header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Преп. Јустин Ћелијски: Свете иконе
Преп. Јустин Ћелијски: Свете иконе Штампај Е-пошта
недеља, 04 март 2012

 Род људски на земљи није друго до најраскошнији иконостас Божји. Овај свет, ови светови, ова васиона, ове безбројне васионе и јесу величанствени храм Божји, а људи — иконостас тога храма. Јер сваки је човек посебна икона Божја, слика Божја, обличје Божје. у тој боголикости је божанско величанство човека, свевредност човека, неуништива бесмртност човека, и ничим незаменљивост човекова бића. Отуда је божански смисао и циљ човекова бића: ту боголикост развити и усавршити до највећег савршенства. Очигледно: човек је створен као потенцијални богочовек, да би из себе и собом усавршио човека у благодатног богочовека.

Тајна живота је божанска и света: човеку је дат живот да потпуно обоголичи себе, измала себе у савршену свету икону Божју, да постане потпуно боголик, потпуно христолик, да потпуно охристоличи себе. Зато је Бог и постао човек да нам као Богочовек, као Црква да сва средства да у њој и њоме постигнемо тај богопостављени узвишени циљ. Јер је Богочовекова благовест над благовестима и заповест над заповестима: Будите савршени као што је савршен Отац наш небески.1 Α тο постићи, како? Помоћу светих тајни и светих врлина. Јер се помоћу њих расте „у човека савршена, у меру раста висине Христове".[2]

Но та боголикост, та првоздана христоликост постала је унакажена у човеку. Чиме? — Грехом, смрћу, ђаволом. Α грех, сваки грех личи на ђавола, и ођавољује човека. Светоотачка је, златоустовска је мисао: „грех је ђаво". Да, сваки грех је ђаво: мали грех — мали ђаво, велики грех — велики ђаво. Нема сумње, ђаво је главни проналазач и творац и зачетник греха. И он се свим силама труди да ођаволичи човека, да у души његовој потисне боголикост и измала ђаволикост. И тако чавека начини иконом ђавола, сликом ђавола. И уместо слике Божје у души се грехољубљем намала слика ђавола. И човек живи водећи себе између боголикости и ђаволикости. Боголикост — обоголичење; ђаволикост — ођаволичење. Сваким. својим грехом човек ођаволичује себе; а сваком врлином и сваком светом тајном обоголичује. И тако непокајно грехољубиви људи постају — „деца ђавола",[3] а христољубиви — деца Божија.[4] Ођаволичење бива кроз грехе и страсти; обоголичење кроз свете тајне и  свете  врлине:  док  се  Христос  не уобличи у нама.[5]

Сваки човек је иконописац, јер душу своју иконопнше, богопише или ђавопише. Да, човек је или богописац или ђавописац: кроз богољубље — богописац, кроз грехољубље ђавописац. Јер сваки грех носи на себи слику ђавола,и неминовно одсликава у души човековој своју слику, тесе тако душа претвара у ђавољи иконостас. Обоголичити васцелог човека помоћу Богочовека, — то је бесмртна мисија Цркве. И Црква непрекидно то ради, и на томе ради:да се васцели род људски усавршава у богоживљењу, у обоголичењу: да све људе преобрази у дивне иконе Божје,чисте од греха и страсти, и да ове у њима буде вечно и богочовечно. Отуда у Цркви кроз сву историју њену стална борба за молитвено и побожно поштовање светих икона.Не треба заборављати: ђаволу је главно: лишити човека боголикости, богосличности, унаказити у њему икону Божју,лик Божији, слику Божију. Насупрот томе сво Апостолско-светоотчако Предање јасно и исповеднички одлучно проповеда и исповеда: побожно поштовање светих икона. И кроз то указује васцелу тајну Богочовечанског домостроја спасења: Господ Христос је дошао у свет, постао човек — да у човеку васпостави и обнови пали лик Божји, икону Божју, образ Божји.[6]

Срцем свога бића побожно поштовање Светитеља Божјих извија се у молитвено поштовање њихових светих икона. Престављајући обличје светог тела Светитељског, тог свештеног сасуда благодати Божје, тог храма Духа Светога, тог храма Бога живога, свете иконе изазивају молитвено расположење у нама и појачавају поштовање према самим Светитељима. То се поштовање изражава: молитвеним созерцањем светих икона, побожним клањањем, целивањем, кађењем светих икона, и паљењем свећа пред њима. Но као што побожним поштовањем Светитеља — не боготворимо Светитеље, и побожним поштовањем светих моштију — не боготворимо мошти, тако и молитвеним поштовањем светих икона — ми не боготворимо иконе, јер поштовање указујемо не вештаству од кога су направљене, већ свештеном лику као потсетнику на прволик, на оригинал.[7] Другим речима, побожним поштовањем светих икона ми одајемо молитвено поштовање живим личностима Светитеља које оне изображавају, а који стварно живе на небесима као молитвеници и заступници наши пред Богом. у таквом смислу поштујемо и иконе самог Господа Христа и светих Небеских Сила Бестелесних. Мада по Божанској природи Својој неописан и неописљив, и изнад сваке људске претставе, и речи, и слике, Господ Христос је Својим оваплоћењем, Својим учовечењем благоволео описати Себе, уобличити Себе у људско обличје,[8] урамити Себе у тело људско, и на тај начип постати видљиво обличје, видљиви лик, видљива икона Бога невидљивога.[9] Црква ту благовест богонадахнуто казуjе у благодатним молитвама својим: „Ти, Господе, који си Божанском природом Својом неописан, оваплотивши се у последње време, изволео си описати Себе; а примањем тела — узео си на Себе сва својства његова.[10] „Пресвета Богородице, неописани Логос Очев описа Себе оваплоћењем из Тебе".[11]

Све το даје нам могућности и права да Господа Христа, који је видљиво обличје Бога невидљивога, нзображавамо на светим иконама, клањајући им се с молитвеним умилењем и усхићењем. Јављања пак светих Анђела у људском облику дала су Цркви и разлога и права да и њих изображава на светим иконама.

Молитвено поштовање светих икона је не само у сагласности са Божанским Откривењем него и проистиче из њега као свог првобитног извора. — у Старом Завету Господ Бог наређује пророку Мојсеју да начини ковчег завета, опточи га златом, и постави у најважнијем делу старозаветног храма — у Светињи над Светињама, да би он био видљиви знак невидљивог присуства Божјег.[12]Уз то Господ наређује да се на заклопцу ковчега завета начине два херувима златна, и поставе на два краја заклопцу, обећавајући Мојсију да ће се састајати са њим и говорити „са заклопца између два херувима".[13] И још Бог наређује да се на завеси, која одваја Светињу над Светињама од светилишта, извезу херувими, као и на свих десет других завеса које су се налазиле у скинији.[14]

Тако направљен ковчег, и тако украшен херувимима, сведочио је ο присусгву невидљивога Бога, побуђивао верне на побожно страхопоштовање пред Богом и ревносно испуњавање Његових заповести, окриљавао им душе на молитвено узлетање к Богу, на даноноћно херувимско служење Господу. То утолико пре што су Јевреји побожно поштовали свете Анђеле као блажене слуге Божије, и своје заступнике, посреднике, помоћнике.[15] Када је ковчег полазио на пут, Мојсије говораше: устани, Господе, и нека се разаспу непријатељи твоји, и нека беже испред тебе који мрзе на тебе. Α кад се ковчег заустављао, говораше: уврати се, Господе, κ мноштву тисућа Израиљевих.[16] Када пак Израиљци, предвођени Исусом Невином, претрпеше пораз од Гајана, — „Исус раздрије хаљине своје и паде лицем на земљу пред ковчегом Господњим, и лежа до вечера, он и старешине Израиљеве", на што му се Господ јави и рече шта треба да ради, да би се одржао пред непријатељима својим.[17] Α када се за царовање Давидова ковчег завета преношаше из дома Аведарава у град Давидов, и „Давид из све снаге играше пред Господом", подругну му се Михала, кћи Саулова, на што јој Давид рече: „Играо сам, и играћу пред Господом; и још ћу се већма понизити, још ћу мањи себи бити".[18] Подразумевајући под подножјем Божјим ковчег завета, Давид призива и друге да му се клањају: Узвишујте Господа Бога нашега, и клањајте се подножју његову, јер је свето.[19]Α када Соломон сагради велељепни храм Богу, он „начини два херувима у Светињи над Светињама; десет лаката беше висок сваки; а све зидове храму унаоколо искити резаним херувимима".[20] И такав храм Господ Бог освети и благослови, ο чему је у Светој Књизи написано: И јави се Господ Соломону, и рече му: услишио сам молбу твоју и молитву твоју, којом си ме молио: осветио сам храм овај који си сазидао да ту наместим име своје до века; и очи ће моје и срце моје бити онде вазда.[21] И Јевреји су се клањали Господу и храму, и указивали дужно поштовање како ликовима херувима тако и осталим свештеним принадлежностима храма као обличју и сенци небеских ствари.[22]

Побожно кађење пред светим иконама засновано је на непосредној заповести Божјој Аарону, да намести златни олтар кадиони пред ковчегом завета и да свако јутро кадом миомирисним кади ковчег завета и херувиме на њему, као и завесу пред ковчегом завета на којој су били извезеии херувими.[23] Уједно са заповешћу ο кађењу Господ је дао заповест и ο паљењу свећа пред светим иконама.[24]

Но за неке настаје питање, да ли такви ликови херувима, и побожно поштовање које им је указивано, не противречи другој заповести Божјој у Декалогу: Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити.[25] — Ни у ком случају, јер су и ликови херувима израђени по заповести Божјој, а и побожно поштовање им је указивано по заповести Божјој. Они нису престављали собом никаква божанства, нити су их Јевреји сматрали божанствима. Они су претстављали собом бића која служе једином истинитом Богу, бића која се јављају као најближе слуге Божије, као најревноснији вршиоци воље Божије. И само као таквима указивано им је побожно поштовање. Α под ликовима резаним (= кумирима) у другој заповести Декалога разумели су се идоли, којима би људи хтели да потисну истинитаг Бога, да га замене њима, и ставе њих на место Божје.[26]

Нема сумњe да су се ликови херувима налазили и у обновљеном храму јерусалимском, који је Господ Исус та­κο ревносно посећивао ради молитве, и никада ниједном речју није осудио свештене принадлежности његове. Напротив, Он их је са искључивом ревношћу штитио, тако штитио да је у Свом земаљском животу само два пута по дигао бич на људе, и оба пута у заштиту чистоте и светости храма као дома молитве и дома Оца Свог небеског, и то подигао на оскврнитеље храма.[27] По угледу на овога Господа и Учигеља, Апостоли су, по силаску Светога Духа на њих, многократно одлазили у исти храм на молитву[28] и проповед Еванђеља,[29] што указује да и они нису видели ничег идолопоклоничког у ликовима херувима. Говорећи ο старозаветној скинији и њеним богослужењима као обличју и сенци небеских ствари, Апостол Павле подржава мисао да новизаветни хришћански храм својим устројством мopa још више личити на небеску нерукотворену скинију.[30]

Ово учење Светога Писма ο светим иконама постаје очигледније и бесмртније и при летимичном осврту на учењe Светог Предања ο томе. Свето Предање сведочи: сам Господ Христос благоволео је на чудесан начин изобразити лик свој на убрусу и послати га цару едеском Авгару. Ο тο ме Свети Дамаскин пише: Авгар је послао живописца да изради лик Господа. Но када живописац није могао то учинити због силног сјаја лица Његовог, тада је сам Господ, приневши убрус на Своје Божанско и животварно лице, изобразио на њему лик Свој, и послао га Авгару.[31] Ово предање потврдили су као истинито свети Оци Седмог Васељенског Сабора.[32] — Исто тако, по сведочанству Светог Пре.дања, свети Еванђелист Лука, који је био лекар и живописац, радио је и оставио после себе иконе Преовете Богородице, које су се с побожношћу предавале у Цркви из века у век.

Иако гоњени у прво време, хришћани су ипак по тајним молитвеним домовима и катакомбама употребљавали извесна изображења, символе, иконе, као: пастира, рибу, крст, и указивали им молитвено поштовање. Да не би на то окретали пажњу незнабожаца који су их свирепо гонили, они су избегавали да пишу ο томе. Само у изузетним приликама, принуђени потребама, они су по нешто писали ο томе.[33] Тертулијан јасно сведочи да су незнабошци, потцењујући хришћане, називали их поклоницима крста (religiosi crucis),[34] служитељима крста (antistites crucis).[35] Α тο пοказује да су хришћани одавали побожно поштовање крсту Спаситељевом и клањали му се. Јевсевије пише да су хришћани имали при себи не само изображења светих Апостола већ и самога Господа Христа, која су они поштовали не по незнабожачки већ по хришћански.[36]

Α када је почетком четвртога века хришћанство добило слободу вероисповести, иконе су се почеле слободно и јавно умножавати, употребљавати и побожно поштовати на све стране, по храмовима и домовима. Тиме је продужена свештена пракса Цркве из најранијег доба. Јер да до Миланског едикта нису биле у употреби свете иконе, Црква их сигурно не би могла нити смела почети употребљавати тек од четвртог века. Таква новина би била немогућа када се има у виду са колико се обазривости, строгости и ревности пазило да се богооткривено учење Светога Писма и Светога Предања очува у својој апостолској чистоти и неприкосновености.

Светоотачка сведочанства ο побожном поштовању светих икона многобројна су од четвртог века па надаље. Ево неколико од њих. Свети Атанасије Велики пише: Ми верни клањамо се иконама не као боговима већ само показујемо своје расположење и љубав према лицу које је изображено на икони. Стога ми често пута, када се лик на њој изглади, спаљујемо је као непотребно дрво... Ми се клањамо и.целивамо децу и родитеље своје, тојест да им изразимо љубав душе своје. Тако су се и Јудејци клањали таблицама Закона и двама златним херувимима, поштујући тиме не камен и злато већ Господа који је наредио да се то начини.[37] — Побожно поштујући свете иконе, Свети Василије Велики вели да су оне „предане од светих Апостола и изображавају се у свима црквама".[38] „Поштовање лика (— иконе) прелази на прволик (= првоикону)".[39] Свети Григорије Богослов пише да су сводови величанственог храма у Назијанзу били покривени иконама, и да су иконе употребљаване по домовима.[40] — Блажени Теодорит и историчар Филосторг сведоче ο томе како хришћани побожно поштују свете иконе, пред којима се клањају, пале свеће и каде.[41]Ο свеопштој распрострањености на Западу икона Спаситељевих, Апостолских, Пророчких и осталих сведочи Блажени Августин.[42] — Из шестога века имамо сведочанство Светог Анастасија Синајита који пише ο чуду иконе Светог Теодора: Сарацени су је оскрнавили, и одмах их је снашла смрт.[43]

За време иконоборства догмат ο побожном поштовању светих икона запечаћен је крвљу многих светих Мученика и апостолском неустрашивошћу многих светих Исповедника. Α писаном речју бранили су га нарочито Герман, патријарх цариградски, Григорије папа римски, а изнад свега Свети Јован Дамаскин. Сакупивши древно богооткривено учење Светог Писма и Светог Предања ο побожном поштовању светих икона, Свети Дамаскин је написао три знамените Речи ο светим иконама. у њима он богонадахнуто благовести: „Пошто нас неки укоравају што се клањамо и указујемо поштовање икони Спаситеља и Владичице наше Богородице, а и осталих Светитеља и Угодника Христових, то нека они чују да је Бог у почетку створио човека по лику Своме (— κατ' εικόνα = по образу, по слици). Отуда се ми, не ради тога ли, клањамо један другоме што смо створени по образу Божјему? Јер поштовање, указивано образу, прелази на првообраз. Првообраз је оно што се изображава, са чега се врши снимање. Сам је Бог први начинио икону, јер је првога човека створио по образу Божјему".

Духоносни Оци Седмог Васељенског Сабора, потврдивши печатом сагласности богооткривено учење Светога Писма и Светога Предања ο побожном поштовању светих икона, осудили су икоиоборце свих времена и донели богонадахнуту одлуку: ,,Ми неприкосновено чувамо сва црквена предања, потврђена писмено или не писмено. Једно од њих заповеда да правимо живописана иконска изображења. Пошто је ово сагласно са историјом еванђелске проповеди, служи за потврду тога да се Бог Логос истински и не привидно оваплотио, и служи нам на корист; јер такве ствари, које узајамно објашњавају једна другу, без сумње и доказују узајамно једна другу. На том основу, ми који гредимо царским путем и следимо божанственом учењу светих Отаца наших и предашу католичанске (= васељенске, саборне) Цркве, — јер знамо да у њој обитава Дух Свети —, са сваком брижљивошћу и обазривошћу одређујемо да се чесне иконе предлажу за поклоњење њима онако исто као и изображење чесног и животворног крста, па биле оне направљене од боја или мозаичких плочица или од неког другог вештаства, само да су направљене на доличан начин, и находиле се оне у светим црквама Божјим, на светим сасудима и одеждама, на зидовима и на дашчицама, или у домовима и поред путева; а исто тако биле то иконе Господа и Бога Спаситеља нашег Исуса Христа, или беспрекорне наше Пресвете Богородице, или чесних Ангела и свих Светих и Праведних мужева. — Уколико чешће помоћу икона они буду били предмет нашег сазерцања, утолико се више они који гледају на ове иконе потстичу на сећање ο самим првообразима, стичу више љубави к њима и бивају већма побуђивани да им указују поштовање, целивање и поклоњење, али никако не оно истинско служење које, по вери нашој, доликује једино Божанској природи. Они бивају побуђени да приносе иконама тамјан у част њихову и да пале свеће пред њима, као што то чине у част изображења часнога и животворнога крста, светих Ангела и других свештених приноса, како се то, из благочестивих побуда, чинило и у старини; јер се поштовање, указивано икони (= образу, лику) односи на њену првоикону (= првообраз, прволик), и они који се клањају икони, клањају се ипостаси на њој изображенога.Таквосеучењеналази у светих Отаца наших, тојест у Предању католичанске (= васељенске, саборне) Цркве, у којој је Еванђеље наслеђем прелазило од једнога Оца другоме".[44]

Свака света икона је жариште и обиталиште чудотворне благодати Божје која очишћује човека, освећује, обогочовечује, охристовљује, обожује, отројичује. Света дог матска истина ο побожном и молитвеном поштовању икона налази своје благодатно-опитно оправдање и сведочанство у безбројним чудесима која се одвајкада догађају у Цркви од чудотворних, и уопште светих икона широм православнога света. Нарочито од чудотворних икона Пресвете Богородице. Међу њима има и мироточивих. Као, на пример: света икона Успенија Богоматере у Малевитском манастиру у Грчкој, у средишном Пелопонезу, која и данас точи из себе миро дивног небеског мириса.

Своју веру, и догму, и благовест ο побожном поштовању светих икона Црква је занавек запечатила у пет чинова освећења и благосиљања икона. И то: 1) Чин благосиљања и освећења иконе Пресвете Тројице; 2) Чин благосиљања и освећења иконе Христове; 3) Чин благосиљања и освећења иконе Пресвете Богородице; 4) Чин благосиљања и освећења иконе Светитеља; 5) Чин благосиљања и освећења разних икона. Постоји и посебни: Чин благосиљања и освећења крста за ношење на грудима.

У Чину освећења иконе Пресвете Тројице свештеник се моли Пресветој Тројици: Ставивши ову икону са побожном намером пред Твоје величанство, ми просимо, молимо и преклињемо Твоје милосрђе: погледај милостиво на њу, и пошљи јој Свој небески благослов, и благослови је и освети је у Своје трисвето име, да би они, који је побожно буду поштовали и пред њом се Теби смирено клањали и са вером молили, обретали милост и добијали благодат, и ослобађали се свих невоља и тешкоћа, и добијали опроштај грехова, и удостојавали се царства небеског, благодаћу и добротом и човекољубљем Тебе, једног у Тројици слављеног Бога, Оца и Сина и Светога Духа. — И три пута кропећи унакрст икону освећеном водом свештеник говори: Освећуje се икона ова благодаћу Пресветога Духа кропљењем воде ове освећене, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

У Чину освећења иконе Христове свештеник се моли Тросунчаном Господу: Знајући да поштовање лика прелази на прволик, ми припадамо Теби и усрдно се молимо: погледај милостиво на нас и на икону ову, и ради оваплоћења и јављења Јединородног Сина Твог, у чији спомен ову икону начинисмо, пошљи јој Твој небески благослов и благодат Пресветога Духа, и благослови је и освети, подај јој исцељујућу силу и одбојну за све ђаволске замке, и испуни је благослова и моћи оног светог нерукотворног лика, коју он изобилно доби од додира светог и пречистог лица љубљеног Сина Твог, да би и она чинила силе и чудеса на утврђење православне вере и спасење верних људи твојих, и да би сви који се буду Теби, и Јединородном Сину Твом, и пресветом и животворном Духу Твом, пред овом иконом клањали, и са вером призивали, и усрдно се молили, били услишени и милост човекољубља Твог издејствовали и благодат добили. — И још се свештеник моли: Чуј, Господе Боже мој, из светог обиталишта и са престола славе царства Твога, и милостиво пошљи свети благослов Свој на ову икону, и кроз кропљење овом освећеном водом благослови је и освети, и дај јој исцелитељну силу од сваке болести и немоћи, и одбрамбену од свих ђаволских замки, за оне који јој прибегавају, и пред њом Теби се клањају, моле и прибегавају; и да Ти њихова молба увек буде пријатна и услишена.

у Чину освећења иконе Пресвете Богородице свештеник се моли Трисветом Богу и Господу: Господе Боже наш, Ти си нашао за добро да се Твој сапревечни и једно сушни Син и Логос оваплоти од Пречисте Приснодјеве Марије, и начинивши је Богородицом помоћу Његовог пречистог рођења од Ње, Ти си је учинио заштитницом, помоћницом и молитвеницом за ове верне, — погледај сада на нас који Ти се смирено молимо, и њу истински Богородицом називамо, и верујемо да она то јесте, и њу призивамо са вером на молитву Теби, и учини да наша искања и молбе молитвама њеним буду услишени, и пошљи благодат Пресветога Духа Твог на икону ову, коју слуге Твоје начинише у част и спомен њен, и благослови је и освети небеским благословом Твојим, и дај јој силу и моћ да чини чудеса, учини да буде лечитељка и извор исцељења свима који јој у болестима прибегавају и ишту помоћ од Тебе Богородице ради; и све оне који пред овом иконом буду достојно поштовали преблагословену Дјеву и Матер Господа нашега Исуса Христа, љубљеног Сина Твог, и као заштитницу рода хришћанскога буду у невољама и несрећама својим призивали на молитву κ Теби и у помоћ, удостоји да добију заштиту и брзу помоћ, и милостиво им подај опроштај грехова, и учини да искану од Тебе благодат брзо добију и обрету жељену од Твога човекољубља милост, — милосрђем родившег се од Ње телом Јединородног Сина Твог, оваплоћеног Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, са којим Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са пресветим, благим и живототворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове. — И још ова молитва: Чиста Дјево, онима што с љубављу поштују твоју свету икону, и сложно Те као истиниту Мајку Божију исповедају, и са вером Ти се клањају, буди чуварка и моћна заштитница, отклонећи од њих свако зло као Она која може све.

У Чину освећења иконе Светитеља свештеник се моли: Господе Боже Сведржитељу, Боже отаца наших, Ти си давно у Старом Завету наредио да се у Скинији сведочанства начине ликови херувима од дрвета, злата, и везени, и сада не одбацујеш ликове и иконе светих Угодника Твојих него их примаш, да би верне слуге Твоје, гледајући на њих, прослављали Тебе који си њих прославио, и старали се подражавати живот и дела њихова, помоћу којих се они удостојише благодати Твоје и царства, — Теби се молимо, погледај сада на икону ову, израђену у част и спомен Твога светог (име), и благослови је и освети, и свима који је поштују, и пред њом Теби се клањају и моле и светог (име) на молитву Теби призивају као слугу и пријатеља Твога, буди милостив слушалац и добар и дарежљив дародавац, избављајући их од сваке невоље и беде, и од сваке немоћи душевне и телесне, удостојавајући их Твоје жељене благодати и милосрђа, молитвама Твог светог (име). Јер си Ти извор освећења и давалац добара, и Теби славу узносимо, са Јединородним Твојим Сином, и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза ове векове. — И још се свештеник моли: Господе Боже наш, Ти си саздао човека по лику и по прилици Својој, а пошто је непослушношћу првозданога био унакажен, Ти си, очовечењем Христа Твога који узевши обличје слуге на очи нађе се као човек, обновивши лик, привео га у Светима Твојим у првобитно достојанство, чије ми иконе побожно поштујући, Светитеље који су Твој лик и прилика чествујемо. Α поштујући њих, ми поштујемо и славимо Тебе као прволик. Стога Те молимо: пошљи благодат Твоју, и кропљењем воде ове освећене благослови и освети икону ову у славу Твоју, а у част и спомен Твога Светитеља (име), и све који икону ову поштују, и пред њом Ти молбе своје упућују, благослови и милостиво удостој да обрету пред Тобом благодат.

У Чину освећења разних икона свештеник се моли: Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, у Тројици Светој слављен и обожаван, Тебе нити ум може постигнути, нити реч може исказати; Тебе никада нико од људи видео није; но као што од Светога Писма научисмо, тако верујемо и тако исповедамо Тебе, Бога Оца беспочетног, и Сина Твог једносушног, и Духа Твог сапрестолног. Ти си се у Старом Завету у јављењу Твом патријарху Авраму у виду Три Анђела, а у последње дане по оваплоћењу Јединородног Сина Божјег, Господа нашега Исуса Христа од Приснодјеве Марије, у крштењу од Јована на Јордану, у пресветлом Преображењу на Тавору, и у преславном Вазнесењу на Елеону, јавио, и обличје нам Пресвете Тројице показао; а још си нас научио да поштујемо и нерукотворни лик Господа нашега Исуса Христа, који је Он на чудесан начин изобразио на убрусу и Едеском књазу Авгару послао и њиме њега и многе друге разне болеснике исцелно; исто тако иконе и ликове Твојих Светих Угодника не одбацујеш него примаш. — Ти сам и сада погледај на иконе ове које слуге Твоје начинише у част и славу Тебе једног у Тројици Светој слављеног Бога, и Јединородног Сина Твог Господа нашег Исуса Христа, и пречисте и преблагословене Матере Његове, Владарке наше Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије и у спомен Твојих Светих (имена), благослови их и освети, и подај им силу исцелитељну, одбрамбену од свих ђаволских замки, и учини да сви који се пред њима буду молили, буду услишени, и милост човекољубља Твог привуку, и благодат добију. Јер си Ти освећење наше, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове.

У Чину освећења крста за ношење на грудима свештеник се моли: Господе Исусе Христе Боже наш, Ти си добровољно зажелео да ради спасења нашега будеш прикован на крсно дрво, и изволео да ово осветиш пречасном крвљу Својом; Ти си крстом Својим искупио свет од робовања ђаволу, и древну обвезницу непријатеља нашег ђавола крстом поцепао, и род људски од насиља његовог крстом ослободио, — Тебе смирено молимо: погледај милостиво на ово крсно знамење, и пошљи Свој божански благослов и благодат, и дај му силу и крепост, да се сваки који га буде на себи носио у спомен Твојих спасоносних страдања и Твоје животворне смрти, и ради чувања и заштите душе и тела, удостоји добити небески благослов и помоћ. И као што си жезал Аронов благословио да одбија противничка неверја и уништава враџбинска маштања, тако благослови и ово крсно знамење, и улиј у њега помоћ Твоје заштите против свих ђаволских сплетки, да свакоме који га на себи носи благодаћу Твојом буде спасоносна заштита и одбрана од свакога зла душе и тела и на умножење у њему Твојих дарова и хришћанских врлина. Јер Ти благосиљаш и освећујеш све, Христе Боже наш... И још се свештеник моли: Господе Исусе Христе, Боже наш, Ти на висинама живиш и на смирене гледаш, ми недостојне слуге Твоје приклонисмо Теби вратове срца свог и тела, и смирено Те молимо: пошљи Свој небески благослов на ово крсно знамење, и у кропљењу освећеном водом испуни га силе Твоје и крепости ради прогоњења и уништења сваке ђаволске замке, а свакоме верноме слузи Твоме који га буде носио на себи дај да буде заштита душе и тела од видљивих и невидљивих непријатеља и од свакога зла, и на умножење благодати Твоје. Јер си Ти освећење наше, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове. — И три пута кропећи унакрст крст освећеном водом свештеник говори: Благосиља се и освећује ово крсно знамење кропљењем воде ове освећене, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

*

Боголикост човекова бића и јесте првоеванђеље, праеванђеље, бесмртно еванђеље, неуништиво еванђеље, природно еванђеље сваакога човека који долази на свет.[45] У тој боголикости је: и човеково осећање Бога, и човекова свест ο Богу, и човекова чежња за Богом, и човекова огромна слобода, и човеков вечни живот, и човеково отимање од смрти, и човеково неуморно хрљење ка свему што је вечно. У боголикости је суштина човекова бића, суштина неуништива и бесмртна. Она и сачињава језгро човекове личности, човекове ипостаси. Она и чини њега изузетним бићем, оним чиме човек и јесте човек. Њоме је човек свестан себе као себе. И он њоме осећа себе као себе и у рају, и у паклу, и у васцелом животу свом. Отуда пакао и његова зла муче човека, муче боголику суштину његове личности. То је за њу неприродно, супротно њеној природи. Напротив, за њу боголику природно је бити у оном што је Божје, што је од Бога и у Богу. Јер да је човек по природи ђаволик, греси и њихова зла не би мучила човека: били би му природни и логични. Но пошто је човек по природи боголик, њему су природни и пожељни: рај и све неисказане христолике красоте и дивоте у Царству Тросунчаног Божанства.

Нема сумње, боголикост човекова бића је најсавршенија у Боточовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве Његове. Отуда благовест над благовестима: охристоличити себе до крајњих граница свога боголиког бића растући помоћу светих тајни и светих врлина: „у човека савршена, у меру раста висине Христове".[46] Α тο бива, и то се збива живљењем у Цркви Христовој „са свима светима".[47] Јер живот у Цркви није друго до саборно рашћење „растом Божјим"[48] помоћу светих тајни и светих врлина — „у човека савршена, у меру раста висине Христове".[49]

______________

 НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 5, 48; Лк. 6, 36.

[2] Еф. 4, 11—13.

[3] 1 Јн. 3, 10. 8—9.

[4] Јн. 1, 12.

[5] Гл. 4, 19; ср. Рм. 8, 29.

[6] У тропару Божићњег предпразништва вели се: Христос се рађа да васпостави пали образ Божји. — Τу исту благовест налазимо у Догматику 4. гласа.

[7] По молитвеној речи Цркве: Поштовање указивано лику прелази на прволик (Чин освећења иконе Христове). Ова благовест узета из Св. Василија Великог.

[8] Свети апостол Павле благовести:  Господ Христос, иако обличје Бога — , понизи себе узевши обличје слуге  поставши као и други људи, и на очи нађе се као човек (Фдб. 2, 6—7). као човек (Флб. 2, 6—7).

[9] у посланици Колошанима свети Апостол вели да је Господ Христос: είκί'ον τοϋ θεοϋ τοϋ αοράτοу (1, 15).

[10] Недеља прва Св. Четрдесетнице, на Госп. возвах, стихира.

[11] тамо.

[12] 2 Мојс. 25, 10. 22; 26, 33; 5 Мојс. 10, 1—5.

[13] 2 Мојс. 25, 18—22.

[14] 2 Мојс. 26, 31. 1.

[15] Ср. 1 Мојс. 3, 24; 24, 7; 28, 12; Ис. Нав. 5, 13—15; 2 Цар. 24, 16; 4 Цар. 19, 35; Јова 33, 23; Пс. 17, 11; 33, 8; 90, 11; Ис. 37, 36; Јез. 10, 2—22; Дан. 3, 54; 6, 22; 7, 10; 8, 11; 10, 13; 12, 1; Прем. Сир. 48, 24; 1 Мак. 7, 41; 2 Мак. 15, 22

[16] 4 Мојс. 10, 35—36.

[17] Ис. Нав. 7, 6—15.

[18] 2 Цар. 6, 12. 14. 16. 21. 22.

[19] Пс. 98, 5; 1 Дн. 28, 2.

[20] 3 Цар. 6, 23. 29; ср. Дн. 3, 7. 10—13.

[21] 3 Цар. 9, 23.

[22] 2 Мојс. 33, 10; Јевр. 8, 5.

[23] 2 Мојс. 40, 5; 30, 7—8; 40, 26—27; ср. 2 Дн. 26, 16—19; 1 Цар. 3, 14; Пс. 140, 2; Лк. 1, 9.

[24] 2 Мојс. 30, 7—8; 27, 20; 31, 8; 39, 27; 3 Мојс. 24, 2—4; 1 Цар. 3, 3.

[25] 2 Мојс. 20, 405

[26] Ср. 5 Мојс. 4, 15—19.

[27] Ср. Мт. 21. 12—13; Мк. 11, 15—17; Лк. 19, 45—46; Јн. 2, 13—17.

[28] Д. А. 2, 46; 3, 1. 8; 21, 26.

[29] Д. А. 5, 20; 2, 11—26.

[30] Ср. Јевр. 8, 5; 9, 23; 12, 22; 9, 11; 10, 1.

[31] De fide, IV, 16. — ср. Евагр. Hist. eccles. IV, 17.

[32] Act. IV, apud Sabb., t. VII.

[33] Cp. Минуције Феликс, Octav. c. 10.

[34] Apolog. c. 16.

[35] Ad nation I, 12.

[36] Hist. eccles., lib. VII, c. 18.

[37] Quest. ad Antioch. 39; Ρ. gr. t. 28, col. 621.

[38] Epist. 360, ad Julian Apostat.

[39] Oн, De Sanct Spiriti, 18.

[40] у Св. Дамаскина, Orat. III de Imagin.

[41] Теодорит, Hist. eccl. I, 34; Филосторг, Hist. eccles. II, 17.

[42] De consens. Evangel. I, 10; Contre Faust. XXII, 73.

[43] у Св. Дамаскина, Orat. III de Imagin.

[44] Опредјел. VII Вселен. Собора; — Дјејанија Всел. Собор., том VII, стр. 522—4; Казањ, 1873 год.

[45] Ср. Јн. 1, 9.

[46] Еф. 4, 13.

[47] Еф. 3, 18.

[48] Кол. 2, 19.

[49] Εф. 4, 13.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve375.htm

Последњи пут ажурирано ( недеља, 04 март 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 125 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.