header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Отац Серафим Роуз: Душа после смрти
Отац Серафим Роуз: Душа после смрти Штампај Е-пошта
четвртак, 31 јул 2008

 ЈАВЉАЊЕ АНЂЕЛА И ДЕМОНА У ТРЕНУТКУ СМРТИ

 У тренутку смрти самртнику обично долазе два анђела. Ево како их описује аутор књиге "Многима невероватан, али истинит догађај": "Тек што је она (стара неговатељица), изговорила ове речи ("Нек му је вечни покој у Царству Небеском"), кад се поред мене појавише два Анђела.

          По нечему ја у једном од њих препознах свог Анђела-чувара, док ми други беше непознат" (стр. 22) (Касније му је један благочестиви путник-богомољац објаснио да је то био "Анђео-сусретник". Света Теодора, чији је пут после смрти кроз ваздушна митарства описан у житију светога Василија Новог (X век, 26. март) казује: "Када бејах на измаку снаге, угледах два блистава Анђела Божија налик на дивне младиће неописиве лепоте. Њихова лица беху сјајнија од сунца, поглед препун љубави, косе им беху беле као снег, а око њихових глава се лио златан сјај; одежде им беху попут муње и на грудима ношаху златне појасеве сложене у облику крста".

Галски епископ из VI века, св. Салвије, овако описује свој доживљај смрти: "Када се пре четири дана моја келија затресла и ви мене видели како лежим мртав, тада су ме два анђела однела на сам врх Небеса" (св. Григорије Туронски "Историја Франака" VII, 1).

Ови Анђели имају дужност да прате душу умрлог на њеном путу у загробни живот. У њиховом изгледу и поступцима нема ничег неодређеног: они имају људско обличје и одмах по смрти прихвате "танано тело" душе и узносе је навише. "Светли Анђели одмах узеше моју душу у своје руке (св. Теодора); "Узевши ме под руке, Анђели ме изнесоше право кроз зид болничке зграде... ("Невероватан догађај..."); св. Салвија су "узнела два анђела". Могло би се навести још сличних примера.

Зато се за "светлосно биће" из савремених случајева, које заподева разговор с душом (а нема обличје и никуда не боди душу) и показује јој "обрнути филм" њеног дотадашњег живота, не може тврдити да је то Анђео који прати душу у загробни живот. Заиста, није Анђео свако биће које се представља као Анђео, јер се "и сам сатана приказује као Анђео светлости" (II Кор. 11, 14). Зато се за бића која немају чак ни изглед Анђела може са сигурношћу рећи да нису Анђели. Изгледа да у савременим "посмртним" искуствима, из разлога које ћемо касније покушати да објаснимо, нема несумњивих сусрета са Анђелима.

Није ли онда могуће да је "светлосно биће" заправо демон који се маскирао у безобличног "Анђела светлости" да би завео умирућег, у тренутку када његова душа напушта тело? Др Муди ("Живот после живота", "Размишљања"), и други истраживачи, али само зато да би одбацили то као могућност, његова појава има наводно "позитиван" утицај на самртника. Наравно, ови истраживачи имају крајње наивна схватања зла. Др Муди мисли да би "сатана вероватно наредио својим слугама да иду путем мржње и разарања" ("Живот после живота", стр. 108), показујући на тај начин потпуно непознавање хришћанске литературе која описује праву природу демонског деловања које се жртвама увек подмеће као нешто "добро".

 Какво је православно учење о демонским искушењима у часу смрти?

Свети Василије Велики у свом тумачењу псалма "Сачувај ме од свих који ме гоне и избави ме, да ми непријатељ не ишчупа душу као лав" (Пс. 7, 1-2) даје ово објашњење:

"Мислим да сјајне Божије подвижнике, који су се целога живота јуначки борили против невидљивих непријатеља и измакли свим њиховим гоњењима, на крају живота кнез овога света преиспитује и истражује да би пронашао на њима ране задобијене у борби или какав други ожиљак од греха, еда би их заробио. Али, ако се покажу без рана и ожиљака греха, њих ће Христос као непобеђене и слободне увести у Рај. Зато се Пророк моли и за овај и за будући живот. Овде каже: "Сачувај ме од свих који ме гоне", а тамо у време суђења: "и избави ме да ми непријатељ не ишчупа душу као лав". А ово можеш сазнати од самог Господа, који пред своје страдање каже: "јер долази кнез овога света, и у мени нема ништа" (Јн. 14, 30) (Св. Василије Велики "Омилије на псалме").

Заиста, не подлежу демонском испитивању у часу смрти само хришћански подвижници. Свети Јован Златоусти у "Беседама на јеванђелисту Матеја" сликовито описује шта се збива са обичним грешницима у време смрти: "Зато ћеш чути многа казивања о ужасима и страшним јављањима чији је и сам изглед неподносив за самртнике, због чега се они грчевито тресу у постељи на којој леже и унезверено гледају окупљене људе; тада душа није вољна да напусти тело, и упиње се да остане у њему, ужаснута виђењем долазећих Анђела. Јер, ако нас од погледа на страшне људе подилази језа, како ли је тек тешко гледати строге Анђеле и неумоливе силе које долазе да одведу душу, одвојивши је од тела. Тада ће она силно ридати, али узалуд" (Беседа 53).

Православна житија Светих пуна су казивања о сличним демонским призорима у моменту смрти која обично имају за циљ да преплаше умирућег и наведу га да очајава за своје спасење.

На пример, свети Григорије Двојеслов у својим "Разговорима" говори о једном богаташу који је робовао многим страстима: "Кратко време пред своју смрт, он угледа одвратне духове који стајаху поред њега окрутно му претећи да ће га одвући у дубине ада. Сва родбина, плачући и уздишући, скупила се око њега. Мада они нису могли да виде зле духове и њихове страшне нападе, они су на основу речи самог болесника, као и по томе како је сав пребледео и дрхтао целим телом, могли закључити да су зли духови били ту присутни. У самртном страху пред овим ужасним призором, он се у постељи стално превртао с једне на другу страну... И онда, скоро потпуно исцрпљен, онемоћао и без наде на ма какво олакшање, завапи: "Дајте ми времена до јутра! Причекајте макар до ујутру!", и ту му се живот прекиде" (IV, 40). Свети Григорије наводи и друге сличне случајеве, а то чини и Беда у својој "Историји Енглеске цркве и народа" (књ. V, гл. 13, 15).

Чак и у Америци у XIX веку овакви случајеви нису били реткост. У недавно штампаној антологији налазе се бројни примери предсмртних виђења нераскајаних грешника, сви из XIX века, са оваквим насловима: "У пламену сам, избавите ме!", "О, спасите ме! Они ме вуку доле!", "Одлазим у ад!", "Ђаво долази да одвуче моју душу у ад!" (Џон Мејерс, "Гласови са границе вечности").

Др Муди, међутим, тако нешто не саопштава. У ствари, сва искуства умирућих у његовој књизи су пријатна (осим значајног изузетка у случају самоубица), било да су они хришћани или нехришћани, побожни или непобожни. С друге стране, др Осис и Харалдсон су у својим истраживањима утврдили нешто што се не разликује много од горе наведених страшних искустава.

Ови научници су, истражујући америчке случајеве, пронашли исто што и др Муди: јављање оностраних посетилаца прихвата се као нешто позитивно, умирући се не боји смрти, искуство је пријатно и изазива спокојство или усхићење и често доводи до престанка болова пред смрт.

Међутим, приликом проучавања случајева из Индије, од оних болесника који су имали нека виђења, трећина је осећала страх, потиштеност и неспокојство услед сусрета са "јамдутима" (индуски весници смрти) или другим бићима. Ови Индуси опирали су се сусрету с весницима оностраног или су покушавали да их избегну. Тако, један индуски вероучитељ је на самрти говорио: "Неко стоји тамо са запрежним колима - то мора да је 'јамдут'. Сигурно ће одвести некога са собом. Он прети да хоће мене да узме! Молим вас, држите ме. Нећу да идем". Болови су се појачали, и он убрзо издахну ("У часу смрти", стр. 90). Један умирући Индус изненада поче да говори: "Ево, долази јамдут' да ме одведе. Скините ме са постеље да ме 'јамдут' не би пронашао". Показивао је руком негде напоље и навише: "Ено га". Болничка соба се налазила у приземљу. Напољу, уз зид болнице налазило се велико дрво на чијим гранама је седело велико јато врана.

У исто време кад је болесник имао то виђење, све вране одједном, као да је неко опалио из пушке, прхнуше, и уз силно крештање одлетеше са дрвета. Сви смо били изненађени овим догађајем, и истрчасмо кроз отворена врата напоље из собе, али не нађосмо ништа што је могло узнемирити вране. Вране су обично биле врло мирне, тако да нам се свима урезало у памћење то што су оне уз велику буку одлетеле баш у тренутку када је болесник имао виђење. Као да су и оне доживеле нешто страшно. Болесник је одмах пао у кому, и кроз неколико минута издахнуо" (стр. 41-2). Неки "јамдути" имају језив изглед и изазивају још већи страх код умирућих.

То је најизразитија разлика између америчког и индијског искуства умирања у овој књизи др Осиса и Харалдсона, али аутори не налазе објашњење за ту разлику. Природно се намеће питање: зашто у савременим америчким искуствима потпуно одсуствује један елемент -страх изазван ужасним оностраним виђењима - који је заједнички и за хришћанско искуство у прошлости, и за савремена искуства у Индији?

Нама није неопходно да тачно одредимо природу јављања која се указују умирућима да бисмо схватили да она у одређеној мери, као што смо видели, зависе од тога шта умирући очекује или је припремљен да види. Зато су хришћани прошлих времена, који су имали живу веру у постојање ада, мучени грижом савести на крају живота, често пред саму смрт виђали демоне.

Савремени Индуси, који су свакако "примитивнији" од Американаца у својим веровањима и схватањима, често виде бића која одговарају њиховим још увек веома реалним страховима у погледу загробног живота, док савремени "просвећени" Американци имају виђења у складу са својим "угодним" начином живота и веровањима, која, уопште узев, не укључују неки реалан страх од пакла нити свест о постојању демона.

У ствари, демони подмећу таква искушења која су у сагласности са духовним стањем или очекивањима искушаваног. Онима који се боје ада, демони се могу појавити у ужасном облику, како би умирућега бацили у очајање, а онима пак који не верују да ад постоји (или протестантима који верују да су поуздано "спасени", па се не морају плашити ада), демони природно подмећу друкчија искушења која не показују тако јасно њихове зле намере. Но чак и хришћанском подвижнику, који се већ доста напатио демони се могу јавити не са циљем да га уплаше, него да га преваре.

Добар пример за то је демонско искушење које је у тренуцима смрти претрпела света Мавра, мученица из III века. Пошто је девет дана била распета на крсту са својим мужем, светим мученжом Тимотејем, ђаво је покушао да је саблазни. У Житију ових Светих забележено је како је сама мученица Мавра причала о овим искушењима своме мужу и саучеснику у страдањима:

"Прени се, брате мој, и одагнај од себе сан! Стражи и разуми шта ја видех: као у усхићењу видех где преда мном. стоји неки човек; он је у руци имао чашу пуну млека и меда, и рече ми: Узми ово и попиј. Но ја га упитах: Ко си ти? Он ми одговори: Ја сам Анђео Божији. Онда му ја рекох: Помолимо се Богу. И он ми рече: Ја се сажалих на тебе и дођох, јер видех да си гладна и жедна, пошто од овог тренутка ниси ништа окусила. Ја га опет упитах: Ко те побуди да ми укажеш пажњу која ми није потребна? И шта је теби стало до мога трпљења и пошћења? Зар ти не знаш да Бог онима који Му се моле, даје и оно Што је немогуће? Рекавши то, ја се стадох молити. И док се молих, ја видех где човек са чашом окрену од мене лице своје на запад. И ја одмах схватих да је то ђаволско привиђење које хоће да нас и на крсту искуша. И нестаде привиђења. Затим ми приђе неки други човек, и учини ми се да ме одведе на реку којом тече млеко и мед, и рече ми: Пиј! А ја одговорих: Већ ти рекох да нећу пити ни воде нити икакво друго земаљско пиће, док не испијем чашу смрти за Христа, Господа мог, коју ће Он сам растворити спасењем и бесмрћем вечног живота. Када ово говорих, онај човек пијаше из реке, и одједном ишчезе и он и река с њим".

О трећем јављању које је имала света Мавра, јављању правог Анђела, говорићемо касније у овој књизи. Но и из већ реченог јасно је какву опрезност треба истински хришћанин да испољава према "откровењима" која добија у тренутку смрти.

Дакле, час смрти заиста је време демонских искушења. Због тога, "духовна искуства" људи у тим моментима имају (чак и када изгледа да се она збивају "после" смрти - о чему ћемо касније још говорити) треба да буду подвргута провери на основу истих мерила хришћанског учења као и сва друга "духовна искуства". Исто тако, и "духове" који се сусрећу у то време треба подврћи свестраној провери коју апостол Јован изражава речима: "Испитујте духове, да ли су од Бога, јер многи лажни пророци изиђоше у свет" (II Јн. 4, 1).

 Искуства спиритизма

Неки критичари савремених "посмртних искустава већ су указали на сличност која постоји између "светлосних бића" и "духова-водича" и "духова-пријатеља" медијумског спиритизма. Размотримо зато укратко онај део спиритистичког учења где се говори о "светлосним бићима" и њиховим порукама. Једно класично дело из области спиритизма (Ј. Артур Хил, "Историја, појаве и учење", Њујорк 1919), указује на чињеницу да је "спиритистичко учење увек или скоро увек у сагласју са високим моралним нормама; у стварима вере, оно је увек теистичко, увек смерно, али без много интересовања за такве интелектуалне истанчаности које су занимале епископе на црквеним саборима". Затим се у књизи наводи да је љубав "кључ" и "средишња доктрина" спиритистичког учења (стр. 283); да духови дарују "предивно знање" спиритистима, због чега ови предузимају мисионарско дело ширења знања о томе да живот после смрти заиста постоји ; да "савршенији духови превазилазе "ограничења" личносног и постају више "утицаји" него личности, све више се испуњавајући "светлошћу" (стр. 300-1). Заиста, спиритисти у својим химнама буквално призивају "светлосна бића":

"Свети свештеници светлости

од смртних погледа наших скривени

пошаљите своје веснике светлости

да нам отворе унутарњи вид..."

Ово је сасвим довољно да постанемо крајње сумњичави према "светлосним бићима" која се сада јављају људима, нажалост, потпуно несвесним праве природе демонског деловања и њихове изузетне лукавости. Наше подозрење се још више појачава када од др Мудија чујемо како неки људи то биће описују као "забавну личност" са "смислом за хумор" која умирућем пружа "добар провод" и "разоноду" ("Живот после живота", стр. 49, 51). Такво биће, са својом поруком о "љубави и разумевању" изузетно је налик тривијалним и често "доброћудним" "духовима" који се јављају на сеансама, а који су, ван сваке сумње - демони (у случајевима да сеанса није тек обична превара).

Ова чињеница је навела неке ауторе да сва "посмртна" искуства одбаце као демонску обману. У једној књизи, коју су написали евангелистички протестанти, каже се да "се јављају нове и непознате опасности у вези са том обманом о животу после смрти. Мислимо да чак и нејасно и неодређено веровање у извештаје о оваквим искуствима може нанети озбиљну штету људима који верују у Библију. Многи искрени хришћани већ су као здраво за готово узели да "светлосно биће" није нико други до Исус Христос, и они, нажалост, врло лако могу бити преварени" (Џон Велдон и Зола Левит, "Има ли живота после смрти").

Поред тога што указују на несумњиву чињеницу да се одређени број истраживача "посмртних" искустава занима и за окултизам и чак има одређене везе са медијумима, аутори такође у потврду свог става наводе неке упечатљив паралеле између савремених "посмртних" искустава искустава медијума и окултиста из блиске прошлости.

У овим запажањима свакако има доста истине. Нажалост, без пуноће хришћанског учења о животу после смрти, чак и најдобронамјернији "у Библију верујући" људи застрањују, те заједно са искуствима која могу бити производ демонских искушења одбацују и истинска посмртна искуства душе. Као што ћемо видети, такви људи су и сами пријемчиви за неистинита, обманива "посмртна" искуства.

Др Осис и Хералдсон, који су и сами имали "непосредно искуство општења са медијумима" запажају постојање одређених сличности међу посмртним и спиритистичким искуствима. Ипак, они указују на битну, очигледну разлику међу њима: "Уместо да наставе да воде светски начин живота (то описују медијуми), људи враћени из смрти радије отпочињу да живе и да делају на сасвим нов начин" ("У часу смрти").

У ствари, област "посмртног" искуства изгледа да је у потпуности различита од области обичног спиритизма и медијумства. Но, то је још увек област у којој су демонске обмане и сугестије не само могуће, него их и свакако треба очекивати, поготово у ове посљедње дане у којима ми живимо. Сведоци смо све новијих и препреденијих духовних искушења чак и "великих знакова и чудеса, да би преварили, ако је могуће, и изабране" (Мт. 24, 24).

Зато треба да будемо веома опрезни према "светлосним бићима" која се изгледа појављују у тренутку смрти. Она веома подсећају на демоне који се прерушавају у "Анђеле светлости" како би преварили не само умирућег, него и оне којима ће он касније, ако буде враћен у живот - а са таквом могућношћу су демони врло добро упознати - причати свој доживљај.

У сваком случају, ми треба о овим и другим "посмртним" појавама да просуђујемо на основу учења које проистиче из њих, било да то учење износи неко "духовно биће" које се појављује у моменту смрти, или се оно просто подразумева и може се извести из тих појава. На ово ћемо се вратити пошто проучимо саме те појаве.

Неки људи који су "умрли" па били враћени у живот -обично они који су већ били, или су постали веома "побожни" - идентификовали су "светлосно биће" не као Анђела, него као невидљиво "присуство" самога Христа. Код ових људи ово искуство је повезано са још једном појавом која је за православне хришћане можда, на први поглед, и најзагонетнија у савременим "посмртним" искуствима, а то је - виђење "Раја".

ИЗВОР:  Јеромонах Серафим Роуз, Душа после смрти, Светигора, Цетиње, 1995. год.

Приређивач: "Борба за веру"

 

Последњи пут ажурирано ( субота, 26 новембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 6 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "Исусе Сине Божији, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер нема другог имена под Сунцем које спасава."

+ + +

 Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.