header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Поводом почетка Великогоспојинског поста
Поводом почетка Великогоспојинског поста Штампај Е-пошта
среда, 14 август 2013

 Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

О   РАДОСТИМА   ПОСТА

"А кад постите не будите жалосни као лицјемери; јер они начине блиједа лица своја да их виде људи како посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно."  (Јеванђеље по св. Матеју , 6:16-18).

Уобичајило се да се о посту говори као о безрадосном  добу и догађају. Некада се иде тако далеко да се како у беседама у цркви тако исто и у разговорима пост приказује скоро као време потиштености и  ојађености. Стварно, пост је време када се од нас очекује и захтева да избегавамо светска уживања, али пост многима од нас доноси и многе радости о којима се ретко или никада не говори.

Још нисам ни почео да говорим о радостима поста, а наслућујем да неки "мисле у срцима својим": о чему овај говори? Зар пост није време жалости и кајања? Зар  великопосна богослужења и химне које се на њима певају не стављају нагласак на оплакивање наших грехова и траже да приклонимо колена и срца  своја на покајање?

Да, потребно је да приклонимо срца своја и колена, потребно је да будемо узнемирени, жалосни и и забринути због броја и тежине грехова које чинимо не само у току од једне године,  већ и у току једног јединог дана и часа. Али ипак, постајање свеснијим  својих погрешака и слабости, признавање  тога и  себи и Богу кроз исповест, јесте управо процес којим се миримо са Богом, собом и другима, а то треба да нас радује. То је  као да вршимо дијагнозу самих себе и пошто смо извршили дијагнозу пут ка оздрављењу је отворен. И ко је и ко може бити несрећан када му се вид поврати?! Бити свестан својих грехова и недостатака значи сагледање самога себе и могућност исправљања. Да ли је то нешто што треба оплакивати или чему се радовати?

Сагледање самих себе онаквима какви јесмо није само по себи радостан догађај и искуство. Само оплакивање наших недостатака и грехова неће одстранити узрок наше забринутости и незадовољства. Једино ако то сазнање о самима себи води ка покајању и одлуци да се боримо противу својих недостатака и умножавамо своје врлине, онда доживљавамо радосно духовно обнављање. То је стварно значење често употребљаване и злоупотребљаване фразе "бити поново рођен". То је, најзад, најважнији смисао и циљ поста.

Чули сте да је Господ Исус Христос рекао: "А када постите, не будите жалосни као лицемери;  јер они начине бледа лица да их виде људи како посте." (Јеванђеље по св. Матеју 6:16) Ми не мењамо изглед својих лица, али ми често све чинимо да други виде и чују да ми постимо. То чинимо на тај начин што говоримо о ономе чега смо се "одрекли", шта смо "жртвовали", и како је "тешко уздржавати се". Ми можда не показујемо потиштеност на своме лицу, али зато говоримо са много самосажаљења о томе чега смо се одрекли ради поста.  И, да, врло често се осећамо ојађенима и нервознима зато што смо решили да лишимо себе неколико задовољстава и угодности на које смо навикнути. Мислећи тако много на задовољства и удобности којих смо се у посту одрекли, ми не дајемо себи прилике да се радујемо томе да смо били толико јаки да ослободимо себе од ропства тим задовољствима и навикама које су често ланци који спречавају наш духовни узраст. Радујте  се, а не будите ојађени зато што сте се ослободили својих окова.

Када је један брод у опасности да потоне, када је љуљан и потресан огромним таласима и лупан немилосрдним бурама, шта чине морнари? Они бацају у море све што није неопходно; они жртвују оно што није неопходно - ствари, да би спасли оно што је неопходно - живот. А онда они не јадикују за стварима баченим у море, већ се радују своме спасењу. Исто тако, када  онај који лети у балону жели да достигне веће висине у свом лету, он  избацује на земљу вреће са песком које онемогућују виши лет балону. А када достигне раније недостижне висине, онај који управља балоном не жали бачене вреће песка, него се радује што је достигао рекордне висине. Наш пост  је исто што и бацање непотребних ствари у море и избацивање непотребог терета који нас ометају у духовном узлетању. Зашто онда ми говоримо тако много и осећамо се толико ојађенима  ради неколико задовољстава и удобности којих смо се одрекли ПРИВРЕМЕНО, да бисмо достигли виши  духовни узлет и повећали своје могућности спасења?

Има још радости поста. Ви који постите, треба да се радујете јер следите стопама Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, Његових апостола, светитеља, мученика, исповедника, и ваших предака који су такође постили. Треба да се радујете јер сте доказали да сте јачи  него задовољства и навике које често постају наша друга природа. Треба да се радујете, јер сте доказали да можете господарити телесним похотама и наслађивати се духовним сладостима. Треба да се радујете јер у молитвама и посту имате на расположењу оружје које је, према речима Господа Исуса Христа, једино успешно оружје противу злих духова који се испољавају кроз наше слабости, страсти, и грехове. Треба да се радујете јер  настављате једну освештану традицију установљену ради тога да би човек, који је често обесчовечен, могао повратити своју човечност и да често  обесхристовљени хришћани могу повратити своју духовност.

Листа радости поста је много дуга. Вама су неке од тих радости познате и ви их можете набројати. А да бисмо их открили неопходно је да мислимо и говоримо о посту не само као о времену "одрицања" него исто тако као и о времену "додавања". У времену поста ми додајемо своме духовном расту, додајемо врлине, пунимо скоро празне  акумулаторе сажаљења за друге, и доброчинстава, додајемо снаге и свежине својим скоро испражњеним ризницама вере, и повећавамо упражњавање самодисциплине. Али да бисмо схватили значење појма "додавања" за време поста, мора се схватити да  одрицање  само од неке врсте хране, задовољстава и  удобности може бити дијета, а не пост.  Хришћански пост, хришћанско уздржавање захтева много више него само уздржавање од извесне врсте хране и задовољстава. Ово бих желео да илуструјем једном епизодом из живота преподобног Николаја Јуродивог (+28. фебруара 1576). Живео је у Пскову за време владавине цара Ивана Грозног. Претварајући се да је малоуман, преподобни Николај је могао да говори искрено, како то деца чине,  својим сународницима о њиховим недостатцима и да од њих тражи да се поправе. Обраћао се и моћнима и немоћнима. Једни су га поштовали и волели, други су га злостављали.

Једном приликом цар Иван Грозни, у пратњи својих оружаних снага, дошао је у Псков.  Сврха његовог доласка у Псков је била да казни грађане Пскова због њиховог одупирања неким од његових  злоупотреба власти. Његов начин кажњавања се састојао од свирепог убијања оних који су му се замерили или му се успротивили. Грађанима Пскова је било познато да је он дошао да побије већину њих, али нису могли ништа учинити да то спрече.

Цар Иван је био чуо за преподобног Николаја и био је знатижељан да види тог чудног човека. Ради тога је отишао у колибу преподобнога. Било је то за време ускршњег поста. Када је цар ушао у колибу преподобнога Николаја, овај га је љубазно и учтиво поздравио и, да би показао гостопримство, понудио је цару комад сировог меса. Цар је љутито повикао на њега: "Лудаку! Зар ти не знаш да сам ја хришћанин? Ја не једем месо за време поста!" "О, цару," - одговорио му је преподобни Николај, "ти не једеш месо, али проливаш људску крв. Зар не би било боље да једеш месо, а да не проливаш људску крв?" Цар је разумео значење речи преподобнога, а, вероватно, и  право значење  поста.

Како је са нама? Да ли разумемо да одрицање од меса, али продужавање оговарања, свађања, зависти, мржње, варања, и других грехова противу Бога и људи није хришћански пост? То је врста поста која није награђена радошћу.  Да би смо искусили радосни пост, он мора бити истински хришћански  пост, дводимензионални духовни и физичии пост..

Колумбус, Охајо

+++

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје 15 дана, од 1/14. августа до 28/15. августа, али је строжији од Божићног и Апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане „на води“, осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак и тада једемо рибу, вино и уље. Црква је установила овај пост како би се сви сећали Пресвете Богородице и тражили молитвено заступништво од Ње. Први пут се пост спомиње у списима Теодора Студита (826). Госпојински пост је коначно утврђен на Цариградском сабору (1166), у време Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) и цара Манојла I Комнина (1143-1180).

Шта треба још да знамо о посту? Прву заповест о посту налазимо у Светом Писму у причи о паду Адама и Еве, када су они прекршили Божију заповест да не једу са дрвета познања добра и зла (1 Мој 2,17). Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,2), као и пророк Илија у Старом Завету (1 Цар 17), или Пророк Мојсије на гори Хориву (2 Мој 34,28). Пророк Данило је показао да се постом крепи људско тело (Дан 1,10-15). Ниневљани су уз пост избегли катастрофу (Јона 3). Пророк Јездра је постио како би се удостојио посете Божијег Анђела и добијања откровења (2. Јездрина). Постили су и Св. Апостоли. У Хришћанству први подвиг који стоји пред човеком јесте испуњење прве Божије заповести, коју је Бог дао још нашим прародитељима у Рају. Α то је заповест ο посту, тј. ο уздржању. Нарушавање заповести ο посту први је грех. Зато и први подвиг човека у ослобођењу од греха, јесте држање поста. Пост је, дакле, прва неопходност на путу нашег спасења, а Црква га сматра као врло важну и значајну установу за духовни и телесни живот. Рана Христова Црква наставила је с поштовањем прописа ο посту, али је придодата духовна категорија, која проистиче из свеукупног Христовог учења. Христови ученици су на првом мисионарском путовању рукополагали презвитере уз молитву и пост (Дап 14,23). Без обзира на то колико је Апостол Павле иначе изнуравао своје тело на путовањима, сам је више пута налагао пост на себе (2 Кор 6,5; 11,27). Пост као установу, Црква је очувала до данас, одредила посне дане у седмици, и вишедневне постове у вези са значајним догађајима из живота Господа Христа (Божићни и Васкршњи пост), Богородице (Госпојински пост) и Апостола (Петровски пост), све у циљу духовног руковођења и изграђивања својих верних.

Пост има две стране: телесну и духовну. Телесни пост је уздржавање од јела животињског порекла. Духовни пост подразумева одрицање од сваке врсте грешних и злих помисли, жеља и дела. Телесни пост је само неопходно помоћно средство за успешну духовну борбу против страсти, које се распирују кроз телесне жеље. Стварни пост који обухвата и телесни и духовни аспекат, приводи човека смирењу.

Извор: СПЦ

Последњи пут ажурирано ( среда, 14 август 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 52 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.