header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Подсећање поводом полемике Владислав Ђорђевић - Звездана Делић: Јеретички удари на СПЦ Штампај Е-пошта
понедељак, 07 јануар 2013

 ЉУБОМИР РАНКОВИЋ-НЕУМОРНИ БОРАЦ ЗА ЖЕНСКО СВЕШТЕНСТВО У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

ИЛИ КАКО ЛАСКАМА ПОНИЗИТИ ЖЕНУ

У издању “Гласа Цркве“, а по благослову Преосвећеног епископа Шабачког г. Лаврентија, појавила се књига протођакона Мр Љубомира Ранковића: „ЖЕНА Икона Цркве и благо света“. Расправљати о писанију политичког активисте који је деведесетих година „помогао“ да се чиста национална енергија младих каналише кроз најјачу „националну“ странку  и пусти низ „мутну Марицу“, било би непотребно губљење времена, да књига није лукаво луксузно упакована и заводљиво препоручена још неутврђеним у вери да лакше прогутају сијасет отровних хула овога , одавно декларисаног богохулника. /Сећам се интервјуа који је протођакон дао једном нашем дневном листу још за живота Патријарха Павла,  у коме предлаже скраћење литургије на пола сата, у духу прилагођавања времену и палом свету коме протођакон одано служи./

Књига  „ЖЕНА Икона Цркве и благо света“  на корицама носи предивну икону БОГОРОДИЦЕ ОДИГИТРИЈЕ ХИЛАНДАРСКЕ, а унутра, поред  наполеновог портрета, слика Каравађа, Баптисте, Рубенса, Рембранта, Дирера...налазе се и бисери православног иконописања: Хиландарски Христ Пантократор, Цар Константин и Царица Јелена из Грачанице, Исус Христос Сведржитељ из Свете Софије, као и Св. Сава, Св. Владика Николај, ава Јустин.  Екуменистички рај екуменистичког јуришника додатно је осветљен и поткрепљен завршним главама књиге „Жена у нехришћанским религијама“  где врли познавалац  женског питања  „доводи у ред“  јудаизам, ислам, будизам, конфучијанизам ...

Но,  пођимо редом:

У предговору књиге, протођакон наводи да „већ две и по деценије служи у Цркви на послу који је искључиво везан за мисионарску делатност.“  Па погледајмо какво је то служење и какво мисионарење! Већ на првим странама књиге , под насловом Хришћанство није схватило жену протођакон нас упозорава да због овога несхватања ЖЕНЕ највећу штету трпи Црква и да она нема довољно снаге ни способности за решавање и решење женског питања. Али се напокон, у Цркви појавила умна глава која ће затуцаним конзервативним Србима да објасни „бесконачно значајну улогу жене“ и да понуди „кључ решења женског питања“. Уздиже  се та умна глава изнад самог Мојсија Боговидца, који (Боже ме прости) није баш најпажљивије гледао па зато погрешно записа другу и трећу главу ПОСТАЊА , па онда по протођакону Ранковићу „бива јасно на чему се темељи дискриминација жене кроз цели Стари Завет“. (види стр.60,61 књиге)

Али није само Мојсије, по Мр. Ранковићу био у заблуди пишући Свето Писмо. Погледајмо до којих размера отпадништва доводи гордост и самољубље оних који се не кају и неће да буду „нишчи духом“, него би у свом високоумљу да исправљају и Нови завет и самог Апостола Павла (тог дивног сасуда Духа Светога, кога Господ до Трећег неба узнесе: би однесен у Рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене“(2.Кор.12,3-7). Да цитирамо Ранковића: „Нажалост, ни Апостол Павле, будући Јеврејин, васпитаван у јеврејској традицији и наслеђу, није могао остати имун на старозаветно схватање Јевреја о жени, па на другим местима износи свој став, дијаметрално супротан ономе из посланица Коринћанима и Галатима. Типичну антропоцентричну интерпретацију старозаветних Јеврејских списа Апостол Павле изражава на другом месту, у посланици Коринћанима:   Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава Жени, а Бог је глава Христу(1.Кор.11,3). Овакви ставови о жени као узрочнику првога греха, извору зла, нижем и несавршенијем бићу од мушкарца, захваљујући великом ауторитету Апостола Павла, доспели су и у Хришћанство.“ (стр.61,62)

Протођакон Љубомир Ранковић

Какву нам то „Теологију“ другачију од оне Св. Апостола Павла нуди протођакон Ранковић? Да видимо: „За православне је још увек (?) незамисливо да у олтару, за часном Трпезом, виде женску особу, поготово ако се има у виду да се жени забрањује примање свете тајне Причешћа у току природног менструалног циклуса, када се она, по некима, сматра нечистом. Противници женске хиротоније углавном се позивају на црквене оце, и њихов став да је Христос за Апостоле изабрао само мушкарце. Овим аргументима су свети оци  Цркву  бранили од раних јеретика који су практиковали рукополагање  жена. Такав став је у највећој мери заснован у контексту патријахалне културе и традиције њиховог доба. Међутим, разлози који су у оно време говорили против рукополагања жена, у међувремену су постали апсурдни и депласирани (!!!); човек модерног доба више није у стању да их исправно схвати (?), већ забрану овакве врсте посматра као извесну дискриминацију жене....Све у свему, православна теологија не зна, дакле, за неке непобитне и несавладиве догматско-теолошке разлоге који говоре против рукополагања жена за свештенице (!?). (стр.86,87)  Много би нам времена и простора требало да наведемо „премудрост“ протођакона, човека модерног доба, који следује протестантима и поздравља баптисте и квекере који су још у ХVII веку направили први радикални заокрет. Хвалећи „позитивна искуства“ протестантских „цркава“ протођакон нам саопштава: „Искуства ових хришћанских конфесија са женским свештенством су позитивна. Жене су унеле много новина у мисионарство, а особито у црквене и социјалне делатности... Иако се од  80-их година прошлог века воде расправе о рукоположењу жена у православним црквама, још увек нема изглeда да се обнови макар избор и рукоположење ђакониса,  по угледу на апостолско доба.  Имајући у виду искуство поменутих цркава на западу, православна црква је знатно хендикепирана због одсуства жена из јерархијских структура, нарочито ако се има у виду насушна потреба духовне и литургијске обнове у православном свету. (!!!???)

Овде нам протођакон открива разлог и циљ његовог „мисионарског“  ангажмана. Какву то литургијску обнову заговара Ранковић? Коме је она потребна? Православним верницима и православној благочестивој јерархији свакако није. Она је „насушна потреба“ отпадника од Цркве, духовних чеда Александра Шмемана и Јована Зизијуласа, међу које се гура и „мисионар“ Ранковић како би заузео  што истакнутије место. Треба новотарским ударима непрестано кварити Свету Литурију док се не сведе на получасовну позоришну представу, треба у Храм Господњи увести гнусобу опустошења, треба подржати жалосне феминистичке покрете (а то Ранковић у овој књизи неприкривено чини) који у суштини највише понижавају саму жену, лишавајући је богомданог  и узвишеног Позвања: Мајке, Сестре, Супруге, Стуба породице. Не, господине Ранковићу! Не штитите ви жене нити се залажете за њихова права! Ви сте вук у јагњећој кожи који, на крају, уз помоћ феминистичких покрета и “новотарске теологије“ доводите жену до огреховљеног објекта пожуде, лишеног материнског пожртвовања, сестринске љубави и супружничке верности.  Лажете Ви господине Ранковићу да Хришћанство сматра жену „извором зла, нижим и несавршенијим бићем“! Нигде то нисте могли прочитати код Светих Отаца! То Вам је дошапнуо отац  лажи, који је господар Ваших мисли и Ваше душе. У центар своје теологије Хришћанство је поставило Пресвету, Пречисту и Преблагословену Царицу Небесну, кроз коју дође спасење роду људском. Нигде и никад жена није била слободнија, узвишенија ни испуњенија, него у Хришћанству. Има ли за жену нешто боље него да буде половина једног бића са изабраником својим, у заједници где се „жена боји  мужа, а муж воли жену као самога себе“?

Да завршимо са још једним цитатом новотарског теолога: „У складу са новим приликама, јеврејске феминисткиње почињу да читају, тумаче и примењују Божију реч. Захваљујући томе, у протекла два века Јеврејке су се интензивно образовале у свим сферама науке, па и у проучавању Торе и Талмуда, што је створило плејаду значајних научница, књижевница, тумача Торе, и условило да жене изборе право да могу бити рабини, дакле, јеврејске свештенице. Искуство и пракса показују да су жене рабини унеле нову ноту и креативни дух у јеврејске обреде и праксу, што је приближило људе синагоги и Богу.

Свети Оци су, забрањујући женско свештенство, бранили Цркву од  раних јеретика! Нема, на нашу велику жалост, данас Светих отаца  да заштите Свету Цркву од богохулних гнусоба који извиру са готово сваке странице поменуте књиге протојереја Љубомира Ранковића. Па узех ја, неук, невешт и обремењен грехом да ово напишем. Да тугу на Божић савладам. Да плач зауставим због црквенослужитеља (преображених у црквенорушитеље), који мајку Цркву изнутра разједају и њене апсолутне Истине и Догмате лажима својим замагљују и кваре. Нека би Бог и њима дао дар покајања, тај најдрагоценији бисер који човек може да стекне, па да би били једно у Христу и љубави Његовој.

На Божић 2012.

Игњат Југовић     

Последњи пут ажурирано ( уторак, 30 јануар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.