header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Преподобни Амвросије Оптински: Колико се бринемо о телу, а колико о души? Штампај Е-пошта
среда, 17 децембар 2008
          У Еванђељу је речено: ''Каква је корист човеку, ако сав свет задобије, а души својој нашкоди'' (Марко 8,36). Ето колико је драгоцена душа људска! Она је скупља од целог света, са свим његовим ризницама  и благом. Али страшно је и помислити, колико ми мало схватамо достојанство своје бесмртне душе. На тело, то обитавалиште црва, тај окречени гроб, обраћамо све наше мисли од јутра до вечери, а на бесмртну душу, најдрагоценију и највољенију творевину Божију, на икону Његове славе и величанства, једва да обратимо једну мисао током целе недеље.
         Служењу тела посвећујемо најлепше године нашага живота, а вечном спасењу душе само последње минуте оронуле старости. Тело се свакодневно части, као на гозби богаташа, пуним чашама и раскошним јелима; а душа једва саскупља мрвице божанске речи на прагу дома Божијег. Ништавно тело умивају, одевају, чисте, украшавају свим благом природе и уметности, а скупоцена душа невеста Исуса Христа, наследница неба, лута кораком изнуреним, обучена у одећу убогог путника, који нема милостиње.

Тело не подноси ниједне мрље на лицу, никакве приљавштине на рукама, никакве закрпе на одећи; а душа је од главе до пете покривена нечистотама, и самопрелази из једног греховног глиба у други; и својом исповешћу једанпут у годиним, често лицемерном, само умножава закрпе на својој одећи, а не обнавља је.

За благостање тела потребне су разне врсте забава и задовољстава; оно често исцрпљује читаве породице, за њега су људи понекад спремни на напоре сваке врсте; а јадна душа једва има један сат у недељне дане за слушање божанствене Литургије, једва неколико минута за јутарњу и вечерњу молитву, једва сакупи новчиће за давање милостиње, и задовољна је када се са једним хладним уздахом сети смрти.

Ради здравља и очувања тела људи мењају ваздух и боравиште, позивају најискусније и најудаљеније лекаре, уздржавају се од хране и пића, узимају горке лекове, дозвољавају да их секу и горе; а за здравље душе, за избегавање саблазни, за удаљавање од греховне заразе не чине ниједан корак, већ остају на том истом ваздуху, у том истом лошем друштву, у тој истој порочној кући, и не траже никаквог лекара души, или бирају лекара непознатог и неискусног, и скривају пред њим оно, што је познато и небу и аду, и чиме се они сами хвале у друштву.

Кад умире тело, чује се жалост и очајање, а када умере душа од смртнога греха, тада често и не мисле о томе.

Тако ми нисмо свесни достојанства своје душе и слично Адаму и Еви, (про) дајемо своју душу за плод лепог изгледа.

Зашто пак ми, у крајњем случају, не плачемо слично Адаму и Еви? Плач оних који су изгубили душу мора бити болнији од плача Јеремије, који је, оплакујући несрећу свог народа, вапио: ''Ко ће дати глави мојој воду – очима мојим извор суза'' (Јеремија 9,1).

Ми се, у ствари, највише бринемо о сабирању блага, само на жалост, док су небеска блага вечна и бесконачна.

Свеблаги Господе! Помози нам да презиремо све што је пролазно, и да се бринемо о једино потребном спасењу душа наших.


(Превео Милутин Симовић)

 Извор: Православни Мисионар, бр. 3-6/1994.год., стр.148-149.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 12 јун 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.