header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Игуманија Февронија - сведок века (1)
Игуманија Февронија - сведок века (1) Штампај Е-пошта
четвртак, 04 јул 2013

Жива цркву не напуштам

      Игуманија Пећке патријаршије о непознатим догађајима из живота светиње и свом монашком путу. У манастир Жичу је примио владика Николај 1939. а 1957. шаљу је у Пећку патријаршију

СЛУТИЛА сам зло. Али да ће бити оволико, да живиш као у логору, да те чува туђа војска... И да наш народ својој светињи долази у страху да ли ће до ње стићи... То нисам слутила. И, право да вам кажем, молила сам се Богу да одем на онај свет. Да у овим мојим годинама, после свега што сам преживела, не морам да будем и сведок неизмерне трагедије светиње и људи. Али, ни „горе“ се не иде кад ти хоћеш, већ кад те позову.

Овако игуманија пећка, Февронија, више од пола века старешина најзнаменитијег српског манастира започиње казивање за „Новости“. Све што ће касније рећи, за њу је, вели, мање важно. Па, као рефрен понавља питање:

- Да ли ћу дочекати дан да се савлада ова трагедија. Да се у Пећ врате Срби, који су овде од давнина живели? Вазда је било тешкоћа, али је било и више наде. Ја се молим, верујем и надам да ће се и ове невоље превазићи.

Иза ових речи које изговара тихо, као да оставља запис у камену, њен је монашки пут, дуг готово седам и по деценија. Започео је у манастиру Јовање, давне 1939, уз благослов владике Николаја (Велимировића), тада епископа жичког. У лето, две године пре, упутила се из родних Сандића код Брчког, одлучна да служи само Богу. И истраје у тој служби до судњега дана.

Разговарамо, сатима, са игуманијом у салону конака. Са икона долази лице Богородице. А светлост са прозора пада на руке игуманије. Готово цео век исписан је на њима. Упркос годинама, сећа се свих догађаја који су обележили живот светиње. И њен монашки пут.

О својој одлуци да тим путем крене, прича нам:

- Било је то друго време, ни налик оном које ће нас касније погодити. У школама и црквама прослављали смо Светог Саву, како и доликује светитељу. Школска деца би, после службе у цркви, с појањем, крстовима и барјацима долазили у школу. Напред икона са светитељем. У једној руци му отворена књига. Другом благосиља. Школе су биле украшене зимзеленом и везеним пешкирима... Сва моја пажња била је окренута животу овог светитеља: кад је он оставио круну и отишао у манастир, то мора да је узвишеније од сваког, материјалног добра. Мада су моји родитељи били имућни, ја добар ђак у школи, призив је био јачи... Одлучила сам да идем у манастир. Родитељи се нашли у чуду, чуде се и моји, браћа и сестре. Било нас је осморо. Кад је тако, мајка ми каже на испраћају: „Жива цркву не напуштај. Ако се предомислиш, нећеш имати где да се вратиш.“

Са тек осамнаестогодишњом Петром Божић (то је световно име игуманије) из Сандића пут манстира кренула је и њена рођена сестра. И сестра од тетке. У раму између детињства и младости Петра Божић је оставила своје ђачке књиге. Стихове Десанке Максимовић и Милице Стојадиновић.

- Кренуле смо у Жичу на Велики сабор - живо се сећа мати Февронија - нас три, пешке до Лознице. Воловска кола вуку нам ствари. Ми идемо и певамо. У Лозници смо преноћиле, а одатле, опет пешке, до Ваљева, Чачка, па у Жичу. Кад смо стигле, развијемо ми наше барјаке, певамо. Народ гледа. Ту је владика Николај. Кажемо му: „Преосвећени, ми смо дошле да останемо.“ „Сигурно?“, пита нас. „Сигурно“, одговарам, као најстарија.

Владика Николај их је послао у манастир Јовање, у клисуру између Овчара и Каблара да ту сачекају монашки постриг.

- Дуго смо чекале да нас замонаши, али нисмо дочекале. Владику Николаја, кад се заратио, Немци су затворили у манастир Рачу, па у Војловицу. Тамо су га, све време, под пушкама чували. После га спровели у злогласни Дахау. Преживео је, али је умро у туђини. Жалосно је што се за живота због комуниста није могао вратити у Србију. Кад су му враћене мошти у родни Лелић, народ му је одао признање за све муке.

Јовање. Нимик код Пожаревца. Манастир на Озрену па Тавна, код Бијељине. Година 1957.

Ново време. Нова, комунистичка власт, цркву жигоше „опијумом за народ“. Свештенство и монаштво прогања. Манастири одолевају, „боримо се како тако, а у срце удара да су нам Светог Саву протерали из школе“.

- Шапућемо ми о томе у Тавни, кад стиже вест да је Пећкој патријаршији потребно сестринство - казује мати Февронија. - Нас седам: моје сестре и још четири монахиње шаљу у Пећ. Кажу нам: патријарх Викентије је тако одлучио. Радост срца ме носи. Пећка патријаршија је древни трон српских патријарха и светитеља, говорим себи. А мислим, и народ је ваљда, тога свестан. Ко је размишљао да ћемо се одмах сударити са невољом.

Кад су дошле у Пећку Патријаршију „устали комунисти, одборници у граду, старији људи“...

- Кажу, Патријаршија има да буде музеј. Не треба црква, више! У чуду сам се нашла. А онда су се, ваљда, изговарали... Ово никад није био женски манастир...

Нико монахиње није питао од чега и како ће да живе. А мало ко руку да пружи.

- Патријарх Викентије каже одборницима да они пренесу свима онима што се буне: ви од данас немате ништа са сестринством. Ако хоћете да дођете у манастир, дођите. Молите се Богу. Ако нећете... Како хоћете.

Седам монахиња тако су саме почеле да враћају живот манастиру.

- А ничега нема, кућа празна. Прокишњавају и црква и конак. У порти неколико српских породица. Ту живе. О манастиру се брину једна старица и један калуђер. Туга једна. И грех наш, велики... Ми устајемо у три ујутро. Радимо до мрклог мрака. Трчимо на све стране. Градимо и подижемо дом. Сунце не би могло да нас види да спавамо. Напабирчимо, па купимо кола и волове. После, коња и таљиге. Па, два коња и шпедитер... Виде људи, радимо. Почеше полако да долазе. Доносе понешто.

- Кућа је почела да се пуни, али прокишњава. Убрзо, упутим се ја у Приштину. У Завод за заштиту споменика културе. Питам: хоћете ли ви да помогнете да се Патријаршија од влаге не уруши? Ћуте, они, ћуте, гледају у мене... Прозборише, некако: да вам прво покријемо конак или цркву? Кажем: цркву да не болује, а ми ћемо се сналазити.

Четири и по деценије од тада, Пећка патријаршија, стожер вере свом народу, поново болује. Болује осаму у својој логорској свакодневици. И страхује шта ће донети дани који долазе.

- Најављују нам - каже игуманија - да ће повући војску од манастира. А довести косовску полицију да нас чува. Кажу: једног Србина, једног Албанца, Турчина и Циганина. И, то да доживим.

ПОКАЈАЊЕ И ПРИЗНАЊЕ

 ИМАЛИ смо ми, несложни, од кога да учимо и према чијим беседама да се владамо - говори игуманија. - А да ли смо? Свако од нас зна одговор, само до признања и покајања стижемо касно, кад изгубиш тело, а ниси спасао душу своју. У Жичи сам први пут чула владику Николаја како беседи: „Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора? Једе хлеб загорчан сузама и пакошћу? Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.“

РАЗДОР И НЕСЛОГА

ПОСИЛИЛИ смо се. Погордили. Уздигли се изнад Свевишњег. Почели да обожавамо само себе. Пали и душом и телом. Да нисмо, не бисмо били завађени и разједињени као пре Светог Саве. Али не треба да клонемо духом у вери у Бога. И не малаксамо у нади у Христа. Сваком ко у манастир дође, понављам оно што је патријарх Викентије рекао народу: молите се Богу, ако хоћете. Ако нећете, а ви... Како хоћете.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:441983-Igumanija-Fevronija-Ziva-crkvu-ne-napustam

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 04 јул 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 87 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.