header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow М. Радовић: Био сам лични пратилац патријарха Варнаве
М. Радовић: Био сам лични пратилац патријарха Варнаве Штампај Е-пошта
среда, 16 јул 2014

 У ноћи између 23. и 24. јула 1973. године, преселио се у вјечност патријарх Варнава. Кад су црквена звона огласила ову тужну вијест, цијела Пљевља се окупила на Раскрсници код цркве Свете Петке, као и код куће Росића на Џеваиру.

 Гласник СПЦ је писао: „Превелика туга је овладала синовима и кћерима Пљеваља и целе рашке због губитка свог првог сина...“.

Загонетна смрт патријарха Варнаве и данас је тема која побуђује пажњу како широке јавности, тако и научника који се баве историјом СПЦ, а тиме и историјом цјелокупног српског рода.

Последње двије године патријархова овоземаљског живота посебно су урезане у памћење осамдеседеветогодишњег Воја Ћузовића, пензионера из Пљеваља, који живи у Београду.

 Рођен сам у Отиловићима, селу крај Пљеваља, одакле је и моја рођака Крсмана Пејатовић, касније Росић, мајка патријарха Варнаве. Осим њега, Крсмана је имала још два сина – старијег Алексу и млађег Уроша. Кад сам сишао у град, становао сам код њих. Добро памтим 13. април 1930. године, када је Варнава изабран за патријарха. Тада је у Пљевљима и породици настало велико славље са музиком. Иначе, сви у породици Росић жељели су да ми помогну. Рођаци су ме као деветнаестогодишњака испратили за Београд. Дошао сам код Милана Минића, власника хотела „Мажестик“, који је био у сродству са Росићима, па ме је препоручио патријарху Варнави. У његову службу ступио сам 1935. године. Патријарх је једва дочекао да неко из завичаја буде у његовој близини.

-Која је Ваша дужност била код патријарха и где сте живљели?

Моја дужност била је да га пратим гдје год да пође. Био сам млад, пун снаге и није ми тешко падао никакав посао за потребе патријарха и цркве. Од њега се нисам одвајао, увијек спреман да се нађем при руци, ако затреба. Ја сам сваки дан био пред његовим кабинетом. Шеф кабинета у то вријеме био је правник Бранко Ђорђевић, а када је отишао у пензију, замијенио га је доктор права Ристо Грђић, али у његов кабинет нико није могао ући док га ја не пријавим. Тада смо становали у Патријаршијском двору код Саборне цркве. Ту смо се хранили, патријарх у пространој сали, најчешће са гостима, ја у свом апартману . Јели смо исту храну. Често ми је говорио: „Војо, немој да идеш од мене. Теби највише вјерујем“.

-Сјећате ли се познатих личности које су долазиле у посјету код патријарха Варнаве?

-Како да не. Чести посјетиоци били су Љубо Давидовић, Бранислав Нушић, Јоца Јовановић... Посебно се сјећам једног ручка, кога је патријарх приредио у Патријаршијском двору у вријеме кад се почело говорити о Конкордату. Сви су дошли – кнез Павле са намјесницима. Милан Стојадиновић, предсједник Владе, Мачек испред Хрвата, Антон Корошец испред Словеније, и сви министри. Послије ручка, патријарх Варнава је устао и обратио се присутнима. Оштро је напао Стојадиновића рекавши му да док је он жив, неће дозволити да Конкордат заживи у Југославији.

„Наши властодршци прво су изгубили памет, па поштење“ – рекао је између осталог патријарх. Зато је за полицију, на чијем челу је био Корошец, народни патријарх посао озлоглашени непријатељ. Народ је, међутим, мислио другачије. Био је уз патријарха. Организоване су многобројне демонстрације, често у крви завршаване, па и синтагма „крвава литургија“ потиче из тога времена.

-Да ли је патријарх Варнава отпутовао на дуго планирани жељени пут међу Србе у Америку?

Кад је требало ићи у Америку, а због планираног боравка, затражио сам да мало одем кући да Отиловића и у Пљевља. Патријарх је рекао да се договорим са управником двора да ме неко замијени. Управник је нашао замјену. Послије ручка добио сам дозволу да отпутујем у Пљевљу. Отишао сам на воз, а код патријарха на ручку је остао Бошко Богдановић, који је студирао са патријархом у Лондону и који је сматрао да му је пријатељ – био је високи функционер у Влади и сваки дан је долазио на ручак и вечеру. Многи у Патријаршијском двору, а и ја међу њима, нијесмо цијенили Богдановића. Од тог заједничког ручка са патријархом, више никада нијесам видио Бошка Богдановића. Никада више није дошао у двор.

-Колико дуго сте остали у Пљевљима?

-   Послије два дана стигао сам у завичај. Сјећам се било је јутро. Купио сам „Политику“ – патријархова слика на првој страни, разболио се! Знам да је остао здрав, никад се није жалио на болове. Одем у Отиловиће, нађем телеграм – да се одмах вратим у Београд. Узмем таксисту Уроша Бајића и одмах кренем. Дођем у Београд и уђем код патријарха у кабинет, а он прегледа неке акте. „Ене, Војо стигао“, вели ми патријарх. „Дошао сам Ваша светлости. Но шта је то са Вама?“

Патријарх ме дочека с ријечима: „Војо, руча ли ти оног дана, прије поласка за Пљевља, са мном?“ Рекох му да јесам, а он ће: „Како се осјећаш?“ Ја му рекох да немам никаквих тегоба. „Ја сам од оног дана, од оног ручка, много лоше“. Рекао ми је и то да Бошко више никада не дође!

Тога дана, по повратку у Београд, обећао сам патријарху да ћу увијек бити у његовој близини. И нисам више никуд одлазио. И онда кад смо из Патријаршијског двора прешли на Дедиње, где је било пуно мирније – истаи сан поред њега. Боловао је пуна два месеца. Кад је издахнуо био сам уз њега.

Сахрана је била величанствена, али не без оштрих ријечи упућених власти, посебно предсједнику Владе Стојадиновићу и министру полиције Корошецу. Патријархова смрт узнемирила је тадашњу Југославију. Полиција је нашла начин да све то среди и заташка, а патријархова оба брата, Алекса и Урош, умрли су непун мјесец послије њега. Исто под загонетним околностима, каже на крају разговора, сетно и са сузама у очима, осамдесетдеветогодишњи Војо Ђузовић.

Извор: “Милешевац” (лист Епархије милешевске) број 6, 28. јун 2003 године  

Последњи пут ажурирано ( среда, 16 јул 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.