header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Борис Костенко, Алексеј Денисов: Новомученици оптински
Борис Костенко, Алексеј Денисов: Новомученици оптински Штампај Е-пошта
четвртак, 18 април 2013

 Преподобномученик јеромонах Василије, иноци - мученици Трофим и млади поклоник Георгије

Постоји такво црквено народно предање, да, ако неко умре на Пасху, одмах бива узнет на небеса, врата Раја се пред њим отварају и дах Раја стиже и до његових блиских на земљи

Јеромонах Владимир (Сухобок), духовно чедо оптинског ученика Адријана


Пасхални принос Оптине

Задивљујућа је била и прекрасна та пасхална ноћ у Свето-Ваведењском манастиру Оптиној пустињи. Од времена враћања манастира Руској Православној Цркви 1987. године овде се никад није скупило више народа. У пуноћи, уз радосну звоњаву звона литија је, изашавши из манастира, кренула у скит Светог Јована Претече.

Овде су у различита времена долазиле на десетине хиљада људи са свих страна Русије - у посету оптинским старецима. Овде су духовни савет и утеху тражили Гогољ, Тургењев, браћа Кирјејевски, Достојевски и Лав Толстој. Сада се, можда више но икад, људи руски нуждавају у саосећању и лепој речи, нежности и састрадању, којих је тако мало у данашњем животу. И, заиста, није чудно да је те ноћи било тако много младежи. Али нико од оних који је стигао на тај незаборавни и светли празник није могао чак ни да замисли да ће се овде за неколико сати одиграти страшна трагедија.

У освит ће убити тројицу монаха. После пет сати на звонари ће погинути инок Терапонт. Он је звонио у иста та звона, сабирајући народ на јутрење. Инока Трофима ће убити такође ту, скупа са Терапонтом. Трећи је погинуо јеромонах Василије. Био је убијен подлим ударом у леђа, кад је, после причешћа, пре но што је стигао да се омрси, ишао да исповеда у скитском храму Светог Јована Претече. У литији је у рукама носио икону Васкрсења. До превремене кончине остало је још само пет сати.

У понедеоник изјутра монаси су нам показали место где је мученичку смрт примио отац Василије. Само неколико метара му је недостајало до врата. Овде су га нашли убијеног. Рана је била смртоносна, и отац Василије је скончао за мање од сата у Козељској болници. На том месту земља је дуго била влажна од његове крви. Затим су је скупили поклоници и духовна чеда оца Василија. А ми још никако нисмо успевали да поверујемо у оно што се збило.

На звонари су такође тамнеле крваве мрље. Овде су, пробуражени страшним оружјем, пали иноци Терапонт и Трофим. Смрт је наступила скоро тренутно. Пре смрти Трофим је успео само да неколико пута удари у звоно. После су монаси скинули даске са звонаре, узимајући као светињу слој дрвета натопљен мученичком крвљу.

А у храму преподобног Илариона уз тихи шум горења пасхалних свећа читало се Еванђеље и Псалтир. На простим клупама, са покривеним лицима, како је прописано манастирским правилима, лежала су три монаха. Тихо се под сводове храма изливала заупокојна молитва... Такву Пасху овде није очекивао нико. Изгледало је да је читав манастир утонуо у тугу. И службе у њему су такође постале тужне. Непрекидно је падала киша, било је непријатно и хладно. Поред звука капљица, тишину је нарушавао једино метални звук електричне тестере и чести ударци чекића. Први пут на Светлу седмицу за пет столећа постојања манастира овде су правили сандуке и одједном копали три гроба за манастирску братију.

У току хиљаду година свог постојања Руска Православна Црква преживела је много трагедија, десетине хиљада људи примили су мученичку смрт за веру. Али да у васкршњој ноћи одмах после празничне службе и причешћа на територији манастира зверски буду убијена три монаха - тога у историји Русије још није било.

Управо зато је у трагању за злочинцем прокуратура Калушке области уложила све силе. Али чак и многи иследници, који су штошта видели у свом животу, као и сарадници Министарства безбедности и Унутрашњих послова, били потресени оним што се десило.

 

Господ бира најбоље

У келијама убијених инока све је остало тако како је било оне ноћи, као да су их управо напустили. То је келија Трофимова. О чему је размишљао, кога је помињао у својим последњим молитвама? Авај, то ће за нас заувек остати тајна. Пре но што је последњи пут отишао на звонару, Трофим је успео да се омрси васкршњим јајетом. На окну је остало нераспечаћено писмо из Вологде.

Келија оца Василија нас је запањила својом аскетичношћу. Много књига, репродукције икона Андреја Рубљова, пред којима се молио Богу. На зиду је икона руских новомученика који су пали од руку безбожника за веру и Отаџбину после 1917. године. На сточићу је портрет преподобног Амвросија Оптинског. Васкршњи кулич (колач који се у Русији спрема за Пасху, нап. прев.) остао је недирнут. Све је крајње просто и строго.

Јеромонах Ипатије нам је о томе причао следеће: "Сада стојимо на месту кончине оца Василија. Овде му је био нанет срашни ударац, ударац са лећа, финским сечивом или ножем. Мени је сада тешко да говорим о њему, пошто ми је, без прувеличавања, био најближи човек у манастиру. Стално се исповедао код мене, а ја код њега. Имали смо веома блиске односе.

Наравно, људски гледано, огроман је губитак за манастир, може се рећи да је ненадокнадив, и свака његова проповед није била ништа мање него догађај. Нарочито у последње време, стекао је неку нарочиту дубину, проникнивост. То може да посведочи било ко, ко је овде био тих дана, ко га је слушао и знао".

Сва три монаха су била убијена ручно израђеним сечивом, које личи на секиру или мач. Дужина му је већа од пола метра. У њега је, као и у касније нађено финско сечиво, био угравиран антихристов број - 666. Убица је ухваћен шестог дана после злочина. Био је то 32-годишњи Николај Аверин, ветеран авганистанског рата. Официјална дијагноза: "Психички болестан, нарочиту мржњу гаји према свештенослужитељима". Аверин је признао: "Ни за шта се не кајем - нема код мене кајања, осим што ми је жао момака. Не бих то урадио, касније. Једино што сам хтео је да наудим Цркви и монасима... Они мени нису нужни, схватате... Жао ми их је..." Уз то, Аверин је признао да га је водио дух, који му је рекао да највише мрзи монахе, и да их Аверин мора убити да би се постигла победа у рату који се тренутно води на духовном плану.

Тих дана се наша штампа осврнула на оно што се десило у Оптиној као на обичну, пажње недостојну, новост. 23 кратка саопштења на телевизији, неколико кратких вести у новинама у рубрици "Криминална хроника". Друштво је са неком хладном и тупом равнодушношћу дочекало извештаје о овим догађајима. Никаквих протеста интелектуалаца, колективних писама или просто узбуђености. Ниједне званичне изјаве саучешћа манастиру, Православној Цркви или верницима од стране власти. Једини телеграм са изразима туге и саосећања послао је Патријарх московски и све Русије Алексеј II.

Тога дана, када су убијене монахе преносили у храм Ваведења, у Русији су се спремали за референдум. На телевизији су пуштали тејпове који су објашњавали како и за кога гласати. Партије и покрети борили су се за гласове бирача. А на крају новости дана живо су коментарисали вести из Чеченије и са светског шампионата у хокеју. У било којој другој земљи, у којој се поштују права личности и вера у Бога, такав би се догађај разматрао као национална трагедија. Јер убиство се није десило било где, него у једној од главних светиња Русије, у време главног празника верника Руске Цркве.

 

Оптина пустиња

По предању, манастир Оптину пустињу подигао је у XV веку покајани разбојник Опта. Али сверуску славу и познатост он је добио захваљујући подвижничком животу оптинских стареца, који су се одликовали необичном чистотом вере и побожности. Владали су нарочитим даром духовног расуђивања, прозорљивости и исцелења. Људи свих звања и сталежа долазили су им са својим проблемима да би добили савет и утеху, како да воде живот. Преподобни Амвросије је просечно добијао педесетак писама дневно, а до дубоке старости је примао на десетине људи, од одраслих до малишана. И сваком је давао користан савет, или их је смиривао и усмеравао мудром и добром речју. После сусрета са њим потресени Достојевски у роману "Браћа Карамазови" ствара лик старца Зосиме, чији је прототип преподобни Амвросије.

После револуције бољшевици су манастир подвргли чудовишном разарању, а двадесетих година власти су прогнале све монахе и затвориле све храмове. Многи монаси ће погинути у логорима и прогонствима. У манастиру и скиту је била смештена васпитно - радна колонија за безпризорне, интернат, затим техникум.

Године 1987. совјетске власти великодушно враћају Цркви убоге развалине манстира. Првим монасима је било јако тешко. Морали су да почињу од нуле. Требало је организовати послове на обнови храмова, рестаурирати иконе и келије, скупити књиге, направити фарму и сејати пшеницу. Без обзира на огромне тешкоће и недостатак материјала, братија су учинила све да би у години хиљадуголећа крштења Русије у манастиру била одслужена прва служба.

Године 1988. овде је стигао 27годишњи отац Василије, тада још просто поклоник Игор Росљаков. Већ после три године стекао је необичну љубав братије и верујућих својим дубоким проповедима.

Братија Трофим и Терапонт оба су родом из Сибира. Један је био рибар, други шумар. То су били веома смирени људи, тражили су Бога, часно испуњавали послушање. Отац Трофим је радио на помоћном газдинству, био је и црквењак, и књиговезац, то јест мајстор за све и уз то веома рад да помогне. Имао је необичну снагу - голим рукама је савијао велике клинце.

Брат Терапонт је био јако строг, тих човек, који је прошао кроз разна послушања. У џепу су му нашли писмо које није успео да пошаље својим блискима. Последња реченица писма је таква: "Ако било коме треба помоћ, радо ћу је указати". Отац Тарапонт је скоро сваке ноћи устајао и испуњавао "петстотинку" са поклонима (нарочито оптинско молитвено правило, нап. прев.).

Сада манастир трпи све тешкоће које трпи и Русија. Катастрофално недостаје људи за рад на фарми, на обнови зграда, раст цена је осетно задао ударац скромном манастирском домаћинству, а нечим треба хранити краве, телад, кокошке, и при том служити службе, обнављати храмове, уређивати територију. Ниједна од владиних одлука о обнови манастира Оптина није извршена. Сада је Оптина у било које време практично отворена за било кога ко туда пролази. Монаси не могу да затворе манастирска врата чак ни ноћу, јер на његовој територији, као и пре, живи око двадесетак породица. Милиција је спремна да чува, али само за паре. А откуд паре сиромашној манастирској братији? Нарочито стога што се монаси, одричући се много чега, брину још и о поклоницима, које треба дочекати и нахранити Христа ради, не питајући ко су и откуда су дошли.


 

 

И бићу бељи од снега

Снег је почео да пада неочекивано. Падао је у густим, мокрим лопарима - као да је у питању непрозирна завеса. А у храму су се праштали са убијенима. Топло и слатко је мирисало на тамјан и восак свећа. На опело у Оптину је стигао архиепископ калушки и боровски Климент, као и монаси из околних манастира. Дошле су на стотине људи, од којих су многи довели децу, јер је отац Василије предавао веронауку у једној недељној школи. А кад су ковчеге изнели из храма, изненада је престало да снежи, небо се очистило и грануло је сунце...

Погреб је обављен по нарочитом васкршњем чину, и управо су зато сандуци били обојени црвеном бојом. Пасхално радосно су звонила звона. Можда су управо овде, поред свежих хумки, многи први пут осетили силу и лепоту наше вере, оне вере од које су руски људи, чак и у најтежа времена, црпели многима непојмиву одважност, храброст и крепост духа.

Изгледало је да не сахрањују тројицу простих монаха, који су пали од руке злочинца, него тројицу војника, који су пали на пољу битке. Исто као кад су сахрањивали оне који су пали на пољу Куликовом (године 1382, Свети кнез Димитрије Донски победио је, са благословом Светог Сергија Радоњешког, Монголе, што је значило почетак ослобођења Русије (од тристагодишњег ропства, нап. прев.)), Полтавском и Бородинском...

Многи нису могли да сакрију своје сузе. Монаси су тешили присутне. Говорили су да за православног човека нема достојније смрти од примања мучеништва за Христа, да ће крв тројице братије, проливена на дан Пасхе, можда постати најбоља проповед за оне који још нису прогледали.

А Игуман Мелхиседек, економ обитељи, говорио је овако:

"Може се мислити да је то био чин повезан са некаквим личним рачунима, са некаквом националном мржњом, са некаквим политичким мотивима, како сада уобичавају да то прикажу или објасне. Овде је све много дубље, овде је реч управо о духовном рату, када се за прве редове бирају људи, који указују највећу помоћ, они људи који су најдрагоценији за Цркву, за Православље, за народ Божји. И овде није реч о борби против конкретних личности, него је овде реч о рату који се води од постања света, рату између Бога и ђавола, као што је Господ рекао да ће после човековог грехопада, "...он тебе уједати за пету, а ти ћеш му главу сатирати". И ево, сви смо ми били сведоци, како је ђаво ујео Цркву за пету, али преко тога ће му глава бити сатрвена, зато што смо ми изгубили људе, а добили ангеле на небу, изгубили смо монахе, свештенослужитеље, али смо на небу стекли новомученике.

Њихова крв за сваког од нас је пример и поука и њихове ће молитве штитити наш народ, нашу Цркву, чуваће сав народ Божји, који стреми чистоти живота и светости".

 

Изданци препорода

Сада многи говоре о томе да треба препорађати Русију, али говоре често без познавање њене душе, њеног бола и основа њеног живота. Због тога се красне речи претварају у празне фразе, а свети појмови: вера, част, Русија, патриотизам - постају предмети политичких спекулација. Последице таквог непажљивог односа према народним осећањима код нас у Русији често доводе до жалосних и трагичних резултата.

Они страшни догађаји који су се збили овде, у манастиру Оприна пустиња, већ су постали наслеђе историје наше Отаџбине. И не само ње. То је упозорење свима нама, руским људима, да смо стигли до последње црте, после које наступа потпуно одступништво од вере, коначна деградација и самоуништење нашег народа. О свему томе нас поучава читава прошла историја.

У XX веку руски народ већ је платио страшну цену због тога што је напустио своју веру и наругао се својим светињама. Грађански рат и глад њиме изазвана коштали су Русију десет милиона живота. Страшно је и замислити шта се може десити са Русијом, са нама, са нашом децом, ако се грађански рат сада понови. После револуције су биле одузете и оскрнављене мошти стотина руских светаца, међу којима су били и најпоштованији у народу: Александар Невски, Сергије Радоњешки, Серафим Саровски. Француска кинохроника показује "беле" који тек што су ослободили манастир и почели да обнављају костурницу, скупљајући мошти светих и кости монаха које су бољшевици разбацили. Семе класне мржње, безпримерне суровости, кад је син убијао оца, а брат пуцао у брата, деценијама после грађанског рата у Русији даје отровне плодове мржње и нетрпељивости, непоштовања закона, имовине и људског достојанства.

После револуције руски народ је престао да постоји као јединствена руска нација, јавиле су се класе, партије и слојеви, "бели" и "црвени". Терориста Борис Савинков већ после грађанског рата написаће: "Са обе смо стране пуцали у Русију и убили је".

Један од најстрашнијих исхода грађанског рата, чије се последице осећају све до данас, је потпуно истребљење интелигенције. Један њен део је усхићено дочекао Фебруарску револуцију, а после Октобра сви су морали да плаћају.

Оне које нису могли да стрељају протерали су из земље. Оне који су остали морили су глађу и слали у прогонства. Пре револуције је било 40 академика, а само 1918. године седам њих је умрло од глади. Стару руску интелигенцију заменила је нова, совјетска. Стварао се нови тип руководиоца, чиновника и човека уопште. Професор Иван Иљин, после револуције изгнан из Русије, педесетих година је написао пророчке речи о новом властодржачком слоју Русије: "Дошли су нови људи, који презиру законитост, жедни богаћења, лишени знања, искуства и умећа. Полуписмени скоројевићи, који су се прилагодили комунистима разбојницима. Револуција је озаконила криминал, претворила разбојника у чиновника, због чега се политика прожела злочинаштвом, а злочинаштво је било подржављено. На тим темељима је настало и оснажило се ново комунистичко чиновништво, заплашено и слугерањско у присуству власти, протувско, грамзиво и лоповско у пословима службе, самовољно и беспоштедно у односу према потчињенима и народу, које увек дрхти, лицемерно и лаживо, навикло на политичке доставе и одвикнуто од сопственог расуђивања, спремно да по наређењу одозго поведе своју земљу ка изумирању и пропасти". Јеромонах Василије

Росљаков Игор Иванович родио се 23. децембра 1960. године у граду Москви. Године 1979. завршио је средњу школу број 466 Волгоградског рејона града Москве. Кад је завршио школу, радио је у фабрици аутомобила. Године 1980. ступио је на Московски државни универзитет на новинарски факултет, који је завршио 1985. са дипломом "литерарни новински сарадник". У саставу ватерполо - репрезантације универзитета учествовао је у савезним и међународним такмичењима, испунивши норматив за добијање звања мајстора спорта. Од 1985. до 1988. радио је као спортски инструктор у Савезнм синдикалном спортском друштву.

Кад је отворена СветоВаведењска Оптина пустиња 1988. године Игор је у манастир стигао као поклоник. У братство обитељи је примљен 8. децембра 1989. године. Имао је послушања гостопримника. 5. јануара 1990. године пострижен је у расофорног монаха у част светитеља Василија Великога, а 8. априла епископ калушки и боровски Илијан рукоположио га је за ђакона у храму Светог Германа у граду Калуги.

23. августа исте године пострижен је у монаштво са именом Василија Блаженога у време Успенског поста, а 21. новембра је посвећен за јеромонаха.

Отац Василије је био један од најбољих проповедника и духовника манастира, одговарао је на многобројна писма, која су захтевала тумачење тешких питања која се тичу духовног живота. Много напора јеромонах Василије уложио је у рад са затвореницима. У затвору града Сухиничи Калушке области држао је катихетичке беседе, исповедао и крштавао.

Године 1992. је са благословом настојатеље манастира ишао на север Вологодске области ради подизања молитвеног дома у граду Ерцево. Житељи те области су били удаљени много километара од најближег храма. У затвору града Ерцево држао је беседе, тумачећи истине Православља, разобличавајући заблуде баптизма.

Основна делатност јеромонаха Василија је била повезана са људима: радио је у духовној школи са братијом манастира, у недељној школи града Соснецког.

 

Инок Терапонт

Пушкарев Владимир Леонидович родио се 17. децембра 1955. године у селу Кандаурово Коливанског реона Новосибирске области. Завршивши средњу школу, од 1975. до 1977. служио је војску, а од 1977. до 1980. дослуживао. До 1982. године радио је као тесар у грађевинској управи, а до 1984. радио је учио је шумарску школу. Завршивши школу, радио је као техничар шумарски стручњак у шумарству у Бурјатији на језеру Бајкалу. Од 1987. до 1990. живео је у граду РостовнаДону, радећи при саборном храму Рођења Пресвете Богородице.

Кад је дошао у Оптину пустињу поклоник Владимир је радио у манастирској трпезарији. Године 1992, 14. октобра, био је пострижен у монаштво са именом Терапонта у част преподобног Терапонта Бјелојезерскога, Можајскога.

Проходећи послушање столара - тесара у помоћном газдинству манастира, припремао је даске за сликање икона, правио свеће за постриге.

Нарочита његова црта је била усрдност према богослужењу. Био је одличан звонар. Био је скроман и ћутљив, имао велико трпење, и увек био спреман да изврши било какво послушање.

 

Инок Трофим

Татарников Алексеј Иванович родио се 4. фебруара 1954. у граду Тукуни Иркутске области. Завршивши средњу школу, радио је пет година на риболовној лађи Сахалинске флоте, био је фотограф и тракториста.

Августа 1991. године дошао је у Оптину пустињу. 27. фебруара примљен је у братију манастира и 25. септембра био је пострижен у част једног од Седамдесеторице апостола, Трофима.

Био је простог, отвореног, искреног карактера. Способан за разна послушања. У последње време био је црквењак и звонар.

Радећи на овом броју часописа "Руски поклоник", неочекивано смо добили писмо из Алтајског краја од земљака оца Трофима. Овде наводимо то писмо:

" Са Алексејем сам се упознао с јесени 1989. Он је извесно време живео у мојој кући. Спочетка сам у њему видео светског човека, али на моје очи он је постајао дубоко верујући и духовно је узрастао. Свако вече смо, уз учешће моје покојне мајке, читали Псалтир, ишли смо скупа у храм и певали за певницом.

Године 1989. разгорео са огромном жељом да подигне и обнови храм Пресвете Богородице у селу Шубенка Алтајског краја. Скупили смо велики број потписа верујућих, који су желели да имају свој храм. Обраћао се оцу Николају, архијерејском намеснику града Барнаула, и оцу Ермогену, настојатељу храма у граду Бијску, али у то време учинити тако богоугодно дело било је тешко не само простим верницима, него и нашим духовним оцима.

Сећам се још и овог случаја. Уочи Свете Тројице, ишао сам са Алексејем у храм на службу. Одједном је Алексеј пао на колена и рекао: "Брате, погледај!" И ми смо угледали кону Свете Тројице необичне лепоте: три младића у белим одеждама који су дошли Аврааму. Алексеј је тада о својој мученичкој кончини рекао: "Зар то, брате мој, није смрт моја?" На то сам ја одговорио: "Млад си, Алексеје, и мораш много кориснога да учиниш, и не треба да мислиш о смрти". "Много сам читао о светим виђењима која су имали људи којима је било суђено да пострадају за име Господа нашега. Очито, и мени то иде", рече он. Овде нас је видео отац Петар и позвао: "Шта радите тамо?" Дошли смо оцу Петру да узмемо благослов. У том часу сијало је сунце и почео је ситан топли пљусак. На нашу молбу да освешта икону, отац Петар је рекао да ју је освештао сами Господ.

Тек после мученичке кончине инока Трофима (Алексеја) схватили смо да је то био предзнак од Бога. Ова икона се налази у Оптинској обитељи. Могуће је да монаси о њеном чудесном јављању не знају ништа.

Раб Божији Јован

 

Млади поклоник Георгије

Године 1994. поново смо у Оптинској обитељи за Васкрс. Као што је уобичајено, из Козељска и неколико оближњих заселака овде у Оптину, са свих страна, скупило се на хиљаде људи, у очекивању литије. Мада их је било мање него прошле године, али први пут је у току читаве своје историје Пасха у манастиру личила на празник у опкољеној тврђави. Такав број милиције и козака овде још нису видели.

Торжествена процесија, дошавши до звонаре, почела је да се враћа назад према храму Ваведења. Овога пута, први пут за много столећа, крсни ход није изашао ван манастирских зидова, у скит Светог Претече. За то су постојали веома озбиљни разлози. На Велики петак у веома загонетним околностима, овде се опет десило убиство. Иглом у срце био је прободен млади поклоник. Зато су у току првих минута крсног хода многи били нервозни. Али је постепено све улазило у своје оквире. Све снажнији и убедљивије било је велико манастирско звоно, благовестећи о Христу Спаситељу, распетом и васкрслом, који је смрћу смрт сатро. "Христос воскресе!", - "Ваистину воскресе!" "Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав..."

Пре годину дана, дошавши у Оптину, хтели смо да говоримо о празнику Светлога Васкрсења, али смо постали сведоци страшне трагедије. Тада су у пасхалној ноћи била убијена три монаха: иноци Трофим, Терапонт и јеромонах отац Василије. Сви су били заклани нарочитим ритуалним ножевима. На једном је убица уписао цифру "666", а на другом реч "сатана". Злочинац је каже званична верзија, дејствовао сам. После неколико дана је ухваћен, изведен на суд, који га је прогласио душевно болесним, а у садашњем моменту налази се под стражом у психијатријској болници.

Али чак ни у страшном сну нисмо могли да замислимо шта нас очекује овог пута. Поново дошавши овде на Пасху, тачно годину дана после Оптинске трагедије, морали смо да правимо репортажу о новом злочину. У јурњави смо заборавили чак и да освештамо из Москве донесени празнични кулич. Званична верзија која се појавила првог дана - да је реч о самоубиству - касније је, у истражном процесу, била одбачена. Закључак је једнозначан: извршено је убиство са предумишљајем. Неколико људи је чуло како је Георгије, тако се покојни звао, чак и вапио за помоћ. Све се то десило дању, око четири сата. Обдукција тела убијенога показала је да је умро од мноштва убода, нанетих дугачком иглом. Извадили су је из срца убијеног.

Имао је 23 године. Син удовице. Био је тих побожан младић. Лежао је недалеко од скита, уредно одевен. Врх игле био је под кошуљом. Монаси о том убиству говоре као о ритуалном. Па ипак, већи део наше штампе и телевизија су све прећутали. Само су неки, саопштивши догађај, подржали верзију о самоубиству.

Међутим, само у току прошле године у разним местима наше земље извршено је неколико дрских напада на православне свештенике, и нарочито на младе монахе. Саопштења о зверским убиствима и премлаћивањима парохијских свештеника стигла су из Средње Азије, Нижњег Новгорода, Јарославске и Смоленске области. Али најстрашније и најзагонетније убиство десило се у Ивановској области, где је са неуобичајеном суровошћу убијен сеоски јеромонах отац Нестор.

 

Јеромонах Нестор

Ивановска област. Стари приволошки град Јурјевец. Оно што се десило у маленом селу Жарки, тридесетак километара одавде, познато је, изгледа, само локалн им житељима.

Овде је уочи нове године био убијен настојатељ месног храма. Истрага је окончана пре два месеца. Били смо први новинари који су успели да стигну овамо. За то село нема ни путоказа, па ни пута. Још сасвим недавно село је било на списку бесперспективних. Живот је био скоро замро. Године 1989, кад је овде стигао отац Нестор, било је свега две куће. Упркос томе, он је почео да врши службу по најстрожем манастирском правилу, по 56 сати. Гласови о задивљујућем свештенику брзо су обишли читав округ. Постепено су овде почели да долазе људи из Кинешме, Москве, Петербурга, чак и Одесе. Неки, који су дошли на дан два, остајали су трајно.

Николај Савчук родом је са Украјине. Пре но што је пострижен у монахе са именом Нестор и пре но што је примио свештенички чин, радио је на обнови малоруских цркава, испуњавао је послушање у Почајевској Лаври. По речима пријатеља, маштао је да постане свештеник управо овде, у тој сеоској парохији, где је пре десет година на чудесан начин нађена икона Казанске Мајке Божје. Неочекивано и страшно убиство оца Нестора све је потресло.

У ноћи 31. децембра јеромонах Нестор био је убијен у својој келији. На зиду је све до сада остала његова крв. По речима медицинских стручњака, умро је од потпуног губитка крви, не освестивши се. Изјутра је у полицију дошао локални , који је рекао да је он убица.

Отац Виктор, најближи помоћник оца Нестора, који је пре трагедије служио као ђакон, каже: "Видите, знате, кад су га ударали, нису га ударали главом у стакло, нити о делове рама, као што каже истрага, него мислим да су га ударали ножем".

Надлежни владика је благословио да се његов подрасник стави испод Часне Трпезе храма Рођења Богородичиног у Жарком. Сада се не само овде, него у другим храмовима и манастирима, међу новомученицима оптинским помиње и име убијеног јеромонаха Нестора.

 

Духовност Русије је - Христос

И опет Оптина пустиња. Овде сваког дана људи долазе на манастирско гробље, пале свеће, моле се. Од времена Голготе важи закон: искупном крвљу мученика саздаје се Света Црква. Оптински старец Нектарије после револуције, 20е године, рекао је: "У Оптиној ће бити још седам светилника, седам стубова. Русија ће устати, и неће бити ботата материјално, али ће бити богата духовно".

Игуман Мелхиседек, сабрат оптински, каже: "Све је у историји узајамно повезано. И за све што се дешава у нашем животу одговорни смо. Народ, који се не ceha своје историје, народ, који не може да заштити своје светиње, осуђен је на изрођавање. И када су оца Василија, девет дана пре смрти, питали шта је духовност Русије, одговорио је: "Духовност Русије је Христос. И ван Христа, ван православног поимања Христа, никакве духовности у Русији не може бити":

Садашња пасхална служба у манастиру је текла свечано и строго. Случајних људи није било. Сви су отишли после литије. У храму је било спокојно, мирисало је на восак свећа и тамјан. На налоњу је икона Васкрсења Христовог - управо њу је држао отац Василије за време литије пре годину дана. Литургија се завршила ујутро. Служили су полако, како је вековима било у руским манастирима. Тек око шест сати изнели су из олтара путир са Причешћем. После службе позвали су нас да се омрсимо са братијом. Васкршње јаје, кулич, познато оптинско кисело млеко. За све то време један од монаха читао је одломке светоотачких књига, житија светих и подвижника побожности, друга душекорисна штива.

Уочи самог свитања монаси су пошли на гробове своје братије: оца Василија, монаха Терапонта и Трофима, да би одслужили помен. Отприлике у исто то време прошлог Васкрса они су били убијени. Пре годину дана заћутало је звоно на крвљу заливаној звонари. Заћутало је да би поново благовестило Христа Спаситеља, распетога и васкрслога. Један од духовних историчара писао је о Оптиној пустињи као духовном барометру целог нашег друштва. Прошлог пролећа монаси су говорили да ће, ако се не уразумимо, на јесен пасти крв. И пала је (напад јељциноваца на Бели дом, нап. прев.) По њиховом мишљењу, ако се и сад, по ко зна који пут буде ћутало и ако се направимо да се ништа није десило, нашу земљу могу снаћи нова страшна искушења.

Јеромонах Ипатије вели:

" Морамо опет и опет постати свесни смисла онога што се десило. И, на крају крајева, та крв, крв коју су пролили наши руски новомученици, у чији су збор ушли наша братија: отац Василије, Трофим и Терапонт - она се не лије узалуд. Она се излива ради очишћења грехова нашег народа, да би се он поново вратио Цркви. Beh и то што се та смрт, то жртвено заклање, десило у време васкршњег звонења, то је символ. То је било звоно које је позивало народ, свакога од нас, нашу Цркву, да се пробудимо из духовног сна, да принесемо плодове покајања.

Као свештеник могу да посведочим о томе да оци Василије, Трофим и Терапонт већ сасвим реално учествују у животу људи, већ се збивају исцелења на њиховим гробовима. И они учествују чак и у животу оних људи који их не призивају у молитвама".

Запамтимо да се у животу не збива ништа случајно. Али каква нова искушења нашој земљи припрема најближа будућност, показаће само време.

Молите се Богу за нас, свети новомученици Василије, Терапонте, Трофиме, Георгије и пламени Несторе.

1994.

Борис Костенко

Алексеј Денисов

ТРОПАР НОВОМУЧЕНИЦИМА ОПТИНСКИМ, глас шести

Радујте се, Оци Оптински/ Новомученици најновији, / Радост Пасхе Христове запечатили јесте / заступништвом за своју братију земаљску. / Тајновидци нови судбина Русије, / преблажени Оци Василије, Трофиме, Терапонте, младићу Георгије и пламени Несторе, /светлост рајску са старцима оптинским окусисте/ нама од Господа светлост невечерњу,/ на спасење испросите/ и душама нашим велику милост.

са руског: Владимир Димитријевић

Извор: Владимир Димитријевић, У лавиринтима таме / Од сајентологије до сатанизма, Православље и секте књига IV

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/LavirintiTame/LavirintiTame49.htm

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 18 април 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 121 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.