header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Преподобни Јустин Ћелијски: Одговор на анонимну дописницу
Преподобни Јустин Ћелијски: Одговор на анонимну дописницу Штампај Е-пошта
среда, 16 јануар 2013

 Повод:         

Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачко-ваљевском - Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр.681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485/зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

бp. 3485/зап.663

16. oктoбpa 1970. године

Београд

Ваше Преосвештенство, 

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.                                  

С поштовањем

Један православац

* * *

Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?"

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат 

За Председника

Светог архијерејског синода члан,(М.П.) 

Епископ браничевски Хризостом

Одговор:                                 

Његовом Преосвештенству

Епископу Шабачко-ваљевском

ГОСПОДИНУ ЈОВАНУ – ШАБАЦ

Разбудивши све очи своје савести, и проверивши светим апостолско-светоотачким Предањем сву своју православну савест од врха до дна у свима њеним боголиким бескрајностима, реших се да одговорим на горе наведени акт. Но самом неумитном и језивом стварношћу нашом принуђен сам да у одговору свом изнесем оно што је данас у нашој Православној Српској Цркви „једино потребно" (лк.10,42) и важније од најважнијег. Притом, зауставићу се само на најнеопходнијим објашњењима по питању мог досадашњег положаја и „статуса". Јер данас, када на Свету Православну Цркву Христову са свих страна ударају апокалиптичке страхоте, и када православна срца и савести јеремијски тугују и мукују због тога, пошто је у питању спасење свакога православног хришћанина, и свакога од нас, и свих нас скупа, - и још више од тога: у питању су највеће вредности и свевредности земље и неба: чудесни Богочовек Господ Исус Христос и Његово Богочовечанско Тело: Света Православна Црква, зар се онда може ћутати и сме ћутати? И за најелементарније православно сазнање и иоле охристовљено осећање, очигледна је истина ово: акт Преосвећених Епископа, чланова Св. Арх.Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом, сав одише апокалиптиком наших дана. И то ми даје непосредан повод да еванђелски истинољубиво одговорим по својој православној савести пред Богом и Божјом Црквом и изнесем те главне проблеме наше данас. - Претходно, ево најнужнијег објашњења на напред наведени акт.

Узнемирена савест анонимног писца дописнице, упућене Његовој Светости Патријарху, моли да ми се „опрости" ако сам се „нешто и замерио" Његовој Светости, те да тако проштен будем доведен „на какву било дужност" у Београду, еда би се „на тај начин пресекле разне приче". Његова Светост Патријарх, очигледно у жељи да престану такве „уличне верзије" које о томе „ колају", износи ту анонимну дописницу пред Свети Архијерејски Синод, а Свети Синод доноси одлуку: да се преко Вас умоли архимандрит Јустин „да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и коју".

Ваше Преосвештенство, анонимне дописнице као ова, или слична њој писма, и разне инсинуације у њима, и сви методи такве врсте, све то спада у нашу савремену апокалиптику. Такво анонимно писање је непоштена работа, и њоме и по њој се не решава ништа. Међутим, независно од анонимног писања, једно питање се данас неодољиво намеће сваком будном православном човеку код нас. Питање: зар ми збиља још нисмо у стању да и без тога видимо шта се у ствари збива с нама, какви земљотресни проблеми тутње под нама и око нас: шта радимо, куда идемо, и у какве смо душегубне безизлазе запали? Свесудбоносни проблеми бити ил' не бити муче данас и море све савести и умове и срца свих будних православних људи широм света. А Свети Синод Српске Православне Цркве, и то поводом једне анонимне дописнице, бави се ништавнијим од ништа конзисторијским „службеним положајем" мојим и „статусом". Међутим, проблем наше Цркве данас најмање је проблем једног старог архимандрита, коме се ближи време одласка Богу на истину. У ствари, овде су по среди далеко већи и судбоноснији проблеми за све нас.

Уосталом, Преосвећени Владико, прелазећи преко свих тих „уличних верзија" о мени и мом „статусу", а којих сигурно има и друкчијих, на узнемирење нечијих савести, желим само да подсетим Његову Светост Патријарха и Свети Синод на следећу двадесетдвогодишњу стварност: моја убогост, по благослову Његовог Преосвештенства блаженопочившег др Симеона Станковића, Епископа ове епархије, - а после њега по Вашем благослову (тј. Еп. Јована) , налази се на црквеној служби као духовник манастираЋелије још од маја месеца 1948. године. То значи далеко пре и самог постављања проблема избора за Патријарха, и догматско-канонске важности тог избора, Епископа Германа Ђорића. Од успостављања послератне власти у Југославији мој статус је био посебан. Несуђен и неосуђен јер невин, био сам лишен положаја и права професора Универзитета у Београду. Но, познато је, и Вашем Преосвештенству и другима, да, по благодати Божјој која нас спасава, ја у мом досадашњем животу и раду нисам никада користио повољне конјунктуре у личне сврхе. С тога ни сада не желим да се бавим ситницама око мог „статуса" и других личних проблема. Поготову данас када нас све сажижу страшни огњени проблеми нашег заиста апокалиптичког доба, пред којима и о којима, - Бога ради и Цркве ради —, не можемо и не смемо ћутати. Са тог разлога и прелазим на оно главно. Дозволите ми с тога, Ваше Преосвештенство, да са своје стране изнесем Светом Архијерејском Синоду главне проблеме наше Цркве данас, и поводом њих поставим горућа питања, на која сав православни народ Божји већ дуго времена очекује у агонији одговор.

* * *

Преосвећени Оци Епископи, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом.

Еванђелска одговорност лежи данас на свима синовима Православне Цркве Христове, тог небоземног Дома Бога Живога (1. Тим. 3, 15), па и на нама синовима те исте Цркве Православне у земљи и народу Светога Саве. Зато ми савест моја, жеравично мучена том еванђелском одговорношћу, налаже пред живим Богом свеправедним да сваки лични проблем свој одбацим као „трице", као ништавну ситницу, и да еванђелски храбро сагледам стравичне проблеме што пламте око нас. Догматски, канонски, еванђелски, та еванђелска, та света одговорност, и решење свих стравичних проблема леже, у крајњој линији, на свештеној Јерархији. Тако у нас, то првенствено лежи на Патријарсима и Епископима Цркве. Зато, дозволите ми, трогубо (=троструко) благодатни свети Оци, да Вас смирено, но са смелошћу својственом Православнима, запитам у име неизмењивог Светог Предања Православне Цркве, њених Апостола, Отаца, Мученика, Новомученика, Исповедника: куда идемо, и где ће нам бити крај ако овако наставимо? Говорећи из срца чињеница и стварности, ја ћу навести само неке од проблема пред којима свака православна, поготову српска светосавска савест стоји и са запрепашћењем гледа на велику одговорност наше црквене Јерархије, и на њен садањи став према нашим црквеним проблемима. 

* * *

1. Једна и Једина Света Васељенска (καθολική =саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше. Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански Домострој, овим речима:

„Примамо све Свете Саборе по Божјој благодати, који су се сабирали у свако време и место ради објављивања Благочешћа (=Православља, праве вере, побожности) И еванђелског живота, које прима Васељенска - Православна - Црква. Којих се пак одрекоше они Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше, анатемисаше они, анатемишемо и ми. Јер многе јереси у разна времена и лета измисли ђаво и посеја у васељени многи кукољ зловерја кроз безаконе началнике јереси, који ђаволу служе, с циљем разорења и смућења праве вере, - које ми проклињемо и са њима оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси, а стремимо ка сваком Благочешћу (=правој вери, побожности) којему нас уче благословене слуге Божје: Пророци, Апостоли и Свети Оци, као што и сам Господ наш Исус Христос Син Божји рече". — То „духовно учење", то јест: вера Православна, продужује Свети Сава, „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве — Христу основану" (Живот Св.Саве од Доментијана).

Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим.з,15). Те једине Свевредности рода човечјег у свима световима. Због тога узбуђене православне савести, обраћене Светим Оцима, и Светоме Сави, жеравично питају из савремене ужарене вавилонске пећи, и чекају ваш одговор о томе на делу.

Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава", које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? - Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве — председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Св(етој) Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.

Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор", не са основном еванђелском и свето-предањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника? - Али, ни то још није све. Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова - Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог" и Црква Божја (Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112).

Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване „ љубави" — јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис" - знање, разум: 1Тим.6,20. Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца - Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32,33,34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове" примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете", или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам" протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?

Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн.16,13). „О! како ме жалости, - да речем и ја са Светим Василијем Великим, - то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност (ακρίβεια) црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве" (Канон 89. св. Василија). При овоме сетимо се страшних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње" (Јерем.48,10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег: да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Господу, да по великој свемилости Својој не сручи на нас проклетства с неба са њиховим страхотама.

Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену", о „духу времена", или о „духу екуменизма" који влада у свету, или о „ дијалогу љубави" који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње", или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине" (2Сол.2до), уместо „истиновања у љубави" (Еф.4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога" (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине" (2 Сол. 2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце - Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: „ Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити ми л и ј е него д а вид е д а се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде" (PG t.91, 465).

Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе - Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања" (Посланица 1848. год., §17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма", у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: „Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој... Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т.II, Солун 1966, стр.627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века.

2. Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.

Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако", вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Богакао цепање Цркве... Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех" (ро 4.62,85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо" над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.

3.„Богу се треба већма покоравати него људима" (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, — то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима", - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став — Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.

Власт је у начелу од Бога (Рмлзд6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје", и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима", а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света - Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? — Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима". Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу" (мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

„Цару царево - Богу Божије": То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: - вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу". Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку". Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима". Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру - „у очи противстаје" (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми" (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје - цару царево": - то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi {=начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево". Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима". Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога" (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела - Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима".

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал.5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла - ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет" (1Јн. 5,з): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он - Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм.8,31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.

На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, ... јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим..., ј ер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим". На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао", Св.Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога". Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење". - Свети Василије одговори: „ Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи" (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов" (Галлдо).

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам... Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе" (PG t.90, соl.124 и 161).

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве" (1 Кор.12,28), а није рекао и цареве... Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи... Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација... Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити" (РG1.94, соt.1297).

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, ... у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)" ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

4. Горећи и сагоревајући у пожару споменутих проблема, ми уствари горимо у пожару богоодступништва. На свима странама народ Божји Светосавски, сагорева до пепела у пожару нашег богоодступништва. О, колико је данас стотина хиљада у светосавском роду Српском некрштених, невенчаних, неопојаних! А ми? Шта ми чинимо да тај и такав невиђени помор Српских душа зауставимо? Погребни лелек пролама наше савести, и ми из срца светосавског свебола питамо: откуда све то у нас? Отуда што смо напустили апостолски пут Светих Отаца. И наша је дужност, наша православна сведужност, да себе исповедимо кроз света уста Светог Максима Исповедника: „Тешко нама несрећницима, јер напустисмо пут Светих Отаца и зато смо пусти од сваког дела духовног" (PG t.90, соl.932). Ову свету исповест изрекао је Свети Исповедник у седмом веку, у време прогона Православне вере и Цркве од стране јеретика и ћесара, премда је сам Свети Максим најверније следио пут Светих Отаца. А ми? Будимо искрени и до краја доследни апостолско-светоотачкој логици и савести и мисли, и еванђелски верно поставимо дијагнозу наших многобројних болести:

У својој хиљадугодишњој историји Српска Православна Црква није никада била тежи болесник него што је данас; болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар - свелекар постоји; лек - свелек постоји. То је Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; а за њима и са њима Светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека - свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери.

Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живоша и рада. Јер једино свецели повратак на Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца, и са њима и Светих Српских Богоугодника, то јест повратак на њихову беспрекорну Православну веру у Богочовека Христа, на њихов благодатни живот у Цркви Духом Светим, на њихову слободу у Христу којом нас Христос ослободи (Гал.5,1), на њихово благодатно искуство у Духу Светом, на њихове Богочовечанске свете врлине. Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века. Иначе, без апостолско-светоотачког пута, без апостолско-светоотачког одлучног идења за Јединим Истинитим Богом у свима световима, и служења Једином Истинитом и Живом Богу — Богочовеку и Спаситељу Христу, Глави Цркве Православне, сигурно ћемо потонути у мртвом мору европског културног идолопоклонства, и уместо Живом и Истинитом Богу служићемо лажним идолима овога света, у којима нема спасења, нема васкрсења, нема обожења за тужно биће што се човек зове.

Избављени Богочовеком Господом Христом од идолопоклонства у свима његовим издањима, ево шта нам поручују и у аманет остављају Свети Оци Светих Седам Васељенских Сабора као једини Православни пут, пут Богочовечански, којим треба неустрашиво ићи кроз све историјске тмине и помрчине овога века и света:

„Свети Оци наши, испуњујући божанску заповест Бога и Спаса нашега Исуса Христа, нису светиљку божанског знања коју им је Он дао сакрили под поклопац, него су је поставили на светњак најкориснијег учења, да би светлела свима у кући, то јест свима који славе Бога у Православној Васељенској Цркви, како се не би нико од оних који православно (εΰσεβώς) исповедају Господа спотокао ногом о камен јеретичког зловерја. Јер Свети Оци изгоне напоље сваку јеретичку заблуду и одсецају труле удове, ако су ови неизлечиво болесни; и, имајући лопату у својим рукама, они очишћују гумно, и пшеницу, то јест хранљиву реч, која поткрепљује срце човека, сабирају у житницу Православне Васељенске Цркве, а плеву јеретичког злог учења избацују напоље и сажижу огњем неугасивим... И ми, држећи се на сваки начин догмата и дела тих истих Богоносних Отаца наших, проповедамо једним устима и једним срцем, нити шта додајући, нити шта одузимајући од онога што су нам они предали, него се у томе утврђујемо и укрепљујемо, и тако исповедамо, тако учимо, као што су Шест Светих Васељенских Сабора одредили и потврдили. И ми верујемо... да „нас је спасао не посредник, нити анђео, већ сам Господ" (Ис.63,9), и Њему следујући и Његов глас усвајајући, ми велегласно кличемо: ни сабор, нити царска власт, нити завера богопроклетих, нису спасли Цркву од идола, као што је такве глупости измислио јеврејски Синедрион, него је само Господ славе - Оваплоћени Бог спасао и ослободио Цркву од идолопоклоничке заблуде. Стога: Њему слава, Њему благодат, Њему благодарност, Њему хвала, Њему величанство, јер је искупљење - Његово, спасење Његово, пошто једини Он има моћ да потпуно спасе, а не нико други од бедних земаљских људи... Тако дакле: као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио, - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег... То је вера Апостолска, то је вера Отачка, то је вера Православна! та вера утврди васељену" (Акта Св. Седмог Васељенског Сабора, седница 4, и Синодикон Православља). 

____________

[1] Рукопис, писан најпре својеручно, а затим прекуцан (на 17 страна), са својеручним потписом и датумом: „О Св.Сави 1971, у ман. Ћелије". - У Авиној архиви - неиздавано. Ради јасноће, дајемо и све уводне текстове (анонимна дописница, и акт Св. Синода). — Прим. прир.

      Недостојни архимандрит

Др. Јустин Поповић  

Духовник Манастира Ћелије   

 

О Светом Сави, 1971.

                Манастир Ћелије

                             Ваљево

Последњи пут ажурирано ( петак, 13 јун 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 117 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.