header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О ношењу мантије Штампај Е-пошта
уторак, 18 новембар 2008

Свештеник Руске Заграничне Цркве:

О НОШЕЊУ МАНТИЈЕ*

У "Руском пастиру" број 6, објављен је чланак протојереја Бориса Кизењка ''Не идите за духом времена". Ту се он дотакао питања да ли свештеници треба или не треба да носе своје мантије или расе. Волио бих да изнесем нека размишљања о овом питању.

Веома често у сфери црквених канона и предања ми, због једног или другог разлога, дозвољавамо себи да мијењамо каноне због компромиса са духом времена. У нашем друштву данас разлози и околности; за такве компромисе могу изгледати лаки за оправдање. Било како било, опасност лежи у чињеници да било који компромис може прећи у навику, а да компромисно понашање може постати норма, потичући даљње компромисе и општу дефадацију стандарда. Протојереј Борис оштроумно описује ову појаву у свом чланку. У времену када, можда, ризикујемо комплетно губљење по питању ношења свештеничке одежде, подесно је да прегледамо црквена правила и каноне који се тичу свештеничке одежде, као и да погледамо неке примјере из савременог живота, који бацају свијетло на ово питање.

1.  У 27 Канону Шестог васељенског Сабора стоји: "Нико ко се броји у свештенство не треба да се облачи недолично, кад је у граду, или када путује. Свако треба да користи одежду која је одређена за свештенство. Ако неко прекрши ово правило, нека буде одлучен од служења једну недјељу.

Овдје је све јасно. Ако не желиш да носиш свештеничку одору, не усуђуј се да стојиш испред Божијег олтара.

2. Велики тумач црквених канона, Валсамон, у свом тумачењу четрнаестог канона Седмог Васељенског Сабора који говори о рукоположењу чтеца биљежи: "Онај који је обукао црну одежду са циљем да уђе у клир, не може је скинути, јер је он изрекао своју намјеру служења Богу и зато не може прекинути своје обећање Богу и исмијати ову свето дјело, као што остали неразумни раде."

Ако се очекује константно ношење "црне одежде" од најнижег свештеног ранга, чтеца, онда се то још више односи на оне који носе пуноћу свештеничког чина.

3. У периоду припремања прије рукоположења, кандидат за свештеника, у присуству свог духовног оца чини сљедеће обећање: "Обећавам да ћу носити одјећу која одговара мом свештеном чину, нећу сјећи косу нити браду... за такво непримјерно понашање ризикујем губљење мог чина и гријех саблажњавања вјерника". (Пето обећање)

Овдје је важно примијетити да, у потврди свога обећања кадидат цјелива Јеванђеље и Крст и уписује своје име на грамати о обављеној исповијести пред рукоположење.

4. Шеснаесто правило за свештенике Руске заграничне цркве каже: "Свештеник, кога пртпуно подржава паства, и коме је дата могућност да не ради секуларни посао, треба да и изгледа као православни свештеник, то јест, треба да има дугу косу, браду, расу, носи прописан крст, и да онима које напаса и вањштином, потпутно служи као примјер правог пастира.

Морам признати да сам млад свештеник, и повремено ми је веома тешко да пратим горе поменута правила. Постоји вријеме када су нерви напети и када желим да одем негдје са својом попадијом и дјецом, и да се не истичем, то јест, да будем "један у гомили". Ја сам пуначак и љети ми је тешко да подносим врућину под мантијом. А ово једва да испољава моју слабост, мој недостатак жеље да константно будем исповједник моје вјере; недостатак жеље да патим за Христа макар и на најмањем микроскопском нивоу. У мојој борби са овом слабошћу нашао сам инспирацију у неколико правих животних исповијести, које бих желио да подијелим.

Попадија једног свештеника, који служи у једном великом америчком граду, гдје су паганство и сатанистички култови у успону, рекла ми је за овај инцидент:   

Баћушка узијек носи или своју матију или расу са својим крстом. Послије његовог доласка у град, привикао се на чињеницу да, када хода улицом, или кад је у радњи, поједини људи исказују мржњу према њему. Неки чак отворено сикћу док пролазе поред, а други пљују на њега. Све ово баћушка је тумачио као нападе слуга Сатане на свештеника Христовог. Једном се десило да су он и попадија ходали тротоаром у главном пословном дијелу града. Изненада, жена која је изгледала као вјештица искочила је пред њега. Почела је да вришти на њега застрашујућим гласом бијесне мачке, гестикулирајући и пријетећи рукама, као да је хтјела да му изгребе очи. Затим је у моменту ишчезла у маси. Свештеник и његова жена су се прекрстили и наставили својим пугем, привикнути на овакве појаве. Али је онда попадија схватила сљедеће: Овог пута, из неког разлога, Баћушка је био у цивилној одјећи. Ништа на њему није показивало да је он православни свештеник. Чак ни његова дуга коса и брада нису били необични у датим околностима.

Јасно је да је свештеник на духовном плану увијек свештеник, чак и кад није обучен како треба. Силе зла осјећају ово и врло вјероватно су задовољне са нашим "компромисима".   

Један свештеник је одлучио да направи своју фотографију. Одјенуо је свој капуг и шешир. Изнеког разлога било га је срамота да се слика са крстом на себи. Скинуо је крст и ставио га у лијеви џеп капута. Фотографија је направљена, развијена и одштампана. На запрепашћење и свештеника и фотографа, на фотографији је била велика зрака (по сјенама дало се закључити да ова зрака није од сунца), која је показивала на џеп, у којем је био сакривени крст. Баћушка је замолио да се слика објави послије његове смрти.

Забринут питањем "да ли свештеник треба и може увијек да носи мантију?" почео сам питати одраслу дјецу старијих или пензионисаних свештеника да ли су њихови очеви стално носили мантију или не. Готово сви су одговорили потврдно, присјећајући се да су ријетко кад видјели своје очеве - свештенике без мантије. Постоје чак случајеви да су дјеца одговорило да никада нису видјела своје очеве без мантије. Ово значи да је захтјев Цркве могуће испунити уз Божију помоћ. Само се треба трудити.

"Православни живот", година 41, број 1 (јануар-фебруар 1991), страна 26-29. На енглески превела матушка Марија Науменко из Руског пастира број 7. Са енглеског Тибор Данелишен.

* ''Светигора'', бр. 129-130, Воздвижење-Покров 2002

Последњи пут ажурирано ( уторак, 18 новембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

СУНЦЕ ПРАВДЕ

Што год Христос као Сунце правде стоји више, то су наше људске сенке мање и краће; а што год је Христос ниже на видокругу нашем, то су сенке људске јаче и дуже. Када Христос потпуно ишчезне са нашег видокруга, онда се сенке људске издужују и међу собом преплићу и бију као авети. 

Такво аветињско време доживљавао је хришћански свет доста пута.

Доживели смо га и ми у наше доба, и не једном. Ми нисмо ценили светлост и светлост се удаљила од нас; волели смо своје густе и дугачке сенке, па својим сенкама прекрили сву земљу.. И Бог је ишчезао са хоризонта европског.

Јер, Бог се људима не намеће. Сваку твар у васиони Он држи чврсто под Својом влашћу, у својој крепкој руци; само се човеку не намеће, само је човеку оставио на вољу да бира: или са светлошћу или са тамом; или у рај са Анђелима, или у рит са жабама; или бити син Бога Свевишњега, или се признати за сина кала лончарскога и ћумура ковачкога.

 

 + + +

ТРИ ПРЕДМЕТА

О три предмета не жури да говориш:

О Богу - док не утврдиш веру у њега,

о туђем греху - док се не сетиш свога, и

о сутрашњем дану - док не сване.


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.