header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Архим. Рафаил Карелин поводом уплива реформаторства и модернизма у СПЦ Штампај Е-пошта
уторак, 14 јун 2011

 РЕФОРМАТОРСТВО И МОДЕРНИЗАМ

Модернисти желе да се потврде, да реализују своја знања, а уствари желе да насите своју гордост кроз нова "открића" у богословљу, да са себе збаце јарам послушности и вере, да постану нови "пророци", да пређу границу коју су поставили Свети Оци...

Питање:

Поштовани, у Христу драги оче Рафаиле, благословите!

Српска Црква се већ неко време налази под утицајем либералних и модернистичких токова и учења. На пример, један од најуваженијих српских богослова придржава се следећег мишљења:

1. "Васкрсење Христово се тиче заједнице. Међутим, данас царује следеће опште мишљење: Христос је васкрсао, јер је био Бог по природи (јестеству). У Светом Писму то нигде није написано. И Свето Писмо, и апостоли, и јеванђелисти, сви одлучно говоре о томе да је Бог Отац Духом Светим подигао (васкрсао) Христа из мртвих. Поставља се питање: у чему је разлика? Разлика је велика: ако је Христос васкрсао зато што је Он Бог по Својој природи, онда ми нисмо богови по природи и за нас нема никакве шансе..."

2. "Јер, ако је Христос само у Литургији, и као Литургија постоји у свету, тада су и све три Божанске Личности у њој. И то се у стварности и потврђује у Литургији... Зато се Црква јавља Његовим оваплоћеним Сином."

У вези са Литургијом интересантна су још два става тог истог теолога.

"Христос не постоји изван Литургије, ми Га стварамо на Литургији".

"Литургија је - икона будућег Царства Божијег, које још увек не постоји, а сада и овде постоји као икона."

Веома бих желео, уважени оче архимандрите, да чујем Ваше мишљење о горе наведеним богословским поставкама и мишљењима - да ли су она сагласна са учењем Православне Цркве? Желим Вам добро здравље и изобилну благодат Божију.

Помените ме у Вашим светим молитвама.

Слуга Божији Родољуб

Одговор:

Драги Родољубе!

Са огорчењем сам прочитао Ваше писмо. Живимо у време духовног опадања. Нас Свето Писмо упозорава да ће се појавити лажни пророци и учитељи. Дух гордости, па и интелектуалне и духовне гордости, све више овладава умовима људи. Тај дух се пробија у Цркву кроз невидљиве пукотине. Он се пројављује у виду реформаторства и модернизма. Модернисти желе да се потврде, да реализују своја знања, а уствари желе да насите своју гордост кроз нова "открића" у богословљу, да са себе збаце јарам послушности и вере, да постану нови "пророци", да пређу границу коју су поставили Свети Оци. Одатле њихова органска нетрпељивост према Свештеном Предању и безобзирни однос према Светом Писму. Корен свему томе је то што људи не живе хришћански, не живе по Јеванђељу и зато губе духовну интуицију, унутрашњи критеријум истине и веру у Православну Цркву. Они не одричу Цркву директно, али сматрају да је неопходно обновити је, направити некакав темељни, капитални ремонт Њене догматике, канонике и литургике. У овом случају говорим апстрактно о томе, не односећи се конкретно према некој личности. Потрудићу се да одговорим на Ваша питања, или да поделим своја размишљања о изјавама тог теолога.

1. У Новом Завету, пре свега у Делима Апостолским (2: 24) је написано "Њега Бог васкрсе", међутим, то уопште не противречи томе да је "Христос васкрсао као Бог", да је васкрсао Њему припадајућом Божанском силом. Заиста, Божанство Бога Оца једно је са Божанством Сина и Духа Светога. У Светој Тројици је једна воља, једна жеља, једно дејство. Зато су речи "Њега Бог васкрсе" и "Христос је васкрсао као Бог" у овом случају синоними. Зашто теолог којег сте цитирали инсистира на томе да Христос није васкрсао као Бог? Зато да би православне хришћане довео до апсурдне мисли да или Христос није Сам васкрсао, већ да је само био васкрснут другом Ипостаси, то јест, да Христос није у Оцу и Отац у Њему; или, да ми нисмо богови, те не можемо васкрснути. У стварности, између Христовог Васкрсења и свеопштег васкрсења људи, постоји принципијелна разлика: Христос васкрсава из мртвих као Бог, а људи ће бити васкрснути Богом, то јест, не потенцијалом бесмртности, постављеним у људско тело, који сам себе васкрсава, већ деловањем благодати Божије. Чини ми се да овде постоји скривено стремљење према аријанству: жеља да се Бог Отац постави по Божанству више од Бога Сина.

2. Речи "...Зато се Црква јавља Његовим оваплоћеним Сином" - воде ка пантеизму. Црква у себе укључује људе и анђеле - створења Божија. Син је природа од Очеве природе, која је једносушна Оцу. Ако је Црква једносушна Светој Тројици, онда она заузима место четврте Божанске Ипостаси. Овде теолог којег сте цитирали поставља знак једнакости између подобија творевине и његове једносушности са Богом - оно што је такође карактеристично за аријанство, само у другој форми. Аријанство је Сина Божијег спуштало до нивоа творевине, а теолог уздиже творевину до једносушности са Богом. Опростите за парадокс: ако је Црква - Син Божији, онда је Бог Отац деда Цркве. Пишем ово да бих показао бесмисленост сличних авангардних изјава. Потпуно су несхватљиве речи да "Христос не постоји ван Литургије". Свети Василије Велики пише, да се Син Божији у богојављењима Старога Завета јављао под именом Јехова. То име означава "Онога Који јесте", "Постојећег", "Онога Који поседује највише постојање", "Онога који има постојање у Себи Самоме и Који је Источник сваког постојања". Син Божији је кроз Своју Божанску благодат заједно са Оцем и Духом Светим увек-постојећи; а људском природом пребива са десне стане Оца. Не стварамо ми Христа на Литургији - то би био примат човека над Богом, већ Господ на Литургији ствара Тело и Крв Своју сједињену са Божанством, да би нас осветио и обожио.

Поделио сам са Вама своја размишљања. Ако у њима постоји нека богословска нетачност, биће ми драго да је исправим. Али чињеница остаје чињеницом: модернизам, имајући за корен либерализам, који постаје нормом живота, све више прикупља силу и ми се приближавамо оном времену о коме је Христос говорио да ће се праведник једва спасити.

У Библији и у молитвама читамо речи "Боже отаца наших". Бог нам се открива кроз веру наших Отаца, кроз учење Цркве, које се предаје из покољења у покољење и које се чува благодаћу. Нећемо је мењати за нове богове, створене из блата људских мисли!

Молим Ваше молитве. Нека Вам Господ помогне.

архим. Рафаил (Карелин)

          Извор:

Званични сајт арх. Рафаила

Превод са руског: Станоје Станковић

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Odgovor_o_Karelina.htm

Последњи пут ажурирано ( недеља, 13 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

Сиромаштво

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)

Корист

Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)

Жртва усрећује

Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)

Убоги и богати

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

Људско срце

По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)

Божури и трње

Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури. (Св. Николај Жички)

Мала сагрешенија

Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења. (Св. Марко Подвижник)

Непријатности

Мала ватра омекшава велико парче воска, тако и мале непријатности често омекшају, засладе и очисте све наше оштрине, неосећајност и тврдоћу срца. (Св. Игнатије Бријанчанинов)

Огањ

Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен. (Св. Петар Дамаскин)

Опроштај

Чак и ако ти сви духовни оци, патријарси, архијереји и сви људи опросте, још увек ти није опроштено док се не покајеш на делу. (Св. Козма Етолски)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.