сапредседавајући: епископ картагински Партеније и бискуп Рамон Торела.

5.септембра, на пријему код папе Ивана Павла I, умире митрополит лењинградски Никодим (који је саслуживао с папистима, а језуиту Мигуела Аранца довео у Лењинградску духовну академију да предаје литургику (Аранцу је било допуштено да тамо обавља богослужење).

Година 1979.

Седница јудејско-хришћанског дијалога у Букурешту, у Румунији. Међу учесницима, поред румунског патријарха Јустинијана, и познатих цариградских екумениста, митрополит швајцарски Дамаскин.

Година 1982.

У перуанском граду Лими, комисија ССЦ „Вера и поредак“ усваја документ „Крштење, Евхаристија, Служење“, који хришћанство своди на свега три Свете Тајне (при чему протестанти не признају реалност Тeла и Крви Христове у Евхаристији, а немају ни свету службу свештенства – пастори су само проповедници и руковођи заједнице).

Почетком јула, Мешовита православно-римокатоличка комисија за богословски дијалог у Минхену усваја документ под називом „Тајна Цркве и Евхаристије у светлости Свете Тројице“.

Година 1983.

У Ванкуверу, у Канади, одржана генерална скупштина ССЦ. „Евхаристијску“ службу служе разне конфесије, а међу учесницима овог скандалозног догађаја има и православних (тзв. „Лимска литургија“, као потврда документа „Крштење, Евхаристија, Служење“). ССЦ је на скуп у Ванкуверу позвао и предстaвнике петнаест нехришћанских религија, међу којима су и јудаисти, мухамеданци и будисти. Тако је ССЦ од међухришћанског дијалога почео да скреће у интерлитургијски синкретизам, а догматска питања замењена су социјалним.

Православни су служили своју Литургију на новокалендарско Преображење, 6. августа 1983. Позвали су инославне да у служби учествују појањем. Неки од инославних су због непажње „православних“ екумениста, чак узели Причешће.

... and Vancouver 1983 to Porto Alegre 2006

 

Година 1985.

У Шамбезију, у Швајцарској, заседање православно-монофизитске комисије за дијалог.

Година 1986.

На трећем свеправославном саветовању за припрему Васељенског сабора постигнут договор о даљим корацима ка унији с монофизитима.

27. октобра прва међурелигиозна „молитва за мир“ у Асизију. Предводи је папа Иван Павао II, а учествују, између осталих, надбискуп кентерберијски Роберт Ранем, мати Тереза из Калкуте, Далај лама, јудаисти, мухамеданци, индуисти, Сики, будисти, шинтоисти, индијански шаманисти. Ту су у неки „православни“: цариградски архиепископ тијатирски Методије и митрополит Филарет (Денисенко), касније изазивач раскола на Украјини.

Година 1987.

У јуну, Мешовита богословска комисија за православно-римокатолички дијалог у Барију, у Италији, усваја документ „Вера, Свете Тајне и јединство Цркве“.

Година 1988.

Такође у јуну, ова комисија усваја документ „Место Св. Тајне свештенства у оквиру других Св. Тајни Цркве, с нарочитим указивањем на важност апостолског прејемства за освештање и јединство народа Божјег“.

Година 1989.

Заседање Мешовите богословске комисије за дијалог православних и монофизита у коптском манастиру Анба Бишој.

Сусрет комитета Конференције европских цркава и савета епископских конференција Европе (на тему „Ислам у Европи“).

Година 1990.

Заседање мешовите комисије за дијалог православних и монофизита, с кога је послата „Заједничка изјава и предлог Црквама“.

Саветовање ССЦ на тему „Правда, мир и јединство творевине“ у Сеулу, у Кореји.

 Детаљ са саветовања ССЦ у Сеулу

Година 1991.

У фебруару, Генерална скупштина ССЦ у Канбери, у Аустралији.

Аустралијски домороци изводе своје ритуалне плесове, а разни видови шаманизма и магије мешају се с „хришћанским“ молитвама.

Година 1992.

Патријарх цариградски Вартоломеј признаје тзв. „Египатски документ“, у коме се тврди да и монофизити имају „православну“ христологију.

Година 1993.

Под руководством патријарха Вартоломеја I одржани преговори с јудаистима у Атини.

У јуну, Мешовита комисија за дијалог православних и римокатолика потписује тзв. „Баламандски споразум“, у коме се пориче унија као метод достизања једноства, али се признаје легитимност већ постојећих унијатских заједница. Римокатолицизам бива проглашен „сестринском црквом“, а његове Свете Тајне пуновредним.

У Сантјагу, у Шпанији, комисија „Вера и поредак“ има светску конференцију.

Још један сусрет богословеске комисије православних и монофизита, на коме се тврди да је христологија заједничка.

Година 1994.

У новембру, светска међурелигијска конференција „Религија и мир“ у Рива дел Гарде, у Италији. Организатор и учесник – цариградски патријарх Вартоломеј.

Година 1995.

Патријарх Вартоломеј I у посети монофизитском патријарху Етиопије. Заједно празнују Богојављење.

Патријарх Вартоломеј  I од 27. до 30. јуна у посети Ватикану. Обећава наставак блиске сарадње православних и римокатолика.

У Москви је основан италијанско – аустријско – руски фонд „Радио Марија“, чији је председавајући филокатолички руски свештеник Јован Свиридов. Овај фонд покреће модернистичко-екуменистички „Хришћански црквено-друштвени канал“.

Римокатолички архиепископ Илија Зогбе предложио је православнима да потпишу следеће вероисповедање: „1. Верујем у све оно о чему учи истинито Православље; 2. Налазим се у општењу с епископом Рима (папом, нап. В.Д.) у оној мери у којој су његово првенство признавали Свети оци првог миленијума, пре раздељења Цркава“. Од православних, потписао митрополит Георгије Ходр.

Основана Иницијатива за уједињење религије (United Religions Initiative URI), на чијем челу се нашао калифорнијски бискуп епископалаца, Виљем Свинг, познат по „венчавању“ хомосексуалаца и „рукополагању“ истих за „свештенике“. Организација се, иако мање позната, сматра будућношћу екуменизма, јер је подржавају сви кључни актери глобализма (међу којима су Џорџ Сорош, Михаил Горбачов, Џорџ Буш Млађи, итд.) Чланство је порасло са 55 активиста 1995. на 26 000 истих у 56 земаља у прво деценији 21. века. URI има за циљ стварање неке врсте „Уједињених нација“ свих религија, у чему добија подршку многих утицајних личности из УН. Скривени циљеви ове ореганизације су: ширење мира међу религијама, припремање глобалне синкретистичке религије, пропагирање нове, „глобалне“ етике, социјални реформизам уместо служења Богу, ширење идеје да су све религије исправни путеви ка Богу, контрола раста становништва као и популаризација теософско-окултитистичких идеја о „скривеном“ јединству свих религија.

Година 1998.

У Израелу, под руководством патријарха Вартоломеја, одржане консултације с представницима јудаизма. Међународни сусрет „Народ и религија“. Програмско обраћање патријарха александријског Петра VII „Хришћанство и ислам у дијалогу“.

У Солуну, одржано саветовање Православних Цркава о чланству у ССЦ. Тражиће се преуређење ССЦ, али, осим Бугарске и Грузијске Цркве, остале помесне Цркве настављају активности у овој организацији.

У децембру, Генерална скупштина ССЦ у Харареу (Зимбабве).

Година 1999.

Папа римски Иван Павао II први пут је у званичној посети Румунској Православној Цркви. Одушевљено га дочекао румунски патријарх Теоктист.

Година 2001.

Папа, упркос противљењу Руске Цркве, долази у Кијев, главни град Украјине, и подржава унијате. На миси се моли за „јединство кршћана“. Те године, посетио је државу Грчку, и састао се са архиепископом атинским Христодулом.

Цариградска патријаршија у Бриселу организује скуп представника ислама, јудаизма и хришћанства под називом „Мир Божји у свету“.

Година 2002.

У јануару, међурелигиозна молитва за мир у Асизију. Учествују патријарх Вартоломеј и руски митрополит Питирим (Нечајев), али и представници разних паганских религија.

"Молитва за мир" у Асизију 2002.

У Бахреину, Цариградска патријаршија организује исламско-хришћанску конференцију, с циљем борбе против религиозног екстремизма.

Папа Иван Павао II стиже у Бањалуку, да беатификује Ханса Ивана Мерца, оснивача хрватских крижарских братстава, из којих ће се касније регрутовати многе усташе. Служи у самостану Петрићевац, из кога је био усташки фратар –кољач, Мирослав Филиповић – Мајсторовић. Епископ бањалучки Јефрем не организује никакав пријем папи.

Година 2004.

У јуну, основана радна група православних и римокатолика „Свети Иринеј Лионски“. Њен циљ: продубљивање православно-папистичког дијалога. Међу оснивачима групе – епископ браничевски Игњатије (Мидић).

Срели се патријарх Вартоломеј и папа Иван Павао II.

Година 2005.

У марту, заседање Мешовите комисије за дијалог православних и монофизита у Шамбезију у Швајцарској.

У септембру, Цариградска патријаршија поставља познатог екуменисту, титуларног (без пастве) митрополита пергамског Јована (Зијуласа) за сапредседавајућег комисије за православно-римокатолички дијалог.

Година 2006.

Генерална скупштина ССЦ у Порто Алегреу у Бразилу. Међу учесницима србски епископ Игњатије (Мидић) и руски Иларион (Алфејев).

Делегација СПЦ у Порто Алегреу - први слева еп. Игњатије Мидић

Крајем новембра и почетком децембра, у посету Истамбулу стиже папа Бенедикт XVI. Папа је присуствовао на патријарашкој Литургији у храму Св. Ђорђа у Фанару, молио се скупа с патријархом Вартоломејем и благосиљао окупљене. Патријарх Вартоломеј присуствовао понтификалној миси у папском храму Светог Духа у Истанбулу.

Година 2007.

У октобру, у италијанском граду Равени, комисија за дијалог између православних и римокатолика усвојила документ, тзв. „Равенску декларацију“, у којој се први пут ставља до знања да је нека врста примата (не само части, него и власти), у „уједињеној Цркви“ могућа. Руска делегација, због сукоба с цариградском концепцијом свеправославног јединства (као општења с „васељенским троном“) напустила скуп. Међу потписницима „Равенске декларације“ епископи Иринеј (Буловић) и Игњатије (Мидић).

 Равена 2007. године

Година 2008.

Трећа међународна конференција „Коегзистенција и миротворство“ у Аману (Јордан). Муслимани и хришћани Блиског Истока (међу којима и патријарх антиохијски Игњатије), потписали заједничку изјаву, у којој тврде да верују у Једнога Бога и позивају на поштовање свих „посланика и пророка, светих књига и религиозних текстова“.

У јуну патријарх Вартоломеј у посети папи Бенедикту XVI.

Крајем септембра и почетком октобра, на Криту, православни и римокатолички делегати потписују радни документ о улози римског папе у Цркви првог миленијума, у коме се истиче да је папа имао не само част, него и извесну власт. Међу потписницима документа је и епископ Игњатије (Мидић).

У октобру, патријарх Вартоломеј се с папом моли у Сиктинској капели у оквиру међународног сусрета за борбу против фундаментализма и верску толеранцију.

У децембру, у Атини, скуп „Дијалог између Хришћанства и ислама“, у организацији Цариградске патријаршије и Word Islamic Call Society.

Година 2009.

На Кипру, у октобру, сусрет православно-римокатоличке комисије за дијалог, завршен без резултата због великог отпора православне јавности.

По налогу митрополита пафоског Георгија, полиција на Кипру извршила нечувено насиље над православним монасима и верницима који су протествовали против заједничке молитве с јеретицима

У новембру, на иницијативу Цариградске патријаршије, скуп између православних и јудаистичких теолога у Атини. Тема: „Свет у кризи: морални изазови и религиозне перспективе“.

Година 2010.

Упркос великим протестима, папа Бенедикт XVI у јуну свечано дочекан на Кипру од стране архиепископа Хризостома и Синода Кипарске Православне Цркве.

У септембру, у Бечу, на прослави римокатоличке фондације Pro Oriente србски патријарх Иринеј најавио даље зближавање православних и паписта.

 Патријарх Српски Иринеј у католичкој процесији у Бечу

Крајем септембра, такође у Бечу, одржано ново заседање комисије за дијалог православних и паписта после које су сапредседавајући комисије, митрополит Јован (Зизјулас) и надбискуп Курт Кох дали одушевљене изјаве о скором јединству Истока и Запада, што је руски представник, архиепископ Иларион (Алфејев) одлучно порекао.

 The General Secretaries of the World Council of Churches

 

Фусноте:

1Године 1902, цариградски патријарх Јоаким Други позива све Помесне Православне Цркве да се изјасне о свом односу преме „Западној Цркви“ и „Цркви Протестаната“. Он је поменуо и питање црквеног и григоријанског календара, као нешто о чему треба размишљати. Већина одговора признавала је иновернима извесну валидност обличја крштења у име Свете Тројице, формалну „апостолску сукцесију“, али је и паписте и протестанте оштро осуђивала због насртаја на православне и прозелитизма. Помесне Цркве су одлучно одбиле прелазак на нови календар, јер би исти пореметио богослужбени поредак Цркве Божје.

2Од почетка 20. века, у Руској Цркви јављају се реформаторске тенденције: у области богослужења (тражи се скраћење истог, измена Служби, превођење на савремени руски језик, уклањање иконостаса, итд), црквене дисциплине (укидање извесних канона, увођење жењеног епископата, другобрачја свештенства), што се све здружује са социјално-револуционарном реториком. После бољшевичке револуције, они су се придружили комунистима који су сурово гонили Цркву Божју (по званичним подацима руске државне ккомисије, објављеном 1995, Лењин и наследници убили су око 200 хиљада свештених и монашких лица). Ови, како их је назвао отац Георгије Флоровски, „протестанти источног обреда“, себе су прогласили „Живом Црквом“, и кренули у рушење Св. Тихона Исповедника, патријарха руског, учествујући, као потказивачи и сведоци „револуционарних трибунала“, у борби бољшевика против Цркве. Патријарх Тихон и руски народ зауставили су обновљенски раскол, пре свега одлучном борбом против свих богослужбених новотарија. Свети Петар, митрополит крутицки, месточувар патријарашког трона, 14. септембра 1925. донео је одлуку о борби против обновљенских реформи. У њој пише:

>>Већ неко време у многим храмовима града Москве и Московске епархије у богослужење се уводе различите новотарије, које често смућују савест верујућих и у целини одступају од црквеног Устава. Као пример навешћемо следеће:

1) Служење литургије при отвореним царским вратима са устројством торжественог сусрета и облачењима насред храма.

2) Изостављање молитве за оглашене на литургији.

3) Читање Еванђеља лицем према народу.

4) Неодговарајућа обраћања присутнима пред читање Еванђеља ("Христос с нама", и др.).

5) Служење свеноћног бденија усред храма, често с катедре.

6) Служење свеноћнице 13 септембра по пасхалном чину.

7) Служење литургије Јована Златоустог у Великом Посту у дане који нису прописани уставом.

8) Служење јутрења Великог Петка у Госпојинском посту и др.

9) Служење пасије не по Уставу и у неуобичајено време.

10) Касно савршавање тзв. чина погреба Богомајке (после 16. августа).

11) Служење вечерња на Велики Петак у време које није установљено Уставом (не у 3 сата после подне, већ касније).

12) Служење свеноћнице у Велику Суботу са ношењем плаштанице око храма.

13) Увођење руског језика у богослужбену праксу.

14) Употреба произвољних возгласа и молитава.

15) Произвољно скраћивање и промена богослужбеног последовања на штету молитвеног и празничног садржаја (избацивање делова стихири, канона, антифона, у којима се сликовито и живо изображава Царство Божије, богоугодан живот светих, велика и постојана радост у Господу усред жалости, - и као последицу имамо само остатке црквеног последовања) итд.

Одлучно изјављујем да су такве и сличне појаве недопустиве у црквено-богослужбеној пракси... и упозоравам да ће упорни новатори бити подвргнути казнама.<<

3Руска Црква је, на свом Помесном Сабору (1917-1918), на коме је изабран Свети Тихон Исповедник за патријарха московског и све Русије, имала и расправу о календару, одбивши да га прихвати. Њена комисија је по том питању донела следеће закључке:

>>1) Не постоји разлог због кога Цркве не би могла да има одвојен црквени календар, различит од грађанског.

2) Црква не само да је у стању да сачува стари календар - у садашње време за њу би било немогуће да пређе на нови календар.

3)Увођење новог календара од стране Руске Цркве проузроковало би прекид јединства са свим осталим Православним Црквама. Било каква промена календара може бити изведена само уз заједнички пристанак свих Православних Цркава.

4) Немогуће је повезати православну Пасхалију и Григоријански календар без тешког нарушавања Типика.

5) Уочено је да је Јулијански календар астрономски неисправан. То је приметио већ Константинопољски сабор из 1583. Ипак, нетачно је веровање да је Григоријански календар погоднији за црквену употребу. <<

Међутим, међу Грцима је календарска обмана спроведена, преко патријарха цариградског (касније александријског) Мелетија (Метаксакиса), човека од поверења грчког председника, Елевтерија Венизелоса (обојица су били масони). Календарска реформа била је саставни део свеобухватне реформе Цркве, коју је Венизелосу још у новембру 1916. понудио његов министар Андреј Михалекопулос:

>>Господине Председниче, ја сам Вам још давно на Савету министара говорио да ће по успешном окончању националне борбе коју сте повели бита неопходно да се за добро земље постарате и око друге једнако важне ствари - око модернизације наших религиозних дела... Да би предводио ту заиста револуционарну реформу, Вама је потребан далековид јерарх, готово као Ви у политици. Имате таквога: говоримо о јерарху са Кипра (Мелетију Метаксакису). Под вашим руководством он ће постати Венизелос Грчке Цркве.

Који су то елементи, чија реформа треба да се захтева (чим политичка револуција уклони Архиепископа атинског Прокопија и њему сличне) у интелектуалним и монашким круговима на будућем свеопштом, или можда само грчком сабору?

1) Укидање постова, који данас представљају чисту формалност. Нико не држи постове, осим оних који немају шта да једу. Енглези и Немци, па и северни Италијани, који су се ослободили од религиозног фанатизма, једу добро, и због добре хране добро раде и стварају добру расу. Храна даје неопходну снагу за рад, рад доноси добитак, а добитак - добру храну. Ја не мислим да су северни  Италијани гори од јужних, које ни озбиљна пропаганда друштва 'Данте Алигијери' није успела да ишчупа из канџи религиозних предрасуда.

2) Модернизација различитих обреда и богослужења. Нека у њима мање буду присутни свештеник, појци и ђакон, а више - речити проповедник. Шта народ који посећује религиозне обреде реално може да схвати... током тих сати које протраћи стојећи укочено? Ништа. Ако је обавеза свештеника да прочита две-три песме... и да пола сата проповеда, слушаоци ће из тога за кратко време добити много већу корист са друштвене, моралне и патриотске тачке гледишта.

3) Свештеници, који образовање добијају у специјалним школама, неће изучавати шта значи... (даље следи фраза из Литургије коју Михалакопулос чак и не разуме, јер је погрешно цитира), него како да народу на разумљив начин говоре о трезвености, штедљивости... љубави према домовини, па чак и о политичким обавезама својих слушалаца, итд, итд.

4) Укинућемо разне празнике Св. Атанасија, Св. Андреја, итд, итд, који нису ништа друго него изговор за беспосличење. Нерадна недеља и два-три празника годишње биће сасвим довољно за ленштине. На селу има више празника него радних дана.... Одатле беспосличење и његове погубне последице: пијанство, коцка, и преступи - у слободно време које тих дана остане после Литургије. Очигледно да се (нажалост) не може постићи да идеја светости нестане... Једном ми је до руку дошла врло обимна француска књига под насловом 'Проповедников видокруг' и моја страст за читањем натерала ме је да је прочитам. Ми ћемо издавати управо такве књиге, као плод сарадње здраве цркве и светских писаца. И реч 'свети' ће ишчезнути...

5) Манастири, као извор сваког назадовања и сваке злоупотребе судбине и морала биће укинути. Њихова земља прећи ће у руке сељака...

Наравно, све поменуто само је мали део програма. И многе друге ствари треба да се реформишу... Они ће Вам рећи, господине Председниче, да ће спровођење тих планова у дело ићи тешко, да ће људи устати против нових иконобораца, да ће букнути револуција против безбожника. Ништа од тога неће моћи да се догоди након пораста Вашег угледа... Ако постигнемо успех на државном плану, уследиће друго чишћење, духовно, и нико неће бити у стању да изазове било какве неприлике... Црквена јерархија, коју ћемо научити како да припреми реформу, одговориће на наше захтеве у регулисању религиозних дела, до кога ће доћи одмах након укидања турске власти и смањења територија које се налазе под јурисдикцијом Васељенске патријаршије... Борба која је недавно вођена у Француској, није била мања од оне коју очекујемо овде.<<

 

Изабрана литература:

1. Архимандрит Серафим, архимандрит Сергије: Православље и екуменизам /Зашто православни хришћанин не може бити екумениста, Октоих, Подгорица, 1997.

2. Православље и екуменизам (приредио Александар Ђаковац), Хришћански културни центар, Београд, 2005.

3. Јеромонах Сава (Јањић): Екуменизам и време апостасије, Св. кнез Лазар, Призрен, 1995.

4. Patric Barnes: The Non – Orthodox / The Orthodox Teaching on Christians Outside of the Church, Regina Orthodox Press, Salissbury, Ma, 1999.

5. Људмила Перепјолкина: „Гнусоба опустошења /Екуменизам и црквени либерализам“, Санкт Петербург 1998. (на руском).

6. О.Ј. Васиљева: Руска Православна Црква и Други ватикански концил, Лепта, Москва 2004. (на руском)

7. Lee Penn: False Dawn / The United Religions Initiative, Globalisam, and the Quest for a One – World  Religion, Sophia Perennis, Hillssdale, New York, 2004.

8. Владимир Мос: Летопис Велике Битке / Историја Православне Цркве у 20. веку, Манастир Нови Стјеник, 2008.

9. Ватикан: налет на Исток, Одигитрија, Москва 1998. (на руском).

10. Жарко Видовић: Срби у Југославији и Европи, Београд, 1993.

11. Владимир Димитријевић: Нема крста без три прста, Очев дом, Београд 2003.

12. Владимир Димитријевић: Теологија или технологија? Лио, Горњи Милановац, 2009.

13. Црква од Истока и хришћанство без Христа / Православље и дух овога света, ВДС, Београд 2008.

14. Вечно подне / Огледи о Светој Литургији и тајни спасења, Мисионарска школа, Београд, 2007.

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 септембар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 11 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.