header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Породични живот данас - свештеник Димитрије Дудко
Породични живот данас - свештеник Димитрије Дудко Штампај Е-пошта
недеља, 21 децембар 2008

Свештеник Димитрије Дудко

ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ ДАНАС

 Код нас такорећи више нема породице, породица се распала... А породица је показатељ духовног здравља. Зато што нема здраве породице, нема ни здравога друштва. Све морално се расточило. Опште тражење слободе за своје страсти поробило је све и сатерало у животни ћорсокак. Због чега у нас нема породичног благостања? Зато што се на живот више не гледа као на подвиг, него као на забаву. "Иштите најпре Царство Божије и Правду Његову, и све остало додаће вам се", говорио је Христос. Љубав према ближњима није - брига за њихово материјално благостање, мада је и она потребна. Љубав према ближњима је - брига о томе да се они просветле светлошћу Христовом. Кад се они просветле, биће свега - и љубави твоје к њима и њихове среће. Просветљивати треба не било чиме, но хришћанском речју и делом, сагласно таланту који ти је од Бога дан, стрпљиво и ненасилно. Говоре: аморално је живети са женом у браку, ако је не волиш. Испада да је морално живети са љубавницом коју волиш. Љубав се у неких показује као чисто саможиви интерес: мени је пријатно, а онда после - свеједно ми је. Говоре: како ја могу да живим са супругом и даље, ако је више не волим? А раније си се исто тако клео да је љубиш! Љубав узгајана на телесној страсти завршава се - ничим. Да ли је то љубав? Љубав треба да љубљено биће чини бољим! У модерног човека нема љубави зато што има егоизма, греха. Онда би бар могло, уместо љубави, да постоји осећање дужности. Могло би бар да се овако размишља: ја сам дужник жене зато што је она - човек; ја сам обавезан према деци, ако сам их већ родио... И - на месту дужности израста љубав. Тако се супружници уче да се узајамно воле и једино ће тако моћи да схвате да је у таквој узајамној љубави - срећа. Абортус - то је страх за себе, да ће нешто доћи на свет и стеснити нас, да ће нас лишити наших задовољстава. И они којима је дато да живе, као слепи џелати убијају оне које су дужни да прихвате. Бог даје и природа захтева да ново биће дође на свет, и људи мисле да је захтев природе - наслада. Деца су данас постала играчке, децу узимају не као равне себи, него као играчке које треба да их забаве. Због тога и нема васпитања. Деца служе за забаву а кад одрасту - почиње непријатељство. Људи су почели да се боје породичног живота, навикли су да живе у свом личном свету, ни од кога независном, расте егоизам. Породица налаже обавезе, а обавезе се избегавају. Породица је у овоме часу и потребнија него бело монаштво, јер такво монаштво, у модернизованом, искривљеном тумачењу, може да се претвори у бекство од ових обавеза. Нама је сада потребно да стварамо велике породице и, слава Богу, за то су способни само верујући људи. Оздрављивање света треба започети здравом хришћанском породицом. Шта је породица - домаћа црква? Домаћа црква је остваривање своје вере у породици. То значи - живети по Христовим законима, чувати узајамну верност, волети се међусобно и васпитавати добро децу. Чак ако сте међу својима и једини верујући, и у томе случају можете једнога дана ту своју породицу узнети до домаће цркве. Памтите да верујућем ништа није немогуће. "Све могу у Господу који ми моћ даје", рекао је Апостол. Обнова у Цркви треба да дође кроз домаћу цркву. Код куће и нехотице ћулиш уши, јер се све чита и пева ту крај тебе, а такође нико не запиткује, нико не заповеда, нико од себе не чини началствујућег. Домаћа црква и црква у храму треба да се пружају као мост једна ка другој и да срастају уједну Цркву. Потребно је да се и ван храма, међу онима који у њега још нису крочили, живи живим хришћанским животом. То би било потпуно обухватање - и у храму и ван храма бивати хришћанин. Црква је у суштини свугде. Било би пожељно да се при сваком храму образује здраво језгро хришћана, који би својим делањем изнутра оживљавали и обнављали црквени живот.

Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 153,154.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 21 децембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 34 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

 

Чување истинских канона је дужност сваког човека који се пажљиво односи према својим (црквеним) обавезама: Али, пре свега оних који су Божијим Промислом призвани да руководе другима.

 (Свети Фотије, цариградски патријарх)     

 

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти)

 

Једини  непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом. А ко одбацује ауторитет Свете Православне Цркве и пренебрегава њена Божанствена учења, свештена правила и установе, надахнуте Духом Светим – тај се противи Духу Светом и потпада под страшну казну коју је изрекао Сам Божанствени Утемељивач Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)

 

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно, и недоследно разумевање ствари и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Милостивно Божије дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење... Нека би Милостиви Господ заштитио остатак оних који верују у Њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима,  тим ризницама побожности и благодати..

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

 

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.