header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Епископ Евгеније Булгарис: Опомињућа посланица Србима (2)
Епископ Евгеније Булгарис: Опомињућа посланица Србима (2) Штампај Е-пошта
субота, 23 фебруар 2013

 Ти апостоли Рима користе се многим различитим начинима како би од стада Православне Цркве отргнули у папизам истинита чеда.  Сви ти начини могу да се сведу на три вида, како би били будни и чували себе. Они излазе на борбу или са силом речи или са удицом обећања, или са претњом насиљем.

       Они се труде да убеде разлозима, или да обману поклонима и милосрђем, или да натерају претњама и насиљем. Но ви, возљубљена браћо, стојте тврдо и непоколебиво пред лицем ових непријатеља ваших душа, и они ће с помоћу Божијом одступити од вас узалудни и постиђени; њихове речи ће се развејати по ваздуху као пусти звуци; њихова лажна обећања ће остати неиспуњена; а њихове речи ће пасти будући лишене силе.

Кад вам они прилазе са оружјем речи и силом софистичких навода, те високомудрују у похвалу својих догмата, немојте да се дивите. Нека су они само „мудри”. Шта је ту зачуђујуће: учен је био и Арије, учен и Македоније и Аполинарије, а својом ученошћу је више од свих задивљавао Ориген. Међутим, са свим својим знањем они су пали у бездан погибељи, са мноштвом својих хула и јереси! Мудраци су били Аристотел, Платон, Епикур и многи други, али уз сву своју мудрост они су блудели жалосни, подобно слепцима у тами идолослужења, и говорили уз то о божанству и промислу безбројне глупости. Колико образованих народа, нама савремених, данас постоје, али су и они чак и по мишљењу Латињана најозлоглашенији јеретици. Управо таквима узвишеност њихове људске мудрости спрема најдубљи ров осуде. Јер, веровавши својој мудрости постали су слепи за схватање истините вере, како о томе и говори Свети Василије Велики: „Вишак људских природних сила умножиће на крају строгу осуду. Јер, говорећи да су мудри, полудеше (Рим. 1, 22). Шта је премудрост овога света? Она је заблуда, безумље и лудост пред Богом (1 Кор. 3, 19) по апостолу Павлу, ако се одваја од мудрости Божије. Мудрост Божија је истинита вера; она јесте та истинита мудрост, која је безопасна и непоколебљива, права мудрост.”

Прву мудрост изучавају у савременим универзитетима, а последњу у древној Цркви; прву у књигама филозофа, а последњу у делима Светих Отаца; прву умним способностима, а последњу топлотом чисте и благоустројене душе; прву са лукаво преплетеним умним закључцима и различитим наводима (=софизмима), а последњу са тврдим послушањем свесавршеном учењу православне вере; прву са узнемиреним истраживањем и испитивањем, а последњу смиреним покоравањем сваке помисли на послушност Христу (2 Кор. 10, 5). Шта паписти покушавају да нам докажу својом дијалектиком? Ми и њихови оци, као и сви хришћани и оци наши, нисмо примили веру посредством дијалектике, већ смо је примили по Откровењу. Зашто се они труде да нас поколебају у догматима којима нас је Христос научио, Апостоли проповедали, Васељенски Сабори утврдили, а Оци протумачили?

Целокупна Црква је во вјеки установила: никада не додавати, никада одузимати од њих ни једне јоте нити цртице. Вера се не мења временом, не преображава се епохама, не подчињава се околностима, не вене, не стари, већ пребива свагда једна и иста – древна и млада. Како ти нови богослови имају дрскости да покрену непокретно? Ми смо убеђени да, што су догмати вере новији, то су мање истинити, а што су древнији то су вернији и истинитији, слично томе како су воде мутније и прљавије што су даље од својих извора, а чишће што су ближе.

Ми не можемо оставити свештенотајника Дионисија Ареопагита, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова, дивног светитеља Јована Златоустог и толико других богоносних мужева, богонадахнутих Отаца, сасуда Светог Духа, за које са тешкоћом можеш да кажеш да ли је њихова светост више њихове мудрости, или њихова мудрост више њихове светости и следовати Томи Аквинском, Јовану Скоту, Окаму и другим потпуно непознатим именима у црквеној јерархији.

Чак и када не би имали други основ да дајемо предност својим (Светим Оцима), довољно нам је то што су Свети Оци и учитељи наше Цркве у свим догматима сагласни и свима говоре једнако, не разликују се ни у чему, већ као да из многих гласова (хорски) чине једну савршену сагласну и хармоничну песму у Цркви, пошто је истина једна, и у њој никада не бива неслагања (несугласица), јер је у њој просвећење и дејство Светог Духа. А код њих пак (Латина) нема сагласности. Напротив, латински богослови и учитељи стално између себе изазивају (покрећу) многе расправе и полемике. Код њих је толико гласова колико и умова, колико редова толико и устава. Томисти, скотисти, окамисти, језуити који у својим препискама толико пута самоуверено износе закључке колико пута сами заслужују вечно тамновање у преисподњој, јер је лаж многовидна и веома мало сагласна са самом собом.

Наши богослови су као огњени језици у дан Педесетнице, кад се сви они сједињују на проповеди једне и исте вере, док су латински богослови као људски језици који су градили Вавилонску кулу, и кад је један викао „камен”, други му је давао воду. Ти „уважени” учитељи латински сагласни су само у једном – управо у том да би своје језике устремљавали против нас. Ти „ревнитељи” не употребљавају своју мудрост (ученост) на то да би обраћали назнабошце који се налазе у заблуди и ван благочешћа, нити да просветле заслепљени народ јудејски, нити да науче неразумне агарјане (муслимане), нити да обрате окорелог у својим мишљењима јеретика, већ на то како би служитељем папе учинили простосрдачног источног хришћанина и одвукли га од догмата које је он примио и које чува као зеницу ока од времена Светих Отаца са непрестаним послушањем. Ја знам да ће појединци приговорити да Латињани своје нове догмате састављају и доказују из Светог Писма и из учења Светих Отаца.

Браћо не будите у заблуди: по спољашњости они носе овчију кожу, а изнутра су вуци и лавови. По спољашњости они беседују у сагласности са Светим Писмом и божанственим Оцима. Међутим, онај који их упозна из ближе, увидеће да они говоре савршено противно учењу Светог Писма и богомудрих Отаца. И шта је ту чудновато? И сам ђаво искушавајући Христа, Господа нашег, говорио је из Светог Писма: Јер анђелима својим заповеда за тебе да те чувају по свим путевима твојим (Пс. 91, 11). Ђаво је уз помоћ божанственог Светог Писма покушао да забаци Спаситеља, говорећи: Скочи доле. Слично овоме говоре и ови новотарски богослови и са тобом брате мој, из Светог Писма, но њихов је циљ тај да забце тебе у њихов сопствени бездан. Скочи доле, говоре они.

И фарисеји су са Христом говорили из закона, а ради чега? Како би га ухватили (у речи). Слично њима и ови истинити фарисеји, самоодсечени и одвојивши се од своје Мајке Цркве, ови лицемери, наводе каноне Сабора, али ради чега? Ради тога да би ухватили тебе у своју мрежу и саплели те. Уосталом, и сви јеретици (кроз историју Цркве), су се речима Светог Писма довијали да утврде своје јереси, док је један атеист доказивао изреком божанственог Светог Писма у псалмима како Бога нема, тј. како Бог не постоји. Међутим, он је прећутао о написаном пре тога: Рече безуман (Пс. 52, 2). То исто је и у обичају ових нових западних учитеља. Они наводе речи Светог Писма, а такође и каноне Сабора и Отаца у множини. Али како?

Једно одвајају од предходних реченица, друго одсецају и искажују, о једном прећуткују и пропуштају, а друго повређују и мењају, док треће уопште и не схватају не знајући силе грчког језика, док поједино које уопште и није написано измишљају. Шта све неће измислити лукавци? На крају, када се суоче са изреком неког Светог Оца који јавно изобличава њихово учење, тада се може видети како ти учени богослови превазилазе и саме себе и распаљују се у изразима. Тада на сцену ступа и танкост и оштрина њиховог ума, ту је и њихова шарена дијалектика и булажење схоластичког празнословља, ту су софистичка и паралогистичка раздељења и подраздељења која муте ум и помрачују главу, ту су одређења и стране речи неприличне свештеном богословљу, нечувене у божанственим Светим Писмима и језику Светих Отаца савршено стране.

Када је неко сведочанство појединог Светог Оца толико очигледно да они не могу да дају одговор, то они заборављају и дужно уважавање према Светитељу. Дрски и бестидни не стиде се да одговоре како се на том и том месту Духом покретан језик Светог Оца преварио и заблудео. „Теодорит – говоре они – био је несторијански јеретик, божанствени Дамаскин о томе није рекао правилно: богонадахнути Максим Исповедник је у овом одступио од истинитог смисла; блажени Теофилакт држао се исте јереси и тако даље.” Ето тако говоре они који су преизобилни јересима, и заиста слепи и заблудели, како би увели у заблуду просте и незлобиве овце Христове. А ви се држите подаље од тих адских уста која дишу пламеном и смрадним димом, те која својом блискошћу могу спалити или помрачити душе васпитане у благочешћу.

Држите се даље од њих јер дишу сваким ветром (јеретичког) учења, и труде се да са кореном ишчупају плодоносно дрвеће Свете Православне Цркве, или да подвргну смртоносном бродолому верне који плове по горком животном мору. Божанствени Учитељ – Господ и Бог учи нас да бежимо од таквих кушача, када се они тим истим Светим Писмом, које нам је дано ради нашег спасења, труде да нас баце у погибао. Реците им и ви када вас искушавају: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми (Мт. 16, 23).

Велика пажња и опрез су вам потребни браћо моја у односу на те преваранте, када они долазе да беседе са вама са медом у устима, када се довијају да вас ухвате на удицу улизничким добрим делима и милосрђем и улове вас надама и обећањима. Не постоји непријатељ гори од онога који се претвара пријатељем. Не постоји опаснији и погубнији рат од онога који обећавајући слободу доноси тиранију.

Верујте да су они многе источне увели у заблуду и привели себи више даровима, него дијалектиком; више новцем, него доказима; више ласкавошћу, обећањима, позајмицама, добрим делима, мирским заступништвом, безопасношћу, слободом, попуштањем и угађањем страстима и надама, него ли речима и поучним беседама. Сведоци тога су Антиохија, Александрија, многе области Сирије, многа острва Егејског мора, где је Рим раздавањем огромних сума новца распространио папизам сабирући верне, тј. правилније рећи – најамничку војску. Никада они не би могли да увуку тадашњег императора цариградског и патријарха и толико много других архијереја у Флоренцији и наговорили их на лажно и недејствено јединство, када их не би обманули надом савеза и помоћи у тадашњем рату са варварима. Они не би успели да привуку на своју страну ни више среброљубивог и сујетног, него ли мудрог архијереја Висариона, ако му не би обећали своју порфиру и кардиналску тијару (капу). Међутим, управо се у томе и састоје та средства и оруђа која непријатељ душа употребљава како би обмануо верне привременим и лишио их вечног.

На који начин је лукави у почетку успео да уведе у заблуду наше прародитеље? Није ли то постигао једним великим обећањем? Једите од дрвета – рекао је он – ако хоћете да се отворе очи ваше те да бисте разликовали добро од злог и на тај начин постали божанствени и били као Богови (Постанак 3, 5). Исто тако, којим средствима се трудио зли дух да победи на Гори Богочовека Исуса? Није ли се послужио обећањима, даровима и почастима? Он говори: И показа му сва царства овога света и славу њихову, и рече му: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се (Мт. 4, 8-9).

Не користе ли се с времена на време тим средствима и слуге ђавоље, гонитељи и тирани Православне Цркве? Сви они су нудили почасти, обећавали богатства, објављивали безопасност и све друго што само може да преласти слабу и склону греху вољу човекову, ради тога како би одвукли верне од благочешћа у неверје. Моавићани нису могли нагнати у бекство Јевреје ратним кочијама. Како су то успели? Послали су им жене и кећери своје, те су их лакомством и напитцима, храном и пићем, стидним наслађењима и блудом раслабили. Раслабили су те неустрашиве до тада мужествене душе непобедивих људи и одвојили их од служења свом Богу на поклоњење моваским боговима, и на тај начин су их победили и скоро истребили.

На сличан начин повластицама и добрим делима и служитељи Рима увлаче у папизам, авај, и најпростије. Они им говоре: „Дођите имајте општење са нама, сједините се са нашом црквом, признајте за врховног архијереја, властодршца цркве, главу тела Христовог, самодржавног законодавца и наредбодавца и једрењак Сабора, непоколебивог, непогрешивог папу, ако заједно са спасењима ваших душа желите и волите вашу срећу. Кроз то ви ћете бити народ царски, а не цареве слуге, слободни а не робови, добићете безопасност, похвалу надмоћност, достојанство, славу, част, помоћ богатих, благонаклоност велможа, благовољење господара, заштиту целокупном вашем роду од толиких европских владара.

Ако зажелите да добијете власт, добићете је; зажелите ли било какву дужност, даће вам је; зажелите ли исплатљиву заштиту, добићете је; зажелите ли више и блиставо звање, са временом можете да се надате и на то. Све слично ми вам обећавамо, чак и више од тога. Све ово даћу теби (Мт. 4, 9), и у будуће време ви ћете бити слободни од кривица, слободни од тешкоћа, неисцрпљени трудовима и друштвеним службама, у заједници ћете имати предност, бићете вољени, помагани свима, у почастима и слави, бићете као богови.

У нашој цркви по сили и власти коју је папа добио од Бога, ви ћете се спасти лако и удобно, без строге дисциплине и трудова, без бдења и постова, без строгих канона и сурових подвига, достигнућете жељени циљ оправдања и блаженства.

Иго наше вере је благо, и бреме је лако. Пут је код нас широк и добро проходан. Богатствима овога света које је Бог направио ради наслађивања људског рода, можете да се насићујете у изобиљу. Ако пак понекад и сагрешите по људској немоћи, наћи ћете спремно лекарство и опроштај код слугу Божијих, тог милосрдног самарјанина по јеванђелској причи и код његових слугу. И то пре са сладошћу јелеја (уља) милосрђа, него ли са вином горчине. Кључеви раја налазе се у рукама великог намесника Петровог и он вам лако и без муке може дозволити улазак у њега.” Када вам те сирене запевају такве песме и обећања, ви, браћо хришћани, у том трену зачепите своје уши, како не би упали у опасност. Не допуштајте да тај отров кроз слушање прође у срце ваше, ако љубите своје спасење. Реците тог момента са давидом: Речи закона Божијег слађе су ми и од меда и од саћа (Пс. 18, 11) и желим их више од свих задовољстава света, свих телесних наслада, свих удобности живота које вам они обећавају. Одговарајте им: „Ви, уважени Латињани, обмањујете нас медом садашњих блага и угодности, међутим ми размишљамо какву ће нам горчину донети тај мед после тога! Ми не желимо да узмемо у уста и мало меда како не би упали, слично Јонатану у уста смрти. Ми се не задовољавамо тиме да утолимо жеђ малом количином воде, да се не би лишили подобно Лимаху царства, и то не само царства у времену, већ Царства бесконачног. Ми дајемо предност закону који су наши Оци добили од Бога, свим благима која нам ви обећавате.

Нашој благочестивој, Богом даној вери, за коју се боримо, ми дајемо предност пред свим удобностима овог живота. Зар нас богатством, почастима и наслађивањима прелашћујете? Шта је то све у поређењу са небеским и неизреченим благима којима се надамо? Каква је корист од њих у току овог нашег кратког живота на земљи, када ћемо кроз њих ми погубити душу своју? Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди (Мт. 16, 26)? Какву другу драгоцену ствар ви можете да нам дате, као што је наша душа, која је искупљена бесконачно драгоценом крвљу јединог Бога? Какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Та блага су као цвеће које је сасвим кратко било лепо; она су пропадљива, привремена и пролазна, а душа је непропадљива, бесмртна и вечна. Према томе, какво нас ви неблагоразумно и бесмислено дело убеђујете да учинимо? Ако вера наша има строгости, тешкоћа и жалости, ми се радујемо. Чему нас уче истинита уста нашег Законодавца? У свету ћете имати жалости (Јн. 16, 33). Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12), и: Уска су врата и тесан је пут што воде у живот (Мт. 7, 14).

Ово трње нам је мило, јер нам на њему расту руже небеског наслађивања. Та нам је горчина веома пријатна, јер нас радује благоухањем душевног спасења. Те грбавости нам се чине уравњеним и углађеним јер нас воде на место покоја у Горњи јерусалим, где је наша жељена отаџбина. Који је то, авај, начин учења који ви кориостите „уважени” Латињани? Тај, како би ловили душе телесним задовољствима, стицали души блага овога света, вечно ставити у залог за пролазно. Ко је од апостола тако проповедао? Ко је од Светих Отаца тако учио? Ко је од светих било када (у историји Цркве) задобио неку душу на тај начин? Само из тога ви јасно показујете да у вама није Дух Божији, већ дух лажи; да ви нисте апостоли, већ преваранти; да имате ревност не за Христа, већ ревност за папу.
Према томе, држите се ви подаље од нас, отиђите од нас. Ви нас, као мужеве благодати, нећете моћи преварити као неразумну децу.

Тако им одговарајте браћо (Срби) и сестре (Српкиње), када покушавају да вас уведу у заблуду улагивањима и обећањима. Ти „апостоли” користе такође и један други начин како би привукли себи чеда наше Цркве и ви треба да будете спремни и опрезни и на то, како бисте се одбранили. Ако они виде да не успевају кротким, слатким и заводним речима, тада употребљавају присиљавање и силу (насиље). Када увиде да њихове речи остају узалудне и недејствене, они почињу дејствовати на други начин – и што не учини њихов језик, то се труде да доврше жезлом.

Хоћу рећи да, када они не могу да убеде, тада прогањају бедне православце кроз владаре и власти при којима они могу слободно да говоре и дејствују, те подижу против хришћана неиздржљиву борбу, угњетавање и насиље. Од древних гонитеља хришћанства, они се разликују само тиме што су древни покретали гоњења на благочестиве јавно и отворено, а ови нови то чине тајно и прикривено. Но, и они гоне, прогоне, затварају у ланце, и шта све друго не чине!

Ми за то имамо свежи пример из нашег времена. Кад су победничке немачке армије прошле до Венгровлахије (између Мађарске и Румуније) и завладали великим делом те области, у тај моменат су се растрчали Латињани који су пратили армију, и потрудили се да истерају из манастирских обитељи монахе, Богом љубљене мужеве, као јеретике који нису хтели да имају јединство са њима. А бедни хришћани, уместо да под победоносним знамењима хришћанских царева нађу слободу и безбедност, као што су се надали, подвргли су се опасности да кроз непријатељска насиља и нападе од римских апостола изгубе и ту слободу. Чак су и непријатељи хришћанског имена – агарјани (муслимани), расуднији и умеренији у том односу од западних мисионара, те дају подвлашћеним им хришћанима слободу у делима вере.

Када вас на такав начин нападају, браћо хришћани, ја не могу да вам дам другог савета осим да треба да трпите и великодушно поднесете гоњења за Православље, јер ћете се на такав начин не само спасти, већ ћете се и увенчати као мученици. Размислите, код вас су у опасности две ствари: душа и тело. Шта вам налаже благоразумље, које од тога двога треба сачувати? Без сумње, душу, која је драгоценија. Благоразуман је онај трговац који предвиђајући бродолом не замисливши се баца у море све своје богатство, како би спасао свој живот. Тако и ви бацајте и одричите се, када се против вас подигну такве буре од силних ветрова Рима. Тада, говорим, бацајте и имање, и почасти и богатство, и звања ради очувања небеског живота који се надате добити.

Када човек види предстојећи му ударац у главу своју, не одбија ли га он руком, и не ставља ли он под ударац мање важан уд, како би сачувао важнији? Зар да за спасење ваше душе не пострада тело? Тако је написано о Јову: Кожу за кожу, и све што има човек, даће за душу своју (Јов. 2, 4). Тако и ви дајте кожу за кожу. Када се подвргне опасности цело тело, ако то захтева ситуација, треба чувати искључиво душу.
Што се тиче ваше душе Господ вам наређује: Будите мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16). Када змија осети да је хоће убити, она се колико је могуће склупча и чува своју главу. Тако и ви у време гоњења, бичевања, мучења треба да се бринете да сачувате главу – ваше каноне; главу – догмате ваше вере, главу – Православље и благочешће (Правоживље).

Имате безбројне примере славних мученика, који су радосно целивали страшна и разна мучења и, ужасне смрти, једино ради тога да не би ни за јоту одступили у исповедању Христа. Ви пак, у ваше време имате примере толиког мноштва ваше сабраће хришћана, који бедни или боље рећи блажени, под деспотизмом агарјана подносе велика страдања искључиво ради тога да не би издали благочешће. Ви имате велики најузвишенији пример Сина Божијег и Бога нашег, који је из љубави према нама примио Тело, гладовао и жеђао, био поруган, обешчашћен, свезан, осуђен, увенчан трновим венцем, распет и умро ради нашег спасења. Шта равно овоме ви можете претрпети ради Њега? Шта може да се упореди са толиким страдањима која је Он претрпео за нас?

Ако је Он за нас који често грешимо, толико преузео на себе, толико претрпео, толико пострадао, тада, шта смо ми све дужни да претрпимо ради Њега, нашег Искупитеља и Спаситеља? Које то зло у овоме свету може бити толико велико које би нас могло одвући од исповедања Њега, од Његове Цркве, од љубави према Њему? Ко ће нас одвојити од љубави Божије (Рим.8, 35) – говори апостол Павле. Нико и ништа. Ради Њега ми смо дужни да са радошћу претрпимо свако зло, како бисмо у овом животу остали тврди у исповедању праве и истините вере у Њега, а у будућем се удостојили вечног блаженства, којега да се и заиста удостојимо сви ми, Његовом благодаћу и човекољубљем. Њему пак слава у векове векова. Амин.

Крај.

Преузето из дела схимонаха Серафима Игњатића: ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ЦРКВИ И ПРЕДАЊУ

http://www.krajinaforce.com

Последњи пут ажурирано ( недеља, 24 фебруар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 58 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.