header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Отац Андреј Филипс: Изгубљен Дух Свети: Врла Нова Религија (1)
Отац Андреј Филипс: Изгубљен Дух Свети: Врла Нова Религија (1) Штампај Е-пошта
недеља, 01 септембар 2013

 „Ако испитате све заблуде Запада,

било у учењима или њиховим моралним вредностима,

онда ћете видети да су све оне укорењене у неуспеху да схвате

да је Хришћанство аскетска вера са постепеним само-усавршавањем.“

Митрополит Антоније Храповицки (+1936)

          Предговор: дефиниција израза

 

Световна немудрост доноси Смрт

Џон Мејнсфилд „The Bluebells

Иако је оно што следи нaписано о пост-хришћанском енглеском друштву, највећи део је истинит за сва Западна друштва. Према томе, делимично је истинито и за сва Прозападњачена друштва.

Међутим, процес растављања Инославља је делимично узнапредовао у протестантским друштвима, више него у нешто отпорнијим римокатоличким друштвима. Тако је процес духовног разлагања посебно напредовао у углавном протестантским нацијама, попут Енглеске, иако у неким видовима се може говорити да је у деловима протестантске Скандинавије, Немачке, Холандије, и САД, тај процес чак још више узнапредовао.

Кроз овај чланак користићемо израз „Црква“ да укажемо на Православну Веру, а израз „Инославље“ када говоримо о не-Православљу римокатолицизма и протестантских деноминација, међу којима и англиканизам.

 

Увод: Нова религија – Бог потчињен од човека

„Већ и секира код корена дрвету стоји;

свако дакле дрво које не рађа добар род, сече се и у огањ баца“

(Матеј 3:10) 

Са духовне тачке гледишта, најупечатљивија ствар о савременом енглеском друштву је одсуство живе вере у Свету Тројицу, губитак Духа Светога. Ова нација је данас у великом степену духовна пустиња, празнина, духовна пустара. Бог је постао скоро невидљив у савременој Енглеској.

Заиста, изгубивши веру, „смрт Бога“ је била проглашена још од шездесетих. Данас вероватно само око 1% Енглеза заиста верује и спроводе неки облик Хришћанства који је препознатљив као такав Православним Хришћанима. 

Ово не значи да говоримо да је енглеско друштво нерелигиозно или да има религиозни вакуум. Савремено енглеско друштво је у ствари „религиозно“, али његова врла нове религија је „хуманизам“, обожавање човечанства. Једном када су се решили Бога, остао је човек. Хуманизам, суштински материјалистика световност, је у ствари често знан као алтерантивно име за обожавање света – секуларизам. А секуларизам, или световност је, одувек био непријатељ Православног Хришћанства и Цркве, као што је Божански Апостол Јован одавно рекао.

Врла нова религија хуманизма, обожавање човечанства јесте идеализација или обоготворавање људске расе и њених достигнућа, укључујући према томе и све грехе. Парадоксално, хуманизам се развио посебно лако у време масовних убица, људских бића попут Стаљина, Мао Це-Тунга, Хитлера и Пол Пота. Хуманизам приписује човечанству „права“ и „достојанство“ бранећи „светињу људског живота“, наговештавајући ту и светињу његових грехова.

Име „хуманизам“ је онда контрадикторно и неодговарајуће. Православни Хришћанин би напротив тврдио да је једини истински хуманизам Хришћанство, који је центрисан на божанској и људској природи у Личности Христа.

Позив на обожавање палог човечанства, са свим његовим демонски надахнутим, препуним греха, хуманизмом, није само изопачење, већ и клевета и лаж. Хуманизам је анти-хуман, као што се може видети из живота горе поменутих тирана хуманиста. Изјавити да је Бог мртав, јесте у ствари исто као и изјавити да је човечанство мртво.

Такав какав јесте, хуманизам је сам опасно популаран, јер је он религија само-обожавања. Клањајући се пред човечанством, он проповеда очигледне привлачности само-уздизања, само-интереса, само-ласкања, само-снисхођења, материјалистички прослављајући видљиве делове људског бића, људског тела и ума.

Његово суштинско само-ласкање јесте тајна његовог успеха. Хуманиста живи и креће се унутар мехура себе, егоизма. Препун људске сујете, хуманизам узноси само-вредност и хвали само-поштовање. Хуманизам потпомаже осорно само-поуздање и претерано поштовање, охрабрујући задовољство и доколицу.

Усредсређен у људској раси, он је према једно-димензионалан у свом схватњу човека и целог космоса. Он говори да је човек достојан, док је у стварности човек јадан на куб, уз потенцијал да буде достојан, али само кроз благодат Божију.

Чињеница да је Бог умро за наше грехе, јесте запањујућа.

Што хуманизам негира да имамо било какве грехе, вероватно је још више за запрепашћење.

 

Порекло хуманизма и савремено Инославље

„Вера без чуда није ништа више од философског система;

и Црква без чуда није ништа више од добротворне организације,

попут Црвеног крста“

Свети Николај Охридски

Православни Хришћанин верује да јерес као хуманизам не може имати своје порекло у Цркви, јер је Црква Тело Христово, које непогрешиво делује кроз Духа Светога.

Хуманизам је стога морао да настане ван Цркве у губљењу Духа Светог, у дегенерисаном учењу или јереси као бекству од Цркве.

Хуманизам се прво појавио у контексту римокатолицизма, нове дегенерације Православља рођене средином једанаестог века. Пошто се хуманизам првој асно издигао на самом крају једанаестог века, изгледа јасно да је порекло хуманизма у „filioque“, јереси која лежи у корену Инославља.

Црква тврди да је Дух Свети, Дух Истине, исходи од Бога Оца и може проћи кроз грешну људску природу, као што је Дух то учинио кроз безгрешну природу Христа, например у Преображењу. Са друге стране, "filioque" тврди да Дух Свети исходи од Сина, Који је постао човек. Ово јасно говори о анти-духовној изјави да Дух Свети потенцијално може исходити од било ког представника Христовог, то јест, потенцијално може исходити чак и од грешне људске природе.

Ово је обухвата изјаве оних, у служби папе римског, да они мењају Христа, да су они „Заменици Христови“ (Vicars of Christ), да Дух Свети и према томе духовна власт настаје од њих, да су они непогрешиви.

Таква изјава обухвата собом да, независно да ли су појединци духовни или поседују свете личне квалитете, то јест да су свети, они могу бити непогрешиви, безгрешни, они могу говорити са влашћу Духа Светога, умом Бога.

Ако уклоните појам, да су светост, одвојеност од света, стицање Духа Светога, суштински да неко говори умом Божијим, религија постаје само секуларна институција, институција света.

Јер, ако се непогрешива власт Духа Светога аутоматски наслеђује од људи без светости, само кроз функцију или службу, онда религиозна вера и живот постају небитни. Људска природа, се тако уздиже незаслуженом влашћу и значајем, она је обоготворена. Ово се може видети у уздизању „мистика“ Средњег века.

То је била историјска последица поступака од неких пет стотина година од овог губитка Духа Светог, од овог раздуховљеног предлога римокатолицизма о "filioque", у почетку строго ограниченог на Папу, до другог предлога.

То је био много мање рестриктивни и демократски протестантски предлог да свако људско биће може говорити са влашћу Духа Светога, да тумачи Писмо, и зна Истину, кроз просто исповедање вере у Христа. Протестантизам је анти-папизам, премда, или вероватно зато, јер је у протестантозму свако папа. Протестантски предлог значи да свако недуховно људско биће може уздизати себе и тврдити да је надахнуто да тумачи Писмо исправно, независно од духовности.

Врли Нови Свет (да користимо Шекспиров израз) објашњава како протестантизам постаје само скуп моралних предлога, једном када су стварни и не замишљени Дух Свети и духовност били одузети од религије. Религија према томе постаје институција овог света, моралност је био само један активан део „религије“ која је остала. У протестантизму појам моралности јесте последица духовности која је према томе изгубљена. За протестантизам духовност јесте моралност.

Ово се може видети у протестантизму идолатрисањем Закона Десет Заповести Старог завета у који је упао назад. Десет Заповести су биле постављене на источним крајевима протестантских цркава, преко олтара, где је у Православним црквама често насликана Христова икона. Циљ протестантизма је постао пука производња „законо-придржавајућих“ грађана које ће Држава контролисати.

Протестантска усредсређеност на етику и интерпретативно мишљење, до искључивања духовности, води још до нечег другог. Јер ако је Хришћанска религија само морално мишљењењ, онда уопште и нема потребе за Богом. Била је то заиста историјска последица потеза у току више од пет стотина година од протестантског етицизма, до изјаве да су сва људска бића у неком смислу непогрешива – јер свако може формирати морално мишљење. Овај процес је кулминирао у шездесетим.

Религија секуларног хуманизма, тежак крај савремног протестантизма, није рођен покољењем, већ корак по корак процесом дегенрације, коме је тебало скоро хиљаду година да се испуни: римокатолицизам; протестантизам; хуманизам.

Данас је институцинално инославље одбачено од маса. Римокаролицизам је само спорна власт, веома дискредитована скандалима свештенства. Што се тиче протестантизма, он је завршио свој историјски пут. Енглески изданак протестантизма, појављује се као полу-сварени производ разблаженог калвинизма, основаног убилачким серијским прељубником.

Изгубећи одавно свој призив на оне ван средњих класа, црква Енглеске није свеобухватна, она је само неразговетна, „све ствари свим људима“. Она је у великој мери престала да буде било шта било ком човеку, и ништа сваком човеку. Вођена својим комитетима, црква Енглеске има мало ауторитета или харизме. Њена сталне потраге за компромисима, за средњим путем, за „тоеранцијом“, њене постојане глупости, њена „финоћа“, у великој мери искључују појам Апсолутне Истине.

У ствари, њене глупости су знаци отпора Истини, потрагама за компромисом. Напротив, контроверзе и поделе, а не компромиси, јесу увек били знак виталности Цркве, знаци потраге за Истином. Велики Сабори Цркве су се сазивали због контроверзи. Организација која се глупира не жели да живи по Истини.

Садашње вредности цркве Енглеске појављују се само као пуко промовисање државних либералних, буржоаских појмова „пристојности“ и „угледности“. Заиста, њихов садашњи архиепископ изгледа да многе од својих погледа вуче из либералних новина за средњу класу „Guardian“.

У најбољем, велики део Инославља јесте сада без ауторитета у дискусијама друштва – без ауторитета јер је и без духовности. Њени проповедници изгледа да су се претворили у социјалне раднике аматере, који се занимају материјалним и менталним благостањем својих клијената. У најгорем, међутим, Инославље изгледа да јесте духовни вакуум, облик хришћанства које је нерелигиозно, јер је нецрквено.

Јер без Цркве, Тела Христовг, нема Духа Светог, нема живота у Христу, нема знања Христовог, нема правог Хришћанства, нема духовне, па према томе, ни моралне власти. Инославље изгледа да има само идеје о Христу, али нема директног опитног знања о Њему. Као што ме је један англикански свештеник питао пре тридесет година, када сам износио исте ове тврдње: „Али шта је Дух Свети?“ Испоставило се да заиста није знао.

Програм рада савременог Инославља је одређен светом и његовом хуманистичком идеологијом социјалне „прогресивности“. Тако Инославље само одражава свет, уместо да га води нагоре. Духовно празно, није више у контроли тог програма, већ само реагује на оно што је предоређено. Без сопственог ауторитета, инославље препознаје само ауторитет оних „произвођача мишљења“, који манипулишу и условљавају масе својим секуларном политичком исправношћу, кроз телевизију и масовне медије.

Овај хиљадугодишњи процес дегенерације Запада од Цркве, до врле нове религије хуманизма, сада веома узнапредовале, био је неизбежна последица само-наметнуте, само-деформације Инославља. Ово је дошло кроз прихватање свих дугорочних последица „filioque“, обоготворавања људске природе без Бога, без Духа Светога. Духовно банкротство је резултирало у световном хуманизму. Ова дегенерација је последица неуспеха Инославља да прво идентификује, а онда и искључи сопствену суштину, сопствену изворну заблуду, „filioque“. Једном када се та заблуда учврстила. Губитак Духа Светога, последични губитак вере и логичан развој секуларног хуманизма, биоли су неизбежни. Мада, након дугог времена.

Као последица, Инославље данас има мало одређеног или религиозног да каже свету, јер говори оно што све већ каже. У одсуству Духа Светога, није у стању да обезбеди духовну храну, оно чак имитира архитекруту света и његове савремене цркве јесу одрази световне архитектуре. Што се тиче греха и пакла, оно проглашава, као и свет, да ће сви бити спасени. У наше време видимо поновно успостављање Оригенове јереси и њеног обоготворавања од стране хуманиста свих позадина.

Усвајање хуманизма од стране Инославних деноминација је имало неколико последица, углавном од шездесетих. Све религије, или „верске заједнице“ се сада сматрају једнаким, без обзира на Истину. Синкретизам, познат као екуменитзам је заузео положај. Али екуменизам је у ствари секуларизам, сливен са светом. Будући ван Цркве, Инославље нема ни учење, па чак ни појам „Цркве“ и према томе његово сливање са светом је неизбежно.

Литургијски, хуманизам је инсистирао на уклањању од Инославног служења преживелог смисла светог, знака тајне и поштовања, јер данас хуманизам проглашава да је само људски живот „свет“. Ово се може видети, например, у хуманистичком одбацивању „застарелог“ литургијског језика или читања наглас тајних молитви. Без осећања светиње инославна средишта служења се тако угодно претварају у концертне хале или световне клубове.

Највећи симбол овог уклањања од свештеног јесте окретање олтара и свештенства од шездесетих. На овај начин, уместо окренутости Богу, проповедници сада гледају на скуп. Ови проповедници су буквално окренули леђа Богу. Људске потребе су стављене изнад Божије службе. Достојно Део Бога (служба) је игнорисано ради недостојних дела људи. Инославље изгледа да је одавно заборавило да је Црква о Сину Божијем и спасењу душе, а не о палим људским само-задовољствима и само-уздизањима.

Циљхуманистичке службе јесте да се развије естетско осећање „фактор осећати добро“, узвишено осећање „ја сам спасен“. Овај „харизматски“ покрет је само понављање представе обмана деветнаестовековног еванђелског обновљенства и емоционализма. Ово се може видети у црквама „срећног пљескања“, црквама „терапије“, јединим „успешним“  и пуним протестантским црквама данас. Међутим, они немају коначни утицај или дугорочну вредност, уз њихов огромни преврат површних верника.

Данас је инославно религиозно веровање, одражавајући секуларни свет, индивидуализовано и приватизовано. Оно одражава потрошачки избор. Сваки појединац може изабрати и мешати из менија супермаркета религија. Религија је прилагођена потрошачима. Људи „купују около“ као терапију најудобнију религију, без обзира на Истину. „Комитети за службе“ измишљају нове „стилове служби“, нове облике емоционалног само-задовољства.

Служба је само још једна рекреациона активност, окупација за слободно време, празна шкољка, јер без Апсолутног Откровења Духа Светог, служба нема власти, она је празна. Ви можете измислити сопствену религију, засновану на секуларној, хуманистичкој етици – након свега, религија је само „животни избор“.

Као резултат овог дугог процеса дегенерације, савремени Инославље је суочено са утапањем јер је доспело до проповедања секуларних идеја, духовног варварства, пакла.

У паклу, људи су заробљеници сопствених грехова.

И то је дефиниција људског друштва – друштва у коме људи чак ни не схватају да су заробљеници сопствене прљаве грешности, само-користи, само-повлађивања и само-задовољства.

Наставиће се...

Извор: "Православни одговор"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 01 септембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 56 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.