header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Интервју (1.) - Жељко Цвијановић
Интервју (1.) - Жељко Цвијановић Штампај Е-пошта
понедељак, 04 фебруар 2013

 Господин Жељко Цвијановић је један од наших угледних ангажованих новинара. Својевремено, био је уредник СРНЕ, уређивао је „Блиц Њуз“ и недељник „Стандард“, а сада се бави једним од најутицајнијих политичких портала „Новим Стандардом“. Његови коментари се читају и преносе. Сајт „Борба за веру“ такође их преузима. Због тога смо решили да му поставимо неколико питања везаним за стање у Српској Цркви, која је темељна установа србског идентитета.

+ + +

Уважени господине Цвијановићу, пре извесног времена сте дали интервју недељнику „Печат“ у коме сте рекли да је Ваш критеријум за оцену понашања не само политичара него и свих јавних делатника, однос према Косову и Метохији. Ко се бори за Косово у саставу Србије сведочи да се није одрекао себе и свог народа. Можете ли да нам поновите своје „косовске критеријуме“ за оцену јавног деловања?

– Рекао бих да то чак и није критеријум само за јавно деловање, него за понашање сваког од нас у својом окружењу. Косово и Метохија је наша сфинга, на њему се, одговарајући на постављена питања, губи и добија све. Тамо је сваки дан Видовдан, тамо се види и оно што је у београдским маглама нејасно и чини се другачијим него што јесте. Можда сва српска најважнија питања и нису са Косова, али сва се секу на Косову. И то ћемо проверити веома лако: запитајте се знате ли некога ко није одустао од Косова, а да је одустао од себе, од борбе да, са себи најближима, усправан прегрми овај друштвени полом, какав живимо последњих деценија? И запитајте се обрнуто.

Намерно овде не користим политичке термине и не говорим о политици. Уопште не морамо да имамо ту врсту свести да бисмо имали однос према Косову. Уосталом, просечан косовски борац из 1389, историјски гледано, није могао имати свест о нацији, чак ни о вери, о геополитици да и не говорим. Па ипак, он се храбро борио, и неће бити да га је у то водио само страх од феудалног господара. Водила га је свест о одбрани његове куће, породице, његове шталске економије. Косово се и данас, када су нам „високи“ појмови готово једнако далеко као у Средњем веку, брани због наших кућа и породица, којима се можда у једном тренутку и учинило да ће њихове шансе за преживљавање бити веће ако у њиховим мислима и језику Косова буде мање. И шта се десило? Предајући Косово, предајете све и постајете роб. Где су на свету те успешне ропске економије, где су ти златни кавези и ти добростојећи робови? Нема их, нису могући.

Није ли нас, поред тога, баш Косово последњих година научило једној мудрости да није могуће, чак и када томе тежимо, Царство небеско разменити за царство земаљско. И та спознаја враћа нас Његошу и његовом активизму, када устима Војводе Милије каже: „Удри врага, не остав му трага, / али губи обадва свијета!“ Борбом за Косово тако се боримо и за наше остале границе, за нашу привреду, за просвету, здравство, за породице, па и за наше стомаке. Косово уједињује оно најузвишеније и оно најтривијалније у нама, и то – а ово је најважније – водећи ово ниже према вишем, а не обратно. Дакле, хоћеш да ти дете иде у пристојну школу и да једном лепо зарађује? Онда само мућни главом и бори се за Косово.

Ту врсту косовског свепрожимања добро су схватили и наши непријатељи, и отуд они, који су оупирали највећи део косовске земље, још нису задовољни. Отуд је последњи услов Србији, страшнији и од пристајања на границу са Косовом, чак и од политичког признања Косова – да се Косово Србима избије из главе, што су ономад тако јасно представили у једном интервјуу Борис Тадић и његов дворски писац. А, ако се то догоди, не само да ћемо остати без Косова него и без кључа за решавање свих наших проблема. Док мислимо на Косово, ми, као и Његош, знамо да се Царство небеско стиче на земљи, и тада за нас има наде. Кад престанемо да мислимо, нећемо мислити ни о чему. Не зато што ми то нећемо, већ зато што није могуће.

Да закључим, навећа заблуда којом нас данас гађају је она да је Косово наш терет. Лажу, Косово је наш ресурс, од којег већи ресурс немамо. Питајте данас политички и финансијски свет не само у Москви и Пекингу већ и у Вашингтону и Бриселу по чему препознаје Србију. По Новаку Ђоковићу? По „мировној политици“ Бориса Тадића? Не, препознаје нас по Косову.

Многи сматрају да је један од кључних догађаја „пузајућег признавања“ Косова као „независне“ државе уклањање владике Артемија са управе Епархије рашко–призренске. Све је било покривено причом о лошем материјалном пословању и одговорности надлежног архијереја за то, али од самог почетка чињенице указују на то да је све покренуто да би се нашао неки „кооперативнији“ епископ, који се неће држати „тврде“ приче о несарадњи са ЕУЛЕКС-ом. На крају, добили смо депеше „Викиликса“, из којих се види да је прича о „кооперативности“ са силама Империје била кључна у уклањању једног и постављању другог епископа на трон владичанства рашко–призренског. Каква је Ваша процена ових збивања, чије последице се и данас осећају?

–Уверен сам да су наши непријатељи, настојећи да нас упознају, читали Његоша, уверен сам и да су читали о историји наше Цркве. Они знају све о њеној улози током више од четири века српског „смутног времена“ – од губитка средњовековне државне до почетка стварања модерне – која је трансгенерацијски подвиг дугог трајања, који се не да поредити ни са чим у српској историји. Није зато случајно да је удар извршен на епископа који се, најзаслужнији за невероватну обнову монаштва на Косову, можда и не знајући, најбоље припремио за подвиг сличан том. Пред том чињеницом и пред тиме да је без њега косовско монаштво у великој мери поколебано и растурено, све приче о рђавом пословању, чак и да јесу тачне, постају мале и неуверљиве.

Викиликс нам је показао колико су на Западу добро разумели улогу Цркве на Косову, као што је показао колико је наша Црква, као и све у друштву, начета изнутра. Наравно, не сме се заобићи ни улога бившег председника Бориса Тадића, који је, како неки кажу, за четири године био погубнији за Цркву него Броз за четири деценије. Много ће нам требати да постанемо свесни погубног биланса те владавине не само у питањима Цркве него у дословно свакој пори државе и нације, тако да ме готово љути кад чујем некадашње Тадићеве противнике да у несвести и незнању данашњег председника пореде са бившим. Да је Николић сваког јутра откако је дошао на власт убијао по сто Срба за доручак, још не би заслуживао такво поређење.

Пред Србском Црквом поставља се питање и односа према садашњем косовском проблему – након неуставних споразума Борка Стефановића, и нова власт је наставила у правцу формализовања границе према НАТО протекторату званом „држава Косово“. У јавности су процуреле информације да је било сукоба међу епископима око става кад су преговори Београда с Бриселом и Приштином у питању, па и да је један нацрт Меморандума, због заоштравања поруке упућене властима, био одбачен од стране Синода СПЦ. Како Вам изгледа садашња позиција Синода у најновијим косовским искушењима? Постоји ли начин да Црква утиче на власт да има чвршћи став у одбрани србских државних и националних интереса у нашој јужној покрајини?

– Колико год то некоме изгледало фундаменталистички, пред тим питањем различито вреднујем државу и Цркву. Ако би се држава одрекла Косова, то би била катастрофа; ако би га се одрекла Црква то би била вечна катастрофа. Отуда је још већа одговорност на Цркви, за коју је Косово сфинга, много већа него за све друге. Црква која би се, недајбоже, на било који начин приклонила оном што наши непријатељи зову „реалност“, одвојила би се од саме себе, једноставно би престала да постоји.

Гледајући стање у њој, рекао бих да је Црква разапета између тренутних политичких процена и дуготрајних пројекција, какве Цркви и приличе. Отуда ми и сукоби међу епископима изгледају као сукоби између оних верзиранијих у политичка дешавања, концентрисаних у Синоду, и оних са свешћу да су политике од данас до сутра, а да су изнад нас ствари које се не мере пролазношћу тренутка. Уверен сам да су обе струје и обе каклулације Цркви потребне, али ме плаши што оне нису хармонизоване и што, једнако као и у остатку друштва, она политичка више настоји да елиминише ону историјску, него обратно. Уосталом, баш то се показало елиминацијом Владике Артемија. 

Великодостојници Цркве су део српске елите par excellence. Разумем када они показују емпатију за носиоце власти, али власт је окружена емпатијом, коју на свој начин показују и остаци друштвених елита, укључујући и ону петоколонашку. Те елите, међутим, не показују емпатију према народу и верујем да Црква, више од остатка елита, има историјски потенцијал за то. Волео бих када би Црква чешће апеловала, у приликама када наше друштво убрзано пропада и морално и материјално, на богате да поделе своје вишкове сиромашнима, када би више бринула за морaлне вертикале друштва. Та врста емпатије и свести о дугом трајању, уверен сам, хармонизовала би ове две групе у црквеном врху и тада не бисмо стрепели од тога хоће ли Црква на Косову бити на висини своје историјске мисије.

Сваке године, по неколико пута, чујемо да је за Србију и Србску Цркву веома важно да нам у посету дође римски папа. Какве би последице по србски народ имала та посета?

– Уверен сам да је то идеја рођена у политичким круговима, а не у Цркви. Зашто? Зато што би долазак папе могао да ублажи притисак на политичку класу, можда и на архијереје, као што се то догађа свакој власти која пређе на страну својих непријатеља. Наравно, тај притисак би се само пренео са политичке и духовне класе на народ, чак и под условом да се папа, рецимо, извини за подршку и учешће Католичке цркве у геноциду над Србима.

Било би сасвим довољно да се, рецимо, папа извини за Јасеновац, под условом да је тачна она Крлежина тврдња како су сав зулум направила два камиона усташа. Нажалост, нису била два камиона јер је Јасеновац био зверски врхунац једног вековног континуитета понашања Католичке цркве према православним и не само православним Србима. Отуда је питање да ли би папа у Србију дошао враћајући нам све оне душе столећима насилно и под притиском покатоличених Срба, који су се доказивали у новом идентитету зверствима и мржњом према дедовској вери и нацији? Да ли би дошао са обећањем да ће таква политика бити заустављена? Да ли би обећао да ће се повући са Косова и Црне Горе, својих тренутно највећих прозелитских мисија на Балкану? Да ће спречити католичење под притиском Срба у Хрватској?

Да ли би то, укратко, била посета у којој би понтифекс пришао нама или посета у којој бисмо ми пришли њему? Ко би се ту кајао за ствари које су се догодиле – кривац или жртва? Наравно, разумем да слабији често мора да плеше пред својим непријатељем и умео бих то да толеришем, али како бих толерисао то поразно словенско одсуство инстинкта да се препозна непријатељ јер, кад се препозна, другачије се пред њим и плеше и понижава од овога што видимо данас. Ако на обе стране немамо решеност о помирењу, која ће се са стране жртве очитовати праштањем, а са стране виновника извињењем и – што је много важније – гаранцијама да се зло неће наставити, тада, ако свест о помирењу постоји само на једној страни, са непријатељем се можете мирити само из позиције победника. Папа то зна, а време је да научимо и ми. Све остало су трице.

Поред Косова, један од стубова нашег идентитета је и Јасеновац, настао на првом месту због оданости Срба Цркви од Истока. Сада је и Јасеновац на удару: покушавају да га, методама постмодерног кривотворења, учине небитним за савремену историју србско – хрватских односа, а да Србима наметну комплекс геноцидности кроз приче о Вуковару и Сребреници. Како одбранити свест о Новомученицима Јасеновачким као сведоцима наше постојаности на овим просторима и оног вечног и неуништвог што се зове Небеска Србија?

– Не верујем да се то догађа само мени, али, кад год причам са странцима који нису у својим западним владама нечим задужени за Србију, већ су обични људи, наилазим на признање Србима који су се одупрли Светском Злу. Пазите, то је перцепција о Србима, и то у условима кад Србија већ годинама има радикално прозападну власт.

Зашто то помињем? Зато што често размишљам о следећем: не знам како ће то да се догодим и страхујем колико ће то баш нас још да кошта, али немам никакву дилему да ће на глобалној сцени Силе Добра победити Силе Зла. У првом полувремену те борбе – које је почело 1989. године и завршило се негде између 1999, обележене дивљачком агресијом на Србију и доласком Путина на чело Русије, и 2008. године, када је почео економски структурни слом западних сила – били смо на страни Добра, и у то име тешко пострадали. Мој највећи страх је да ћемо, вођени нашим елитама, друго полувреме, које ће за Добро бити победничко, ми, уместо да дамо смисао нашим жрвама на страни Добра, поново пострадати, али овај пут на страни Зла. Ја већег страха у животу од тога немам.

Отуда произлази и остало. Могу они о Јасеновцу, Вуковару и Сребреници сваког дана да пишу нову књигу и снимају нови филм. И не само о томе већ и о томе како су Први светски рат изазвали Срби и Руси, како је у Српској револуцији злочиначки Карађорђе млатио добре дахије – све то ће једног дана бити доказ против њих, исто онако као што је „Mein kampf“ данас доказ протов нациста, а планирано је да буде нешто друго. Да би се то десило, осим дефинитивног пораза Зла, потребна је само још једна ствар – да ми не пристанемо на верзију Зла.

Да није тако, зар не би они само мирно штанцовали своје књиге и филмове, зар би имали толику потребу за нашим признањем своје монструозне верзије. Све док ми имамо свест о нашим јасеновачким мученицима, и док Силе Зла – не мање важно – мрзимо, да парафразирам Голду Меир, због тога што су нас натерали да и сами понекад чинимо зло, нема опасности за нас. Важно је само једно: постојано остати на страни Добра, утолико пре што су Срби један од ретких народа који у историји на другој страни нису ни били. Елем, оно што говоре злобници и наши глупаци – како Срби имају рђав имиџ у свету – а какав би то имиџ требало да имају у таквом свету – јесте плиткоумна превара. Већ смо скупо платили боравак на страни Добра и сада нам ваља бити мудар и стрпљив да дочекамо његову победу.

Понекад се чини да другосрбијанце немамо само међу световним делатницима, него и међу појединцима у Цркви. Рецимо, фондације за ширење туђих политичких утицаја, попут „Конрада Аденауера“ финансирају многобројне екуменистичке скупове на којима су редовни представници СПЦ, од којих неки подржавају чак и РЕКОМ Наташе Кандић. Скупове о 1300-годишњици Миланског едикта финансијски подржава познати глобалиста из Швајцарске Борис Вукобрат, челник Фондације за мир и управљање кризама. Каква је опасност од духа квазиуниверзализма који би у Србској Цркви да, под изговором борбе против етнофилетизма, потисне оно национално и светосавско?

– Знате шта, мислим да је веома важно и у Цркви и ван ње разликовати две групе тзв. „другосрбијанаца“. Једни су они који су то по изворном налогу Зла, који су плаћени и обасути почастима да увек буду против свог народа. И ту помоћи нема. Друга група су они поколебани и малодушни, попут мог пријатеља који у телу још увек носи шрапнел НАТО са Косова, који се увек од узбуђења заплаче кад говори о Кошарама, али верује да је све готово и да од Косова треба дизати руке. За њих се морамо борити дуго и стрпљиво, језиком којим их нећемо плашити и стварати им осећај кривице јер је њихов повратак на страну Добра услов наше победе.

Као што верујем да Србију неће спасити елите, чак ни оне на страни Добра, већ народ, тако верујем да ће Цркву спасити верујући народ, који Цркву не доживљава ни у каквом духу универзализма, већ у духу светосавске народне Цркве. Ако је то грех етнофилетизма, захваљујући том греху, Црква је спасила род и веру током четири века нашег смутног времена. Ако се такво разумевање Цркве у народу приписује његовој непросвећености, ја бих рекао да, као што Црква има своју дугу традицију у народу, тако и народ има своју дугу традицију у Цркви. А она има свој универазалистички елемент, који без оног народног не вреди много. Не плашим се превише тога, осим што се плашим за неке епископе, налик мом пријатељу са Кошара, да ће ударањем главом у зид платити сазнање колико је верујући народ важан аспекат Цркве.

Пошто сте искусан новинар, шта мислите о концепцији сајта „Борба за веру“ и начинима да се информативно – аналитички квалитет његовог деловања побољша?

– Нека ми на овом месту буде опроштено што ћу се послужити сопственим примером. Иако сам учествовао у рату за Републику Српску, један део живота провео сам правећи компромисе у уверењу да је могуће пронаћи некакав најмањи заједнички садржилац и заједнички језик између Добра и Зла. „Нови Стандард“ је финале тог лутања, крај мог компликованог словенског разумевања Зла и победа свести да Зло мора бити побеђено. Зато га радим са много енергије, нимало компромиса и, самим тим, „Нови Стандард“ је пројекат у коме нема пара, у коме је много муке и одрицања, али никад нисам радио нешто на шта сам био толико поносан.

„Борба за Веру“, један од мојих омиљених сајтова, није имао тако широк лук препознавања Зла као „Нови Стандард“ и ја, тако да сам сам о томе учио и читајући изванредне текстове са тог сајта. Подвиг „Борбе за Веру“ утолико је већи што је Добро и Зло разликовала тамо где Зло по дефиницији не станује, где се не открива у злој реторици, у буци и бесу, већ се често очитује у смерном језику Добра. Отуд се не усуђујем да "Борби за веру" дам било какав савет осим једног: да чува своје архиве текстова јер једном, кад Добро однесе победу, они ће бити документ који ће поуздано сведочити колико је ломова, тешкоћа и понижења требало проћи да би се освојила Слобода. Јер, кад је освојимо, пред нама ће бити последњи велики задатак – да нараштајима који долазе сведочимо о историјском паду нашег нараштаја, показујући колико се Слобода тешко осваја кад се једном изгуби.

Хвала Вам, господине Цвијановићу, и желимо Вам успеха у даљем раду на добро наше отаџбине и нашег народа.

– Вама хвала и Богу хвала што нам је дао да нам живот и рад не буду лаки онда кад се пристојан свет и по томе препознаје.

Разговор водио:

Владимир Димитријевић

Последњи пут ажурирано ( недеља, 31 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.