header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Породични живот данас - свештеник Димитрије Дудко Штампај Е-пошта
недеља, 21 децембар 2008

Свештеник Димитрије Дудко

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ ДАНАС

 Код нас такорећи више нема породице, породица се распала... А породица је показатељ духовног здравља. Зато што нема здраве породице, нема ни здравога друштва. Све морално се расточило. Опште тражење слободе за своје страсти поробило је све и сатерало у животни ћорсокак. Због чега у нас нема породичног благостања? Зато што се на живот више не гледа као на подвиг, него као на забаву. "Иштите најпре Царство Божије и Правду Његову, и све остало додаће вам се", говорио је Христос. Љубав према ближњима није - брига за њихово материјално благостање, мада је и она потребна. Љубав према ближњима је - брига о томе да се они просветле светлошћу Христовом. Кад се они просветле, биће свега - и љубави твоје к њима и њихове среће. Просветљивати треба не било чиме, но хришћанском речју и делом, сагласно таланту који ти је од Бога дан, стрпљиво и ненасилно. Говоре: аморално је живети са женом у браку, ако је не волиш. Испада да је морално живети са љубавницом коју волиш. Љубав се у неких показује као чисто саможиви интерес: мени је пријатно, а онда после - свеједно ми је. Говоре: како ја могу да живим са супругом и даље, ако је више не волим? А раније си се исто тако клео да је љубиш! Љубав узгајана на телесној страсти завршава се - ничим. Да ли је то љубав? Љубав треба да љубљено биће чини бољим! У модерног човека нема љубави зато што има егоизма, греха. Онда би бар могло, уместо љубави, да постоји осећање дужности. Могло би бар да се овако размишља: ја сам дужник жене зато што је она - човек; ја сам обавезан према деци, ако сам их већ родио... И - на месту дужности израста љубав. Тако се супружници уче да се узајамно воле и једино ће тако моћи да схвате да је у таквој узајамној љубави - срећа. Абортус - то је страх за себе, да ће нешто доћи на свет и стеснити нас, да ће нас лишити наших задовољстава. И они којима је дато да живе, као слепи џелати убијају оне које су дужни да прихвате. Бог даје и природа захтева да ново биће дође на свет, и људи мисле да је захтев природе - наслада. Деца су данас постала играчке, децу узимају не као равне себи, него као играчке које треба да их забаве. Због тога и нема васпитања. Деца служе за забаву а кад одрасту - почиње непријатељство. Људи су почели да се боје породичног живота, навикли су да живе у свом личном свету, ни од кога независном, расте егоизам. Породица налаже обавезе, а обавезе се избегавају. Породица је у овоме часу и потребнија него бело монаштво, јер такво монаштво, у модернизованом, искривљеном тумачењу, може да се претвори у бекство од ових обавеза. Нама је сада потребно да стварамо велике породице и, слава Богу, за то су способни само верујући људи. Оздрављивање света треба започети здравом хришћанском породицом. Шта је породица - домаћа црква? Домаћа црква је остваривање своје вере у породици. То значи - живети по Христовим законима, чувати узајамну верност, волети се међусобно и васпитавати добро децу. Чак ако сте међу својима и једини верујући, и у томе случају можете једнога дана ту своју породицу узнети до домаће цркве. Памтите да верујућем ништа није немогуће. "Све могу у Господу који ми моћ даје", рекао је Апостол. Обнова у Цркви треба да дође кроз домаћу цркву. Код куће и нехотице ћулиш уши, јер се све чита и пева ту крај тебе, а такође нико не запиткује, нико не заповеда, нико од себе не чини началствујућег. Домаћа црква и црква у храму треба да се пружају као мост једна ка другој и да срастају уједну Цркву. Потребно је да се и ван храма, међу онима који у њега још нису крочили, живи живим хришћанским животом. То би било потпуно обухватање - и у храму и ван храма бивати хришћанин. Црква је у суштини свугде. Било би пожељно да се при сваком храму образује здраво језгро хришћана, који би својим делањем изнутра оживљавали и обнављали црквени живот.

Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 153,154.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 21 децембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.