header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Уредништво: Осврт на писање сајта „Светосавље“ о посту пред свето Причешће Штампај Е-пошта
недеља, 24 март 2013

Јавили су нам се неки од наших посетилаца и замолили нас да обратимо пажњу на дискусију која се о посту пред причешће развила на форуму сајта „Светосавље“, јер су их поједини ставови уредника овог сајта у великој мери збунили.

Трудили смо се да ишчитамо пажљиво постове свих дискутаната. Уз сво дужно поштовање према проти Љуби Милошевићу, уреднику "Светосавља", чије текстове повремено, уз његову сагласност, преносимо на нашем сајту, морамо рећи да иако смо по више пута читали поједине делове његових написа, нисмо успели да их разумемо. Да би се избегла свака нејасноћа и збуњеност код читалаца, мисао се мора концизно преточити у речи. То је једини начин да се спречи и свака могућа саблазан. Зато, преко је потребно да отац Љубо разјасни нека од својих тврђења. На пример, шта подразумева под „доксолошким и литургичким црквеним тумачењем канона“? У чему је супротстављеност „јуридичког“ и „доксолошко-литургичког“ тумачење канона?  Затим, шта је мислио кад је рекао: „Не управља се Црква правилима“. Јер, ово нас је подсетило на однос који према Светим Канонима има епископ пензионер Атанасије Јевтић. Ми знамо да отац Љубо не дели такав став према Канонима какав има владика Атанасије, али је веома важно да видимо о чему је реч.

Отац Љубо се у свом писању ових дана концентрисао на критику некакве „српске традиције“ поста пред причешће, која је по њему супротна Типику, јер она, наводно, „урушава симфонију и учећу поруку доксолошке Цркве у развијању нашег здравог духовног живота.“ Каква је то „порука доксолошке Цркве“ о посту пред причешће, и где је та порука садржана? „И заиста, у одсуству спознаје дубине подвига, а њиме и духовног живота, најчешће се пада у искушење да је пост одвојен од Литургије, а то иде чак до екстремних мишљења да је наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста“, каже отац Љубо. Чини нам се да уважени прота доказује нешто што нико не оспорава. Јер ко је и где изнео то „екстремо мишљење да је  наша литургичност другостепена у односу на сам подвиг поста“? Ми на таква тврђења нисмо наилазили, а поготово их нисмо никада чули из уста православних Срба, чију „српску праксу“ отац Љубо критикује. „По неразумним ревнитељима, послушање богослужењу - круни сваке побожности и спасења - јесте препрека за причешће?“ И овде отац прота дугује одговор: који су то „неразумни ревнитељи“ тврдили и где су тврдили да је „послушање богослужењу препрека за причешће“?

 Један дискутант са форума „Светосавља“ проти Љуби је написао следеће: „Сигурно се слажемо у једном да не можемо да кажемо да Св. Николај Жички није неке ствари знао, или да се држао икономије према својим монасима у Жичи због њиховог лошег духовног стања - ако је можда и негде употребљавао икономију према богомољцима.... Иако је овај дискутант своју дискусију оставио крњом, не наводећи каква је била пракса поста пред причешће Светог Владике Николаја, прота Љубо је отишао предалеко, ставивши под знак питања исправност поступања Светог Николаја Жичког, који се, тобож, није повиновао Цркви: „И ја сам сигуран у то да је Владика знао.  А зашто је радио тако то је друга прича... Не знам зашто је тако радио, али знам, као што рекох, да постоји оно шта тражи Црква у односу на индивидуалне људе у њој... Није ни св. Николај сва Црква, и он треба да се повинује њој. Ко зна а зашто је он морао да креће тим путем? Када је земља мисионарска многе ствари се попустају.“ Прота, дакле, и нама и свим својим читаоцима дугује и одговор на питање: у чему се Свети Владика Николај није повиновао Цркви? Који је то нецрквени пут којим је ишао Свети Николај Жички?

А под постом који је суботом забрањен, поздразумева се сухоједење, а не једење куваних јела на води три пута дневно. Та је ствар православним Србима одувек била кристално јасна. О томе говори наш највећи канониста, епископ Никодим Милаш, у свом тумачењу 66. правила Светих Апостола, а и неки други православни канонисти, нпр. Зонара и Валсамон. А Свети Сава, у тумачењу 53. правила Светих Апостола у Законоправилу, наслањајући се на свеправославно учење, каже (Законоправило Светог Саве, Манастир Жича, 2004, у преводу др Миодрага М. Петровића,стр.141): “Свети апостоли и свети оци преподобни установили су да се не пости никако: у све суботе осим једне – Велике суботе, и у све недеље, и у све дане Господњих празника. Али многи од светих отаца постише, на пример, до 10 дана, или до двадесет, или више од тога, а понеки од њих до четрдесет дана продужаваху пост. Према томе, они расудише да правила не преступају они који посте у такве суботе и недеље. Тако, ако ко хоће у одређене дане да се уздржи и да толико пости непрекидно као и они, па било да у те дане и падне субота или недеља, или какав други Господњи празник – такав се неће осудити као преступник правила“. Треба ли се овоме још шта додавати? Сматрамо да не.

Врло прецизан одговор на питање које теологе следити и коју теологију сматрати истинитом, дао је игуман Георгије Григоријатски: „По светом Григорију Палами истинита је она теологија која се заснива на опиту божанске благодати. Тај опит имају подвижници, обожени људи, који су у ствари једини истински богослови. Ми прихватамо и богословствовања оних који немају опит, али имају смирење да доследно прате опитне светитеље. Њихова теологија свакако нема онај значај који има теологија боговидаца. Постоји и празна теологија коју упражњавају они који се не ослањају на теологију светаца, него се чак њој и супротстављају.“ Ми знамо да су и Отац Јустин и Владика Николај били боговидци, а они су Србе благосиљали да се за Причешће спремају како су и вековима радили: постећи од понедељка до суботе или недеље на води. При чему је, не заборавимо, пост са једењем јела куваних на води, и то три пута дневно, ублажење поста. Под постом се у раној Цркви и типику подразумева неузимање хране и воде до шест увече (како се данас држи Велики Петак), а после узимање хлеба, воде и некуване хране; полупостом се називало неузимање хране до три поподне; једење, три пута дневно, јела куваних, макар и на води, већ је ублажавање поста, док је једење јела на уљу (о риби да и не говоримо), како би рекао грчки теолог, Стенли Харакас, само „посно уздржање“. Значи, ко од понедељка Чисте седмице пости до Недеље православља, да би се причестио, једући јела кувана на води, не држи се строго великопосног типика, него неког, назовимо га „српског“, минумума, да би, како је говорио отац Сава из манастира Вазнесења, Богу приступио са „учтивошћу“. То не значи да ми не знамо да се понегде у Руској или Грчкој Цркви не пости блаже, у шта се ми не мешамо. Коме духовник даје такав благослов, може да пости тако. (Рецимо, у многим манастирима на Светој Гори монаси се причешћују и четири пута седмично, али проводе по десет и више сати дневно на молитвама личним и црквеним, а остало време у послушању; мало спавају и једу као птице, сваки дан исповедају помисли, па је такав начин причешћивања за њих логичан – но, ко у Србији или другде данас живи као атонски монаси да би се причешћивао четири пута седмично?) Зато не сматрамо да  српски православци треба да следе праксу Руске и Грчке Цркве (или појединаца у Руској и Грчкој Цркви), као што не следе ни праксу светогорских калуђера, иако немају ништа ни против једног, ни против другог, тамо где постоји таква пракса и такав благослов, уз, наравно, хришћански врлински живот. 

Прота Љубо је на почетку свог текста „Хришћански пост губи свој смисао ван богослужења“ рекао да му је циљ да због расправа које се увек пред Велики пост воде око тога како се пости – да „сажет и целовит преглед, по могућству кратак, који би објаснио шта је пост и како треба да се пости и да пренесе „правилно Црквено учење о посту“. Судећи по питањима која се намећу после читања поменутог његовог текста, и по реаговању његових збуњених читалаца, рекли бисмо да није успео у својој намери. Али, искрено се надамо да све ово неће довести до поларизације међу онима који бране Свето Предање. Понајмање од свега потребно је дувати у једра српским црквеним реформаторима.

Да ли ће отац Љубо дати разјашњења својих, најблаже речено, збуњујућих ставова, или неће, није у нашој моћи да знамо. Понављамо: његов допринос борби против екуменизма у СПЦ сматрамо веома драгоценим, поготово кад међу нама скоро да и нема свештених лица спремних да се суоче са изазовима екуменистичке преваре и паполатрије.  Ми ћемо, међутим, и надаље давати свој допринос очувању светоотачког учења (и праксе) о посту пред Свето Причешће, као и наслеђене подвижничке праксе у Срба, објављивањем текстова Светитеља чија је теологија заснована на подвижничком опиту божанске благодати и провереним пастирским методама у народу Светог Саве.

 

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 25 март 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 129 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.