header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Руски дипломата у Београду, пре једног века Штампај Е-пошта
петак, 09 март 2012

 Меомари Василија Николајевича Штрандмана откривају праву природу руско-српских односа кроз време

Ових дана, по Србији, завијају олињали вукови глобализма и чангрљају чанчићи ( „Сви су чанци празни“, рекао би, сасвим другим поводом, Растко Петровић) о томе како руског амбасадора, Конузина треба протерати из Србије (тобож, меша се у наше унутрашње послове; а човек, попут Диогена некад, са фењером у руци тражи Србина у Београду, и покушава да нам каже како Руси, који нам искрено помажу, не могу бити већи Срби од самих Срба, чији политичари продају Косово и Метохију зарад ЕУтопије - то јест, дају нешто за ништа).Oвих дана, са Севера Косова и Метохије, чују се вапајни гласови наше браће која траже да их Русија заштити, или, ако не то, барем да их прими у своје мајчинско окриље. И њихов вапај не наилази на одбојност нигде осим у званичном Београду: званична Русија га са пажњом слуша.

Чанчићи који чангрљају, празни до дна (осим ако се не рачуна „шушка“ коју су примили од својих газда), заборавили су, као, да Србијом већ одавно уредују НАТО амбасадори, који састављају и растављају владе, позивају на геј параде, говоре шта да радимо и како да мислимо.

Заборавили су, такође, да веза између Срба и Руса није од јуче, него од Светог Саве, и да се од руског амбасадора не може очекивати да у Београду буде равнодушни“ робокап„у служби Империје. Прави се да то не зна и онај, који је зарађивао паре, између осталог, продајући наивним Србима свој роман о „руском конзулу“. Зато овај текст: да се подсетимо улоге руских дипломата у пресудним тренуцима наше новије историје. Као и увек, историја је учитељица живота. Живот нам и јесте овакав зато што заборављамо учитељицу; између осталог, падајући у очај и тврдећи како нам Руси „никад нису помогли“. Јер, да нам нису помогли онда када је јунак ове приче био у Београду, не би нас више ни било.              

Ко је овај човек?                                

Пре тачно стотину година, крајем октобра и почетком новембра 1911. године, у Београду се обрео један млади руски племић. Звао се Василије Николајевич Штрандман. Његови преци били су литванско-шведског порекла, и у руском поданству нашла се у 17. веку, да би у 18. веку прешли у православну веру са лутеранства. Његов прадеда, Густав Густавович, био је пешадијски генерал и губернатор Сибира, а његов деда је, од 1810. до 1812. године, био командант једне од српских устаничких чета, која се, скупа са браћом Русима, борила против Турака у Тимочкој Крајини.

Руски племић који је стигао у Београд родио се 1877. године у Француској, и крштен је у руском храму Светог Александар Невског у Паризу, при чему му је кум био, преко свог изасланка, лично цар Александар Други. Као једанаестогодишњак, примљен је у најважнији кадетски корпус велике царевине, тзв. Пажевски, у коме су васпитање стицали српски краљевићи Ђорђе и Александар Карађорђевић. Завршио га је као најбољи у класи, због чега је био почаствован да носи царске инсигније на крунисању Николаја Другог 1896. После женидбе дворском дамом Јулијом фон Етер, ступио је у дипломатску службу: прво је био секретар дипломатске мисије у Дармштату, родном граду последње руске царице, затим је био секретар Руске царске мисије у Софији, а 1910. други секретар Руске амбасаде у Цариграду.

За време прославе педесетогодишњице владавине краља Николе, 1910, обрео се на Цетињу, а у јесен 1911. нашао се у Београду, у коме ће, са извесним прекидима, живети до 1944, када, као „бели“, мора да бежи из престонице Србије и Југославије, јер му је НКВД за петама.

Умро је 1963. године у САД, и сахрањен на гробљу Руске Заграничне Цркве у Џорданвилу.    

Штрандман се у Београду обрео у најважнијим тренуцима: био је сведок преговора Србије и Бугарске око стварања Балканског савеза за ослобођење од Турака, као и потоњих балканских ратова. У тешким данима Србије, после сарајевског атентата, сналази га тежак ударац: његов претпостављени, руски посланик Хартвиг, умире у разговору са аустроугарским послаником Гизлом, у амбасади KundK монархије у Београду, тако да сам Штрандман мора да преузме на своја плећа тешке дипломатске задатке уочи самог избијања Првог светског рата.

Нашао се у улози отправника послова Руске мисије, избегавши, са српском владом и скупштином у Ниш, све док 1914, у децембру, као руски посланик у Србију не стигне кнез Трубецкој, с којим ће остати све до септембра 1915. Године 1918, по избијању револуције у Русији, одлази на Солунски фронт, и узима оружје да се бори за слободу Србије. (Каква пристрасност, зар не? Шта би рекли оновремени чанчићи, да их је било? ) Добија чин коњичког мајора. Од 1919. до 1924. био је руски посланик у Београду адмирала Колчака, команданта „белих“,после чега ће се наћи на челу Канцеларије за заштиту интереса руске емиграције, где остаје до 1940. За време рата, Гестапо га хапси два пута (подржао пуч од 27. марта 1941, непријатељ Трећег рајха). Као што смо рекли, од 1947. до смрти живи у САД.    

Његове мемоаре открио је и на српски језик превео Јован Качаки, вредни изучавалац руског наслеђа у нас, и сам потомак белих емиграната (између осталог, аутор одличне књиге о марсејском атентату 1934. године, као и библиографије руских емигрантских публикација од краја Првог светског рата до 1944). Рукопис мемоара се налази у Архиви Бехметјева за руску и источноевропску културу на Колумбија универзитету у САД, у збирци Марије и Николаја Свјатополк-Мирског.

Качаки је у предговору за издање Штрандаманових мемоара („Балканске успомене“, „Жагор“, Београд 2009.) описао потрагу за овим делом, у којој му је помагала рођака друге Штрандманове жене, Јелена Туроњи. Она га је обавестила да је архиву овог дипломате својевремено узео др Хенри Лејн Хал, докторант познатог католичког Џорџтаун универзитета, који је покојниковој својти обећао да ће мемоаре превести на енглески, али преко две деценије то није учинио.

Дотични је, иначе, званични историчар америчког Малтешког реда (тзв. „папина масонерија“), и није желео да ступи у контакт с Качакијем (очито, „малтежанину“ се не свиђа објективна прича о Првом светском рату, за који, сматра Ватикан, ипак јесу криви Срби. ) Качаки је, међутим, рукопис мемоара нашао у архиви Штрандмановог зета, кнеза Свјатополк-Мирског, на Колумбија универзитету (нико није знао да су ту, иначе би, вероватно, нестали; други том мемоара још није откривен). Па да их прелистамо заједно.                

Један српски Београд: некад било, сад се спомињало 

Царски министар спољних послова, Сазонов, у чије је време наступила трагедија Првог светског рата, написао је Штрандману 1921. године писмо коме се нема шта одузети или додати: „У тренуцима нашег националног расула и страдања, ниједан народ, ниједан од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истински руског човека – а у првом реду Ваша – јесте на само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи“. Подстакнут овим захтевом, Штрандман је узео перо у руке и почео да пише успомене.        

Када је стигао у Београд, у позну јесен 1911, био је то градић са 70-так хиљада становника, чија је железничка станица остављала „прилично јадан утисак, била је лоше осветљена и неуредна“. Па ипак, како вели Штрандман: „На панорами Београда, на ушћу Саве у Дунав, истицали су се само звоник Саборне цркве – симбол вере, краљев двор са три куполе – симбол краљевске власти, и хотел „Москва“ – симбол вере у Русију“.За разлику од нашег времена, времена пљачкаша народне имовине маскираних у ЕУтописте, српска политичка елита оног доба била је другачија: „Државни чиновници имали су заиста мизерне плате.

Чак је и министрима следовала годишња плата од 12 000 динара- а од њих се очекивало да репрезентују, да се одевају по европском узору, са реденготом, фраком и цилиндром за свечане прилике. Српско поштовање и скромност били су достојни сваког уважавања. „Штрандман је био одушевљен српским обичајима, попут крсне славе, коју подробно описује, и додаје: „Религија је код њих нераскидиво везана за национална питања. Не подносе увреде православне вере и на то реагују оштро и сложно. Па ипак, верски су трпељиви, не дирају људе других вера и живе у складу са својом пословицом „брат је мио, које вере био“. /.../Треба истаћи да у Србији није било јеврејског питања. Јевреји/.../ сматрани су искреним и поузданим српским патриотама.“

Свечано су слављени Савиндан и Видовдан, а народ је живео скромно и честито. Штрандман каже: „Србија се мени чинила као мала башта у цвату, окружена са свих страна непроходним шумама, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени кутак земљиног шара. Срби су ми говорили да живе од данас до сутра под притском страха од напада суседа. Кад сам их питао зашто је изглед њихове престонице тако неугледан у поређењу с бугарском престоницом, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ пре или касније уништити./.../

При том су се позивали на „мајку Русију“, као на старију сестру, која их у предстојећој борби за слободу неће напустити“. Београђани су били „дирљиво једноставни“-на пријему у руском посланству, вели Штрандман, „осећали су се као код своје куће, и дешавало се да брижни отац породице завије у марамицу комад торте с кремом, или нешто друго што би му се чинило посебно укусно, и опрезно скрије тај деликатес у џеп“, да би га однео својим малишанима.

Ти и такви Срби били су, по Штрандману, велики јунаци: кад је посећивао рањенике у време Првог балканског рата, на лицима њиховим видео је осмех у коме се огледао национални понос, бескрајно родољубље и вера у своју непобедивост, која се граничила с наивношћу детета. Један рањеник је тврдио руском дипломати да су његови сународници рат против Јапана изгубили зато што у своје редове нису примали добровољце из Србије, а један тешко рањени официр сматрао је да је залога будућег мира у Европи савез Енглеске и Србије: „Ми имамо армију с непобедивом артиљеријом, а Енглеска има морнарицу“, говорио је овај идеалиста. 

У борбама за слободу учествовали су, и тада и касније, у Првом светском рату, и највиши припадници краљевске куће-Александар и Ђорђе Карађорђевић. Први је био лакше, а други теже рањен у непосредним окршајима. На фронту се, у тешке дане 1914, појављивао и стари краљ Петар. Сви су Срби доживљавали Србију као своју кућу, а Русију као своју мајку, и кад су у питњу били основни отаџбински циљеви, није било партијских разлика.         

        Србија у обручу

Геополитички положај Србије те, 1911, није био нимало лак; иако је „болесник са Босфора“, Отоманска империја, био у предсмртној фази, ипак је још било разлога да се страхује од његовог самртног ропца. У Старој Србији под турском влашћу положај српског живља био је скоро несносан; Арнаути, који су све више измицали контроли власти у Стамболу, чинили су невиђени зулум над непобијеном и непотурченом хришћанском рајом на Косову и Метохији и у Македонији.

Савезништво са православним балканским краљевинама било је на видику, али неслога ништа мања: главни фактор нестабилности била је Бугарска, која је, преговарајући о заједничком ослободилачком напору са Србијом, меркала да уграби што већи колач за себе. Још док је Штрандман службовао у Софији, председник министарског савета Бугарске, Малинов, рекао му је: „Бугарска треба да на Балканско полуострво залегне у виду крста, са изласком на четири мора, на Црно, Мраморно, Егејско и Јадранско“.

Румунија и Грчка су се држале благо резервисано (и оне су имале своје ненаплаћене рачуне не само с Турском, него и са Бугарском), а краљ Никола јесте србовао, али је био прилично политички неуравнотежен, ослањајући се званично на Русију, али одржавајући добре везе и са Бечом (а примајући неке новце чак и од Стамбола), при чему се плашио династичких претензија свог зета и унука у Београду толико да је страх често изазивао парализу појединих србијанско-црногорских договора. Наравно, највећа претња малој Краљевини Србији била је Аустроугарска, која је, у периоду Анексионе кризе у Босни и Херцеговини, направила неколико срамних монтираних процеса на својој територији (пре свега, у србофобном Загребу) да би Београд оптужила за територијалне претензије преко Саве и Дунава, које би морале бити кажњене.

Бечка политика продора на Исток подразумевела је стално спречавање спајања Србије и Црне Горе, при чему је Рашка област, још увек турски Санџак, третирана као подручје где је могуће прекинути потенцијалну интеграцију двају српских краљевина. Србији никако не треба дозволити излаз на Јадранско море, а на Косову и Метохији треба потплаћивати Арнауте зарад борбе против ослобођења и уједињења Душанових потомака. И кад је Србија, у Првом балканском рату, успела да оствари оно славно „ Косово Куманово“, аустријска политика је подразумевала стално изазивање криза и претње нашој слободи.

Када је српска војска 1912. године ослободила Призрен, аустријском конзулу Прохаски била је забрањена шифрована комуникација с бечком централом, зато што је дотични подбуњивао Шиптаре против ослободилаца; од њега је тражено да се бави уобичајеним конзуларним радом, без икакве тајне преписке. Међутим, овај дипломата-србофоб је јавио у Беч да га Срби „злостављају“, што је био повод да Аустро-Угарска почне да звецка оружјем, а да јој се у томе придружи и Немачка. Тек кад је Прохаска стигао у Беч, и демантовао самог себе (према њему су коректно поступали), ствар се смирила.

„Црно-жута монархија“ је била тако србофобна да је (а Штрандман то отворено излаже у мемоарима) Русији нудила да окупира и Цариград и мореузе, Бугарима највећи део Македоније и Источне Румелије, Грчкој острва у егејском мору, Италији протекторат над Албанијом, Румунији компензације за рачун Бугарске(Црној Гори, додуше, није нудила ништа, али њена независност није довођена у питање), под једним јединим условом: да прождере Србију. Све је Беч нудио свима, само да себи припоји омрзнуту државу православних „шизматика“, са Новопазарским санџаком као додатком. Оправдање: Србија је неспособна за самосталан опстанак. Суштина: пробој германства ка Солуну као компензација за, Русима понуђени, Цариград. Наравно, Руси нису пристајали на такве срамне погодбе.    

Једна од форми притиска на Београд био је непрестано ноћно осветљавање српске престонице моћним аустријским рефлекторима с оне стране Дунава. Рефлектори су, вели Штрандман, почесто били усмерени на зграду руске мисије. На питање о томе зашто војска суседне државе ставља под такву снажну светлост зграду туђег дипломатског представништва, бечки изасланик је тврдио да је то само вежбање младих војника – ништа озбиљно. Зато Штрандман наводи речи владике Николаја Велимировића, које је 1913, приликом полагања камена-темељца за дом инвалида код Саборне цркве, рекао да српске победе јесу остварене, али да неће бити коначне док се не оконча борба против„северног суседа“, при чему је руком показао „према Сави и Дунаву и аустроугарским равницама“.Ове речи су, вели Штрандман, биле заиста пророчке.

Беч је, по Штрандману, само чекао повод за рат са Србијом. И тај рат је постао Први светски.

+++


          Однос Србије и Руске империје почетком 20. века открива смисао савремених, западних, напада на Србију.

Мемоари руског дипломате Василија Николајевича Штрандмана, који је службовао у Београду од 1911. до распада Руске империје, откривају пуну истину о карактеру српско-руских односа и показују да иза тврдњи да Русија не помаже Србима стоје интереси оних који би Русију видели најрадије иза Урала (ако и тамо). Текст у продужетку наставак је чланка “Руски дипломата у Београду, пре једног века”.

Русија као коначни циљ србофобије 

Штрандман јесте био одани пријатељ Срба, али је, у својим мемоарима, крајње објективан: Русија није била спремна за велике ратове, и њена влада је сматрала да се са коначним обрачуном православног Балкана са исламским Стамболом мора сачекати, бар до 1916. или 1917. године, када ће ова земља бити спремна да помогне, а и да оствари своје геополитичке приоритете. Њен главни циљ је био излазак на Босфор и заузимање стабилних позиција на Истоку Европе кад султан коначно падне. Зато су руски посланици молили своје балканске савезнице, а нарочито Бугарску и Србију, да се стрпе.

И зато су толико напора улагали да смире Бугарску и спрече је да вероломно не пређе на страну Тројног савеза, коме је цар Фердинанд, германски штићеник, усред Првог светског рата, и приступио. Русија је подсећала Софију на своје жртве у ратовима седамдесетих година 19. века, када је њена војска, надахнута словенофилством, ослобађала Бугарску од Турака.

Али, 1912. су све балканске државе решиле да стресу турски јарам, и молбе Петрограда нису помогле. Руски војни аташе у Београду, пуковник Артамонов, послао је 24. септембра 1912. својим претпостављенима извештај у коме, између осталог, пише да му је пуковник Живојин Мишић, начелник Генералштаба, казао: „Све је спремно за мобилизацију.

Тренутак је повољан и неће се поновити, одлагати се не сме. Становништво Старе Србије не може да подноси истребљење, ионако је изгубило веру у Бога, сада се наоружава и припрема, знак за одступање више није могуће дати. Одлагање је узалудно-дипломате се никад неће договорити-час је једном незгодно да се ратује, а час другом“. И рат је почео: Србија ће у њему несебично помоћи својим савезницима, што Штрандман признаје, наводећи да је Србија дала преко 17 000 људских живота помажући Бугарској у боју за Једрене, Грчкој у боју код Битоља(обезбеђујући својом победом лево крило и позадину главнине грчке војске), и Црној Гори у борбама за Скадар. Међутим, чим се рат повољно завршио, Бугари почињу да флертују с бечким двором, траже у Македонији оно што није њихово и прете да ће Србију „згњечити као стеницу“, због чега долази до братоубилачког Другог балканског рата, који Србију додатно исцрпљује.

Званичан став Руске империје тих дана Штрандман исказује овако: „Русија није могла да ризикује своје и општесловенске интересе, и због тога је била приморана да избегне све оштре конфликте изазване другостепеним факторима. Међутим, када је непријатељска политика према Русији угрожавала самосталност неког балканског народа, она се, колико се може судити по историјским чињеницама, одлучно прихватала оружја да их заштити“.

Овај одговор није задовољавао многе Србе, па чак ни најближе сараднике Николе Пашића, попут каснијег нашег посланика у Русији, Мирослава Спалајковића, тешког, „троћошкастог“ човека, који је тврдио да је довољно да Русија само удари шаком по столу и да сва Европа задрхти и био против сваког компромиса. Спалајковић је у разговору са Штрандманом, и са осталим руским представницима, умео да буде крајње непријатан; али, искрено је волео Русију, и на једном пријему је пљунуо у лице Лењину због издаје општесловенских интереса, цареубиства и склапања сепаратног мира с Немачком.       

Хартвиг: смрт дипломате који нас је волео     

Човек који се, у оно време, није сасвим држао званичне руске политике према Балкану и према Србији посебно, и који је понекад умео да опсује своје претпостављене, био је Штрандманов надређени, Николај Хенрикович Хартвиг, који је знао све и о Енглезима (претходно службовао у Персији), и о Аустро- Мађарима, и о Немцима, и о Бугарима, и који је, свим силама, подржавао Србију у њеним ослободилачким тежњама. Али, у то време међу Србима није било оних који су његову србофилију сматрали мешањем у наше „унутрашње послове“. Пашић је био стални гост Хартвигов, и Срби су често говорили: „Наша брада се саветује са вашом брадом“ (и легендарни Баја и Хартвиг имали су дуге, господствене браде). Хартвиг је волео Србе због њихове храбрости и поштења, и београдско русофилство сматрао искреним.

Сматрао је да се Беч неће усудити да изазове светски рат нападом на Србију, а кад је Петроград, руку под руку с Бечом, 1912. године покушао да спречи србијанску војску да крене у ослобођење Старе Србије, Хартвиг је, у писму претпостављенима, отворено изнео велико огорчење наше јавности, која је, по њему, говорила: „Може се разумети колективни притисак целе Европе у Цариграду; али зашто је Русија, наша исконска пријатељица, нашла за сходно да пружи руку заклетом непријатељу словенства - Аустрији, која и без тога не би смела да стане на страну Турске у борби коју смо започели?” За време Кумановске битке, Хартвиг је, док није добио извештај о победи, све време ходао по стану и молио Штрандмана да буде с њим, а онда се искрено радовао. Овај посланик је умро од срчаног удара приликом сусрета са Гизлом, бечким дипломатом, у згради аустроугарске мисије. Пошао је да се с њим објасни због клевета које је, после видовданског атентата 1914, ширила штампа у Аустрији, како тобож на руској мисији није била спуштена застава на пола копља у знак жалости због смрти Фердинанда и Софије и како је Хартвиг, наводно, тог дана у руској мисији организовао забаву. Спалајковић је касније тврдио да је искусни руски дипломата срчани удар доживео због Гизлове најаве рата против Србије, што искрени пријатељ Србства није могао да поднесе.

Сахрана руског посланика је била величанствена, а народ га је помињао са српским презименом, као „Хартвића“. Штрандман је веровао да ће се његово име заувек сачувати међу Београђанима и осталим Србима- он је, на крају крајева, на захтев својих овдашњих поштовалаца и сахрањен у Београду, што је породица покојника одобрила. Али, преводилац Штрандманових мемоара, истичући да му је споменик на Новом гробљу подигнут тек тридесетих година 20. века, додаје: „Нико се данас више не сећа Н. Х. Хартвига. Његов гроб на Новом гробљу је био деценијама запуштен. Истина, Општина града Београда преименовала је Београдску улицу у Хартвигову, што није одговарало немачким окупаторима за време Другог светског рата, па су јој вратили назив Београдска улица. После рата, комунисти су је даривали именом једног од својих главешина, Бориса Кидрича, а у пост-комунистичком периоду враћен јој је назив „Београдска“, чиме је успомена на Н. Х. Хартвига дефинитивно, свесно или несвесно, потиснута из народног сећања“.

По Штрандману, „Хартвиг је сматран непоколебљивим заштитником Србије у годинама балканских ратова не само против спољних, него и против унутрашњих непријатеља“. За време сахране, наравно, није било ниједног инцидента, поготову пред зградом бечког посланства (за то време, KundK полиција је била „немоћна“ да спречи погроме над многим Србима у Босни и Херцеговини, које је хрватско-муслиманска руља кренула да пљачка и линчује, наводно због жалости за Фердинандом и Софијом).       

Рат на који се дуго чекало                       

Први светски рат је, бајаги, избио због Срба и Србије. Ту бечку бајку слушаћемо, свакако, и о стогодишњици тог рата, јер је постала део НАТО дискурса као дискурса моћи и мржње према свему што се не покорава. Штрандман, човек крајње објективности, који своје мемоаре није писао ни зарад Срба, ни зарад Руса, него зарад истине, указује на чињеницу да против тог рата није била само Русија, него и Србија. Регент Александар и Пашић говорили су Штрандману да је Србији потребан опоравак после тешких балканских сукоба, као и консолидација на новоослобођеним територијама. Није било ни довољно ни пушака, ни топова, јер је Русија, плашећи се да не изазива Беч и Берлин, одбила захтев за испоруку већих количина оружја и ратне опреме.

Срби су били спремни да Бечу дају широке концесије на новоослобођеном простору, пре свега кад је железнички саобраћај у питању. Још раније, повукли су се, на захтев великих сила, из Албаније, иако су одатле на територију Краљевине стално упадале банде које је углавном плаћао Беч. Мада је атентат у Сарајеву би онепосредни исход Фердинандове провокације (правио је маневре на свети дан Видовдан, очито са намером да покаже шта чека Србе), бечки ултиматум после атентата Србија је дочекала са крајњом попустљивошћу, коју су похвалиле све велике силе, не само Русија.    

Штрандман је први од дипломата био упознат са текстом ултиматума, јер му га је показао министар Лаза Пачу, који је замењивао одсутног Пашића. Штрандман овај документ назива „одвратним“, писаним са само једним циљем – да се отвори пут „за обрачун са Србијом која је била препрека германству на његовом путу према југу“.У разговору са краљевићем Александром, који је похитао да се саветује с њим, Штрандман је, још пре но што је добио званични став Петрограда, рекао: „Када самосталност балканских држава није била угрожена, Русија је ишла на уступке и повлачила се.

Тако је било током анексионе кризе, као и прошле, 1913. године, по питању српског изласка на јадранско море. Међутим, када је претила опасност губитка самосталности балканских држава, Русија то није дозвољавала и ишла је до крајњих граница супротстављања, као што је било у случају Грчке 1821. године и Србије после турске победе код Алексинца 1876. године, а неколико месеци касније, у априлу 1877. године, у случају заштите Бугара. Како ја просуђујем, овај ултиматум/.../ јесте претња суверенитету Србије, па због тога, узимајући у обзир преседане, може се рећи да ће Русија рећи своје у Вашу заштиту“.

Штрандман, који је, после Хартвигове смрти, постао отправник послова руске мисије, препоручио је регенту Александру да одмах пише цару Николају, јер га он одлично зна из доба његовог учења у Пажевском корпусу, док краља Петра руски цар слабије познаје. Регент је послушао, и у писму истакао да је „захтев који се налази у ноти аустроугарске владе неспојив са достојанством Србије као независне државе и претерано је понижавајући по њу. /.../ Ми смо спремни да прихватимо оне захтеве Аустро-Угарске који су у складу са државним суверенитетом, као и оне које би Ваше Величанство, кад се упозна с нотом, саветовало да прихватимо; строго ћемо казнити све оне чије учешће у злочину буде доказано“. (Где у нашем политичком речнику нестаде реч „достојанство“, осим кад траже да се Конузин протера из Србије, тобож бранећи достојанство нашег, од жутокраких уништеног, суверенитета?)               

Срби су одговорили Бечу помирљиво, али часно; није вредело – рат је објављен ...Па ипак, наде за нашу земљу је било: 28.јула касно увече, стигао је телеграм цара Николаја регенту Александру. Николај је обећео да ће његова влада учинити све да до ужасног крвопролића не дође, при чему ће водити рачуна о „достојанству Србије“ (опет та, у ЕУтопијској пропаганди жутокраких, забрањена реч). У случају да мир не буде могућ, „Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије“.

Када је Пашић, иначе човек крајње самоконтроле, прочитао телеграм, прво се, вели Штрандман, скаменио, а онда се прекрстио и узвикнуо: „Господе, Велики Милостиви Руски Цар“, и у сузама почео да се грли и љуби с дирнутим отправником послова. Када је, 30. јула, у Народној скупштини у Нишу регент објавио да Русија неће оставити Србију, узвици радости и наде све су преплавили. Био је то, по Штрандману, дан кад су „људи и партије пружали једни другима руке“, и кад је регент био не само наследник престола, него неко ко је изразио мисао целог народа, спремног да се, ако треба до последњег, бори за своју слободу и част. Штрандману, који се, са српском владом и дипломатским кором, преселио у Ниш, у конак краљице Наталије, Срби су свакодневно долазили да захвале, а он је своје драгоцено време издвајао да с њима поприча и охрабри их. 

  За то време, цар Николај је покушавао да умоли кајзера Вилхелма, свог личног пријатеља, да смири ратоборни Беч: „Како би се избегла катастрофа, молим Те у име нашег старог пријатељства да учиниш све што можеш да би задржао свог савезника од корака који би отишли предалеко/.../ Да би се спречило крвопролиће, било би исправније да се српско-аустријско питање преда Хашкој конференцији/.../Мишљење Русије је следеће: убиство Надвојводе Франца Фердинанда и његове Супруге јесте гнусан злочин – који су извршили појединци Срби. Али, где су докази да српска влада има удела у тим злочинима?/.../Уместо да Европу обавести и да јој омогући да се упозна, а другим странама пружи време да проуче све материјале истраге, Аустрија је Србији дала рок од 48 сати и онда јој објавила рат.

Читава Русија и многи ван њених граница сматрају да је српски одговор задовољавајући: немогуће је очекивати да независна држава може поћи још даље у удовољавању захтевима друге владе. Казнене експедиције се предузимају само у сопственој држави или колонијама./.../ Док трају преговори о српском питању, моја војска неће предузмати никаква изазивачка дејства, о томе ти дајем реч/.../“, писао је Николај немачком монарху. Ништа није вредело: Вилхелм је тобож био за мир, а у ствари је подстицао Фрању Јосифа да покрене трупе ка Београду. И рат је дошао. Цар Николај је у сукоб ушао, упркос недовољној спремности руске војске, да би заштитио своју браћу Србе. Због тога је изгубио и престо и главу, а жртвовао је и целу породицу. Његову жртву Владика Николај је упоредио са жртвом Светог цара Лазара, који се за бој није одлучио у складу са бројношћу војске која га је нападала, него у складу са величиноим светиње коју је бранио.

Улога цара Николаја у пребацивању српске војске из Сан Ђовани ди Медуа у Албанији на опоравак у Грчку и Северну Африку је, зна се, такође непроцењива: наши „савезници“ су толико оклевали да пошаљу бродове по Србе који су прешли албанску Голготу да је руски монарх запретио склапањем сепаратног мира са непријатељским државама ако се српској војсци хитно не помогне.               

Први део Штрандманових мемоара завшава се повешћу о бугарском вероломству, као и сведочењем о његовом одласку у српске добровољце, на Солунски фронт, где ће постати регентов ордонанс, и уочити, с горчином: „Упркос неуморним молбама краљевића Александра да привремено одмене његову исцрпљену војску, савезници – Французи и Енглези – су то упорно одбијали, уз разноразне изговоре“ (Русија се, 1917. и 1918, бавила о свом јаду).Српски војници су, вели Штрандман, ипак били непоколебиви хероји, спремни да се боре до победе. И победили су много надмоћнијег непријатеља. (А о „савезницима“, нарочито Енглезима, који су све време саботирали отварање Солунског фронта, вреди читати документовану студију професора др Драгољуба Живојиновића, „Невољни ратници“, која се 2008. појавила у Заводу за уџбенике.) 

Последње речи објављеног дела Штрандманових мемоара припадају краљу Александру, који је руске избеглице примио у Југославију свим срцем и који је свом руском ордонансу 19. новембра 1929. написао: „Уверавам Вас да се моја осећања према земљи, којој мој народ и ја дугујемо вечну захвалност, никада неће променити, и ништа их не може ослабити. Ви ћете за мене увек остати представник ТЕ РУСИЈЕ“.                      

        Наравоученије ове повести 

Док по Србији чангрљају празни чанчићи сепаратизма и завијају олињали курјаци глобализма, вреди се сетити да ТЕ РУСИЈЕ, макар не онако географски огромне каква је била кад је цар Николај седео на престолу, има и даље. И Конузин је, ма шта ко о томе мислио, њен представник. То је недавно доказао приликом освештања спомен – капеле на Мокрој Гори, посвећене руским и италијанским заробљеницима бечке солдатеске, који су изгинули док су копали тунел 1916. на Шаргану.

Капелу је, поред надлежног епископа, жичког Хризостома, освештао и викар руског патријарха Кирила, владика Сава. Говорећи о изградњи шарганске пруге, у којој су, после Првог светског рата, од 1921. до 1925, између осталог, учествовале и избеглице из Русије, господин Конузин је рекао: „Судбина је хтела да се они нађу у расејању, али управо ту, у Србији, они су доживели најтоплији пријем и њима је обезбеђено најбоље пребивалиште. И својим радом они су се одужили великом гостопримству српског народа. /.../ Управо те вредности, историјско заједништво словенског рода, језичке ћириличке сличности и особене појаве које нису у супротности са хришћанским моралом, стварају темељ наших односа. На њему смо се држали вековима, и одатле идемо у будућност“.

Упркос чињеници да у Србији нема ни краља Петра, ни Николе Пашића, него гледамо лица шибицара, маскираних у политичку елиту и спремних (част малобројним изузецима!)да продају рођену мајку за улазак у ЕУтопију на ивици слома, ове речи Његове Екселенције Конузина, новог, срботражитељског Диогена у Београду, потписали би, верујемо, и Хартвиг и Штрандман. Дакле, прича се наставља; идемо у будућност скупа.                     

Извор: „Двери српске“

Последњи пут ажурирано ( петак, 09 март 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.