header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Грешни Милоје: Писмо јеромонаху Штампај Е-пошта
понедељак, 01 децембар 2008

ГРЕШНИ МИЛОЈЕ

ПИСМО ЈЕРОМОНAХУ

Часни оче!

           Јутрос сам, добро поранивши, са неколико својих познаника и пријатеља, стигао у наш и Твој манастир. На Свету Божанствену Литургију. Док сам путовао ка манастиру непрестано ми је пред очима била она дивна слика, од пре десетак година, када си Ти примио монашки постриг.    

Као да поново видим онај велики број озарених лица верника који са дивљењем гледаху тај свети чин. О, како је величанствен тај дивни мирис тамљана. Како је топла та предивна светлост свећа и кандила. О, како су узвишене сузе које се котрљаху низ лица верника који умилним гласовима, као неки свечани хор, певаху: Господи помилуј, Господи помилуј, Господи помилуј.

А у ушима ми још одзвањају речи које се зариваху дубоко у срца присутних:

Што си дош'о брате?...

     - Желим живот испоснички, прослови Ти.

Хоћеш ли до смрти остати у добровољном сиромаштву?

Да, с Божијом помоћи, свети Владико.

Примаш ли све прописе монашког живота и правила састављена од светих отаца?

Примам, свети Владико,

Како ти је име брате? - питасмо прилазећи Ти. А Ти достојанствено држећи свећу и крст, изговараше своје монашко име. А ми с љубављу и поштовањем целивасмо крст и Тебе новопостриженог.

Господе, толико радости. Толико среће. Толико узвишености осећах у срцу својему.

А онда, трпеза љубави. Кажу људи око мене:

-Види, какав је. К'о анђео.

Он ће, додаје други, бити велики подвижник.

Даће Бог, додаје трећи. Даривао му је Господ и стас и глас. Ја га знам од малих ногу. Побожан је истински.

Израшће тај у духовног горостаса, каже четврти.

Дај Боже, каже онај деда што у антерији беше. Само ако га ђаво не узме под сво'е. Никад се не каже 'оп док не прескочиш. Многи су се, каже, залећели и викнули 'оп па се смрсили и тропнули у бару. Јес он, вели, дошао у манастир и ту је заклоњен од овије' будалаштина многих. Белосветских. Али и ту, у манастиру, ђаво прежа из потаје. Да видиш како и њима ђаволчина може да потури сласти и части уместо подвижништва. Чинове уместо скромности. Прочеља уместо зачеља. Раскошне дворе уместо скромних монашких келија. Џипове уместо пешачења и промрзлих ногу. Презир према потребитима и према потчињенима уместо милости и човекољубља. Наговори и њих ђаволчина да, иако су турили руку на плуг, да се окрену назад . Да не претрпе искушења и да скрену са тесног пута који води у Царство небеско. Да им избрише сећање на смрт. И сећање на Страшни суд. Подвали и њима сотончина, преко рђавих људи или преко рђавих мисли, па превиде свудаприсутност Божију. И превиде да треба да следују своме старешини само кад овај живи свето. А кад старешина живи другачије, они се понесу за њиме, па забораве да не треба да чине оно што он чини. Превиде да је то Господ заповедио у Еванђељу. Утуве само онај део који их опомиње на послушање. А послушање не иде без расуђивања. Јер ако старешина падне у пијанство, у стомакоугађање, у гордост, у јерес... Па ниси, ваљда, шашав да га следујеш. Таман пос'о.

Ето, тако. К'о велим да се не изувамо пре брода. Ајде да чекнемо коју годиницу. Јел" знаш како 'е казано: Пред зору се мрзне.

Стигосмо пред манастир. Улазимо с љубављу. И страхом Божијим у срцима нашијем. Звоне звона. Почиње Литургија. Угледах Те. Јеромонах у свечаним одорама. Величанствено. Баш сам Те таквог замишљао, оне вечери, кад си примио постриг монашки. Од светог Јована Кронштанског сам научио у каквој је части свештеник кад служи Свету Литургију. Подилази ме нека узвишена језа. К'о да ми се коса на глави усправи.

Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.

Амин - загрмесмо из дна душе. Из дубине љубећих срца својих. Не затвори двери.

Господе Боже, да ли је могуће?

Не могу да верујем. Спекоше ми се уста. Осуши се грло. Занемех. Не могу да пратим Службу. Опрости ми Боже. Не знам шта чиним. Опрости и њему Господе. Можда ни он не зна шта ради...

Кад се заврши Служба, био сам скрхан. Нисам више осећао жељу ни потребу да Ти приђем за благослов. Нисам Ти целивао десницу. А колико сам то јутрос желео. Нисам имао снаге. Скршило ми се нешто у грудима. Кошмар ми се усковитла. Мантају ми се слике и гласови: „Распни га"! „Распни"!... „Зар и ти сине Бруте"?...

Сетих се и оног старца у антерији, који бејаше на Твом постригу, Бог да му душу прости. Боже, да ли је он видео Твој пад? И нашу заблуду?

А онда: Као да севну муња пред мојим очима. Као да се отвори Еванђеље и ја угледах како сјајним словима пише: Не суди да ти се не суди!

И ко да чух глас: Покри голотињу оца својега!

Одлучих да ћутим.

+ + +

Зову на трпезу љубави.

Шта да радимо - пита Ђорђе

'Вала им, каже Митар. Сит сам свега.

Па ко би се над'о овом колачу, овде, додаде Петар.

Одшта пало - поштапало, каже Милош. И отац му 'е таки био. Ко год дође на функцију, он око њега веселничак, игра пипиревку. Пришипетља. Не пада ивер далеко од кладе. Јок, кад ти кажем ја. Как'а врба, нак' и клин, как'и отац нак'и син.

Па добро, немојмо сад оца. Отац му је про'с човек. Њега није тешко превести жедна преко воде. А'л он је, бре, пре него што се замонашио завршио факултет. Одличан студент био. Ја сам се над'о да ће он кад споји школе што 'е завршио у свету са монашким подвигом, бити духовни горостас.

-  Јес. Нарочито му у томе школа помаже. Немој рођо, молим те, тући к'о
Максим по дивизији. Не нађе ли Господ, међу рибарима, апостоле. Те безбожне
школетине које су они (као и ми, уосталом) завршили су им само камен спотицања. Та њина школска мудрост је пред Богом лудост. Зато они, видиш ли, тумарају к'о по мраку. Нема на њима благодати, рођо мој. Они ти јадни сад без благодати лутају. Закога се у'вате, туцају за њим, јадници. А Бог и њима и нама даде овог што је у гордости својој обневидео. Што мисли да је паметнији од светог Николаја. Од аве Јустина. Од светог Саве... И сад се ова ђеца у'ватила за њега. И тумарају. Саблажњавају нас. Тако ти је то кад слепац води слепце.

-Јес'. Јес'. Ко би се над'о човече, да ће и овде то да се збуде. Да сам јуче умро, те јаде не би знао.

Ма, добро, људи ја 'нако поштено да вам кажем и не видим ту неку битну
разлику између овог новог и оног старог служења. Ни не знам што се бре толико узрујавате. И париџате. Ђе код дођем у цркву после тога чујем те жучне расправе. Шта ме се тиче јел' ново ил' старо. Ја сам дош'о од срца да се помолим Богу. Да приложим неку лепту. Да запалим свећу за здравље мојих укућана. И за покој душа мојих сродника и предака. Ја у цркву идем због Бога. И због св'е душе. Јок, због њих. Шта ми се тиче тај њин начин...

   -Пази, пази, брате. Није се нас тицало много што шта, па зато нас је лупило по глави. Није нас се тицало ко ће на власт, па кад узјахаше они црвени ђаволи, оде кожа на батине. Баталише све што је стварано вековима.

Није нас се тицало што Илија постаде Алија. Па, ете ти после. Испаде тачна она: Нема душманина док не роди мајка. Поста брат Алија, брат Илији душманин.

Онамо се, опет, оне наше није тицало, што њихови главари почеше да љубе скуте папи. Па види докле дођоше. Покатоличеше се. Знате да је један владика превео целу епархију у католике. Е то су ти после постали најусташкије усташе. Дабоме: Србе на Србе! И ови сад нам то раде: Србе на Србе! Због њине «памети», уместо да се љубимо после Литургије, ми се гложимо.

Тако и сад. Како може да те се не тиче? Није то исто, како они кажу. Каки исто. Ма знам ја, да они јадни попови што су прихватили новатарије, мисле да је то исто. Обневиђели, веселници, па не виде. Није, није исто...

-  Наравно да није исто:

То је нечувено безакоње! Ужасна самовоља!

Гордост, без преседана!

Лудило које се прерушило у мудровање!

Безобразлук који се суновратио у гажење светог предања!

То је рушење богослужбеног поретка!

То је пљување на одлуке Светог архијерејског сабора који је одлучио да се у Српској православној цркви има служити по устаљеном вековном поретку!

Тачно тако, браћо моја драга. Не слушајте ви оног што је умислио да је најпаметнији на свету. Онај коме ништа није свето. Онај који лиже и оно што је сам попљув'о. Онај што није болестан само у врат. Шинуло га мало и у главу. Ма виђ'о сам ја, кад га је ђаво посл'о 'вамо међу нас, да ту нису баш чиста посла. Зар нисте гледали како на сред Службе шутира попове. Како се дере и удара песницом човека, претећи му. Све пред народом. Пред његовом супругом. Усред службе. А после пола сата истог тог јадника рукополаже. Јесте ли видели како премешта намештај по црквама? Кад иза њега уђеш у цркву не можеш да се снађеш. Не можеш да нађеш целивајућу икону. Јеси ли му видео ону капицу 'место митре. Шиљата, Боже ме прости ко... Не смем ни да кажем. Јесте ли видели како тера оне веселнике да 'ватају ђецу по порти да их на силу причести. Ја од кад сам сконт'о неке ствари, бежим од њега. Нећу да му слушам његова предавања јер се иза њих крије рђав наум. И ђе он служи бежим. Ту мора да се направи неки екцес. Само да он дође до изражаја. Комлекс самољубља, ваљда. Бог то зна.

Има човек право. Он на крају и није члан Сабора. Не знам ни откуд му право да се више петља. И да вршља! Он је својим понашањем, заиста, поцепао завесу на дверима. Али, на његову жалост, иствремено је поцепао завесу са своје маске. Прочитали смо га! Најзад! Али, да му не судимо ми. Има он судију. Опростимо му, јер је јадник болестан. И то не само у врат. Нека би му Бог помогао да оздрави. Јер, Богу је све могуће.

-Право говори човек. Наше поједине прелешћене владике су погазиле и светоотачко предање и одлуку Сабора. Погазили су и своју заклетву да ће у свему црквеном следити и повиновати се Светом Архијерејском Сабору. А ми смо га, из послушања трпели, јер је дошао привремено да помогне ...

Ђавола је он нама помог'о. Он је дош'о да одмогне. Да одшкрине врата овом лукавом иза њега. Овој лисици у јагњећој кожи...

Баш тако. Лисица у јагњећој кожи. Он ником није рекао да служи по новом. А сваком ко тако не чини копа јаму. Виђесте ли шта уради са оним човеком у Ужицу.

Није само у Ужицу. Да вам је било стати па гледати, како је он служио Литиргију на двестотој годишњици горачићке цркве. Е, ко није видео како изгледа кад ђаво дође по своје, мог'о је тог дана да види то чудо. Пази ово: На сред Службе се дере на попове. Ко да ради у поткивачници, а не у олтару светом. Ајд' то некако преживесмо. Да видиш после скандала, за трпезом љубави. Неће да седне. Није, каже, пун сто. Па тако се не би, према људима који су се трудили да из своје сиротиње спреме од срца трпезу љубави, кажем, тако се, не би понашали ни они који никад нису ушли у цркву.

Па ја. То он није могао видети од светог Саве. Ни од светог Арсенија. Ни од светог Јоаникија. Од Василија Острошког. Од светог Николаја. Од аве Јустина. А од њих је могао научити лекцију скромности, и лекцију љубави. И лекцију како се служи света Литургија.

Ма не знаш ти што се он тако понаш'о у Горачићима. Зато што тамо поп служи онако како се служи. Онако како је Сабор одлучио. Тамо поп није добио унапређење ни зато што је увео веронауку неколико година пре него што је закон о томе донет. Ни зато што је спасио цркву од влаге и клизишта. Ни зато што је направио предивну звонару са продавницом свећа, и просторијом за паљење свећа. Ни што је иконописао цркву и уредио је као у сновима. Ни што је довршио црквени дом. И свештеничку кућу. Ни што је уредио порту. И гробље. Ни што је урадио играоницу за дечицу у порти. Могао је комотно да преспава све ове године, а да само служи супротно одлуци Сабора. Био би унапређен сто посто. Добио би и чин и градску парохију. К'о многи полтрони што су добили. Продај душу ђаволу и уживај. Ко онај безмуни богаташ. Јадници.

Погледај како сотона, преко њега, почиње да руши оно што је најздравије у монаштву жичке епархије.

Мало му што је почео да руши олтаре. Да скида иконе. Гуцка се, чак, да је ударио на Венјамина Преображењског. Онога што мисионари. Онога кога поштује и старо и младо. И доктори наука и полуписмени. Њему је, прича се, одузео право у неким манастирима да буде духовник.

-Много ће да му науди. Венјамину само још треба да од силника пострада за Христа. Па да уђе у Царство Небеско, без митарстава.

Послаће он ове зелењаше, ове жуткољунце који трче за њим у погибао, да они буду духовници. Јадни дечаци. Знају они да је послушање владике њихова обавеза. Али не умеју још да расуђују. Знају они шта је Сабор рекао. Али важно је њима да им владика даде чин. Част. Да имају џип. Да имају парно грејање...

Ма нису ови калуђери са факултетским дипломама неписмени, па да не умеју да читају свете оце. Нису ћорави. Виде они, да тамо пише кад свештеник тихо говори молитву. Кад се свлачи и навлачи завеса. Кад се затварају двери. Виде они, шта кажу свети оци који су изричито против примања Светог причешћа без достојне припреме. Без поста, молитве, покајања и исповести...

И виде и не виде. Они виде да неке самољубиве владике уводе новотарије. Али, авај, не виде они исконске вредности. Не виде они подвиге монаха и монахиња који свакодневно спасавају душе људске. Они, заслепљени, мисле да су грађевине и аутомобили њихова мисија. Они у духовном слепилу не виде да њихов и наш архијереј руши душе наше. Да је за њега верни народ иронична стварчица: «неки забринути верници». Он се прави невешт кад његов пријатељ каже за Влада Димитријевића да пише јеретичке књиге. Нећу да величам никога. Па ни Влада. Али, Владе је за њих мисионар... Може да им одржи предавање о богослужбеном поредку.

-Тако је! Само што неки школовани монаси и поједини свештеници не виде да су, наш владика и његови јадни пријатељи, слични онима што су трговали у храму. Онима што их је Господ најурио као никоговиће. Они не виде да он прави насиље у цркви.

-Људи, заиста је невероватно. За њега Служебник ништа не значи. Одговарања светог Златоуста, ништа не значе. То што патријарх Павле изричито каже да није ваљано произношење наглас молитава које су вековима произношене тајно. То што одлука Сабора гласно и јасно каже да тако не може. То он не зарезује. Он и даље ћера по свом...

Ћера. Ал' је сметн'о с' ума он да ничија до зоре није догорела. Он може да ради шта 'оће. Ал' не може до кад' 'оће.

Али гледај ово: Он је заиста тврдио да никад, нигде и ником није наредио да служи овако или онако. Има стотине сведока. Друго, он је доставио свим поповима и манастирима одлуку Сабора.

Јес, јес. Он је као Пилат, опр'о руке и ужива што ови слепци за њим вичу: Распни га, распни! То се њега не тиче.

-  Кад је доставио одлуку Сабора, да је доле дотурио само једну просто
проширену реченицу: «Тражим да се од данас поштује одлука Сабора»...

-  Е, да је дотурио. Не би се ми данас овде препирали, грешили, саблажњавали, осуђивали... Него би братски у љубави и слози славили Бога. И Мајку Божију. И свете угоднике.

Па добро људи, али ми морамо имати разумевање за ове младе јеромонахе. Они су заиста распети између обавезе послушања и светог предања.

Тако је. Распети јесу:

Између добра и зла!

Измеђи ваљаног и неваљаног!

Између части и безчашћа!

Између правде и неправде!

Између Бога и сотоне!

Између народа српског и изрода српских

Између бити или не бити!

Између Сабора и ругача Светом Архијерејском Сабору!

Између светог Саве, светог Николаја, светих отаца и папе!

Нека бирају. Они нека бирају. А бираћемо и ми!

-  Тако. Тако. И ми ћемо бирати.

Између Сабора и отпадника!

Између Јефрема, Никанора, Милутина, и већине богољубивих и благочестивих пастира наших с једне, и ових лисица у јагњећој кожи, с друге стране. Ових разбрата. Ових будућих распопа. А ако их не распопи Сабор, распопићемо их ми.

-  Тако је! Ако их не укроти Сабор укротиће их народ. Неће дуго они нама
правити дар-мар. Или ће се уразумити па ће са усана њихових излазити мудрост. Или ћемо ми послушати Соломуна који нас учи: «... а за леђа је безумнога батина».

Па шта они мисле?! Да смо ми малоумни? Њина заморчад? Да они могу да вршљају? Ма, нису они направили наше цркве и манастире! Но, преци наши. Са богољубивим пастирима нашим. Те светиње су заливене знојем наших ђедова и сузама наших светих отаца. Е неће они то испрљати. Неће они то порушити. Неће они то обешчастити. Неће, па да би изгинули ако треба.

-Тако је брате. Ево браћо овде ми се задесило... чујте да вам само прочитам ову реченицу аве Јустина: ''Путеви цркве, путеви су Господњи, проклетство поражава оне који их кваре''.

-  Да кажем и ја једну. Проклетство наше, браћо, су вечите деобе и неслога наша.  Знам ја, браћо, да ако треба да се определимо за поштовање одлука Сабора или безакоње, где треба стати. Знам ја, ако је тачно да се удара у светионике нашег монаштва, какво је овчарско-кабларско монаштво, шта нам ваља чинити. Нећемо дати никоме да нам уништава највредније благо које имамо. Да би изгинули. Али, 'ајде да учинимо још један напор добре воље. Ево, иде овај апел Сабору који потписују чачани и пожежани...

Јеси ли ти чуо шта за владику Јефрема каже она пожешка несрећа? Она
увлакуша. Ено ти, на интернету...

- Добро, добро. Свако дело ће изаћи на видело. И без интернета. Него дозволи да наставим. 'Ајде браћо да сачекамо следећи Сабор. А да у међувремену молимо све свештенике и јеромонахе да покажу мудрост. Све њих да молимо и Богу да се молимо за њих. И за нашег владику. Да им Бог подари мудрости. И Духа Светога. Е, да би нас мимолишло ово зло. Ова неслога. Ово гложење. Ово препирање... Е, да би призвали благодат Божију на нас. И на пастире наше.

                                                                      + + +

Часни оче,

избегох да речем реч. Али у срцу својему подржах потоњег говорника.

Молим се Богу да чујеш глас народа својега. Такав какав је. Тако говори народ Твој. А Ти други немаш. Гори немаш, бољи наћи не мо'ш.

Молим се Богу да чујеш одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Да чујеш и да их твориш. Међу њима и одлуку о поштовању вековног богослужбеног поредка, коју Ти је владика доставио.

Молим се Богу да се вратиш светоотачком предању. Нашим и Товојим светим оцима. Од светог Саве до владике Николаја. Да не идеш за безаконицима. Тако ти Бог помог'о.

Молим се Богу да се врати у срце моје љубав и нада и поверење које сам до данас осећао према Теби. И сабраћи Твојој.

Молим се Богу да по делима њиховијем, кад нису света, не поступаш (Мт, 23. 3), (Поготову што то нису ни заповедили јавно. А Сабор је заповедио јавно).

Молим се Богу да поново шириш љубав, слогу и братство међу нама који смо Ти долазили, повремено, с љубављу. И с поштовањем.

Молим се Богу да се речи оног старине у антерији, Бог да му душу прости, не обистине на Теби.

Молим се Богу да следећи пут слушамо Твоју проповед у цркви. И Твоју беседу за трпезом љубави, уместо да ми празнословимо и да се гложимо у маловерју своме. Него, да слушамо реч Божију и реч богоносних отаца наших са усана Твојих. И да из те светиње одлазимо домовима својим са благословом Твојим, и са благодаћу Господњом.

Молим се Богу да нам опрости наше данашње «умовање».

Молим се Богу да Теби даде снаге да нам опростиш ове тешке речи, што данас искуљаше из нас грешних.

Молим се Богу да свима нама даде снаге да разумемо свачији пад. И да нам даде мудрости да помогнемо паломе да устане. Ти нама. И ми Теби.

Молим се Богу да нам да моћи да испунимо закон Његов: да љубимо једни друге.

Молим се Богу да нас, молитвама светог владике Николаја обожи и сложи. И да нас обожене и сложне сачува на многаја љета. Нас и Цркву нашу.

У векове.

Амин. Боже дај!

У недељу, 24. по духовима,

2007. године Господње       

                                                                                                               Грешни Милоје

Последњи пут ажурирано ( уторак, 19 мај 2009 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.