header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Протојереј Александар Шаргунов: Постоји ли ђаво?
Протојереј Александар Шаргунов: Постоји ли ђаво? Штампај Е-пошта
среда, 05 јун 2013

 Недавно сам добио писмо са питањем, које ми се учинило толико значајним, да сам одлучио да се не ограничавам на уобичајени кратки одговор у рубрици "Питање свештенику". Такође, чини ми се, да је нарочито важно замислити се на ову тему током Божићног поста, када се искушења увећавају и истовремено знајући да је глави циљ поста - утврђивање у истинској вери. Живот свих светих, који су се подвизавали (и подвизавају се) у посту и молитви, - непрекидна је борба "против духова злобе у поднебесју", међу којима би и најмањи, по сведочењу преподобног Серафима Саровског, могао једном канџицом преврнути читаву земљу.

"Постоји ли ђаво?“ - пита читалац. – „Вера у то, да он постоји, може бити корисна понекад. Међутим, она се може и одбацити, без нарочите штете за душу. Код нас је сада у току зближавање са западним хришћанством. Данас многи католички богослови, ако не отворено, онда у крајњој мери, полугласно поричу постојање ђавола и ада. Колико ми је познато, папе Јован Павле II и садашњи Бенедикт XVI противрече један другоме у овом погледу. Црква постојано окривљује савремени свет због одсуства одговорности. Заиста, слобода и одговорност су нераздвојно међусобно повезане. Где нема одговорности, тамо не може бити ни слободе. Чини се да би и неверујући требало да прихвате ово као
аксиом. Не ослобађају ли хришћани сами себе од одговорности, пребацујући све на ђавола? Није ли ово сувише лакомислено и чак инфантилно?"

Шта се на ово може рећи? Ако се одбаци постојање ђавола, онда следи одбацити и св. тајну Крштења са одрицањем од сатане, његове гордине и свег служења њему. Ко одбацује постојање ђавола - тај није крштен. Напротив, тврђење да ђаво постоји, - далеко је од тога, да би нас ослобађало од одговорности. Ово тврђење предпоставља неупоредиво већу одговорност. Оно захтева од нас ступање у духовну борбу. Може се навести читав низ озбиљних разлога. Пре свега, ово тврђење повлачи за собом неопходност неупоредиво веће будности (бодрости), у оноликој мери, колико смо свесни да је зло врло зло. Иза њега стоји зли дух, ђаво; оно се не налази негде иза зидова наше куће, и ми се можемо лако наћи саблажњени његовим лукавством. Ово нам напомиње такође, да се може знати, ко је Христос, веровати у Њега, и тим мање не бити демоном. Ово би требало да покрене хришћане да удвоструче старање да живе по заповестима љубави Христове, ако они не желе да подпадну под ђавољу власт. Ово забрањује да демонизујемо наше ближње. Демони пребивају у бесповратном порицању Бога. Не људи – него демони. Ма какав био човек, до последњег свог издисаја у тајни свог срца он чува светлост и може се покајати. Зато је наш дуг - брига о заблуделим и молитва за њих. Даље, ово доказује, да тело само по себи није носилац злог начела, пошто је први непријатељ Божији - дух, пали анђео. Ово нас може сачувати од свих одступања гностичког тумачења, које се изражава у презирању материјалног света. Коначно, ово показује апсолутну невиност Бога и зато нам забрањује да пребацујемо на Њега одговорност за наше зло. Као што је познато, управо у овоме се састоји грехопад Адамов, који је уместо да узме на себе кривицу и са покајањем се врати свом Творцу, рекао: "Жена, коју си ми Ти дао, дала ми је овај плод". А ова је са своје стране указала на змију, као на саблазнитељку.

Очигледно је да људи нису одговорни за све зло. Као што каже свети Теофан Затворник, сви су људи добри, а рђави међу њима су заправо случајни. Треба ли онда окривљавати Творца? То би противречило самој идеји Бога. Бог је светлост, у којој нема никакве таме. Зато је разумно, чак са становишта уобичајене здраве логике, мислити о духовно слободним бићима, која су изабрала пут одвајања себе од Бога. У Благовести, Рођењу Христовом, Крштењу, Крсној смрти, Васкрсењу и Педесетници показана је пре свега недокучива (несхватљива), безмерна, апсолутна љубав Божија. У свим црквеним празницима, који откривају тајну Оваплоћења, Бог је умањио Себе, да би постао тело. Умрети на Крсту за ове ништавне људе - то је немогуће и помислити! За ђавола је нарочито неподношљив празник Рођења Христовог. Овај Младенац, јачи од свих анђела, - лежи у јаслама међу сламом и ђубретом! Има због чега да се разгневи нечисти дух при погледу на бесконачну чистоту, не желећи да зна ни за какву духовност, осим за величање себе. Он запада у толику јарост, да одмах припрема убиство невине деце, да би потопио у крв радост Рођења. У наше дане он настaвља да се свети истребљивањем милиона деце у материнским утробама и развраћивањем милиона одмах после њиховог рођења. Он преображава торжество Рођења Христовог у свету у тријумф тржишта (као што је и дом Оца Небеског својевремено претворио у дом трговине и разбојништва), да би детињи дух у људској природи што пре био прогнан потрошачким и профитерским духом.

Врло је важно схватити, у чему се састоји грех палог анђела. Његов грех је прост: чинити добро само својим снагама и у складу са својим плановима - једноме, као "некоме великоме". Ми можемо ово видети на пример у тоталитаризму 20. века, када се свет намерио да ишчупа сву плеву, да би саздао савршено друштво. Међутим, није приметио да истргава уједно и сву пшеницу. Оваква тежња се не сусреће само у државним размерама. У новој етапи "хуманизма" сваки човек стиче слободу да проналази свој, најприличнији за њега морал, што је једнако одбацивању Божанског Закона, који нас узвишава над нашом палом природом. Истоветно одбацивање се догађа у сувишном људском морализаторству.

 Свети оци говоре, да је првобитни грех ђавола грех зависти. Имајући неко предосећање Богооваплоћења, демони се нису могли помирити са тиме, да ће се Бог сјединити са бићима непостојаним, као глина, и предати им Своје благодатно достојанство, које превазилази анђелско. Ова завист се рађа из гордости. Шта је то гордост? Жеља да се буде самоме себи господар, не откривати се Превечној Речи, не улазити у општење са Оцем Небеским, Који хоће, да ми видимо брата у сваком нашем ближњем. Љубав и истина сједињују. Шта у нама највише радује ђавола? Равнодушност према истини. Он је разделитељ, зато што је увек одељен од Бога. Он је испуњен завидљивом мржњом према људима, и сва његова радост је у томе, да нас по нашем незнању и слабости постави ниже од животиња. У гордељивој мржњи према Богу он себе представља човекољубивим и учи нас, да се надимамо знањем и влашћу над светом, да се спасавамо својим снагама. Он стално тежи час да нас унизи, час да нас уведе у превазношење. Несумњиво, последње га радује више од свега, иако га истовремено рањава завишћу (демони су неспособни за чисту радост). На ово га подсећа његов сопствени грех, који је он учинио без икаквих олакшавајућих околности.

Ђаволу је важније да нас подстакне на духовне грехе, него ли на телесне, јер су први - гори од свега. Ко не зна истину и попушта плотским гресима, може имати неко извињење. Међутим, не бива тако са оним, који се предаје духовно греху, греху духа против Духа. Често ми видимо ђавола само у атеизму и плотској сведозвољености. Но, ђаволу није потребан ни такав вид слободе, јер нема тело, ни у атеизму, зато што не познаје истину свих параграфа хришћанске вере. Више од свега њега радује, уколико нас више од свега осуђује, када ми, као и он, знамо заповести, али их не испуњавамо. Када употребљавамо веру за наше светске добитке, а не из љубави према Богу и ближњем.

Зашто Христос не критикује атеисте као и фарисеје? Превечна Реч се могла оваплотити и у време и на таквом месту, где је цветао атеизам. Међутим, Господ хоће да да порази зло у самом његовом корену, тамо где је његова најгора пројава: у вери без љубави, у вери која је само у глави, а не дотиче се срца; у вери, која не носи свој крст. Вера није интелектуални комфор, већ неумољиви захтев. И од онога, који је више примио, више ће се и тражити. Ако ја као хришћанин, немам љубави и не тежим да је стекнем - онда сам гори од атеисте, и гори од содомита. Сетимо се оних речи Христових: јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњег (Мт. 11, 23 - 24). Ђаво је први од верујућих такве врсте. У време искушавања Господа у пустињи, он је зналац Писма, који цитира наизуст псалме. У Јеванђељу од Марка ми видимо, да се ученици Христови колебају у вери, а ђаво од самог почетка говори у капернаумској синагоги: "Знам те ко си, Светац Божији" (Мк. 1, 24). Још више поражава гергесински бесомученик. Чим он види Господа, како силази на обалу, он Му хита у сусрет и клања Му се. "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме!" (Мк. 5, 7). Најзад демони изјављују своје право да владају овим местом, у коме је сваки добио (као у наследство) свој део: њих је легион, то јест око 7 хиљада, и они деле међу собом душу једног несрећног човека. Ево шта ми треба да увидимо: може се громким гласом објављивати, ко је Исус Христос, клањати Му се, молити Му се, поделити нешто драгоцено са другима, и тим не бити мање ђаво.

А у чему је разлика између ђавоље вере и истинске вере? Вера демона није дар од Бога. Она се стиче њиховим умом, толико проницљивим, да су способни да непогрешиво сазнају по знамењима Господа и Његове Цркве, да је иза њих - Лик Истине. По плодовима - то је такође вера без љубави. На Божанственој литургији ми појемо: "Верујем у Једнога Бога". Ми не кажемо: "Верујем, да...", "верујем, да је Бог Један", него "верујем у Једнога Бога". Ово изражава нашу устремљеност према Богу. Ово "верујем" није просто акт ума, нити низ теоретских тврђења. Наше "вјерују" мора укључивати у себе вољу и срце. Ето зашто је добро певати Символ вере као химну љубави.

Демони такође верују, да је Бог Један, да Исус јесте Христос, Јединородни Син Божији, итд. Овде је исповедање вере, али без срца.

 Вратимо се искушењима Господа у пустињи. Зар она не откривају велико знање демона хришћанства? Достојевски говори, да сабор највећих мудраца света не би могао да смисли онај одломак из Јеванђеља, у коме се преко три искушења изражавају сва искушења људске историје. Међутим, може се такође приметити да је реч на дубљем плану, о три искушења Цркве. Сатана - "карикатура Бога", као што је рекао блажени Јероним,  предлаже Христу у пустињи три саблажњујуће пародије трију главних праваца делатности Цркве: љубав према сиромашнима, предавањесебе Промислу Божијем, просвећење народа.

Искушење претварања камења у хлеб – то су хуманизам, добра дела, одвојена од молитве, и љубав према сиромашнима, сведена на материјални проблем. Искушење бацити се у дубину са висина Храма, испунивши се поверењем према Богу, - то је молитва одвојена од дела, и предавање себе Промислу, умањено до неодговорне пасивности. Искушење владања царствима овог света, поклонивши се кнезу света овог, то је нешто финије – мисионарски активизам, са његовим ослањањем на средства овог света, на технологије и са заборавом на лични пример и благодат. Постоји веза између демона и откривања греха. Демони знају шта је Истина, чак иако је они мрзе. Ето зашто они нису привезани намртво за заблуде, које шире. Они могу играти на свим пољима, на свим даскама – са капитализмом, као и са комунизмом; са тиме што је традиција, исто као и са оним што је прогрес. Како сведочи преподобни Силуан Атонски, демони никада не говоре истину. Оно што нам они сугеришу – увек је систем заблуда, којима они покушавају да улове све.

Они користе нашу тежњу ка истини: ми видимо заблуду, боримо се са њом, а они нас гурају у супротну заблуду - само да би наша борба за истину била без љубави. Као што је рекао неки владар за време рата у Шпанији: "Ко сме порицати, да је зло организовано? Његово злослутно лице је међу нама, али срце чудовишта дамара негде ван нашег света". У то време су тамо били републиканци, који су разарали Цркву и убијали хришћане. Било је силно искушење да се пређе на страну супротне партије. И они који су избегли две замке - комунизма и фашизма, западали су у трећу - лењиви пацифизам. Може се видети, да су ова три односа допуњавала један други, иако су били и непријатељи. А откуда је долазила њихова рушилачка сагласност, ако не од невидљивог ума, који је управљао учесницима овог малог театра? Сада ми схватамо, да се структурама греха назива - систем, у коме се борби против једних заблуда истичу супротне заблуде, или се људи уклањају од борбе, побеђивани равнодушношћу и мржњом.

Тоталитаризам се може рађати из најбољих намера. И све јереси, каквих је било, - из неке врсте пастирске бриге. Јеретик Савелије је на пример сматрао да је говорење о тајни Тројице одвише сложено за прост слух. Зато, сматрао је он, треба наћи други начин Њеног изражавања: постоји само једна Божанска Личност - са три модуса дејствовања. Ово је било упрошћавање ради стицања великог броја верујућих. Истим таквим привлачним изговором се прикривао јеретик Арије. Ради овог тобоже допадљивог циља се у сва времена заокругљују (отупљују) ивице Крста.

У западној цркви се јавља све више тзв. богослова II Ватиканског призива, који говоре: "Ове приче о ђаволу, нису нимало савремене. Ми чинимо одличну услугу хришћанству, истресајући прашину из изанђале старине, и обећавамо да ће се после наше чистке цркве напунити". Уопште, како они сматрају, треба следити за савременошћу и модом. Међутим, савременост брзо постаје јучерашњи дан, и мода излази из моде. И људским срцима није потребна анестезија, која тобоже олакшава духовну борбу, него Истина и Живот.

 Из часописа „Руски Дом“ бр.12, 2010. г,

Превео: Небојша Ћосовић

Последњи пут ажурирано ( среда, 05 јун 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 117 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.