header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ДУША ПОСЛЕ СМРТИ arrow Митрополит Антоније Храповицки: О вечности загробних мука
Митрополит Антоније Храповицки: О вечности загробних мука Штампај Е-пошта
субота, 15 новембар 2008
          Још у детињству од многих људи оба пола и разног узраста морао сам да слушам јадиковање, чак и роптање, због тога што ће се привремени људски греси на земљи кажњавати вечним мукама. Свима познати философ В. С. Соловјев се усудио да искаже своје мишљење по поменутом питању, када је изјавио: "Вечне муке - ах, тај гнусни хришћански догмат..." И наравно, када су затражили од њега да објасни то своје јавно богохулство, он је изјавио да је тобоже рекао не "гнусан", него "жалостан" (рус. гнусниј - грустниј, нап. прев.). Тада као дечак сам ово његово објашњење прихватио чистог срца, али касније сам се убедио у неискреност аутора, самим тим и у његово порицање, и почео сам да сумњам у горе наведену изјаву; у тој сумњи се још увек налазим.

Читањем или слушањем приче о богаташу и Лазару већина хришћана усваја у душу жалосно расположење. За објашњење ове приче ја ћу почети излагање мојих мисли. Богаташ у овој причи није био некаква безнадежна протува, него је само човек који је лакомислено проћердао свој живот. Затим, и после његове смрти остало је много чега доброг у његовој души: он није окорели богохулник, него само грешник - грешник који је призивао правичност Божје казне; не само то, него је он сачувао састрадање и сажаљење према својој браћи која су остали на земљи, и он моли Аврама да им са оног света пошаље проповедника покајања. А нешто што је најнесрећније у овој причи, то су речи Аврама: "А преко свега тога постављена је велика провалија између нас и вас, да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде" (Лк. 16, 26). Запитајмо се, о чему овде говоре ове речи? О томе шта је било, сада јесте или ће у будућности да буде, или само о томе шта је било до Христа? Сигурно да је реч само о последњем; јер нас Свето Писмо уверава у једно, да је ту провалију Неко прешао: Неко - коме су, додуше, "тело убили, али је духом оживљен; Њим је сишао и проповедао духовима који су били у тамници, који су некад били непослушни, када је Божја стрпљивост чекала у Нојево време" (1.Петр. 3, 18 - 20). Наравно да би у броју поверовавших у проповед и спасених био и тај богаташ, не изгубивши добра осећања.

Онда, коме је Христос лично својим устима рекао да ће поћи у огањ вечни, "где ће бити плач и шкргут зуба"? Ево и одговора: речено је огорченим и непокајаним грешницима, за које је Спаситељ на другом месту рекао: "Да нисам дошао и да им нисам рекао, не би имали греха; овако немају изговора за свој грех", и даље: "Сада су пак гледали и мрзели мене и мога Оца" (Јн. 15, 22-24).

Да би показали правилност овог мог размишљања, погледајмо шта се подразумева у овим изразима "плач и шкргут зуба" и "огањ вечни". Плач је израз страдања и жалости, али бива и плач беспомоћне злобе, коме се предавала зла госпођа у "Плодовима просвећења" Лава Толстоја. Нема сумње да баш такво значење има и шкргут зуба на свим местима Светога Писма, како Новог, тако и Старог Завета. Када је првомученик Стефан у духовном усхићењу проповедао Христа и обличавао Његове убице, то су "сви који су седели у Синедриону видели лице његово као лице анела" (Дап. 6, 15), али они када ово чусе "разјарише се врло у срцима својима, и шкргутаху зубима на њега" (Дап. 7, 54). У причи о позванима на свадбу царевог сина говори се не о казни, него само о изгнању непозваног госта у крајњу таму, нашта је још додато: "онде ће бити плач и шкргут зуба" (Мт. 22, 13). Исти израз је употребио Господ када је рекао да ће нечисти Јудеји видети на оном свету обраћене народе који ће седети са Аврамом, Исаком и Јаковом, а себе ће истерати ван, "где ће бити плач и шкргут зуба." Праведник је у Старом Завету говорио Богу да су му неваљали, којима се он обраћао као браћи, ругали и са "лицемерним осмехом шкргутаху на мене својим зубима" (Пс. 34. 16). А имамо и не тако ретке примере из свакодневног живота, рецимо када злочинац, атакујући на своју жртву, савладан и свезан, осећајући своју немоћ скргуће зубима и пени. Ето, овако шкргутање зуба као израз беспомоћне злобе јавља се својством непокајаних грешника, када се ослободе тела и виде Христа у слави Његовој, и сав Небески свет како слави Његову победу, а за њих у исто време толико омрзнутог.

Али, зашто ће муке те немоћне злобе бити вечне? Одмах и одговарамо: завршиле би се оне саме по себи са ослобађањем богоборачких душа од те мржње. Међутим, да ли је могуће тако помирење душе са нечим што је њој увек било мрско, и када је већ једном и заувек остала са својом мржњом, чак и после тога, када је чула све Христове призиве, и видела Његов последњи Суд и славу Анђела и Светих. Овде на земљи, наша осећања се мењају на добру или лошу страну добијајући нове утиске и спознаје, а када се сав опит личног и светског живота исцрпи до краја, и озлојеђеност душе не размекша, да ли је тада уопште могућа унутрашња промена? Наравно да није!

А шта се каже о вечном огњу? Шта је или какав је тај вечни пламен? Одговорићемо из књиге пророка Исаије са истим тим његовим питањем: "Ко ће из нас остати код огња који прождире, ко ће из нас опстати при вечном пламену - тај ко ходи у правди и говори што је право; ко мрзи корист", итд. (Исаија 33, 14-15). Савршено је јасно да под вечним пламом се разуме Божје присуство или чак сам Господ Бог. За једне ће Он бити извор насладе, а за друге, само созерцање Његовог Бића - извор мука. Нешто слично можете прочитати и код св. апостола Павла (1. Кор. 3, 12-15).

Због чега основно богословље ад назива удаљеним местом од Бога? Ово треба да се разуме као морално удаљавање, а не физичко, јер Апокалипсис нам сведочи: ко се открије да је непријатељ Божји, тај ће "бити мучен у огњу и сумпору пред св. Анђелима и пред Јагњетом, и дим мучења његовог уздизаће се у векове векова" (Ап. 14, 10-11).

У самом закључку кажимо да вечне муке грешника нису казна Божја или освета Његова, него добровољно грешниково расположење и стање.

"Новоје Времја" 15. фебруар 1924. # 842.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 13 јул 2015 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 19 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.