header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О блаженом сиромаштву - Архимандрит Рафаил Карелин Штампај Е-пошта
среда, 17 децембар 2008

Архимандрит Рафаил Карелин

О БЛАЖЕНОМ СИРОМАШТВУ

Сви људи себи желе добро, али скоро нико не зна, шта је истинско добро. Чак и они, који признају да је Бог истинско добро, говоре о томе теоријски, али у свакодневном животу траже добро у задовољавању својих осећања и страсти. Сваки човек воли себе, више него другог, а што се тиче подвига самоодрицања па чак и одбацивања свог живота ради других, то се догађа зато, јер човек у таквом подвигу види добро за себе.

Зато се аскетизам јавља као пут познања истинског добра и одсецања страсти, које уопште не представљају добро, већ самообману. Да би Бог био главни садржај нашег живота, треба опитом познати да је Бог добро, доживети то у сопственој души, а као средство познања јавља се пажљива молитва. Сада ћемо навести пример: учитељ у учионици пише по табли, али без обзира на његове напоре, слова и знаци се не виде, јер је табла ишарана и исписана; требало је раније припремити таблу, иначе ће напор бити без плода. Табла – то је наша душа, ум и сећање; ако је наша душа испуњена световним утисцима, онда је она налик на стару, исписану таблу, на којој нема места, где би Бог, кроз молитву, написао Своје речи. Речи молитве се не привијају таквој души, оне се само зазвуче ваздухом и нестају, и човек, не познавши какво је добро Господ, тражиће добра у овом свету, од узвишених, као што је уметност, до грубих и порочних, али сва она припадају земљи.

Зашто су свети тражили самоћу? – да би сачували таблу своје душе за молитвене речи, незагађеном, неоштећеном, неисписаном другим речима. У томе се састоји велико благо ћутања и безмолвија, што човек долази сам себи, јер се таложи муљ његове душе, јер наступа тишина помисли, што са мањом упорношћу из сећања изничу слике и помисли, јер душа постепено постаје способна да одражава небеску светлост.

Душа, испуњена спољним утисцима, загњурена у бриге, налик је на врећу, до врха испуњену земљом; она не може да одговори на молитвене речи, а молитвене речи јој се привијају. Оне су туђе једна другој, и као да желе да раскину такво насилно сједињење.

Душа, обремењена земљом, не осећа укус молитве, и зато Бог за њу постаје нешто далеко, некаква будућа перспектива, о уместо стремљења ка јединству са Богом, у њој се јављају помисли; поживећу по својој вољи, испробаћу све на земљи, а затим ћу се покајати и Бог ће ми опростити.

Овде Бог за душу постаје страна сила. Човек жели да би му Бог опростио, као што судија опрашта преступнику, и поставио га на најбоље место; а о томе, да је спасење пре свега, унутрашње стање душе, човек не мисли. Овде се образује као неки порочни круг. Човек не може да се моли, и зато не љуби Бога. Човек не љуби Бога, и зато стреми земаљским забавама; човек је своју душу испунио спољашњим утисцима и страсним сликама, и зато не може да се моли. Шта му је чинити? – Оно, што чини лекар у вези са болесним, отрованим човеком: у почетку му даје еметик, да би избацио отров напоље, а затим већ даје друге лекове.

Зато човек мора да иде ка Богу кроз одсецање спољашњих утисака, непотребних знања, јер  многомислије смета концентрацији пажње и чини молитву површном, да се бори са страстима, које узнемиравају и разарају његове емоционалну силу, постаје неспособан да срцем доживи молитвене речи.

Осим тога, страсти раслабљују нашу вољу, и тешко нам је да употребимо продужене напоре за пребивање у молитви. Овде је још један аспект заповести: „Блажени сиромашни духом.“ Сиромаштво од световних информација, од непотребних вести, за човека отвара унутрашње богатство молитве, у којој су закључена највиша знања, недоступна и невидљива свету.

преузето са:

http://karelin-r.ru/stories/140/1.html

православни-одговор.орг

Последњи пут ажурирано ( среда, 17 децембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.