header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПОДСЕЋАЊА arrow Раде Јанковић: Повесно слово о мојим прецима и вашој култури (1)
Раде Јанковић: Повесно слово о мојим прецима и вашој култури (1) Штампај Е-пошта
понедељак, 10 децембар 2012

 1.

 „Ако се треба хвалити,

немоћима својим  ћу се хвалити.“

Апостол Павле

У време када сте ви откривали Америку - кушајући тиме своју будућу судбину, открићем које вам се у ова потоња времена враћа као бумеранг, као „прародитељски грех“, као искушење американизма – већ трећа генерација мојих предака беху турска раја. Живели су као кротки али ћудљиви сточари, негде на источним обронцима Суве Планине. Били су тихи, затворени и неповерљиви. Подозревали су од широких царских друмова који воде у тај „бели свет“, и радије су трпели глад, болести и немаштину него благодети „новог доба“ које су Турци донели са собом.

Нису их фасцинирали кахфа и шербет, шедрвани и мехки душеци; нису се радовали кад виде Турчина, и нису трчали да му се поклоне до земље. Били су непоправљиви у уверењу да су гусле боље од шаргије, крст од луне, пртена кошуља од свилене махраме, те су упорно и тврдоглаво настављали да певају своје отегнуте мелодије у десетерцу, да славе Крсну Славу и да се моле у својим убогим каменим црквицама, а не у велелепним џамијама са витким белим минаретима. У то доба наши су очеви били прави мужеви – жилави и кошчати а не „набилдовани“. Нису се разметали, нису били глагољиви, и били су спремни да сваку своју реч посведоче делом. (1) Наше су жене тада још увек биле мајке, а не „брачне партнерке“. Нису нас училе да идемо у јањичаре само зато што се тамо, у том „царском Стамболу“, тако лепо живи. Па су нас мазале катраном и пепелом, и скривале нас по шупљим буквама, само да би нас задржале, да останемо ту, на тврдој земљи и постељи од папрати. Тако смо опстајали.  

И нерадо су силазили у низину ти моји преци, сем понекад, кад је требало да убију или опљачкају неког Турчина. Турци би онда, са своје стране, организовали хајке - тек да ухвате и на колац набију неког Србина. Тако су нам пролазили векови, у том једноличном и равномерном смењивању среће и усуда; тако се у нашој свести укоренило сазнање да постоји вечита и неразрушива равнотежа, и Онај који управља том равнотежом. Од тог доба, код нас је све некако нерешено: „око за око“, „зуб за зуб“ – „један за један“. Код нас никада није било „сто за једног“ – тај рачун донели сте нам ви, са вашом романо-германском културом. Кад намиримо „дуг“, ми затворимо „књигу потраживања“ - за разлику од вас који сте од „потраживања“ направили капитал: кад узмете прст, тражите и шаку; кад добијете шаку, тражите и руку; кад вам дамо руку, узмете и душу. И можда би заплет могао да почне управо ту, са питањима која следе: можда сте зато ви увек побеђивали?; можа смо зато ми готово увек губили?... Кад би србски војник, рецимо, ранио непријатеља на бојишту, он би сјахао с коња, превио би му ране, дао би му чутурицу да се напије воде или ракије – „шта је Бог дао“ – и вајкао би се што је баш њему запало да га узме на душу: „Јао мени где погубих бољега од себе!“ – не из страха од „Међународног кривичног суда“ већ из осећања дужности према једном вишем кодексу – кодексу витештва! - који је старији и претежнији од свих тих ваших „Хашких конвенција“. Нужност да правила ратовања пропишете као што се болеснику прописује терапија, говори нам да су проницљиви људи међу вама, још крајем  XIX века, уочили да је ваша цивилизација тешко оболела и да јој треба лек. Али будући да грешите у свему, ви сте и овде применили погрешну терапију: оно што је накад било живи морал замењено је мртвим словом на папиру. Данас је више него јасно да ви патите од недостатка тог живог духа и да тај недостатак покушавате да надоместите софистицираном техником - ви „здравим разумом“ испуњавате простор у коме треба суверено да влада срце!

Последице НАТО бомбардовања Србије 1999. године

                                                                      2. 

„Уосталом, оно што зовемо културом

            није све што чини вредност неког  народа. Природна морална својства

           имају у процењивању те вредности у  најмању руку подједнаку вредност.“

Др Арчибалд Рајс

Вековима су моји преци живели у трошним колибама од прућа и блата, прекривеним сламом или плочама од кречњака, у којима се вазда, као непоновљиви знак распознавања, осећао оштар задах чађи, сира и овчије вуне. Атмосфера нездрава и суморна, рећи ћете, па ипак, баш онаква каква беше и оне студене ноћи када је надомак Јерусалима, у маленој Витлајемској пећини рођена „нова ера“ - по вама; док је по нашем скромном и худом мњењу, те ноћи, заправо рођен - Спаситељ. У свом кичерском заносу ви ћете намерно изоставити дим, оштар и љутит воњ мушког зноја помешан са животињским урином који испарава поред ватре - сав тај галиматијас непријатних мириса којима је пећина – свакако! - морала да буде испуњена те ноћи; и те руке, тврде и испуцале, које су прихватиле новорођенче и повиле га грубим платном од кудеље – а само тренутак пре тога беху заузете, не пребирањем по диркама оргуља него мужом оваца, не оних снежнобелих са ваших салонских слика и гоблена него правих, истинских, које заударају на сир и на мокраћу. Ми никад нећемо да превидимо и да изоставимо те „дегутантне детаље“ јер то није питање укуса, није естетско питање – за нас је то питање истине! Код вас је све ретуширано – и историја, и морал, и вера, и правда, и политика; све је пресвучено лажном позлатом, све реклама - будући да је све на продају. Лаж више није грубо одступање од чињеница. Руку на срце, ви не одступате од чињеница - ви им „само“ мењате значење вештом употребом политуре. Тако је лаж постала само „мала“ аберација, један „мали“ ескапизам – уклањање „сувишних“ детаља који би могли да упуте на истину. Ону истину о којој је речено: „Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тјелом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одијела?“ (2) А ви бисте да нас убедите супротно: да је важнија храна од душе, одело од човека, спољашњи сјај од просветљености, форма од суштине, титула од врлине, име од карактера, новац од поштења, забава од спокоја...  

Као оне ноћи, тако су се до скоро и моји преци рађали: на слами, на голој земљи, на њиви или у забрану; а умирали су тамо где би их смрт сустигла: на Косову Пољу, на Мишару, на Чегру, на Церу, на Крфу, на Кајмакчелану; у Албанији, у Бизерти, у Солуну, у Срему, у Босни, у Словенији... Живели су у великим породичним задругама у којима се знало за ред: млади су слушали старије – не из страха него из поштовања; старији су према младима били брижни – не и сентиментални! Односи су се заснивали на узајамним обавезама – не на „идивидуалним правима“! Родитељи су имали обавезу да чувају своју децу – а не „право да се старају о њима“. Нама никада не би пало на памет, например, да деца имају „право“ да се дрогирају, а лекари „обавезу“ да прећуте то чак и њиховим родитељима – да нисте дошли ви да нас томе научите! Ми смо вековима спокојно живели у том „суровом окружењу“, од ваших умних људи брзоплето и погрешно названом „патријархална породица“ - док се нама заправо чини да та древна установа није ништа друго до истинска хришћанска заједница заснована на крвном сродству. (3) И у којој се одувек знало да све мора да се заслужи – и парче хлеба, и љубав, и мудрост, и поштовање, и част – и да нема тог неопозивог људског права које се даје безрезервно и заувек, а да се макар делић тог права не окрњи и не принесе на олтар солидарности; да нема тог „универзалног права“ које може да се користи, троши и расипа у бескрај, а да се за узврат никад ништа не приложи на тас заједнице. Стојимо немоћни пред том заглушујућом буком апстрактних модерних права уз помоћ којих се пригушује сваки аутентични глас; сваки позив на заједништво и на претке, на херојски чин и јуначко дело, на крв и на тло. Које је неко морао претходно да освоји за нас - да бисмо са њега поникли! А ви се шегачите са тим, и смејете нам се, и ругате се кад нам уместо дужности према прецима нудите „право“ да се одрекнемо свега. Па се питамо: какво нас тек сутра чека? Кад ови што долазе, и што ће доћи, наоружани вашом интелектуалном еквилибристиком, прихвате за озбљно ту правну обману да је могуће засновати право само на бази пуке форме - какве ли ће обавезе они тада наметнути себи и другима? Какав ли ће облик правичности наметнути - они који су већ прихватили као неприкосновено начело да је правда могућа без истине?...     

Западњачки "Милосрдни анђео"  
   

                                                                     3.

 „Европљане, пак, који би културе

              такозваних „дивљака“ признавали  равнопрваним с романогерманском

                културом    такве Европљане ми  уопште не знамо. По свој прилици,

                                                они једноставно не постоје.“

  Николај Трубецкој

Ту смо дакле! Моји су назори конзервативни, моја схватања традиционалистичка. Али већ и само помињање традиције, данас, сумњиво је и опасно. Оно ме сврстава крајње десно на вашој скали политичке сеизмографије, са свим последицама које из тога нужно следе: губитак „грађанске части“ и права да се позивам на „слободу говора“. Након чега сваки наш хипермодерни кретен - извођач ваших радова на Балкану за кога „Европа нема алтернативу“ - може да ме полије кофом измета и да ми на чело прилепи етикету „клеронационалист“; што онда, сав тај олош који се окупља око Сорошевог казана демократије, чита као „фашист“, са истим оним непорецивим саморазумевањем са којим прихвата и сваку вашу реч, сваку немушту поруку, сваку бачену коску. И тако видимо, да ваша модерна демократија, иако суптилнија у избору средстава, није ништа мање репресивна од било које класичне тираније. Само што се то данас, у вашем „коректном политичком говору“ – ја бих рекао новоговору - више не зове цензура него „одбрана демократских вредности“. Али је ваша преосетљивост на „демократске вредности“ доведена до раздражљивости - што опасно доводи у сумњу ваш демократизам: толеранција је господо неспојива са било кавим афектирањем! Чему смо међутим, по ко зна који пут, били сведоци и ових дана: „Сви амерички медији извештавају о великој узнемирености Американаца, посебно Јевреја, због тога што је лидер Ирана уопште дошао у Њујорк и што му је дозвољено да говори у УН и то баш данас на велики јеврејски празник Јом Кипур.“ (4)

„Велику узнемиреност“ Американаца одмах сте пожурили да поделите са њима. Али шта је то што вас је толико узнемирило? Ахмадинеџад се дрзнуо да проговори језиком традиције и тиме смртно ранио све модерне предрасуде, једну велику заблуду и две ситне сујете. „Они који контролирају свјетске центре моћи – рекао је - третирају вредности као што су моралност, интегритет, поштење, суосећајност и пожртвовност, као нешто што више не вриједи. Они отворено говоре како етици нема мјеста у политичким и социјалним питањима. Аутохтоне културе, које су производ столетних нација, које стварају љепоту, диврзитет, културну живост и социјалну динамику – под сталним су нападом и пријети им изумирање. Намеће се специфичан животни стил, без икавог индивидуалног или социјалног идентитета. Тај стил народима се намеће кроз организирано и систематско понижавање идентитета. Обитељ, која је најплеменитија друштвена институција, центар љубави и хуманости, јако је ослабљена и њена конструктивна улога је у опадању. Узвишена улога и особеност жене, тог небеског бића, манифестације божанске љепоте, стуба сваког друштва, уништава се и злоставља од стране моћних и богатих. Људска душа постала је фрустрирана, а есенција људског рода је понижена и потиснута.“ (5) Ништа тако силно не иритира вашу преосетљивост, као позивање на нека традиционална мерила и вредности. Ви више нисте кадри да поднесете ништа што макар само звучи као позивање на традицију, чак и кад је упаковано у синкретизам „Новог Доба“. (6) Постали сте хиперсензуални на све што није одобрено имприматуром „Великог Брата“, па реагујете бурно и нервозно. Напуштате седнице, као амерички и израелски представник, уместо да само одмахнете руком – „као у сну“ - и све те говоранције препустите плаћеним „пописивачима“ празнословља. Зар ви не знате господо, да је хиперсентзуалност болест?                             

 И тако видимо, да ваша модерна демократија, иако суптилнија у избору средстава, није ништа мање репресивна од било које класичне тираније.
                        

4.

  „Страшно се искварило наше поколење:

    све је пуно гордости и лицемерства“ 

Св. Јован Лествичник 

Истина је! – ја искошеним погледом гледам све што ви радите. И сваку вашу реч мерим најмање три пута – толико је моје неповерење према вама! То је наслеђе које нам је остало од предака. „После Васкрса – приповеда Константин Филозоф – угарски свештеници са оне стране (Саве и Дунава) дођоше са народом, према својим чиновима, на превару, у време (одржавања) сабора по црквама и пронесоше иконе (своје) кроз град. Њих је благочестиви (Деспот) наљутио, јер беху његове слуге; иконе (њихове) беху западног типа, осликане на хартији, као да су на крсту разапети Отац (и) Син, и остло (слично томе); ове (иконе) послаше Деспоту. Он, као (да беше) у сну, не гледаше на њих (па) нареди да се свака икона обележи и да се разделе по градским црквама.“ (7) Као што видите, моји су преци били разборити и опрезни – нису се залетали на „врућу кашу“ као ови данас; и знали су стрпљиво да чекају прави тренутак, чак и кад су били гладни свега, а били су гладни више него сити, готово увек. Векови под Турцима само су још више изоштрили то чуло подозрења у нама. Беше то сасвим природна реакција – физиолошка, ако баш хоћете! - на лицемерије према „каурима“, допуштено Кур-аном, и зајемчено речима њиховог Пророка: „Реч дата невернику не вреди“. Живећи тако, изложени искушењима и сталној животној опасности, моји су преци стекли ово драгоцено искуство – искуство разборитог опреза - какво се стиче једино кроз големе невоље, ризик и пострадање. Скупо смо плаћали то искуство. Кад год смо се ослањали само на реч, били смо бивени, шамарани, пљувани и на крст разапињани – последњи пут ономад, кад смо на вашу „часну реч“ срушили „последњег балканског диктатора“, а ви нам за узврат узесте Косово и Метохију. Треба ли онда да се лишимо тог наслеђа?

Окупирана света српска земља

Они међу нама које сте одавно већ упрегли у ваша кола, они трбухозборци и пеливани за које „Европа нема алтернативу“, они би хтели да нас убеде да треба да одбацимо оклоп прошлости, да се отворимо „према свету“, према вама то јест – „јер живимо у пермисивном друштву брееее!“ Нама се међутим чини, да лишити се искуства наслеђеног од предака, значи: разоружати се пред одсудну битку, опасно се изложити нападу с леђа у тренутку када се том „свету“, тиме и свима нама, приближава страшни усуд. Јер лицемерије ваше према нама, није ништа мање него онда док смо били под Турцима. Само што су Турци – гле чуда! - имали мало више стила те су своје лицемерије прикривали дајући му карактер „божије промисли“, док су вас изгледа заувек напустили маштовитост и инвентивност. Постали сте некако исувише груби и прости – једном речју „транспарентни“! „Изазов за постмодерни свет“ – тврди британски „мудрац“, Роберт Купер, саветник (Саветник?? O sancta simplicitas!) бившег председника британске ваде, Тонија Блера – „представља навикавање на двоструке аршине“. Међу собом, Европљани могу „функционисати у складу са законима и ширити сарадњу у погледу безбедности“. Али, при сусрету са спољним светом, Европа се мора окренти суровијим методама ранијег раздобља – сили, предострожном нападу, обмани, свему што је потребно.“ (8) О, схватили смо ми то одавно! Убрзо након што смо се ослободили од Турака, схватили смо и навикли се „да Аустрија није ни за једну једину длаку боља од Турске, но је још, као назови хришћанска земља, у милион пута и гора... Турци мењаше боје својих стегова, не зато што хтедоше, но што им Мухамедова откровења налагаху... А Аустрија сваког минута и тренутка мењаше све и сва само да би се показала још гаднијом и гнуснијом и да би прекрила своју праву наличину, а од правог лица нема ни помена.“ (9) А ми, кад кажемо Аустрија, хтели бисмо да верујемо да то није читава Европа, да постоји и нека другчија, боља Европа, али авај! – изгледа да више не постоји.           

 Аустроугарски злочини у Мачви над цивилним становништвом
 

                                                                        5.

 „Ја неписмен, некњижеван, у годинама, па опет разабирем,

шта се и у тој струци, у струци књижевној за наш  свет ради, и сваком појавленију или 

се радујем или га осуђујем, а ви таки и на таком месту па ћутите.“

Књаз Милош

И тако, кад ми под нос потурате све те модернистичке изме(те) и постмодернистичка иживљавања - ја сам „као у сну“: гледам али не видим, слушам али не чујем. Не дам да ми загадите душу тим сатанистичким отровом: психоделичном буком коју називате „поп музика“; жврљотинама опседнутих умова које називате „савремено сликарство“; скрибоманијом коју називате „нови роман“... Нећу да гледам „представе“ у којима се гази Србска застава; нећу да идем на „концерте“ где се пљује по крсту – нећу да будем идиот! Хоћу да будем као Деспот - да будем достојан својих предака. Препуштам зато зналцима да попишу и обележе све те лажне светиње - те „иконе модерног доба“, те „уметничке артефакте“, како бисте ви радије рекли; па да их разделе по градским музејима, галеријама и „културним центрима“ – у које нерадо одлазим, додуше, као што не идем више ни и у та „авангардна позоришта“, и у све те ваше „центре за културну деконтаминацију“. Радије ћу да останем заувек контаминиран „некултуром“ својих предака, него да ми којекакве белосветске вуцибатине продају „рог за свећу“ - као ономад, кад сте вашим овдашњим клијентима увалили као „уметничку провокацију“ голог Исуса Христа у црвеним женским ципелицама са подпетицом, а да нико од тих уметнички образованих Европејаца који чине овдашњу „културну елиту“, није ни приметио: да то што сте им продали као „постмодернистички концепт“ - није ништа друго до сасвим огољени кич! Вама је довољно да се представите, па да овдашња „културна елита“ задрхти од страха или задовољства. Нама међутим Шведска није никава „референца“ - ми не гледамо одакле је тај што долази, него шта је то што носи у рукама. Па ако је то што носи подвала - ми га чак и не погледамо. Само га обележимо белегом крста, окренемо му леђа и препустимо га „другој Србији“ - да међу њима раздели своје данајске поклоне. Кад чујемо да се припрема какав нови „концерт“ – „културни догађај сезоне“ – ми се најежимо. То значи да ће се опет - на Ушћу, на Краљевици, на Петроварадинској тврђави - одржати масовне спритуалистичке сеансе, на којима ће се јавно, уз пиво и „траву“, секс и „рокање“ - призивати дух Алистера Кроулија. Ту ће неки нови жреци, рукоположени у студију МТV, које ћете послати овамо као „најновији музички хит“, да изведу свој демонски вуду ритуал: да урлају, да скачу и да се ваљају по позорници, на задовољство „публике“ и вас – „посленика европске културе“. И број идиота има да се увећа – наравно! Тада ћемо и ми да се присетимо, па ће нам постати јасно: да је гуру модернизма, Тристан Цара, заправо био пророчки надахнут а не простачки изазован, визионар а не пуки провокатор - када је почетком прошлог века изјавио: „Дада свим снагама ради на инстаурацији идиота свуда.“ (10) А то је више од скандала, више од „шока за малограђанина“ - за нас је то доказ једне намере, експлицитне, сурово искрене, подржане силом опскурног порекла. Да, сатанизам „Новог Доба“ није никакав случајни акцидент. То је смишљен и добро изведен план. Тај план се педантно и систематски спроводи још од доба романтизма – када су у вашу културу, изгледа заувек, ушли у моду демони, вештице и вампири.

Детаљи са Егзита

Моји су преци имали читав „пантеон“ злих духова, вештица и вампира, али они су боравили негде на периферији наше културне баштине и никада нису били у средишту наше пажње, у зеници наших уметника – тамо где су иначе обитавали љубав, лепота, истина, правда и слобода. Ви сте све изокренули! У читавој нововековној прози ми имамо само једну приповетку у којој је главни лик „Лептирица“; код вас, међутим, само у Минхену, и само у периоду од 1897.-1910., објављено је чак осам дебелих томова књига на тему вампира и чудовишта, у луксузно опремљеној едицији, са слепим мишем на корицама - значајног наслова: „Bibliotheca Drakula“. У доба немог филма, само у Немачкој, и само у периоду од 1913.-1924., снимљено је најмање осам дугометражних филмова на исту тему. Потпис испод ових „остварења“ ствавили су, тада најзначајнији аутори: Фридрих Вилхем Мурнау, Паул Лени и Фриц Ланг. (11) Питање које код нас изазива знатижељу, вас би требало озбиљно да забрине: није ли ово померање вампиризма са периферије у сам центар вашег стваралаштва израз једног дубљег кварења саме ваше духовности?  - измештање човека из сфере чисте духовности, где душа прожима тело, у сферу спиритуализма, где су душа и тело раздвојени, те су, по дефиницији, и независни од свега што чини сакралну димензију живота: Бога, етику, спасење. Кад је из вашег духовног обзорија исчезло васкрсење остао вам је само вампиризам, као трансмутација смрти у облику пуког телесног оживљавања еликсиром крви, или размрзавања – пошто сте предходно замрзнули ваше „лепе“ лешеве, што је тренд који је већ одавно освојио ваше протестанско чедо Америку. С тим у вези је и измењени сензибилитет ваших „уметника“. Они су опседнути телом и свим што је телесно – од „култа тела“ до „култа машине“ и „телесних аутомата“: атомобила, телевизора, компјутера... Постали су пријемчиви на некрофилију и копрофагију – на све што је подложно смрти, кварењу и распадању. Инспирација ваших „уметника“ постали су тако: ђубриште (junk-art), плесниви објекти (органске супстанце Дитера Рота, инфициране гљивицама плесни и препуштене труљењу), шумови („музика“ Џона Кејџа која више није ограничена на тонску лествицу – „већ се као вредносно еквивалентна изражајна средства узимају шумови града, машина, техничких саобраћајних средсрава и фабрика.“), измет уметника (лименке напуњене изметом „уметника“ Манцонија, које су својевремено, на вашим „уметничким“ аукцијама, достизале цену и по неколико десетина хиљада долара), голо људско тело (еротски хепенинзи Ота Мила), клозетска шоља...  бачена храна... Коначно, на врху ове „естетике“, ове „хијерархије вредности“, ове „културе“ којом сте загадили цео свет, откривамо оргијско-мистеријски театар – Бечког „уметника“ Хермана Нича. „Нич себе бласфемично схвата као новог прочиститеља и избавитеља, као профанисаног Христа, који, заступајући друштво, треба да својом ритуалном акцијом изазове процес освешћивања и тиме ослобађања западњачко-хрићанске културе од историјско-социјалног табуа нагона. Као стилско средство Нич користи оргијастичку екстазу дивље акције жртвовања... као матерјал за ритуалну представу служе одрана тела заклане јагњади. Пошто су судионици помоћу ритмичког викања постигли „регресију у правцу праштања људскости“, започиње акција растрзавања меса, при којој се уз горење тамњана и певање литанија чупају изнутрице.“ (12)      

Наставиће се...                                                                            

Последњи пут ажурирано ( уторак, 11 децембар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.