header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Будите људи! Штампај Е-пошта
ПРАВОСЛАВЉЕ- Актуелно
субота, 15 новембар 2008

БУДИТЕ ЉУДИ!

У тексту „Амфилохије устукнуо пред ставом већине“ читали смо како је Митрополит Амфилохије био главни иницијатор да се Патријарху Павлу однесе текст молбе да буде разрешен дужности и како је у уторак ујутру одустао од идеје да се Сабор прогласи за изборни и да се изабере нови патријарх.

           Даље смо читали да је након бојкота јутарње Литургије схватио да нема већину која би га изгласала за једног од три кандидата од којих се на крају бира патријарх. Владика који је жело да буде анониман у давању коментара за „Блиц“ даље је описао понашање Митрополита Анфилохија и рекао да је исти на крају првог дана заседања Сабора поручио старијим владикама „Треба да частите“ (јер је победила њихова опција), а да су му владике којима се он обратио (шерецки, или мангупски тражећи част и тиме показујући да „витешки“ подноси пораз, све у свему показао  да за тражење части није нашао ни тему ни место-епископи су монаси а знамо шта монашки позив тражи од монаха-духовност и скрушеност) одговорили онако како се и очекује да се приступа Сабору: „Високопреосвештени, није победила опција већ небо и Свети дух!“

Хвала епископима, у име верујућег народа, за одговор који су дали Митрополиту Амфилохију, и кроз одговор показали да не газе постојање Светог Тројства којем се они моле да руководи њиховим душама и умовима у трајању Сабора. Хвала им што му нису одговорили речником којим се он њима обратио.

Да ли се епископи искрено моле Богу и Светом Тројству пред Сабор, или ту молитву изговарају само умном обавезом да се одради нешто што је „протокол“ једног почетка, то народ не зна и о томе народ не жели да полемише. То је право епископа и као такво народ оставља њима и њиховој духовности, њиховој савести.

Једно друго народ зна, а то је да се народ искреном молитвом обраћао Богу, јер само је у Његову правду смео да верује, да Бог не дозволи да се одлучи онако како сила хоће, сила оних који не мисле ни на Бога, ни на православље, ни на Паријарха Павла, ни на народ...сила која мисли само на своје амбиције и на „родбинске односе са сестринском (туђом) црквом“.

Народу не смета што је победио „лоби“, „опција“ оних од којих је Митрополит Амфилохије тражио част.

Тај „лоби или опција“ сачували су једне немоћне, заточене, године на право да до свог овоземаљског живота остане Патријарх.

Тај „лоби или опција“ сачували су народну љубав према том малом, сићушном бићу за кога народ верује да не зна ништа о збивањима која се одвијају око њега и његовог трона. За кога народ верује да не зна ништа ни око „његове“ молбе за повлачење, па ни око његовог „пристанка“ да се не повуче. Народ не верује да је Патријарх, без обзира на бреме година које носи, спреман да се игра игре „хоћу, нећу“.

Народ се захваљује епископу Никанору банатском, епископу Василију Качавенди, епископу Лаврентију шабачко-ваљевском...свим другим епископима који су показали Митрополиту Амфилохију, да ако он не слуша глас НАРОДА да су се они ипак одлучили да чују тај глас, а тај глас народа поред казивања да им Патријарха Павла не дирају за живота, говорио је и то да не пристају да им нови патријарх буде један од тројице који су у јавност излазили као потенцијални кандидати, па чак не пристају ни на могућност да буде неко из других редова који сад у први ред гурнули ову тројицу.

Народ зна да је са једне стране добро што је Патријарх Павле сачуван као доживотни патријарх, али да са друге стране није добро што је тим чувањем живог Патријарха, Митрополит Амфилохије добио прилику да и даље „заменички“ управља Црквом, вером и верујућим.

Но како и новац има лице и наличије, тако је и тема око Патријарха Павла морала да понесе и лице и наличије.

Народ се узда у Бога, Свето Тројство, умност и вештину епископа „лобиста и опцијаша“ да ће по угашеном животном пламену Патријарха Павла, на челу Српске Православне Цркве засијати пламен воштанице, а не пламен парафинке.

Народ то и очекује од епископа „лобиста“, посебно од оних најтврђих епископа Василија Качавенде и епископа Никанора банатског, да им то омогуће, јер ако се народ као надничар води кроз њиву живота, онда тај народ од вођа очекује да им на путу тих бразда обезбеди храну за душу, наду за успех надничарског рада.

Онда у тексту „Његова Светост је прихватио са смирењем одлуку Сабора-Саопштење за јавност“ народ чита како су Митрополит Амфилохије, епископ Константин и Јоаким, посетили Патријарха Павла и пренели му молбу и одлуку Сабора да и даље остане српски Патријахр и како је Патријарх Павле са смирењем прихватио одлуку Сабора и благословио његов рад.

Верује народ да су ова тројица епископа посетила Патријарха Павла, исто тако верује да је Патријах благословио њихов рад, само народ мора да да свој коментар.

У дубокој старости сваки човек је јагње смирења и јагње немоћи. Биће дубоке старости има само импулс дисања, само сангу смирења. У дубокој немоћи, дубоке старости, поставља се питање да онај који носи бреме толиких година, ране толике изиграности, може да спозна лицемерство. И ако може, не може да му се одупре.

А одлазак до Патријахра је лицемеран. Начин на који се Патријарху приступило је лицемерно.

У тексту се не види да је Митрополит Амфилохије тражио опроштај од Патријахра Павла, не види се да му је рекао да је тражио част од оних који су „лобирањем победили“ и не каже да је заборавио у тој траженој части да је Сабором управљао Бог и Свето Тројство.

У тексту се не види да је Митрополит Амфилохије саопштио Патријарху имена епископа који су га сачували на доживотном месту патријарха, и не види се да је саопштио Патријарху колико се народ борио да им не дирају за живота Патријарха.

Са вером у Бога, народ се узда и у веру Светог Духа да ће Свети Дух Патријарховој души показати пут истине.

На питање једном малом дечаку у дијаспори да ли зна ко је Патријарх Павле, то врло мало дете је одговорило „јер то онај дека што каже БУДИТЕ ЉУДИ“...ум тог малог детета се зауставио на речима БУДИТЕ ЉУДИ...ум тог малог детета говори оно што је неуништено а то је да ће се Патријарх Павле памтити по нечем што је и на једно дете оставило печат памћења и препознавања...а по чему ће се памтити они који „витешки“ пораз показују кроз жељу за чашћавaњем?

Светосавка

Последњи пут ажурирано ( уторак, 18 новембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.