header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Анатемисање је тежак грех и велико зло
Анатемисање је тежак грех и велико зло Штампај Е-пошта
четвртак, 14 април 2011

 Свети Јован Златосути

БЕСЕДА ПРОТИВ ОЛАКОГ АНАТЕМИСАЊА

-О томе да не треба проклињати (анатемисати) ни живе ни мртве-

Данас ћу вам, пак, изговорити одговарајућу беседу о проклињању (анатемисању) и, показавши тежину тога зла које се сматра небитним, тиме затворити необуздана уста (која то чине) и открити вам грех оних који бацају анатему, како се и дешава.

Хоћете ли да чујете шта изрече један свети муж, који пре нас беше прејемник Апостола и који би удостојен мучеништва? Објашњавајући тежину те речи (анатема), он се послужи следећим поређењем: као што се простак, који се у царску одежду (сам) обуче, заједно са својим саучесницима, предаје смрти као тиранин, тако и они, вели он, који злоупотребљавају својство Господње и предају човека црквеној анатеми, подвргавају себе потпуној погибељи, присвајајући себи достојанство Сина Божијега.

+++

Ову беседу изговорио Св. Јован Златоусти поводом настанка, од Цркве, одвојених заједница у Антиохији, од којих су једну чинили следбеници епископа Мелетија (мелетијанци), другу - они који су за свога епископа признавали Павлина (павлијанци), трећу - аријанци, предвођени епископом Евзојем, и четврту - следбеници неправославнога Аполинарија Лаодикијскога. А будући да су у међусобним препирањима једни на друге бацали анатеме, Св. Јован Златоусти је, да би прекратио саблазни у помесној Цркви, убрзо по свом рукоположењу за презвитера 386. Године, изговорио ову Беседу, чији пуни наслов Гласи: "О томе да не треба проклињати (анатемисати) ни живе ни мртве". Ова беседа је и данас актуална, нарочито с обзиром на чињеницу да ни наше време није поштеђено формирања разних "заједница ", које, следећи свака своје учитеље, теологе, па чак и пастире, и опредељујући се за поједине фрагменте Предања, показују исту склоност да фрагментарност својих "увида" проглашавају за једину целовиту истину и да, онда, са позиција "отварања очију другима ", осуђују и одбацују као заблуделе и осуде достојне све оне који не деле њихову "визију" Православља, без обзира да ли се ради о "новообновљенству", "старокалендарству" или сличним парацрквеним крајностима.

Пре него што вам, беседећи о познању непојмивога Бога, изговорих многе беседе о томе1, доказивах, како речима Писма тако и расуђивањем природнога разума, да савршено познање Божанства није могуће чак ни самим невидивим силама, тим силама које живе невештаственим и блаженим животом, као и да се ми, који свагда живимо у небризи и расејаности, и предати свакој порочности, (узалуд) трудимо да појмимо оно што је непознато и невидивим бићима. Ми у тај грех падосмо, јер се, у таквим расуђивањима, руководисмо схватањима сопственога разума и сујетном славом пред слушаоцима, и (јер) доброразумношћу не одредисмо границе своје природе и не следовасмо Божанственоме Писму и Оцима, већ бејасмо (у то) увучени махнитошћу свога предубећења, као каквом силовитом реком.

Данас ћу вам, пак, изговорити одговарајућу беседу о проклињању (анатемисању) и, показавши тежину тога зла које се сматра небитним, тиме затворити необуздана уста (која то чине) и открити вам грех оних који бацају анатему, како се и дешава. Западосмо у тако бедно стање да, находећи се у крајњој опасности, ми тога више нисмо ни свесни и бивамо савладавани најгнуснијим страстима, тако да се на нама испуњавају пророчке речи: (Од пете до главе нема ништа здраво, него убој и модрице и) ране гнојаве, ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене" (Иса. 1, 6).

Од чега да почнем, (хотећи) да говорим о том злу? Да ли од дате нам заповести Господње или, пак, од ваше неразумне непажње и неосетљивости? А када почнем да говорим о томе, неће ли се (одмах) наћи и таквих који ће ми се подсмевати и нећу ли се ја, онда, и разљутити? Не подижу ли већ своје гласове против мене зато што намеравам да беседим о таквом, болном и суза достојном, питању? Шта да чиним? Жалостим се и сакрушавам душом и изнутра растрзаван бивам, видећи такву неосетљивост, јер дела наша превазиђоше преступе Јудеја и безбожје незнабожаца. Срећем успут људе, који немају ума наученог Божанственоме Писму и који, штавише, ништа из Писма не знају, и са великим стидом немим, видећи их како махнитају и празнослове, "а не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде" (1. Тим. 1, 7), незналачки се и дрско усуђујући да проповедају искључиво своја (приватна) учења и да проклињу оно што не знају, тако да се и они, који су туђинци вери нашој, подсмевају нама, као људима који се не брину о доброме животу и који се не научише да творе дела добра.

2. Авај, какве ли несреће! Тешко мени! Колико праведника и пророка жељаху да виде што ми видимо, и не видеше; и да чују што ми чујемо, и не чуше (уп. Мт. 13,17), а ми све то окрећемо на смицалице! Удубите се у те речи, саветујем вас, да не погинемо! Јер, ако учење што преко Ангела би објављено беше неизмениво, и сваки преступ и непослупшост повлачаху за собом праведну казну, зар ћемо је избећи ми који се за спасење не трудимо? Који је, реци ми, циљ Еванђеља благодати? Ради чега се саврши јављење Сина Божијега у телу? Тога ли ради да бисмо ми једни друге кињили и мучили? Заповести Христове, које су у свему од правила закона савршеније, захтевају од нас управо љубав. У закону се каже: "Љуби ближњега свога као себе самога" (3. Мој.19,18), а у Новом Завету се заповеда да се и живот свој положи за ближњега свога. Послушај шта говори Сам Христос: "Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно, пак, силажаше оним путем неки свештеник и, видевши га, прође. А тако и левит, када је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки, путујући, дође до њега, па када га виде сажали му се. И приступивши, зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити када се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди и чини тако" (Лк. 10, 30-37). О чуда! Господ ни свештеника, ни левита не назва блаженим, већ онога који, по учењу (јудејском), би одбачен од Јудеја, то јест Самарјанина, туђинца, који у много чему на Бога хуљаше, управо њега јединога Господ назва ближњим, зато што се он показа милостив. Тако рече Син Божији. Исто то показа Он и делима Својим, када у свет дође и прими смрт не само за пријатеље Своје и оне који Му беху блиски, већ и за непријатеље, за мучитеље, за обманитеље, за мрзитеље, за оне који Га разапеше, за које Он, још пре него што свет би створен, предзнађаше да ће бити такви, и које, предзнајући (их), створи, надвисивши (то) предзнање добротом, и за њих Он проли крв Своју, и за њих прими смрт.  Господ говори: "И хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу дати за живот света" (Јн. 6,51). И (Св. ап.) Павле говори у посланици: "Јер кад смо се као непријатељи помирили с Богом кроз смрт Сина Његовога" (Римљ. 5, 10); такође и у посланици Јеврејима (Св. ап. Павле) говори да Господ "окуси смрт за све" (Јевр. 2, 9). Ако Сам Господ тако - поступаше и ако Црква следује томе примеру, свакодневно савршавајући молитве за све, како се, онда, ти усуђујеш да говориш своје (приватно)? Јер, реци ми, шта значи то што ти називаш анатемом? Проникни у ту реч и расуди о чему говориш: схваташ ли ти уопште силу тога што изговараш? У богонадахнутом Писму наћи ћеш да је та реч (проклетства) изговорена за Јерихон: "А град да буде проклет Господу" (Ису. 6, 17). А у нас, до данас, важи као општи обичај да се каже: тај и тај, учинивши то и то, даде допринос (анатему) том и том месту.

Дакле, шта, онда, значи реч: анатема? Она се (уз то) употребљава и за какво добро дело, означавајући неко посвећење Богу. А "анатема" коју ти изричеш, не означава ли она да би онај коме је изричеш требало да буде предат ђаволу, да више нема учешћа у спасењу, да буде одвргнут од Христа?

3. Али, ко си ти да себи присвајаш такву власт и такву велику силу? "Тада ће Син Божији сести на престо славе Своје... и поставиће овце са десне стране Себи, а јарад са леве" (Мт. 25, 31, 33). Зашто ти сам себи присвајаш такву част, које би удостојен искључиво сабор Апостолски, те истинити и, у свему, исправни њихови прејемници (наследници), испуњени благодаћу и силом? И они, строго испуњавајући заповест, одлучиваху јеретике од Цркве, а као да тиме сами себи копаху своје десно око, што и доказује велико састрадавање и саболовање њихово, као приликом одсечења повређенога уда. Зато и Христос назва то ископањем деснога ока (Мт. 5, 29), изразивши тиме сажаљење према онима који бивају одлучени (од Цркве). Зато они2, и у овом, као и у сваком другом делу, строго испуњавајући (заповест), обличаваху и одбациваху јереси, али никога од јеретика не подвргаваху анатеми. И апостол (Павле), очигледно по нужди, само на два места употреби ту реч, али ни тада као оно што се односи на неко конкретно лице: у посланици Коринћанима, (Св. ап.) Павле говори: "Ако неко не љуби Господа нашега Исуса Христа нека је анатема" (1. Кор. 16,22) и још: "Ако вам неко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет (анатема) да буде" (Гал. 1,9). И када нико од оних који примише власт не учини то нити смеде да изговори такву осуду, зашто се, онда, ти усуђујеш да то чиниш, поступајући противно (циљу) смрти Господње и да предухитраваш суд Цара? Хоћете ли да чујете шта изрече један свети муж, који пре нас беше прејемник Апостола и који би удостојен мучеништва? Објашњавајући тежину те речи3, он се послужи следећим поређењем: као што се простак, који се у царску одежду (сам) обуче, заједно са својим саучесницима, предаје смрти као тиранин, тако и они, вели он4, који злоупотребљавају својство Господње и предају човека црквеној анатеми, подвргавају себе потпуној погибељи, присвајајући себи достојанство Сина Божијега5. Или ви, можда, сматрате да је неважно то што, пре времена и пре Судије, некога осућујете на такву осуду? Јер анатема потпуно одлучује од Христа. Али, шта говоре људи спремни на свако зло? "Он је јеретик", говоре они, "ђаво је у њему, он хули на Бога и својим убеђењима и сујетним ласкањем низвргава многе у бездан погибељи. Зато је га Оци и одбацише, а нарочито учитеља његовога, који проузрокова раскол у Цркви...", а овде се мисли на Павлина или на Аполинарија. Но, ти поучавај и "са кротошћу карај оне који се противе, еда би им Бог ако дао покајање за познање истине, и да се избаве замке ђавола, који је живе уловио да врше вољу његову" (2. Тим. 25, 26). Забацуј мрежу љубави, да посрнули не погине, но да се спасе. Покажи да, по великоме добродушју (своме), желиш да своје добро учиниш општим. Забаци добропријатну удицу састрадања и, на тај начин, откривши скривено, извуци из понора погибељи онога ко се умом у њу погрузио. Поучавај да све оно што се по пристрашћу или по незнању прима као (оно што је) добро, није сагласно са предањем апостолским; и ако заблудели човек то поучење прими, он ће, онда, како вели Пророк, "живети (јер прими опомену), а ти ћеш сачувати душу своју" (Језек. 3, 21). Ако, пак, он неће (поучење да прими) и упоран остане, онда - а да се сам не би показао кривим - само посведочи да се тако и збило, са дуготрпљењем и кротошћу, е да Судија не би затражио душу његову из руке твоје, без мржње, без гнушања, не прогонећи га, но показујући искрену и истинску љубав према њему. Њу ти задобијај и, макар и немао никакве друге користи, велика је корист и велики је добитак већ то што волиш и доказујеш да си ученик Христа: "По томе ће сви познати", говори Господ, "да сте ученици Моји, ако будете имали љубав међу собом" (Јн. 13,35), а без ње ни познање тајни Божијих, ни вера, ни пророштво, ни сиромаштвовање, ни мучеништво за Христа неће вам бити ни од какве користи, како и објави Апостол:

"Ако знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам... Ако језике ангелске говорим... и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи: љубав дуго трпи, љубав се не горди, не тражи своје, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи (уп. 1. Кор. 1-7).

4. Нико од вас, љубљени, не показа такву љубав према Христу као та света душа6. Нико од људи, осим њега, не осмели се да изговори такве речи. Сама душа његова гораше док он говораше; "И у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама" (Кол. 1, 24), и још: "Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју" (Римљ 9,3), и још: "Ко ослаби, а да и ја не ослабим?“ (2. Кор. 11, 29). И, имајући такву љубав према Христу, он никога не подврже ни казни, ни принуди, ни анатеми: јер никако другачије не би привукао к Богу толико народа и градова, но, подвргавши се унижењу, бичевању, шамарању, подсмевању од свију, он учини све то, снисходећи, убеђујући и умољавајући. Тако, дошавши Атињанима и затекавши их све у идолопоколонству, он не поче да их укорава и да говори: ви сте безбожници и потпуни нечастивци. Он не рече: ви све сматрате за Бога, а једнога Бога, Владику и Творца свега, одбацујете. Него шта (учини)? "Јер пролазећи", каза он, "и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме је написано: непознатоме Богу. Онога, дакле, Којега не познајући поштујете, Тога вам ја проповедам" (Дел. ап. 17, 23). О, дивнога ли дела! О, очинскога ли срца! Он побожнима назва Јелине - идолопоклонике, безбожнике. Зашто? Зато што они, слично побожнима, савршаваху своје богослужење, мислећи и будући уверени да (тиме) поштују Бога.

Саветујем све вас, а заједно са вама, и себе самога да подражавамо овоме. Ако Господ, предзнајући склоности свакога од нас и какав ће бити свако од нас, (ипак) створи овај свет да би у потпуности показао дарове и штедрост Своју, и ако Он чак и зле (људе), премда не створи свет за њих, удостоји општих добара, желећи да Му сви подражавају, како ћеш онда чинити супротно ти, који у цркву улазиш и жртву Сина Божијега приносиш? Зар не знате да Он "трске стучене не преломи, нити свештила што се пуши не угаси"? (Иса. 42, 3). Шта то значи? Послушај: ни Јуду, нити њему сличне погибљенике Он не одбаци, све док сваки од њих самога себе (од Њега) не одлучи, предавши се заблуди. Па зар за незнање народа не приносимо мољења? Зар нам није заповеђено да се молимо за оне који нас мрзе и који нас гоне? Ми, дакле, савршавамо то служење и поучавамо вас, (јер) рукоположење не води к властољубљу, нити на надменост наводи, нити власт пружа. Сви примисмо једнога истога Духа, и сви смо на усиновљење призвани: оне које Отац изабра7 Он их и удостоји да са влашћу служе браћи својој. Испуњавајући, дакле, то служење, ми вас саветујемо и преклињемо да одустанете од тога зла8. Јер тај кога хоћеш анатеми да предаш, или жив је и још увек битује у овом смртном животу или се, пак, већ упокојио. Ако је жив, онда поступаш безбожно, одлучујући онога који се још увек налази у неодређеном стању и који се још увек може обратити од зла к добру. Ако се, пак, упокојио, тим мање (имаш право да га анатемишеш). Зашто? Зато што он "своме Господу стоји или пада (Римљ. 14, 4), не налазећи се више под влашћу човечијом. Притом, опасно је доносити суд свој о ономе што је скривено у Судије векова, Који једини зна и меру знања и степен вере (човекове). Како ми да знамо, молим те, реци ми, за које ће речи човек бити кажњен или, пак, како ће се оправдати у дан када Бог буде судио људима за скривена дела њихова. Јер, заиста, "како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде Ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Римљ. 11, 33-34; Иса. 40,13)? Зар има икога међу нама, љубљени, да не размишља о томе да бејасмо удостојени Крштења и да не зна да ће се једнога дана збити суд? Шта ја то говорим: суд? О самој смрти и исходу из тела ми и не размишљамо услед привезаности за ствари житејске, (привезаности) која нас ослепи. Одустаните, саветујем вас, од таквога зла!9 Ево говорим и сведочим пред Богом и избраним Ангелима да ће то зло, у дан суда, бити разлог велике муке и неподносивога огња. Ако, у причи о лудим девојкама, које имаху светлу веру и чист живот10, Господ свију, видевши дела њихова, не прими исте на свадбу због недостатка милосрђа (в. Мт. 25,11), како онда да се ми, који у потпуној небризи живимо и који са једноплеменицима својим немилосрдно поступамо, удостојимо спасења? Зато вас саветујем, немојте пренебрећи ове речи. Јеретичка учења, несагласна са учењем које прихватисмо, треба проклињати и безбожне догмате обличити, но људе је неопходно на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење. О када бисмо се сви ми, умножавајући љубав према Богу и ближњима, и испуњавајући заповести Господње, удостојили да сретнемо Небескога Женика са уљем и упаљеним светиљкама у дан васкрсења, и да Му представимо многе (оне), које састрадавањем својим задобисмо, благодаћу и човекољубљем Јединороднога Сина Божијега, са Којим нека је слава Оцу, заједно са Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин.

Напомене:

1. Св. Јован Златоуст овде мисли на Слова против аномејаца.

2 То јест: апостолски сабор и њихови истинити прејемници-наследници.

3. То јест: бацања проклетства, анатеме.

4. То јест: Свети Игнатије Богоносац.

5. Сличне мисли налазе се у посланици Св. Игнатија Смирњанима, гл. 4-6.

6. То јест: Свети апостол Павле.

7. То јест: оне које, по вољи Својој, изабра за свештенослужитеље Цркве.

8. и 9. То јест: од узајамног анатемисања.

10. То јест: луде девојке, које - по Златоустовом тумачењу јеванђелске приче о мудрим и лудима девојкама - такође бејаху "светле вере и чистога живота", тј. имаху "светиљке своје", али "немаху уља" (= милосрђа) у светиљкама својим, када се појавио Женик.

Са руског:

М.А.

http://borbazaveru.info/content/view/1063/52/

Последњи пут ажурирано ( уторак, 06 септембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.