header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Отац Серафим Роуз: Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је
Отац Серафим Роуз: Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је Штампај Е-пошта
недеља, 04 децембар 2011

"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не...

Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на"

 (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на. Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји? 

На­ше вре­ме све ви­ше под­се­ћа на вре­ме св. Мар­ка Ефе­ског (XV век), ка­да је, ка­ко се чи­ни­ло, Цр­кву већ го­то­во про­гу­та­ла без­бо­жна Уни­ја са Ла­ти­ни­ма. Ме­ђу­тим, на­ше вре­ме је чак и го­ре и опа­сни­је од оног, јер та­да је Уни­ја би­ла на­мет­ну­та си­лом спо­ља, а са­да је пра­во­слав­ни на­род уна­пред до­бро при­пре­мљен за при­хва­та­ње „екуменистич­ког” ста­па­ња свих цр­ка­ва и ре­ли­ги­ја - кроз де­це­ниј­ску не­за­ин­те­ре­со­ва­ност, рав­но­ду­шност, по­све­тов­ња­че­ње, по­вла­ђи­ва­ње сла­бо­сти­ма, и по­губ­ну лаж да „нас за­пра­во ни­шта не одва­ја” од свих оних ко­ји се на­зи­ва­ју хри­шћа­ни­ма.

Пра­во­слав­на Цр­ква је пре­жи­ве­ла ла­жну Фло­рен­тин­ску уни­ју и по­сле ње чак до­жи­ве­ла вре­ме­на спо­ља­шњег мир­ног жи­во­та и уну­тра­шњег ду­хов­ног про­цва­та; но хо­ће ли Пра­во­сла­вље, бу­ду­ћи да се са­да про­го­ни са не­ви­ђе­ном си­лом, по­сле но­ве ла­жне Уни­је, оп­ста­ти би­ло где дру­где, осим у ка­та­ком­ба­ма и у пу­сти­њи?

То­ком по­след­ње де­це­ни­је, на­ста­вља­ју­ћи стра­шним „еку­ме­ни­стич­ким” кур­сом ко­ји су за­у­зе­ли па­три­јарх Ати­на­го­ра и ње­го­ви на­след­ни­ци, пра­во­слав­ни хри­шћа­ни су већ опа­сно при­бли­жи­ли пот­пу­ном бро­до­ло­му. Нај­но­ви­је „еку­ме­ни­стич­ка” из­ја­ва Кон­стан­ти­но­по­ља, „Ти­ја­тир­ско ис­по­ве­да­ње” (ви­ди: Orthodox Word, јан-феб. 1976), до­вољ­на је да по­ка­же ко­ли­ко се та по­ме­сна Цр­ква - не­кад пр­ва ме­ђу Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у ис­по­ве­да­њу Исти­не Хри­сто­ве - уда­љи­ла од Пра­во­сла­вља; овај жа­ло­сни до­ку­мент по­ка­зу­је ко­ли­ко су кон­тан­ти­но­пољ­ски је­рар­си са­да бли­зу то­ме да бу­ду ап­сор­бо­ва­ни у ино­слав­но „хри­шћан­ство” За­па­да, све до фор­мал­не Уни­је, ко­ја је са­да још у при­пре­ми.

Ко­ре­ни овог да­на­шњег еку­ме­ни­зма у Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма ле­же у об­но­вљен­ству и мо­дер­ни­зму не­ких пра­во­слав­них је­ра­ра­ха из два­де­се­тих го­ди­на овог ве­ка. Ти то­ко­ви су у Ру­си­ји по­ро­ди­ли, као пр­во, „Жи­ву цр­кву” - по­крет, ко­ји је уз по­моћ ко­му­ни­стич­ког ре­жи­ма по­ку­ша­вао да обо­ри Па­три­јар­ха Ти­хо­на и да „ре­фор­ми­ше” Цр­кву на ра­ди­кал­но про­те­стант­ски на­чин, и као дру­го - сер­ги­јан­ску цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју (Мо­сков­ску па­три­јар­ши­ју), „кон­зер­ва­тив­ни­ју” на­след­ни­цу „Жи­ве Цр­кве”, ко­ја је пр­во ис­та­кла по­ли­тич­ко по­ми­ре­ње са ко­му­ни­стич­ком иде­о­ло­ги­јом и при­хва­та­ње ње­них ци­ље­ва (у скла­ду са срам­ном „Де­кла­ра­ци­јом” ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја из 1927. го­ди­не), да би се тек не­дав­но усу­ди­ла да се по­но­во упу­сти у цр­кве­но об­но­вљен­ство, ко­је у се­бе укљу­чу­је и ак­тив­но уче­шће у еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту. У Грч­кој Цр­кви си­ту­а­ци­ја се од­ви­ја­ла на сли­чан на­чин: ка­да се по­ка­за­ло да је об­но­вљен­ски „Све­пра­во­слав­ни са­бор” из 1923. го­ди­не - са сво­јим про­те­стант­ским ре­фор­ма­ма ко­је је на­дах­нуо не­слав­ни па­три­јарх Ме­ле­ти­је Ме­так­са­кис - пре­те­ра­но ра­ди­ка­лан да би био при­хва­ћен у пра­во­слав­ном све­ту, об­но­вљен­ци су се за­до­во­љи­ли на­ме­та­њем ка­лен­дар­ске ре­фор­ме не­ким не­сло­вен­ским Цр­ква­ма.

Ши­ро­ки по­кре­ти про­те­ста по­ја­ви­ли су се про­тив ре­фор­ми­ста ка­ко у Ру­ској, та­ко и у Грч­кој цр­кви, иза­звав­ши ду­бо­ке по­де­ле, ко­је и до да­нас по­сто­је у пра­во­слав­ном све­ту. У Ру­ској цр­кви мно­ги епи­ско­пи и вер­ни хри­шћа­ни, на че­лу са Ми­тро­по­ли­том Јо­си­фом Пе­тро­град­ским, од­луч­но су од­ба­ци­ли сер­ги­јан­ство; овај по­крет „јо­си­фо­ва­ца” ка­сни­је је до­био не­што ор­га­ни­зо­ва­ни­је об­ли­ке и по­стао је по­знат као „Истин­ски Пра­во­слав­на Цр­ква”. Исто­ри­ја ове не­ле­гал­не, „Ка­та­комб­не” Цр­кве Ру­си­је до да­нас је пре­кри­ве­на ве­лом тај­не, ма­да су то­ком про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на осве­тље­не не­ке из­не­на­ђу­ју­ће чи­ње­ни­це ве­за­не за ње­ну ствар­ну де­лат­ност, ко­ја иза­зи­ва же­сто­ке ре­пре­сив­не ме­ре од стра­не со­вјет­ских вла­сти. По­ста­ло је по­зна­то име њи­хо­вог са­да­шњег Пр­во­је­рар­ха (Ми­тро­по­лит Те­о­до­си­је), а та­ко­ђе и име јед­ног од ње­них де­се­так или ви­ше епи­ско­па (Епи­скоп Се­ра­фим). У ра­се­ја­њу, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је од са­мог по­чет­ка за­у­зе­ла твр­ду ан­ти­сер­ги­јан­ску по­зи­ци­ју, из­ра­жа­ва­ју­ћи мно­го пу­та сво­ју со­ли­дар­ност са Истин­ски Пра­во­слав­ном Цр­квом Ру­си­је и исто­вре­ме­но од­ба­цу­ју­ћи сва­ко оп­ште­ње са Мо­сков­ском па­три­јар­ши­јом. Ње­на бес­ком­про­ми­сност и тра­ди­ци­о­на­ли­зам ни­су би­ли по уку­су не­ким ру­ским је­рар­си­ма За­пад­не Евро­пе и Аме­ри­ке, скло­ним ви­ше „ре­форм­ским те­ко­ви­на­ма” XX ве­ка, ко­ји су се у раз­ли­чи­тим пе­ри­о­ди­ма одво­ји­ли од Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ство­рив­ши та­ко да­на­шњу „ју­рис­дик­циј­ску” ра­зно­ли­кост у ру­ском ра­се­ја­њу.

У Грч­кој је про­тест по­кре­нут истим та­квим пра­во­сла­вним ин­стинк­том до­био на­зив „Исти­ни­ти Пра­во­слав­ни Хри­шћа­ни”. Од са­мог по­чет­ка 1924. го­ди­не (ка­да је би­ла спро­ве­де­на ка­лен­дар­ска ре­фор­ма), овај по­крет је по­стао по­себ­но сна­жан ме­ђу про­стим мо­на­си­ма, све­штен­ством и вер­ним на­ро­дом. Пр­ви епи­скоп ко­ји је на­пу­стио др­жав­ну цр­кву Грч­ке и при­са­је­ди­нио се по­кре­ту ИПХ био је Ми­тро­по­лит Хри­зо­стом Фло­рин­ски. Да­нас тај по­крет на­ста­вља свој пот­пу­но не­за­ви­сни жи­в­от, он има ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја об­у­хва­та око јед­не че­твр­ти­не свих пра­во­слав­них хри­шћа­на Грч­ке и мо­жда по­ло­ви­ну или ви­ше од укуп­ног бро­ја мо­на­ха. Иако су Исти­ни­ти Пра­во­слав­ни Хри­шћа­ни Грч­ке ши­ро­ко по­зна­ти као „ста­ро­ка­лен­дар­ци”, они за­пра­во ин­си­сти­ра­ју на твр­дом тра­ди­ци­о­на­ли­зму ка­ко у пра­во­слав­ном жи­во­ту, та­ко и уоп­ште, сма­тра­ју­ћи ка­лен­дар­ско пи­та­ње са­мо пр­вим ста­ди­ју­мом и кра­је­у­га­о­ним ка­ме­ном мо­дер­ни­зма и ре­фор­ми­зма.

Та­ко рак еку­ме­ни­зма све ви­ше и ви­ше про­жди­ре пре­о­ста­ле здра­ве удо­ве Пра­во­сла­вља. Са­мо нај­о­се­ћај­ни­ји чла­но­ви „офи­ци­јел­них” пра­во­слав­них ју­рис­дик­ци­ја по­ка­зу­ју на­гла­ше­ну сим­па­ти­ју пре­ма др­жа­њу и пред­став­ни­ци­ма ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ких и ан­ти­ре­фор­ми­стич­ких Цр­ка­ва Ру­си­је, Грч­ке и ра­се­ја­ња. Не­ки од њих, ви­де­ћи да зва­нич­не ју­рис­дик­ци­је са­да не­по­ко­ле­би­во сле­де ан­ти­пра­во­слав­ни курс, на­пу­сти­ли су их као бро­до­ве ко­ји то­ну и при­са­је­ди­ни­ли се Исти­ни­тим Пра­во­слав­ним Хри­шћа­ни­ма; дру­ги, ко­ји се још на­да­ју да ће уну­тар свет­ског пра­во­сла­вља би­ти об­но­вљен пра­во­слав­ни курс, ми­сле да је за са­да до­вољ­но да из­ра­жа­ва­ју сим­па­ти­је пре­ма ИПХ, или да сме­ло протествују про­тив „ре­фор­ми­стич­ке” иде­о­ло­ги­је, ко­ја је вла­да­ју­ћа у зва­нич­ним ју­рис­дик­ци­ја­ма. У по­след­њих де­сет го­ди­на, ан­ти­е­ку­ме­ни­стич­ке По­сла­ни­це ту­ге Ми­тро­по­ли­та Фи­ла­ре­та, Пр­во­је­рар­ха Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, иза­зва­ле су од­јек у мно­гим Пра­во­слав­ним цр­ква­ма, иако је зва­ни­чан од­го­вор на њих би­ло углав­ном ћу­та­ње и не­при­ја­тељ­ство.

Да­нас, ви­ше не­го ика­да то­ком про­те­клих 50 го­ди­на бор­бе за очу­ва­ње пра­во­слав­них тра­ди­ци­ја у вре­ме апо­ста­си­је, глас истин­ског и бес­ком­про­ми­сног Пра­во­сла­вља мо­рао би да се чу­је по чи­та­вом све­ту, и да сна­жно ути­че на бу­ду­ћи курс Пра­во­слав­них цр­ка­ва. За­пра­во, мо­жда је већ ка­сно да се спре­чи об­но­вљен­ски „Осми Ва­се­љен­ски Са­бор” и „ва­се­љен­ско” ује­ди­ње­ње (Уни­ја), ко­је пред­ста­вља циљ то­га са­бо­ра. Али то не зна­чи да још увек ни­је мо­гу­ће убе­ди­ти јед­ну или ви­ше По­ме­сних цр­ка­ва да на­пу­сте тај по­ги­бељ­ни пут, ко­ји во­ди ка ко­нач­ној ли­кви­да­ци­ји Пра­во­сла­вља у оним ју­рис­дик­ци­ја­ма ко­је на ње­му до кра­ја ис­тра­ја­ва­ју. У сва­ком слу­ча­ју, по­је­ди­ни љу­ди, па и це­ле за­јед­ни­це, мо­гу да бу­ду по­ште­ђе­ни то­га пу­та, као што чак и не­ки ино­слав­ни још мо­гу да про­на­ђу свој пут ка спа­со­но­сној огра­ди истин­ске Цр­кве Хри­сто­ве.

За­то је су­штин­ски ва­жно да овај глас за­и­ста бу­де глас истин­ског, тј. све­то­о­тач­ког Пра­во­сла­вља. На­жа­лост, по­не­кад се до­га­ђа, на­ро­чи­то у ва­три спо­ра, да се здра­ве пра­во­слав­не по­зи­ци­је с јед­не стра­не пре­те­ра­но ис­ти­чу, а са дру­ге не­пра­вил­но схва­та­ју и за­то се код не­ких ја­вља пот­пу­но по­гре­шан ути­сак да ствар истин­ског Пра­во­сла­вља пред­ста­вља не­ку вр­сту „екс­тре­ми­зма” и ре­ак­ци­је „сде­сна” на вла­да­ју­ћи „ле­ви” курс, ко­ји су при­хва­ти­ле во­ђе офи­ци­јел­них Пра­во­слав­них цр­ка­ва. Та­кав по­ли­тич­ки по­глед на да­на­шњу бор­бу за истин­ско Пра­во­сла­вље пот­пу­но је ла­жан. На­про­тив, ова бор­ба, ме­ђу сво­јим нај­бо­љим са­вре­ме­ним пред­став­ни­ци­ма - би­ло то у Ру­си­ји, Грч­кој или у ра­се­ја­њу - узе­ла је об­лик по­врат­ка на све­то­о­тач­ки пут уме­ре­но­сти, сред­њи из­ме­ђу крај­но­сти, а то је оно што све­ти Оци на­зи­ва­ју ЦАР­СКИМ ПУ­ТЕМ.

Уче­ње о овом „цар­ском пу­ту” из­ло­же­но је, на при­мер, у Ду­хов­ним по­у­ка­ма св. аве До­ро­те­ја, где он по­себ­но ци­ти­ра Пе­ту књи­гу Мој­си­је­ву (За­ко­ни по­но­вље­ни): Не скре­ћи­те ни де­сно ни ле­во, не­го иди­те Цар­ским пу­тем (5. Мој. 5,32;17,11). И све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки ка­же: „прав ср­цем је онај, чи­ја по­ми­сао не скре­ће ни у пре­те­ра­ност, ни у не­до­ста­так, не­го је усме­ре­на са­мо пре­ма сре­ди­ни до­бро­де­те­љи”. Ипак, нај­ја­сни­је је то уче­ње из­ра­же­но код ве­ли­ког пра­во­слав­ног оца из V ве­ка, св. Јо­ва­на Ка­си­ја­на, пред ко­јим је ста­јао за­да­так сли­чан оно­ме ко­ји да­нас сто­ји пред на­ма: да пред­ста­ви чи­сто уче­ње Ис­точ­них Ота­ца љу­ди­ма на За­па­ду, ко­ји су би­ли ду­хов­но не­зре­ли и још ни­су схва­та­ли ду­би­ну и пре­фи­ње­ност ис­точ­ног ду­хов­ног уче­ња, те су сто­га, при­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње у прак­си, ла­ко па­да­ли у крај­но­сти би­ло не­ма­ра, би­ло пре­те­ра­не стро­го­сти. Св. Јо­ван Ка­си­јан је пра­во­слав­но уче­ње о цар­ском пу­ту из­ло­жио у свом де­лу „О ра­су­ђи­ва­њу”, ко­је је св. Јо­ван Ле­ствич­ник (Ле­стви­ца, IV, 717) оце­нио као „див­ну и ве­о­ма уз­ви­ше­ну фи­ло­со­фи­ју”: „Да­кле, свом си­лом и са нај­ве­ћом бри­жљи­во­шћу ми тре­ба да се тру­ди­мо да кроз сми­ре­ње стек­не­мо до­бри дар ра­су­ђи­ва­ња, ко­ји мо­же да нас са­чу­ва не­по­вре­ђе­ним од пре­те­ри­ва­ња обе­ју стра­на. Јер, ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не - и пре­те­ран пост и пре­је­да­ње, и пре­те­ра­но бде­ње и ду­го­тра­јан сан, и дру­га пре­те­ри­ва­ња... Ра­су­ђи­ва­ње учи чо­ве­ка да иде Цар­ским пу­тем, уда­ља­ва­ју­ћи се од крај­но­сти обе­ју стра­на: не до­пу­шта му да се са де­сне стра­не об­ма­њу­је пре­те­ра­ним уз­др­жа­њем, а са ле­ве да се пре­пу­шта ле­њо­сти и сла­бо­сти... Ис­ку­ше­ње са де­сне стра­не опа­сни­је је од оно­га са ле­ве: не­у­ме­ре­но уз­др­жа­ње штет­ни­је је од пре­је­да­ња, јер се уз по­моћ по­ка­ја­ња од овог по­след­њег мо­же пре­ћи на пра­вил­но ра­су­ђи­ва­ње, а од пр­вог не мо­же” (тј. чо­ве­ку ко­ји се гор­ди сво­јим до­бро­де­те­љи­ма за­тво­рен је пут пре­ма по­кај­ном сми­ре­њу, ко­је омо­гу­ћу­је спа­се­ње). (О Ра­су­ђи­ва­њу II, гл. 16,2,17)

При­ме­њу­ју­ћи ово уче­ње на на­шу си­ту­а­ци­ју, мо­же­мо ре­ћи да је „цар­ски пут” истин­ског Пра­во­сла­вља да­нас - сре­ди­на из­ме­ђу крај­но­сти еку­ме­ни­зма, са јед­не стра­не, и рев­но­сти не по ра­зу­му (Рим. 10,2) са дру­ге. Истин­ско Пра­во­сла­вље не иде „у ко­рак с вре­ме­ном”, с јед­не стра­не, ни­ти „стро­гост”, „ис­прав­ност” и „ка­но­ни­чност” пре­тва­ра у оправ­да­ње фа­ри­сеј­ског са­мо­за­до­вољ­ства, ис­кљу­чи­во­сти и не­по­ве­ре­ња - с дру­ге. Ову истин­ски-пра­во­слав­ну уме­ре­ност не тре­ба ме­ша­ти са пра­зном мла­ко­шћу, или са рав­но­ду­шно­шћу, или са би­ло ко­јим об­ли­ком ком­про­ми­са из­ме­ђу по­ли­тич­ких крај­но­сти.

Да­нас је ва­здух то­ли­ко за­си­ћен ду­хом „ре­фор­ми­са­ња”, да ће сви они, чи­ји су по­гле­ди за­кло­ње­ни на­ле­том ду­ха вре­ме­на, истин­ски-пра­во­слав­ну уме­ре­ност сма­тра­ти за „фа­на­ти­зам”; али онај ко се пре­ма то­ме пи­та­њу од­но­си озбиљ­но и све­му при­ла­зи са тач­ке гле­ди­шта све­то­о­тач­ког уче­ња, про­на­ћи ће цар­ски пут у уда­ља­ва­њу од би­ло ко­је вр­сте екстремизма.

Ме­ђу­тим, у на­ше да­не не­ма пра­во­слав­ног учи­те­ља ко­ји би дао при­мер здра­ве и усрд­не пра­во­слав­не уме­ре­но­сти, као што је био по­чив­ши ар­хи­е­пи­скоп Џор­дан­вил­ски Авер­ки­је; ње­го­ва мно­го­број­на де­ла и про­по­ве­ди оди­шу све­жим ду­хом истин­ски-пра­во­слав­не рев­но­сти, без ика­квог скре­та­ња „у де­сно” или „у ле­во” и уз стал­но ис­ти­ца­ње ду­хов­не стра­не истин­ског Пра­во­сла­вља (ви­де­ти на­ро­чи­то: „Све­та рев­ност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976).

Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви је, по про­ми­слу Бо­жи­јем, био дат нај­по­год­ни­ји по­ло­жај за очу­ва­ње „цар­ског пу­та”, у не­мир­но до­ба ка­кво за Пра­во­сла­вље пред­ста­вља XX век. Жи­ве­ћи у из­гнан­ству и си­ро­ма­штву, у све­ту ко­ји ни­је раз­у­мео стра­да­ње ру­ског на­ро­да, она се усред­сре­ди­ла на твр­до чу­ва­ње ве­ре ко­ја ује­ди­њу­је њен на­род и, што је пот­пу­но при­род­но, це­ло­куп­ну еку­ме­ни­стич­ку иде­о­ло­ги­ју - за­сно­ва­ну на ре­ли­ги­о­зној рав­но­ду­шно­сти и уми­шље­но­сти, на ма­те­ри­јал­ном из­о­би­љу и без­ду­шном ује­ди­ње­њу на­ци­ја - сма­тра­ла је за пот­пу­но стра­ну. Са дру­ге стра­не, сво­јом жи­вом све­шћу о то­ме да сер­ги­јан­ска цр­ква у Ру­си­ји ни­је сло­бод­на, она је би­ла за­шти­ће­на од па­да у екс­тре­ми­зам „сде­сна”. У крај­њој ли­ни­ји, она мо­же да бу­де без оп­ште­ња са те­лом ко­јим упра­вља­ју ате­и­сти, али тач­но од­ре­ђе­ње ње­го­вог ста­ту­са бо­ље је оста­ви­ти бу­ду­ћем сло­бод­ном ру­ском цр­кве­ном са­бо­ру. Уко­ли­ко то ов­де де­лу­је као „ло­гич­ка про­тив­реч­ност” („ако не по­ри­че­те ње­не све­те тај­не, за­што он­да ни­сте у оп­ште­њу са њом?”) - у пи­та­њу је про­блем са­мо за ра­ци­о­на­ли­сте; они пак ко­ји цр­кве­ним пи­та­њи­ма при­ла­зе јед­на­ко ср­цем као и гла­вом, без ко­ле­ба­ња ће за­у­зе­ти по­зи­ци­ју ко­ја пред­ста­вља за­ве­шта­ње оста­вље­но Ру­ској Цр­кви у ра­се­ја­њу од стра­не ње­ног му­дрог Пр­во­је­рар­ха Ми­тро­по­ли­та Ана­ста­си­ја (+1965).

Оста­ју­ћи у сло­бо­ди, Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква сма­тра за јед­ну од сво­јих нај­ва­жни­јих оба­ве­за да из­ра­зи со­ли­дар­ност и пу­но оп­ште­ње са ка­та­комб­ном Истин­ски Пра­во­слав­ном Цр­квом Ру­си­је, чи­је по­сто­ја­ње „зва­нич­но” Пра­во­сла­вље у пот­пу­но­сти иг­но­ри­ше, па чак и по­ри­че. Ка­да се јед­ном, ако Бо­гу бу­де угод­но, окон­ча ужа­сно ис­ку­ше­ње Ру­ске Цр­кве и на­ро­да, дру­ге Пра­во­слав­не Цр­кве ће мо­ћи ја­сни­је да схва­те си­ту­а­ци­ју у Ру­ској Цр­кви; до тог ча­са, све че­му мо­же­мо да се на­да­мо је - да сло­бод­не Пра­во­слав­не Цр­кве ни­ка­да не­ће до­ве­сти у сум­њу пра­во Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве на по­сто­ја­ње, или по­ри­ца­ти бла­го­дат­ност ње­них Све­тих Тај­ни. Го­то­во све оне ду­го су се на­ла­зи­ле у оп­ште­њу са њом, све док је ње­но не­у­че­ство­ва­ње у еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту ни­је изо­ло­ва­ло од дру­гих цр­ка­ва, јер им је по­ста­ло опо­ме­на, и то на­ро­чи­то у по­след­њој де­це­ни­ји. И све до ско­ра оне су се про­ти­ви­ле по­ли­тич­ки ин­спи­ри­са­ним по­ку­ша­ји­ма Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је да Ру­ску За­гра­нич­ну Цр­кву про­гла­си за „рас­кол­нич­ку” и „не­ка­нон­ску”.

Не­дав­но је Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква при­зна­ла Исти­ни­те Пра­вославне Хри­шћа­не Грч­ке и пру­жи­ла им по­др­шку. Њи­хов по­ло­жај та­ко­ђе је ду­го био нео­бич­но те­жак и не­пра­вил­но схва­тан. У Грч­кој пр­ви на­лет на Цр­кву (ка­лен­дар­ска ре­фор­ма) ни­је био та­ко смр­то­но­сан као Де­кла­ра­ци­ја ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја у Ру­си­ји, па је за­то бо­го­слов­ској све­сти пра­во­слав­ног грч­ког на­ро­да би­ло по­треб­но ви­ше вре­ме­на да уви­ди пот­пу­но ан­ти­хри­шћан­ску су­шти­ну по­ме­ну­те ре­фор­ме. За­тим, са­мо не­ко­ли­ци­на грч­ких епи­ско­па има­ла је до­вољ­но сме­ло­сти да се при­са­је­ди­ни ста­ро­ка­лен­дар­ском по­кре­ту (док је број не-сер­ги­јан­ских епи­ско­па у по­чет­ку био ве­ћи не­го чи­тав епи­ско­пат Грч­ке цр­кве). Ста­ро­ка­лен­дар­ски по­крет је тек ско­ро до­био мо­гућ­ност да по­ста­не ма­кар ма­ло „ин­те­лек­ту­ал­ни­ји”, јер му при­сту­па све ви­ше и ви­ше љу­ди са ви­со­ким обра­зо­ва­њем. Ду­го го­ди­на ста­ро­ка­лен­дар­ци су тр­пе­ли го­ње­ња од стра­не др­жа­ве и зва­нич­не цр­кве, по­не­кад крај­ње су­ро­ва, и све до да­нас оста­ју пре­зре­ни од стра­не зва­нич­ног свет­ског пра­во­сла­вља, ко­је их уоп­ште не при­зна­је. На жа­лост, уну­тар­ње не­су­гла­си­це и по­де­ле и да­ље сла­бе ста­ро­ка­лен­да­ра­це; њи­ма не­до­ста­је је­дан за­јед­нич­ки глас ко­јим би из­ра­зи­ли сво­је бор­бу за Све­то­о­тач­ко Пра­во­сла­вље. Али због то­га ни­ка­ко не тре­ба по­ри­ца­ти да је њи­хо­ва по­зи­ци­ја у су­шти­ни пра­во­слав­на, а ње­не здра­ве про­ја­ве мо­гу да бу­ду са­мо по­здра­вље­не.

Те­жња за до­сти­за­њем је­дин­ства уну­тар Истин­ског Пра­во­сла­вља, ко­ја се по­след­њих го­ди­на у це­лом све­ту по­ја­ча­ва, би­ло да је реч о Ка­та­комб­ној Ру­ској Цр­кви, Грч­кој Ста­ро­ка­лен­дар­ској Цр­кви, или Ру­ској За­гра­нич­ној Цр­кви, под­ста­кле је не­ке љу­де да се за­ми­сле над усло­ви­ма за ства­ра­ње „је­дин­стве­ног фрон­та” ис­по­вед­нич­ких Цр­ка­ва ра­ди су­прот­ста­вља­ња еку­ме­ни­стич­ком по­кре­ту ко­ји је про­гу­тао пра­во­слав­не „еста­бли­шмен­те”. Ипак, у са­вре­ме­ним усло­ви­ма би­ће ве­о­ма те­шко да се та­ко не­што по­стиг­не; у сва­ком случају, то пред­ста­вља „по­ли­тич­ки” по­глед на си­ту­а­ци­ју, ко­ји зна­чај ми­си­је истин­ског Пра­во­сла­вља ви­ди у са­свим спо­ља­шњем об­ли­ку. Про­тест истин­ског Пра­во­сла­вља про­тив „еку­ме­ни­стич­ког пра­во­сла­вља”, про­тив ујед­на­че­ног мла­ког пра­во­сла­вља епо­хе апо­ста­си­је, тек тре­ба да се по­ка­же у сво­јој пу­но­ћи, пре све­га у Ру­си­ји. Јер не мо­же би­ти да све­до­че­ње то­ли­ких му­че­ни­ка, ис­по­вед­ни­ка и по­бор­ни­ка истин­ског Пра­во­сла­вља у XX ве­ку оста­не уза­луд­но. Не­ка са­чу­ва Бог Сво­је рев­ни­те­ље на цар­ском пу­ту Истин­ског Пра­во­сла­вља, да бу­ду вер­ни Ње­му и Ње­го­вој све­тој Цр­кви, до кра­ја ве­ка!
1976.

http://predanje-ms.blogspot.com/2011/07/blog-post_28.html

Последњи пут ажурирано ( недеља, 18 март 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.