header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Владимир Димитријевић: Седам дана од упокојења оца Јована Хиландарца Штампај Е-пошта
субота, 04 август 2012

 УПОКОЈИО СЕ НАЈСТАРИЈИ СРБСКИ МОНАХ

У недељу, 29. јула по грађанском, а 16. по православном календару,године 2012. на метоху манастира Хиландара, Какову,окружен бригом и љубављу оних који су се о њему старали, упокојио се најстарији србски монах, отац Јован (Радојичић), пре монашења знан као чика Вита. Ушао је у 105. годину живота, и угасио се, као воштаница, онако како се и молио на свим Литургијама које је походио од детињства: “хришћански, без бола, непостидно, мирно“, чекајући да добар одговор да на Страшном суду Христовом.

Рођен је 1908. године, на Умчарима,у побожној и честитој породици, чија је душа била богомољна бака, која је малом Вити усадила оно благословено семе вере и наде, које је у њему читавог живота клијало и плодове доносило. О детињству и младости писао је монах Јован у првом делу своје мемоарске трилогије „Туђинче“, коју би сваки Србин требало да прочита, и да види да домаћинска Србија, она која је припадала побожним, радним и добрим људима, није измишљена, него да је заиста постојала и неговала своје синове, какав је и аутор књиге био. Живећи и радећи часно и честито, покојни чика Вита је срео једног побожног човека, кога је Владика Николај звао „политичар с крстом“ – био је то смедеревски адвокат Димитрије Љотић. Љотић је био човек искрен и поштен, и Вита му је поклонио своје поверење, никад се не покајавши због тога. Када је избио Други светски рат, и када се Србија нашла под окупацијом Немаца и њихових сателита, комунисти су, подстакнути од стране свог руководства у Москви и вођени од стране ликвидатора НКВДа из доба Шпанског грађанског рата, Хрвата Јосипа Броза, кренули да се, под изговором борбе против окупатора, боре за власт у Србији и убијају све који им стану на пут: домаћине, пре свега, јер су они били главна препрека њиховој пробисветској идеологији. Тада се Вита Радојичић одазвао позиву ђенерала Недића, који се прихватио власти по захтеву Немаца, да спасе што се спасити може (од избеглица из НДХа до србијанске омладине), и ушао у јединице добровољаца, који су углавном били Љотићеви ђаци. Док су Немци стрељали сто Срба за једног убијеног војника Вермахта и педесет за једног рањеног, Вита је био битку за протеривање комуниста из Србије, јер су он и његови другови знали шта је бољшевизам донео Русији, претварајући је из сјаја Трећег Рима у мрак треће Интернационале. На несрећу читавог србског народа, Рузвелт и Черчил су пристали да Србију поклоне Стаљину, који ју је, са своје стране, предао србоубици Брозу, и сви који су се борили против комунизма морали су да се повуку из земље. Многи Витини ратни другови стрељани су на Кочевском Рогу и другде у Словенији, јер су их Енглези на растрзање предали Титовим џелатима.

Чика Вита је, после потуцања по избегличким логорима, стигао у Енглеску где је поштено радио и зарадио пензију, а онда је, као мирјанин, после смрти своје жене (деце нису имали) стигао у србску лавру на Светој Гори, манастир Хиландар, у коме су већ били његови ратни другови, монаси Митрофан, Агатон, Јустин и Симеон. Ова четворица дошла су у Хиландар шездесетих година 20. века, да би помогли старцима на челу с проигуманом Никанором, јер је манастир већ био пред гашењем и преласком у грчке руке. Србија је била окована комунизмом, и млађег монаштва, у то време, у Хиландару није било.Љотићеви саборци,учени од свог учитеља вери и молитви, схватили су да им је задатак да Хиландар сачувају за Србство, и они су то урадили: монах Митрофан, митраљезац који је у рату остао без ока, старао се око спољњег и унутарњег живота у манастиру,обнављајући га и негујући као најлепшу ружу нашег рода; отац Јустин, на разним послушањима, проходио је свој монашки пут; отац Симеон,дивни старчић, коме су прсти на ногама пропали од рада и стајања у винском подруму, који је године провео као чувар испоснице Светог Саве у Кареји, пример детиње душе у телу одраслог човека; отац Агатон, усрдни и искрени молитвеник, који је у манастир дошао са благословом Светог Јована Шангајског, и који се подвизавао умно-срдачном молитвом и, на крају, чика Вита, који је десетлећима био манастирски баштован, човек златних руку и гвоздене воље, који је Хиландару служио како својим радом, тако и својом речју. Та реч је, каткад, умела да буде оштра, јер је потицала од старовремског човека, који је заиста био човек на месту и који није трпео било какву врсту распојасаности и ошљарења. Сматрао је себе недостојним монашког чина, али га је монах Митрофан убедио да треба да крене путем који су пропутили свети Симеон и Сава, и он је пристао, настављајући да ради и гради како је и колико могао. Сећам га се како хода, ходом ситног,али чврстог човека (често је био у папучама), и сећам га се садаљком у руци, како у башти, под прозорима манастирским, вредно ради, како је од детињства научио. Кад год сам био с њим, радо сам га слушао: био је то прави србски деда, човек саткан од мудрости и светлости, светлости која потиче са жуљевитих руку и од чиста образа. А радио је, што је просто невероватно, на две године пред смрт; и кад се једва мицао, радио је. Био је бистар и кадар да сјајно приповеда, што се види из књиге „Туђинче“, као и из сведочанства званог „Хиландар – мој дом“. Под старе-старцијате дане научио је да користи и лап-топ, и служио се њиме у раду. Читао је, писао и давао новац да се штампају разне мисионарске књиге и књижице. Било му је жао да гледа како му народ пропада јер га, по речи Владике Николаја, убија незнање.Био је здрав , осим што је оглувео. Носио је шећерну болест деценијама,али пошто је много радио и мало јео, и то је подносио без већих тешкоћа.

Одласком оца Јована у вечна насеља Хиландар и Србство сиромашнији су за још једног човека из доба за које је тешко веровати да је икад постојало, и које смо, свесно или несвесно, заборавили. А не смемо. „Рођени у доба најмртвије,/путеве своје не памте ништа,/ ми, деца страшних дана Русије,/зар заборавити можемо ишта?“ певао је,на почетку 20. века, руски песник Александар Блок. Док већина Срба тоне у програмирани мрак медија и дремеж сваког духовног чула, па нити су чули за монаха Јована, нити би их занимало да знају ко је био и шта је чинио, нама, убогим следбеницима Светог Саве и Владике Николаја, остаје да се сећамо људи који су, у најтежа времена, кад је, што каже народ,гуја гују за реп уједала, носили крст своје верности Крсту часном и Слободи златној, и да их молитвено помињемо, да би и нас, ако Бог да, неко од оних који после нас долазе, поменуо у молитви, кад се преселимо одавде.

Бог да прости душу монаха Јована, који је туђиновао у долини плача, и да га прими у Царство Своје,где нико ником није стран, него су сви укућани Христови, мили Оцу и Духу Светом! Лака му била свештена земља атонска, из које ће, о васкрсењу, многи-премноги класови пшенице бити пожњевени и унети у вечну житницу Божју! Амин, Боже дај!

Последњи пут ажурирано ( субота, 04 август 2012 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 10 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.