header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Митрополит Августинос Кандиотис: Порука пастиру Штампај Е-пошта
среда, 09 мај 2012

 СПРЕМИТЕ СЕ ЗА МУЧЕЊЕ

 Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштвo...

Чују се застрашујуће трубе Откровења. Спремићеш се не за уживања и провод, али за мучење. Бићеш срећан и блажен ако будеш мучен за Онога који је пролио своју крв за тебе. Са таквим светим осећањима те данас рукополажем у чин ђакона, и желим да верујем да нећеш изневерити наду коју је у тебе положио наш народ и  паства.

Никада немој заборавити да си рукоположен у ђакона на дан светог Козме Етолског, и да сам ти онда даровао једну књигу да би му наликовао.

Вежба спремности једног дечака „ (2)“ разреда основне школе.

Кажи ми малецки:  Ако те неко ухвати и каже ти :Дођи овамо да опсујеш Христа уколико желиш да живиш, а уколико ме не послушаш одсећи ћу ти главу, овако цап“. Има један нож да ти одсече главу, шта ћеш ти учинити? Псоваћеш Христа? Шта ћеш учинити? Не говориш? Ништа не кажеш? Држи у својој руци нож и говори ти: ако опсујеш Христа нећемо ти ништа али ако нас не послушаш отиће ти глава, цап. Шта ћеш ти учинити? Све то што си нам читао и појао све ово време, шта је то било? Парада? Шта ћеш учинити? Зашто тако стојиш? Волиш ли свој живот? Желиш ли да будеш старац од сто година? Кажи ми шта ћеш учинити? Бојиш ли се? (Одговор малишана) – То је ствар о којој треба размислити. –Ма шта нам кажеш, да треба размислити, овде је једино срце битно. Није ли тако? Кажи нам зашто треба размишљати? Одговорићеш са да или са не? (Дечаков одговор) – Не, нећу псовати! Да, али си ту реч „не“ изрекао са толико агоније, двоумљења и борбе. Бојиш ли се? Треба да кажеш „Ја ћу се помолити Богу да ми да снагу“. Ако ти Бог не да снагу, ништа нећеш учинити сам. Да ли деца твоје доби нису била мучена? Кажи нам.Које дете је било твојих година онда ? Гласно нам кажи. Тај дечак се звао Тарсизије. Свети Тарсизије. –Тарсизије и многа друга деца твоје доби су била мученици. Чуј „размислити“, то немој више рећи. Срце каже „не“ а ум каже „да“. Срце каже „не“ нећу похулити на Христа. Ум каже „да“ опсуј га. Разумеш ли то? Видећемо шта ћеш учинити када порастеш….

Да ли ћемо остати у вери?

Сада говоримо да верујемо, да смо хришћани али ако се појави прогон као што се појавио у време свете Филотеје и других мученика, шта ћемо учинити?

Сада имамо неку слободу, али ако се деси и код нас оно што се десило у Албанији, да се не смемо ни прекрстити, да ли ћемо се одржати чврсти и неклонули у нашој вери? То ћемо испитати и истражити.

Да испитамо себе, ако нас позову као што су позвали мученике, и затраже сведочење наше вере, да ли ћемо је посведочити или ћемо је порећи, и постати дезертери.

Историја наводи лица мученика, али не наводи лица дезертера, којих је много више. Као  у овој причи  једна жена је била мученица а остале жене су порекле Христа. Треба на то да се навикнемо. Треба да испитамо и истражимо себе, да ли ћемо издржати један прогон? Можемо ли ми поднети мучења која је поднела света Филотеја? Имамо ли вољу?

Треба да спремимо себе за мучење. Да смо приправни. Да спремимо себе за један тако тежак дан који долази. Ако дође таква непобожна власт, биће забрањено и овде да се сакупљамо. Доћи ће полицајац те непобожне власти, да нас забележи. Нећемо моћи да правимо скупове као сада, нећемо моћи правити хришћанска камповања, нећемо моћи живети у хришћанским домовима, нећемо моћи ићи у цркву на Божанствену литургију, ништа од тога нећемо моћи. Тада ћемо ићи у цркву катакомби, вратићемо се у време турске владавине, када су Свете тајне морале тајно да се врше. У такво време долазимо. Бог да стави десницу своју и да нам буде  „избављење посла  народу своме“ (Псал.  111,9).

Како да постанемо живи хришћани?

Треба да припремимо себе. Од Бога је одређено и записано да све то треба да се догоди јер смо сви запали у малодушје. Прешли смо у једно млако стање, ми смо млаки хришћани. Нисмо ватрени и живи хришћани. Говоримо,говоримо и говоримо али немамо дела, немамо врлине које су имали светитељи. Право је речено да је хришћанизам дрво које је посадио Бог, које је посадила Пресвета Тројица, а свако дрво које Бог засади не искорењује се. Наравно, настојаће то дрво да искорени безбожност (атеизам), уложиће велике напоре, али узалуд, јер то дрво неће успети да искорени. Ми, хришћани који припадамо том дрву, пројављујемо једну сушност, велику сушу, имамо много сувих грана, треба нам орезивање свакако, и поднећемо га. Као што сам и пре наводио данас дрво хришћанизма се појављује као увело, и потребно му је оживљавање.  Природно дрво да би се оживело, има потребу од воде и орезивања.  Дрву хришћанизма да се оживи, да му крену пупољци, листови и плодови потребне су му две ствари, сузе покајника, свих покајника и крв мученика.

Сузе покајника и крв мученика

Ако није воља Божија да нам тражи крв мученика, и суза је уосталом крв. Уколико смо на том дрвету, бар да будемо у могућности да имамо сузе покајне. Тада ће то дрво оживети, тада ће то братство оживети.

Тако проводимо наш живот,  „ у узалудности“, као што каже молитва. Није довољно да се овде скупљамо, да овде појемо. Нећемо тако проћи са тралала, тралала, потребно је да створимо једно ново стање, један нови хришћанизам, а то ћемо успети кроз сузе покајне и кроз крв мученичку. Треба да обратимо пажњу на те две ствари да бисмо стигли до Господа.

Ви жене

Да живите и ви као света Филотеја.  Нека дође тај светли дан. Зато што у нашем народу има пуно девојака које воле Господа.

Ви жене ако пратите унутрашњи живот, у неком манастиру или сте мисионарска лица, као учитељице, наставнице, вероучитељице, као болничарке, много вас је више неко мушких представника. Примећујем, овде под јарболом овог братства, негде вас је око стотињак женских лица, а мушких лица нема ни двадесетак , и непрестално се умањују бројчано. Док се ви бројчано увећавате, мушкарци се умањују, и долази до кризе у Грчком мисионарству и постоји опасност да се мисионарске куће затворе. Док се ви умножавате, растете, мушки мисионари су у  великом опадању.

Проћи ћемо кроз велику олују

Ово мало речи сам вам рекао, и молим Бога  да ојачате. Зато што ћемо проћи кроз велику олују. Проћи ће кроз велику олују наша домовина. Ово говоримо и не осећамо, не сећамо се мученика у Албанији и у другим непобожним местима, шта све трпе. Ми овде у Грчкој смо сретни,ми смо једина земља на Балкану која ужива у слободи. Ми немамо тај притисак који други осећају, уживамо у добрима једног демократског живота.  Да ли ћемо увек све то имати?…

Нек нас Бог удостоји и мучеништва. Да ли сте чули шта је рекао свети Козма Етолски: „Христе мој“ говорио је „као што си ти пролио своју крв за мене, удостој и мене да пролијем своју крв за тебе“. Тај дух нек имамо.

Одсецање своје воље

Није само то мучење. Када кажемо мучење наш ум одмах помисли на мучење крвљу. Постоје и друга мучења која се не виде, која немају славу коју има мучење крвљу али и она имају своју вредност, и то су мучења. Ако га спроведемо овде већина од вас ће отићи. Може неко бити спреман за мучење…. а да није спреман за мучење.  Није ли  чудан овај израз? Шта нам говоре оци? Где је то мучење о којем су говорили старијим мисионарским покретима а вреди више?

Одсецање своје воље! Одсецање своје воље се сматра мучењем? Сада када бих све вас ухватили овде, иако сте одлучиле да се посветите мисионарском животу, свака од вас има нешто лоше у себи, неки порив грешан, неки порок, неку слабост, која је за њу њен вољени „Исак“. Претпоставимо да долази један строг духовни отац,  који вас добро познаје и каже вам:“пресеците а или б порив… итд., тада од 80-100, колико вас је овде, не би вас остало ни десет. Одсецање своје воље тражи труд и бол. То је тешка ствар коју треба да имамо  а веома је ретка.

Мучи се неко распиње и трпи, када? Када одсеца своју властиту вољу. То је она воља на коју требамо пазити, да бисмо постигли такво владање. Дај Боже да се у нашем народу, појаве нове Филотеје…. Дај Боже, дај Боже…

Тренутачно мучење

Мучење крвљу је тренутачно. У онај час даје Бог своју благодат, и мученик добија снагу. Зато што се не објашњава другачије радост, храброст и издржљивост мученика у мукама.Чује неко од вас за мучење и јежи се. Данас зуб треба да вадиш- иако је сада са ињекцијама безболно-  мислиш на то данима, осећаш некакав страх. Овде у мучењима, су зубе вадили, носеве и зубе су секли,одсецали су људске удове, палили, мазали сољу или са запаљивим материјама. Ово није фантастика већ се десило у стварности. Благодат Божија им је давала огромну снагу. То мучење је кратко и тренутачно.

Мучење Јовово

Живот једног православног хришћанина је једно непрестално мучење. Осим тренутачног мучења постоји и једно друго. Свети Хрисостом говори: „хришћани се стално прогоне“. Прогоне се непрестално, још и у време мира и благостања. Шта он мисли? Боље је да неко буде прогоњен од једног спољњег тиранина, него од унутрашњих прогонитеља, који ти не дају мира ни дању ни ноћу. А унутрашњи прогонитељи су наше страсти.  Рат тела  је једно мучење дугогодишње.

И ми се боримо против  невидљивих непријатеља. Истрпимо то мучење. Мучење има степене. Крећемо од првог степена а завршавамо са хиљадитим степеном. Припазимо да се одржи расположење за мучење, да оживи дрво Цркве, које у наше дане се суши. То дрво се чини осушеним, али  његов корен се одржава  живим,  крвљу мученика и сузама покајника.

Замолимо Бога да нам да сузу да оплакујемо своје грехове, и вољу за мучењем , а уколико се укаже прилика унутрашњег мучења, будимо спремни, пошто  смо се  претходно, припремили изнутра, да живимо и тренутачно мучење и мучење крвљу које је крајње(најузвишеније.

Понашање официра у битци

Једном приликом ми је причао о психологији војника у битци један војник који је учествовао у многим биткама, одликован је са више ордена. – Чудна ствар, каже када смо тамо у битци и боримо се, у тим кризним часовима, иако се сви ми људи на неки начин бојимо смрти – а ко је се не боји? Даје нам Бог, нешто, неки ентузијазам и полет да заборављамо живот. У тај час заборављамо своје супруге, заборављамо своју децу, све заборављамо и све жртвујемо. Док у биткама постајемо хероји али чим се вратимо из борбе у долину , опет постајемо плашљивци и највеће кукавице. Тамо смо хероји  а овде смо највеће кукавице…

Тамо је оно тренутачно. Има велику вредност тренутачно. Треба да будемо доживотни мученици, борећи се непрестално са унутрашњим страстима, и да смо спремни да поднесемо мучење за Господа нашег Исуса Христа.

Жеља за мучеништвом

Ми који волимо Христа и који му појемо разне тропаре треба да имамо жељу за мучењем, као што је имао св. Козма Етолски. Да и ми желимо да пролијемо своју крв за Христа као што је и он своју пролио за нас, да поднесемо сваку невољу.

Бар ових дана ја се радујем. Многи ми пишу и издражавају своје жаљење зато што ће ми судити јер  ја не желим да потпишем аутоматски развод верницима. Ја се ипак радујем. Не знам како размишљају ти велики, зашто имају велику манију гоњења против мене, и желе на сваки начин да ми суде и да ме осуде. Не знам шта ће учинити. Драго ће ми бити да идем на суђење и да ме не осуде за блуд, прељубу, крађу, грабљивост и лакомост већ да ми суде и да ме осуде јер подржавам хришћанску породицу, која је темељ домовине , јер подржавам праве вредности, свете каноне и веру наших отаца. Осећаћу велику радост ако ме за то осуде. Али ја сам грешан и нисам достојан једне такве привилегије. Да мој крај буде у затвору, као крај св. Хрисостома и других великих очева Цркве, не постоји узвишенија ствар. Такву вољу за мучењем  да имамо и да је одржавамо.

Сећам се времена када сам био свештенопроповедник, и када сам имао  поред себе помоћника. Помоћника који је у младој доби постао епископ- не наводим његово име . Поклонио сам му једну моју књигу која је тек изашла и замолио ме да му напишем неку  посвету , написао сам му следеће: „Драгом …….. да се  својом крвљу жртвује за веру и домовину“. Чим је угледао посвету, крап, одмах је бацио. – Вре, оче такву ми посвету дајеш? – Постоји ли – одговарам му- дете моје –  оче мој,  брате мој нека узвишенија посвета од те? Постоји ли нешто узвишеније него да неко пролије своју крв за Христа?

Видите ли сада како су се ствари промениле. Желимо све олако. Желимо да имамо свој положај, своју плаћу, своју пензију, своје дворове, своје митрополије, своје уживања и комфор, а када нам се догоде неке непријатне ствари узнемиравамо се. Ако упоредимо себе са очевима Цркве – ми смо једна нула.

Спремите се за мучење

Ово мало речи сам имао да вам кажем, добро пазите и спремите се за мучење. Свака од вас да је спремна да подигне крст мучеништва. Да не будемо плашљиви.

Помолите се и св. Филотеји. „много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16). Молите се и тражите помоћ светитеља. Постоје богољубиве душе које причају са светитељима. То није лаж. Разговарају и расправљају са њима.

Сећам се, када сам оних  светих година путовао као свештенопроповедник, оних незаборавних дана- а са собом нисам имао бриге, нисам имао братства, нисам имао ништа осим једног джака и униформе и  тако сам ишао из села у село, и нисам имао обавезе и бриге које данас имам, онда сам сусрео такве људе.

Спремите се за мучења, спремите се за цркву катакомби. Превише смо навикли на лепе столице и столове, на лепа јела и лепо друштво. Овде доле је Тавор. Отићи ћемо са Тавора. Једног обичног дана ће доћи овде и речи нам: – Да до сутра испразните ово место, треба нам. Рећи ћеш ….али. Остаћеш без стола, столица, кревета, без хране, без ичега. Шта ће онда бити? Све из почетка ћеш стварати.

Ми смо то проживели, нису то само речи. Проживели смо и били смо у таквим околностима, када нисмо имали у своме джепу ни новчића, ни драхме а ни хране нисмо имали. И шта се догодило: „као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6,10). Доказ је књига о Козанију. Данас то читају неке новије генерације које не знају шта значи Грчка, шта значи жртва, шта значи труд,  који сматрају да су то бајке. Једна мајка је ту књигу дала својој кћерки која је читала ту књигу целу ноћ и ујутру је упитала мајку: „Да ли су то бајке или се то стварно догодило? Делују као бајке“.

Даће Бог и нама снаге да се супротставимо. Ми нисмо достојни јер смо немоћни. Жеља за овдашњим животом је јака. „ И не уведи нас у искушење…“ (Мат. 6,13).

Да ли сам или са другима ћу заштитити свето и преподобно

Убедио сам себе или ћу сам или са другима заштитити свето и преподобно. Угодно је да се бориш са другима, добијаш радост и усхићење. „Павле је (од браће) добио храброст. (Дел. 28,15). Павле који је отишао у Рим, када је видео Хришћане охрабрио се. Један Павле се охрабрио, а колико нама треба? Да се бориш са другима је лепа ствар. Протестни скупови у Солуну, у Патри, у Атини….Иако сада опада и умањује се интересовање народа, због  подмуклости владара. Зато сам убедио себе да се борим или сам или са другима. И ви очекујте тај прогон, није тако далеко тај дан.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 02 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.