header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Раде Јанковић: Секуларни оптимизам као утопија последњих времена
Раде Јанковић: Секуларни оптимизам као утопија последњих времена Штампај Е-пошта
понедељак, 12 март 2012

 „Ушима ћете чути, и нећете разумјети;

и очима ћете гледати, и нећете видјети.“

(Матеј: 13; 14)

1.

Једном давно Хераклит је загазио у реку и извео низ занимљивих закључака о пролазности и непостојаности целокупног тварног света. Али била је то, без сумње, нека мала речица - некакав поточић ваљда – кад је већ могао да загази а да се не утопи. Река оптимизма, међутим, данас је толико нарасла и набујала, да више није могуће поновити Хераклитов подвиг. Ко загази у ту реку ризикује да га повуче и прогута њена снажна матица. Зато дискурсу који следи недостаје аргумент „босих ногу“ – снага експеримента, тако драга модерном реализму.

О оптимизму, дакле, ми не говоримо „из проживљеног искуства“ већ са дистанце, са безбедне удаљености – из перспективе посматрача испуњеног стрепњом. Стојимо дакле на обали, на чврстом тлу, и гледамо како се ваља та голема река оптимизма. Није нужно да то буде она стена на којој је Исус изградио своју Цркву на земљи; овога пута то може да буде и онај камен на коме је стајао док му је Сатана говорио: „Скочи!“ Мора да је оклевао, макар мало, само трен – јер какво је то искушење ако изостаје дилема? Скочити или не? Заронити у ту голему реку оптимизма, нестати у њеним вировима и вртлозима – постати део тог општег тока? Допустити себи да нас стварност прогута и понесе – где? У правцу будућности која обећава – шта?...

Кад не успе да нас убеди, Сатана ће покушати да нас оптужи: „Оптужујем овог човека за злоупотребу јавне речи! Оно што он говори није у складу са оним што чини; мисли које излаже нису ни налик ономе што заиста мисли. И само Ђаво зна, шта тај уствари хоће. Тобоже, бори се за правоверије - док се заправо бави демонологијом, без икаквог теолошког предзнања; тобоже, испитује оптимизам са научном објективношћу - док заправо спроводи тиху субверзију против њега, и у вама убија тај последњи трачак наде који вас држи чврсто привезане за благодети овоземаљске реалности. Он је лицемер који се поиграва вашим стрпљењем! Ви сте с правом очекивали помак, некакво „позитивно решење“. Уместо тога, он вам нуди сумњу у ваша очекивања. То, што он не жели да буде оптимист – то је његов проблем, зар не? Али он нема право да осуђује вас који то желите! Одбојност којом га дочекујете, дакле, заслужена је награда за његов велики напор. У праву сте! Боље је бити „глупи оптимист“, па уживати у радостима овог света – него резигнацијом упропастити своје шансе, како на овом тако и на оном свету. Црква се труди да вам олакша свакодневне муке, да вам улепша живот радостима за душу – „да живот учинимо бољим и лепшим“. Он све то одбацује и стално вас подсећа: да Исус није умро у фотељи, са новинама на коленима - већ на крсту, са трновим венцем на глави. Ево у чему је јерес овог човека: он тврди да спасење мора да се заслужи - жртвовањем свега што живот чини лепим, удобним и узбудљивим. Као да Бог не жели да ми будемо срећни и задовољни!“

 2.

Недавно је немачки „Шпигл“ објавио подужи текст, приказ наступа Јиргена Хаберманса у Паризу – где је овај говорио о хаосу и перспективама за демократију у Европској унији. Новинар је његов наступ окарактерисао као став „прагматичног оптимизма“. То би требало да значи, да Хаберманс има решење које се заснива на чињеницама уоченим у овој стварности, а које ће времоном афирмисати позитиван исход. Међутим не значи! Новинар констатује: „Хаберманс не нуди конкретан одговор на питање који би пут демократија и капитализам требало да одаберу.“ И закључује, нама се чини са дозом прикривене ироније: „Садашњост је, бар за сада, недокучива.“ (1) Поставља се питање: није ли стварност недокучива управо зато што је разум, опијен оптимизмом, принуђен да се подчини вољи над којом господари једна ирационална Сила, која деспотски налаже разуму да одржи привид оптималних решења? У том привиду, где је још само насиље помало видљиво, стварност се губи и нестаје под наслагам одбачених илузија; постаје гробље на које се стално набaцују нове цркотине. Открити стварност, каква заиста јесте – то више није проблем гносеологије него археологије; засукати рукаве, узети ашов у руке, и стрпљиво уклањати слој по слој! Али данашњи човек више нема вољу за то – јер више није господар своје воље. Он више није у стању да докучи стварност јер нема вољу да се ослободи илузије оптимизма. Она је тако слатка и заводљива да више нико неће да доведе у питање ту највећу од свих химера модерног доба.

Оптимизам се, лишен свог филозофског, свог „прагаматичног“ аргумента – ма лишен било какавог аргумента! - оптимизам се срозао до нивоа пуке друштвене конвенције. Постало је просто непристојно не бити оптимисата. Није учтиво сумњати у тренутку кад се „померају границе снова“, у овом „узбудљивом времену“ несумњиве технолошке иновативности. Ко жели да нешто значи – у политици, у науци, у уметности – тај мора да допринесе том општем току; ко хоће да се његов глас чује, мора да подеси интонацију са лествицом оптимизма: „боље, стално све боље!“... Али боље је непријатељ доброг. Боље, то у времену о коме говоримо значи: више свега! Више  хлеба и пара, више јефтине забаве и игара, више спорта и разоноде, више „трица и кучина“ - више робе и услуга, више „људских права“, више демократије и слободе, више секса и порнографије... Читав животни простор савременог човека контаминиран је оптимизмом. Овај процес дисолуције, карактеристичан уосталом и за све друге области модерне цивилизације, уочљив је наравно и овде. Оптимизам је постао идеологија „Новог Доба“. Тиме је и наше време постало епоха својеврсног оптимистичког апсолутизма. Из тог деспотског карактера сасвим је прирородно проистекла и репресивна димензија оптимизма. Ако сте чиновник, ризикујете да изгубите посао - кад ваш осмех није довољно широк и ведар; ако сте менаџер, смениће вас кад својим подчињенима не уливате довољан елан – „не подижете адреналин“; ако сте политичар, изгубићете на изборима кад не лажете довољно – не обећавате „боље сутра“...  Оптимизам деспотски влада животом модерног човека. Он више неће смети ни да буде тужан! Најновије смернице америчког „Дијагностичког и статистичког приручника менталних болести“ (ДСМ5) тугу због губитка блиске особе сврставају у ментално обољење. (2) Сматраће се да је особа која упадљиво пати због смрти своје мајке, например, депресивна и биће подвргнута лечењу јаким антидепресивним лековима. А то је само корак до увођења радости као опште друштвене обавезе! Као да се жели да из савременог човека ишчезне свака аутентична мисао и свако осећање, који би били супротни општем току ка „безграничном напредку човечанства“. Самоцензура, која је врхунац сваког апсолутизма, треба и овде да отклони сваку сумњу у механизам тог напредка. Тако ће савремени човек функционисати само као део једног моћног механизма, и што мање иступа из тог механизма - то ће боље функционисати. Ми се међутим питамо: какав је положај православног хришћанина у том застрашујуће опресивном оптимизму „Новог светског поредка“? Као што вели псалмопојац: „Кад су раскопани темељи, шта ће чинити праведник?“ (Псалм: 11;3)...

Готфрид Филхелм Лајбниц

 3.

Пре но што ће постати прозелитизам секуларног типа, оптимизам је био само једна безазлена филозофска доктрина. Ово учење је обзнањено на почетку XVIII века, када је Лајбниц устврдио: овај свет је „најбољи од свих могућих светова“ (3); човеку је „дата највећа моћ, највеће знање, највећа срећа и највеће добро“ (4); Бог је све створио „за нас и нема ничега у васељени што не би било повезано са нама и што се у одређеном смислу не би, сходно напред установљеним начелима, прилагодило нама баш у погледу на нас.“ (5) Следствено томе, Бог брине највећу бригу о нама, и удељује нам „највеће могуће савршенство, не само уопштено, него и свакоме посебно – савршенство које је омогућено само општом хармонијом.“ (6) Свој кратки ораторијум Лајбниц је окончао  крешчендом, у коме су готово сви видели плитку сладуњавост кича.  Његов закључак гласи: „да ће се за добре све морати свршити најбоље“. (7) Не будимо ипак превише строги критичари – да не бисмо испали исувише глупи! – тог тихог, и може бити последњег европског филозофског езотеричара. Није Лајбниц родоначелник те доктрине - он је само успешан опортунист који се вешто послужио њоме. Свет већ одавно беше изабрао оптимизам: ренесанса и реформација већ беху свеле све на меру човека – науку, образовање, уметност, чак и Бога. Бог већ беше постао нека врста „Божић Бате“ који ће свим „добрим момцима“ и свим „добрим девојкама“ донети „обећани поклон“ - спасење - кад следећи пут буде поново дошао да нас обиђе. Лајбниц се уствари само добро забављао кад је тој већ сасвим хомогенизованој маси оптимиста понудио филозофски raison d`etre. Ви сте оптимист? Е па лепо! Ево филозофије која ће вас подржати у томе! Уосталом зашто би разочарао лубазног војводу од Брауншвајга, а себе лишио почасти да буде управник његове библиотеке у Хановеру?  

Франсоа Мари Аруе-Волтер

 Сам израз „оптимизам“ дугујемо међутим Волтеру. Он се нашао побуђеним да побије Лајбницове тврдње, те је године 1759. објавио памфлет – једну јетку и заједљиву сатиру под насловом: „Кандид или оптимизам“. (8) Волтер се обрушио на Лајбница са самоуверношћу човека који поседује извесно супериорно знање. Успео је међутим само да покаже: да бити „просвећени реционалист“ и није нешто много паметно. Варају се они који мисле да је Волтерова критика оптимизма била подстакнута жељом за његовим превладавањем. Волтер није имао јасан став по том питању, и једино је успео да један „верски оптимизам“ замени оптимизмом „здравог разума“. Кандид је „бриљантан“ кад излаже подсмеху доктора Пангалоса – „Јер, рече он, све је ово најбоље што може бити. Јер ако је један вулкан у Лисабону, он није могао бити на другом коме месту; јер је немогуће да нешто не буде тамо где је, јер је све добро“ (9) – али је смушен кад треба да понуди некакво решење, те тако и Волтер своје инетелектуално путешествије довршава закључком који није ништа мање плитак и баналан – „али треба да обрађујемо свој врт.“ (10) Тресла се гора родио се миш! Па ипак је његов памфлет постигао свој циљ: оптимизам је, из области религиозног, прешао и у област секуларног прозелитизма. Што је био услов да оптимизам из своје првобитне, дифузне фазе, пређе у фазу интегрисаног оптимизма.

4.

Одлучујући допринос том преокрету дали су амерички протестанти када су схватили, да Лајбницов религиозни оптимизам и Волтеров оптимизам секуларног типа нису неспојиви; када је, како примећује Макс Вебер, завладало начело: „to make the best of both worlds“ – направити најбољим оба света. (11) „Зато је прећутно одлучено да људи треба да буду истовремено и секуларни и религиозни. Американци се веома труде да у себи имају осећања „добрих и богобојажљивих људи“, чак и док чине рђаве ствари. Американци су, пре свега, научени да се „осећају добро“ у вези са самим собом... Стварности није допуштено да квари време у коме се добро осећамо! Дизниленд може да постоји заједно са обновом нацистичке еугенетике, абортус са материнством, породице са разводом. Реч „избор“ као таква постаје мантра. Шта је то што изабирете, уопште није важно... Глад и жеђ за „самопоштовањем“, „снажењем“, „продуктивношћу“ и „срећом“ заменили су жељу за светотајинском вером... Америка је данас земља у којој се Хришћанство схвата тек као још један артикал на потрошачком менију нарочитих понуда...“ (12)

Макс Вебер

 Ово су речи једног Американца коме свакако треба веровати. Али проблем није Америка, већ то што је и остатак света американизован. Оптимизам више није само један став – став појединца према Богу и стварности која га окружује; није више распршен, он је сада сконцентрисан у организованим и међусобно повезаним друштвеним групама. Побожном делу човечанства тек предстоји мукотрпан подземни рад да би се открило, до које мере је духовна и социјална структура традиционалних друштава разорена субверзивним деловањем једне псеудокултуре. Ако је Макс Вебер у праву - а нема разлога да сумњамо! - као народ, ми смо већ одавно, модернизујући се, прихватили протестанску етику и дух капитализма – елементе стране православном предању – и тиме трајно разорили друштвену структуру и етос на коме је изграђена наша православна традиција. Ко се једном ухвати у то коло, ко начини макар тај први корак, кад-тад ће бити стављен пред свршен чин – да прихвати и све остало! Отуда се чини, да је све оно што се данас назире као „криза Православља“, заправо наставак битке – можда узалудне? - да се избегну крајње консеквенце – „чаша жучи“ - једног погрешног избора. Илузија је да се може бити и модеран и православан истовремено – „онај ко неће да се врати Истини, мора следити заблуду до њеног краја“. (13)

5.           

Други један правац, пре но што ће се улити у главни ток, настао је из чувене Паскалове  опкладе. (14) То је оно што амерички историчар, Хауард Зин, назива „оптимизам неизвесности“. „Реч „оптимизам“ – каже – која је овде употребљена, чини да се осећам мало нелагодно јер уноси један весео, готово пријатан тон у сивило нашег времена. Али, ипак је користим, и то не зато што сам сасвим уверен да ће свет постати бољи, већ зато што сам сигуран да само таква врста уверења може спречити људе да предају партију пре него што одиграју све могуће комбинације. Ова метафора је намерна; то јесте  коцка. /.../ Играти, деловати, значи, ако ништа друго, стварање могућности за мењањем света.“ (15) Ту историја започиње са сваком новом опкладом; будућност је неизвесна – мноштво отворених перспектива усмерених ка хоризонту нејасних обриса. Ту је тежиште историјске збиље смештено у човеку - он је тај који покреће, мења и подешава историјски ток према себи и својим потребама. То је оптимизам прометејског типа. Њиме су се надахњивале све револуције – од Лутера до Лењина. Срећа је човекова највећа потреба - зато је све усмерено на њено задовољење. Зато „Прометеј“ и силази са „Олимпа“, и доноси - „Дизниленд“. Православни хришћанин, међутим, зна да будућност није неизвесна. Не постоји мноштво тачака у перспективи већ само једна – други Христов долазак. Читава историја је усмерена ка тој једној тачки. Зато православни хришћанин све – човека, стварност, историју – посматра из те перспективе, из перспективе последњег времена. То је преспектива иконе! Обрнута у односу на перспективу профане историје. Јасан је само онај поглед који је упућен са „врха времена“. Као онај који „ак` и мало на брду стоји“, те отуда „више види но онај под брдом“ – тако и православни хришћанин који све посматра из перспективе последњег времена, боље и више види него онај који се удобно сместио у пролазности актуелног тренутка. Православни хришћанин посматра свет очима човека који сваког тренутка може све да изгуби – али не очајава због тога! Оптимист посматра свет очима зеленаша који сабира и штеди, и још се нада да ће сво то земно богатство увећати и за проценат камате. Али шта кад камата изостане? Омча је тада природна последица изгубљене опкладе: свеједно да ли је навлачи џелат или очајни коцкар који је све изгубио!   

По свом пореклу секуларни оптимизам је еминентно протестантски производ. Отуда би морао да буде стран православној духовној традицији. Бити оптимист, а бити православан – то је нонсенс, то је „немогућа мисија“. Живот је место где је губитак једино известан исход. Православље је, међутим, вера која губитак на овом свету претвара у добитак на оном свету. Православни хришћанин не ишчекује срећан крај на овом свету, него спокојно чека крај овог света у нади да то није крај свега, већ почетак новог, другачијег - вечног живота. Оптимист је међутим човек хронично надражен ишчекивањем хепиенда у овом свету. Који се међутим перманентно одлаже! При чему се то одлагање стално супституише новом, и још јачом дозом оптимизма. Тако оптимизам постаје својеврсни погонитељ - и агенс и реагенс истовремено – стимулативно средство које истовремено и покреће и смирује модерног човека. Оптимизм је савршена и најраспрострањенија дрога „Новог Доба“. Он вас чини зависним од оних који га шире. Оптимизам вас заводи – они вас воде. Зато је и могуће програмирамирање модерног човека. Он ће летети са једног на други крај света, дизаће буне и револуције, рушити „деспотске режиме“ - у убеђењу да чини добра дела која ће уродити најбољим могућим резултатом. Тренутак је кад треба уочити: оптимизам је тај који глобализује свет – тихо, нечујно, невидљиво. Он је постао средство масовне контроле читавих друштвених заједница. Универзално средство којим се уједначава понашање различитих скупина на глобалном нивоу. Читав историјски ток, међутим, противречи оптимизму. Али упркос томе дивулгатори оптимизма присиљавају читав свет да одржава ту илузију. Чак и под предпоставком да постоје, отворене могућности не дају право на неспутану слободу. Ако су све могућности отворене, то још увек не значи да је свака реализација допуштена. „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно али све не иде на добро.“ (16) Али кад човек изгуби веру у Бога илузија остаје једина утеха за рањену душу; кад пресахне нада у „живот будућег века“ остаје само „вера“ у „боље сутра“. Коцка је бачена – човек је добио све! Али онај који добије све – изгубио је све остало!

6.

Судбина је секуларног оптимизма да се оконча као утопија. Ретко се међутим уочава да је утопија једна противречност, пре свега; чак и етимолошки, ако хоћете – „непостојеће место“ није никакво место! Тешко је, међутим, одолети тој противречности, кад дух изгуби веру у „Радосну вест“; кад Рај постане само виртуелна могућност, а не предодређена будућа стварност. Тада утопија преузима функцију сурогата за предсказање „царства небеског на земљи“. Али та замена не уклања противречност већ је само заоштрава. Ту више не помаже ни знање, ни искуство, ни образовање – и блистави умови, попут Умберта Ека, подложни суд паду. Он за себе твдри да је бивши католик, дакле верник, а свој садашњи став дефинише као „трагични оптимизам“. (17) Трагични оптимизам!? То је противречност доведена до пароксизма: оптимизам искључује трагизам; трагизам поништава оптимизам! Савремени човек је слуђен оптимизмом а да тога није ни свестан. Парадокс нашег доба је да упркос томе човек и даље функционише, чак изузетно добро функционише, у том поретку организованог хаоса – само зато што је искварен у основи, у својој есенцији, док су све његове механичке сопособности, па и способност прорачунавања будућности, изоштрене до перфекције џепног калкулатора. Зато савремена друштва све више личе на планетарни пчелињак у коме свака јединка савршено обавља своју функцију – без емоција, без свесне воље, без трунке памети. Зато и једана крајње упрошћена псеудорелигија, фетишизирана успехом и платном картицом; преобликован хтонски култ плодности посвећен земаљским циљевима и удобностима – оптимизам као празноверије хепиенда.   

О. Серафим Роуз

 Ко су данас дивулгатори оптимизма? Осамдесетих година прошлог века отац Серафим Роуз је писао: „То су млади људи, и идеалисти и практични, спремни и орни да се ухвате у коштац са тешким проблемима данашњице /.../; одушевљени научници, који свуда померају „границе“ у неоспорно „узбудљивим“ истраживањима и експериментима који се данас спроводе; пацифисти и идеалсти ненасиља, на крсташком походу у име мира, братства, светског јединства и превазилажења вековних мржњи; млади писци, чији се „гнев“ рађа у име правде и једнакости, објављујући /.../ нову поруку радости и креативности /.../; па и велики део обичног младог света који је одушевљен животом у ово „узбудљиво“ време, они искрени, добронамерни, што с поверњем и оптимизмом гледају у будућност, у свет који ће знати за срећу уместо беде.“ (18) Ти „одушевљени идеалисти“, то више нису „млади људи“ – то су данас средовечни мушкарци и жене, управљачи и креатори „Новог светског поредка“. То су политичари, бизнисмени, извршни директори, менаџери, поп певачи, режисери, глумци, сценаристи, сликари – то су промотери и колпортери оптимизма данас. Модерни теозофи попут извесног Бенџамина Крема који који поручује: „Човечанство стоји на прегачама еволуционих мердевина; након одређеног нивоа све слути добро за људе.“ (19); или бивши председник Норвешке владе, Јан Столтемберг, који пише: „Задњих двадесет година су вероватно биле најуспешније у историји човечанства. Свет напредује, а песимисти су у криву.“ (20); или „паметне“ и „еманциповане“ жене попут Ненси Реган и Хилари Клинтон, које редовно „комуницирају“ са духом Хелене Рузвелт и од ње добијају запањујуће оптимистичка пророчанства. Коначно, то су и сви они који су ономад заиграли „моравац“ – срећни што су нас увели у предворије Европске душегупке. Грци се већ гуше у њој, а ми се радујемо што смо им се придружили! Имамо уши али не чујемо – вапаје са „Синтагме“; имамо очи али не видимо – то што ће ускоро бити и наша грозна стварност. На екрану све изгледа као филм. Слика пакла може да буде и забавна, кад је лишена непосредног доживљаја! И зато са још већим оптимизмом идемо даље... 

7.

Секуларни оптимизам је прозелитизам доведен до механичког сваршенства: сада, кад наступа „Доба Водолије“ - кад је констелација небеских тела тако повољна - не морате више да бринете! Све иде у добром правцу јер су се звезде тако сложиле – мир, срећа, благостање, љубав, братство и просветљење ума долазе вам са неминовношћу усуда; као дар неба, а не тамо некакве аскезе, некаквог индивидуалног боготражитељског подвига. Ништа дакле не може да вас скрене са тог пута у наредних 2150 година, колико би, по прорачуну халдејских и египатских астролога, требало да траје то „Ново Доба“ – „Доба Водолије“. Па ипак, ми видимо да живимо у тренутку изразито апокалиптичког наговештаја. Многи знаци говоре у прилог томе: магнетене олује, земљотреси, цунами, нуклеарде катастрофе, ратови, револуције... И не само знаци већ и кривотворине, попут такозваног „Мајанског пророчанства“, прилагођене једној новој космогонији; астролошке и нумеролошке подвале „Новог Доба“ – доба које се рађа у знаку младића који просипа воду из крчага („Водолија“). Из тог танког млаза који се стално обнавља настаје она голема река данашњег оптимизма. „Смак света“ заказан за 21.децембар 2012. само је привидно одступање од тог оштег тока. Јер је „Мајанско пророчанство“ у игру убацио онај исти „ум“ који је већ објавио почетак „Новог Доба“ – „Доба Водолије.“ И то само са једним циљем: да се свеопштем оптимизму да нови полет! Уосталом погледајте како дефилују сви ти „стручњаци“ и „научници“, и како вас само бодре: „Будите спокојни! Ништа се страшно неће десити тог 21.децембра 2012.!“ Нема ту дакле никаквог одступања од општег правца; само доказ више да савремени свет не почива на логици већ на конфузији. А та се конфузија жели и свесно се производи. Али управо то што је човек сведен на пуку, безвољну и безосећајну, механичку играчку која се повија као „трска на ветру“ између крајности које се искључују, и принуђен је да симулира закон кретања небеских тела уместо закона који су установљени предањем, чини да оптимизам, у тој завршној, фаталистичкој варијанти, препознајемо као знамење последњег времена – par excelence. (21)                   


За "Борбу за веру" Раде Јанковић

 Напомене:

(1)        Види: „Демонтажа демократије у ЕУ“ – http://www.nspm.rs

(2)        Види: „Американци планирају да стидљивост, тугу и усамљеност прогласе менталним болестима“ – http.//www.borbazaveru.info.

(3)        Г.В.Лајбниц: „Монадологија“ – Врњачка Бања, 1995., стр.69.

(4)        Исто, стр.69. 

(5)        Исто, стр.33.

(6)        Исто, стр.57.

(7)        Исто, стр.59.

(8)    Занимљиво је и индикативно за нашу причу то што је у потоњим издањима из наслова отпао овај додатак „...или оптимизам“, те корице ове књиге данас краси само окрњена верзија наслова: „Кандид“. Приређивачи и коментатори се углавном труде да нас увере како је Волтер својим критичким духом извргао руглу све предрасуде и светиње „старог режима“ - а само узгред, и помало невољно, помињу: „и наивни оптимизам“. О да! - оптимизам не воли кад се о њему лоше говори.

(9)   Волтер: „Кандид или оптимизам“ – Београд, 1976., стр.20.

(10) Исто, стр.118.              

 (11) Макс Вебер: „Протестанска етика и дух капитализма“ – Сарајево, 1968., стр.184.

 (12) Френк Шефер је писац и режисер, бивши протестант, син протестанског теолога и обраћеник у Православну Цркву. Овде цитирани навод је преузет из књиге Владимира Димитријевића: „Граматика екуменизма“ – Београд, 2011., стр.291.

(13) „Светлост са Запада-Живот и учење оца Серафима Роуза“ – Приређивач Владимир Димитријевић, Београд, 2004., стр.438.

(14) „Где год је бесконачно, и где нема бесконачних изгледа на губитак према изгледу на добитак, нема се шта двоумити, све треба уложити.“ (Блез Паскал: „Мисли“ – Београд, 1980., књ.1., стр.104.)

(15) Хауард Зин: „Историјски есеји о Америчкој демократији“ – Нови Сад, 2004., стр.16.

(16) Апостол Павле: Прва посланица Коринћанима: 10;23

(17) Види: разговор са Умбертом Еком – часопис „Градац“, бр.167-168, стр.133.

(18)  „Светлост са Запада-Живот и учење оца Серафима Роуза“ – Приређивач Владимир Димитријевић, Београд, 2004., стр.462.

(19) Објављено је у гласилу Лондонског теозофког друштва Share International, 8.септембра 2012. Види: http://share-international. net

(20) http://islamu.worldpress.com

(21) Са једног другачијег духовног хоризонта, то исто је уочио и проницљиви Драгош Калајић, када је својевремено написао: „Премда је „Доба Водолије“ изразито оптимистичко празноверије, оно ипак представља еминентно апокалиптички знак времена. Наиме, тај оптимизам почива на крајњем песимизму у погледу људских моћи. Човек Запада изгубио је веру у сопствене снаге. Изгубио је поуздање у сопствене моћи позитивног одређења своје судбине. Тај човек сад очекује сво добро и срећу из нељудских, астролошких сфера. Та наивна вера – да ће се стање променити простим преласком из једног у друго доба зодијачке еволуције – управо недвосмислено одаје дубину људског очајања које замрачује свет и разум.“ (Драгош Калајић: „Смак света“ – Загреб, 1979, стр.56.)

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 12 март 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 23 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.