header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Непротивљење злу и долазећи Антихрист
Непротивљење злу и долазећи Антихрист Штампај Е-пошта
среда, 05 септембар 2012

 Блажени Аверкије Џорданвилски

О савременом свету

Живимо у чудно време, када сва истинска и здрава хришћанска начела бивају замењена лажним и обмањујућим начелима, често са злом намером без сумње, природно, од одвлачења људи од истинског пута истинског хришћанског живота.

 У свему овоме, може се приметити нека врста рационалистичке струје, која ради на томе да веже људе што је могуће тешње за овај привремени, земаљски живот, приморавајући их да забораве на будући, вечни живот који нас сигурно све чека.

Морамо бити потпуно свесни времена у коме живимо. Заиста, једино духовно слепи човек, или онај, који је већ продао душу непријатељима наше Свете Вере и Цркве, може да не осети дух прилазећег Антихриста у свакој ствари која се сада догађа у свету.

О каквој врсти правог јединства свих Хришћана у духу Хришћанске љубави, човек може говорити, када је Истина одбачена скоро од свакога, када је обмана на власти скоро свуда, када је истински духовни живот међу људима, који себе називају Хришћанима пресушио и замењен телесним, животињским животом, који је поред свега постављен на пиједестал и скривен идејом наводне чедности, која лицемерно оправдава сваку врсту духовних неумерености, сваке врсте моралне анархије.

Заиста, из свега овога потичу сви ти безбројни „плесови“, различите врсте „игара“, „плесова“ и забава, према којима, упркос њихове неморалне, антихришћанске природе, чак и савремени свештеници имају толерантан став, понекад их сами организујући и учествујући у њима. Ужасна, неоткривена, безнадежна безскрупулозност је захватила многе људе.

Истинско учење вере и Цркве, ради кога су први Хришћани умирали у таквим мучењима, постало је шупаљ звук за већину савремених „Хришћана“. Они нити знају ово учење, нити желе да га сазнају, јер су равнодушни према њему. Тупа, хладна равнодушност, према скоро свему што носи ознаку идеолошког садржаја и трагање у свакој ствари само сопствени лични напредак, јесте одлика нашег времена.

Овај мањак идеолошког садржаја, ова безскрупулозност, удружена са одвајањем од истинске Вере и Цркве и равнодушности према њима, јесте основни грех, који ми, Руски Православни Хришћани, морамо покајати.

Није за нас да уживамо у себи, да се забављамо, да играмо на гробу Русије, доведеној до самртничке постеље од нас, већ пре покајање у сузама, истинског покајања, као што нас учи Света Црква, са чврстом намером да променимо радикално наш живот, да обновимо наш дух.

Као што со чува храну од труљења и чини је здравом и укусном, тако и Истински Хришћани чувају свет од морално распадања и олакшавају повратак ка здрављу.

Али ако су „изгуби укус“, као што говори Јеванђеље, т.ј. „изгуби своју снагу“ (на Истоку, заиста постоји со која може изгубити свој укус), онда постаје добра само да се „проспе напоље и да је људи погазе“ (уп. Јеванђеље за трећи дан Педесетнице; Матеј 5:13).

Како је ово ужасно! А ми налазимо себе у таквим временима, где је тежња која влада светом усмерена да све Хришћане учини таквом „сољу која је изгубила укус“, када је једном поништила истинску Цркву Христову, која потиче од Светих Апостола и тако лишила Хришћане благодати Духа Светога.

То је тај, тако модеран, такозвани „екуменистички покрет“ који је заснован на позицији да наводно Истинска Црква Христова не постоји на земљи и да је неопходно створити је поново... кроз сједињење свих Хришћана, који припадају различитим „црквама“ и конфесионалним удружењима и организацијама; ово ће бити учињено различитим заједничким уступцима, у питањима учења и развоја новог, заједничког система учења, прихватљивог свима и уз то, наравно, и нови поглед на свет.

А мишљење, изузетно популарно у данашње време, да је „свеједно у коју цркву идеш; наон свега, Бог је један“ је у складу са овом тежњом.

Да! Бог је један, али знате, Он нам је дао једну веру; створио је Цркву за нас, а не много различитих вера и „цркава“. Ово је потврђено од стране Светог Апостола Павла, када говори: „Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију“ и да ми Хришћани треба да образујемо „једно тело и један дух“, као што смо позвани „у нади звања нашег“ (Еф. 4:4-6).

Ако постоји само једна Истинска Вера и само једна Истинска Црква, онда као последица, све остале вере и „цркве“ су лажне, нису истините.

Како онда неко може рећи да су све вере и „цркве“ исте вредности и да је „свеједно у коју ћеш цркву ићи“.

Према томе, човек може и мора говорити не о екуменистичком сједињењу свих ради старања нове Цркве, већ само о успостављању јединства између свих оних који су отпали и једине, Истинске Цркве Христове, којој је Сам Христос Спаситељ дао велико и сигурно обећање да је „врата пакла неће надвладати“ (Матеј 16:13)

О како је велика отупљеност савести чак и оних људи, који себе сматрају вернима, помраченост њихових умова и срца, јер гледајући, не виде и слушајући, не чују, нити разумеју срцем својим, како је рекао Свети Пророк (Исаија 9:10).

Ово је „отврднуће срца“ о којем је он говорио. Али постоји у нашим данима, чак још страшнија појава, која се сусреће све чешће и чешће: више или мање свесна одлука, ради земљских добара и предности, служења долазећем Антихристу. Ово је највећи степен отпадања, из кога је веома тешко устати.

Основни задатак свих слугу долазећег Антихриста јесте уништење старог света, свих његових начела и „предрасуда“ са циљем изградње уместо њега, новог света, погодног за примање његовог приближавајућег „новог власника“ који ће заузети Христово место за људе и дати им на земљи оно што им Христос није дао... Човек мора бити у потпуности слеп, потпуно туђ Хришћанству да не схвати све ово!

Ревност за Бога, ревност за Истину, није „фарисејство“, као што је „смиреност“ пред непријатељима Бога, непријатељима Цркве, пред ђавољим Злом, то није истинско и спасавајуће смирење Цариника, већ разорна само-обмана, која води у паклене дубине.

У наше време, када постоје тако јаке сумње уопште о постојању Истине, када се свака „истина“ сматра релативном и сматра се исправним да се сваки човек држи „сопствене истине“, борба за Истину захтева посебно важан смисао.

А особа која не саосећа са овом борбом, која у њој види само „фарисејство“ и предлаже „смиривање себе“ пред лажним учењем, отпадањем од Истине, треба природно да буде препознат као издајник Истине, ко год он могао бити, како год он себе могао звати или сматрати.

За нас, савремене Хришћане, вера је у највећем делу, одвојена од живота: ми не живимо у пуном складу са учењима и захтевима вере. Наша вера нас тако јасно и тако одређено учи да одбацимо све трулежно и земаљско и да се сконцентришемо свим умом и осећањима на нетрулежни, вечни живот који нас чека.

Теоретски, можда, ми ово прихватамо (иако се скоро појавила посебна врста „новог-Хришћанства“, које чак не жели да прихвати ово ни теоретски, већ је измислило потпуно нови, досада непознати, лажни „Хришћански“ поглед на свет, који је усмерен још чвршће ка земљи, која је наводно била преображена и освећена Христовим доласком у свет), прихватамо крај света, Други Долазак Христа, Страшни Суд, и будући живот, али у животу ми живимо и деламо, као да се ништа од овога не очекује и да само треба да се учинимо комотним овде на земљи, обезбеђивањем себи свакаквих врсти удобности и добрих ствари.

Ми стварно не желимо да мислимо о смрти, која неизбежно чека свакога од нас и не припремамо се као што треба за будући вечни живот пред нама.

„Мир!...мир!...мир!...“ чује се сада са сваке стране: „међусобно разоружање!“... мирољубиво сапостојање!... борићемо се за мир!... сви у одбрану мира!..."

Како би то биле предивно, каква би светла и радосна будућност била обећана људском роду, када би само овим молбама, имале на уму онај мир о коме су Анђели певали у ноћи Рођења Христовог:

Слава на висини Богу, и на земљи мир међу људим добра воља!“ (Лука 2:14); када би то био онај мир, који је Христос Спаситељ обећао Својим ученицима на Последњој Вечери, рекавши:

Мир вам остављам, мир Свој дајем вам“ (Јован 14:27); када би само то био тај „мир Божји који превазилази сваки разум“ (Фил. 4:7), који је на заповест Господа, Апостол предао првим Хришћанима, који су били научени да траже мир (1.Петр. 3:11) и који су били охрабрени да га имају са Богом и са свим људима (Рим. 5:1; 12:18). Како би лепо било да се чују, када би овакве молбе долазиле од људи, у чију искреност не би могли имати ни најмање сумње, чијим речима би могли веровати у потпуности, које би долазиле од људи који би заиста били убеђени да највише добро у животу јесте управо тај мир са Богом, мир са сопственом савешћу и мир са својим ближњим у Име Божије.

Али авај! Није реч о таквом миру, о коме људи говоре сада!

Сви ови чести неприродни и помпезни говори, а понекад и хистерични вапаји за мир целог света долазе у садашње време од највећег дела људи, који или су далеко од Истинског Хришћанства или су у директној супротстављености Цркви, од људи који немају мир са Богом и са својом савешћу, већ су испуњени презиром у односима са својим ближњима.

Да ли заиста можемо веровати да људи заиста раде према успостављању мира, када су са отвореним и снажним богохуљењем објавили рат Самом Богу и Његовој Светој Цркви?

До скора нису крили чињеницу да је њихов циљ био „подстакну светски пожар?“. Када су отворено проповедали „рат класа“ као основу њухове идеологије и који у најмању руку, нису постиђени због прливања океана крви и уништења милиона људи, само због сумње да се они не слажу са њиховом идеологијом?

Да ли можемо веровати у искрену љубав према миру, оних људи, који на речима пресићено проповедају „Хришћанску љубав“ и „потпуно праштање“, док својим делима сеју немир и неслогу и ширењем лажи и клевета, стварају непријатељство и поделе, подстичући људе против својих ближњих?

Да ли неко уопште може веровати да било каква врста сигурног и поузданог мира, може бити успостављена на земљи уз грубо презирање Истине Божије, уз лажи и лицемерје који су тако јасне одлике живота савременог човечанства?

Где мањка Истине Божије, не може бити правог мира.

Док се одлучно боримо против и најситнијег пројављивања зла и греха у нашим сопственим душама, не бојмо се да откривамо и указујемо на зло свуда где се оно може наћи у савременом животу, не из гордости и самољубља, већ само из љубави према Истини.

Наш главни задатак у овом злом времену лажљиве бестидности је да останемо потпуно верни и одани правој истини Јеванђеља и према Творцу нашег спасења, Христу, Животодавцу, Који је устао трећи дан из гроба, Победника смрти и пакла.

Човек мора добро знати и сећати се да је Толстојево погубно учење о „неопирању злу“ у потпуности страно Истинском Хришћанству (узгред, ово учење је уништило нашу несрећну отаџбину, Русију, гурнувши је у ужасне, крваве страхоте Бољшевизма); ни један истински Хришћанин не може се помирити са злом, где год и у коме год би га могао сусрести.

Сви Истински хришћани кроз целу историју Цркве, следили су пример Самога Господа Исуса Христа и Његових Светих Апостола и увек осуђивали зло и борили се против њега, чак и ако би ово могло узроковати сваку врсту озбиљних лишавања, па их чак коштало и самог живота.

 http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/bez_straha.htm

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 10 март 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 26 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.