header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Проф.др Србољуб Живановић:Злочини Римокатоличке “цркве” у Херцеговини над Србима, Јеврејима и Ромима Штампај Е-пошта
недеља, 29 септембар 2013

            Реферат прочитан 29. септембра у Требињу на округлом столу "Злочини и усташки геноцид у Херцеговини током Другог светског рата"

Историјски извори говоре да је Херцеговина увек била подручје од посебног интереса за Римокатоличку ”цркву”. Народ је у Херцеговини био углавном православни и српски, иако је један део становништва прихватио ислам за време турске окупације и владавине. Католика је било мало и римокатоличка “црква” се трудила вековима да на неки начин преобрати, односно покатоличи Србе и прошири свој утицај.

Наметала се идеја уколико Срби прихвате католичку веру, да ће временом постати Хрвати одани Риму. Оваква политика римокатоличке ”цркве” је нарочито дошла до изражаја за време аустроугарске окупације и потоње анексије  Босне и Херцеговине, а понајвише у току I светског рата. Одмах после атентата на Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, римокатоличка ”црква” и њени бискупи позвали су муслиманско становништво и Хрвате да се свете православним Србима, да их убијају, муче и пљачкају и да их окривљују за све и свашта. Злочини над Србима почињени су у свим местима и градовима Босне и Херцеговине. Ширење мржње према православним Србима нарочито су чинили редовници католичких самостана, фратри и језуити, као и разни католички активисти. Римокатоличке школе, семеништа и организације постали су гнезда националне мржње према Србима. Далеко би нас одвело помињање имена свих самостана, свих фратара и свих језуита, као и римокатоличких бискупа који су чинили злочине према Србима и наводили друге да то чине. Нажалост, у периоду између два светска рата, прво у краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а потом у Југославији, није се говорило и писало о овим злочинима римокатолика, односно Хрвата, јер је држава водила политику помирења злочинаца и њихових жртава који су били православни Срби. Власти су се бојале да би истина о страдању Срба од римокатолика и муслимана могла да увреди једно племе јединственог троплеменог народа, како се тада говорило за Србе, Хрвате и Словенце. Иако су Хрватска и Словенија као делови Аустроугарске државе и монархије изгубили рат, а Србија је уз  огромне жртве и страдања победила, и иако се зна да су Хрвати и Словенци као војници у редовима Аустроугарске војске и окупационих трупа у Србији починили велике злочине, о свему томе се ћутало, није се говорило ни писало, јер су се они тада ујединили са победничком Србијом и постали грађани исте Краљевине. Истовремено , римокатоличка “црква” наставља да шири мржњу против православних Срба и васпитава генерације будућих злочинаца и кољача Срба, који ће доћи до изражаја током II светског рата и постојања Независне Државе Хрватске која је обухватала и Босну и Херцеговину. Римокатоличка “црква” је наставила да припрема терен и кадрове за поновно клање, пљачкање, мучење, силовање и истребљење у првом реду православних Срба, а затим и других некатолика, Јевреја и Рома . Иако је римокатоличка ”црква” у Херцеговини била издвојена од власти босанских надбискупа још за времена папе Пија IХ, односно од 1846. године, њена антисрпска политика није се мењала. И у Херцеговини се Фрањевачки ред посебно истицао у ширењу верског раздора и антагонизма према православним Србима и према Јеврејима. О томе најбоље сведоче чланци објављени у католичкој штампи тога времена. Фрањевци, језуити и католички активисти у свакој прилици су омаловажавали Православну Цркву и њене светиње, стално вређали православне свештенике и саме владике и у свакој прилици су продубљивали свакојаке размирице. Најупорнији у том ширењу мржње према Србима су били фрањевци из самостана у Широком Бријегу поред Мостара и активисти, односно наставници у католичкој гимназији. Користили су сва расположива средства да би деловали у правцу верске искључивости и националне нетрпељивости. Истовремено, православни српски народ никада није гајио ни показивао никакву нетрпељивост нити мржњу према католицима Хрватима ни према муслиманима. За Србе су то била браћа “другог закона”. Многи су чак гајили симпатије према римокатолицима и према фрањевцима. Неки Хрвати су били свесни непријатељског деловања фрањеваца и римокатоличких свештеника у Краљевини Југославији. Један од њих је био и Стјепан Радич, председник Хрватске сељачке странке који је био и министар у тадашњој влади. Он је једном приликом 1926. године рекао: “Ја сам раније много држао до културног и националног рада фрањеваца у БиХ, али сам се разочарао видећи да су то неискрени људи и лажови. Читав живот и национални и културни рад није ништа друго него заваравање и заглупљивање тога народа, како би га касније могли лакше гулити и пљачкати. Цркву, проповедаоницу и исповедионицу искоришћавали су и искоришћавају само у своје ниске и себичне сврхе”.

Избијањем II светског рата, окупацијом Србије од стране Немаца, Бугара, Мађара, Италијана, Шиптара и Хрвата и проглашењем Независне Државе Хрватске, против-српско дивљање римокатолика у Херцеговини дошло је до пуног изражаја. На челу римокатоличке “цркве” у Херцеговини налазио се прилично остарели бискуп, фрањевац Алојзије Мишић, родом из Велике Градишке. Он је пуних 30 година водио римокатоличку “цркву” у Херцеговини, а умро је 1942. године. Као бискуп, он је био предводник римокатоличког свештенства у мржњи према православним Србима. За њега је поглавник Хрватске Анте Павелић био “узор кршћанина католика”. У својој окружници бр. 670, издатој у Мостару, он велича усташе и новоуспостављену власт у Загребу , па налаже да се у свим римокатоличким храмовима у Херцеговини одржи свечана миса у част новостворене НДХ. Бискупа фра Алојзија Мишића наследио је после његове смрти такође језуита др. Петар Чуле, кога су за ту функцију предложили ратни злочинци и надбискупи Иван Шарић и Алојзије Степинац. Осведочени сарадник немачких нациста и Хитлера, римски папа Пије XII, који је међу првима признао комадање Краљевине Југославије, окупацију Србије и стварање НДХ као Civitas Dei или католичке државе именовао је на положај херцеговачког бискупа осведоченог усташу др. Петра Чула. Редовно путујући по Херцеговини бискуп Чула је ширио усташку пропаганду, нарочито у римокатоличким центрима у Љубушком, Широком Бријегу, Чапљини и другим местима. За свој рад против Срба, Јевреја и Рома др Петра Чулу одликовао је поглавних НДХ Анте Павелић, наводећи да је др. Чуле заслужан за ширење усташтва па му се додељује орден “Реда за заслуге – велереда са звијездом”. Римокатоличка “црква” у Херцеговини, као уосталом и у свим другим деловима Независне Државе Хрватске вршила је од самог свог почетка насилно покрштавање православног српског становништва, иако је у самој Херцеговини римокатолика Хрвата било релативно мало. Према др. Здравку Антонићу, сви римокатолички свештеници у Херцеговини су вршили насилно покрштавање православног српског становништва. У том послу су се посебно истицали дон Илија Томас, фра Тугомир Солдо, фра Виселко из Чапљине, дон Анте Бакула и многи други. Римокатолички свештеници су наређивали покрштеним Србима да редовно долазе на мису, што су многи Срби покушавали да избегну под разним изговорима. Православни Срби су били приморани да пређу у римокатолицизам, надајући се да ће тако сачувати главу и избећи смрт. Убрзо се показало да им прелазак у римокатолицизам ништа не вреди, јер су и њих побили Хрвати већ 1941. године. Наоружани римокатолички свештеници су заједно са другим Хрватима и усташама рушили православне цркве, одузимали и уништавали матичне књиге, пљачкали црквене драгоцености и били посебно свирепи према православном свештенству. Иживљавали су се над недужним и беспомоћним српским становништвом, мучили, силовали, пљачкали и убијали све Србе, не штедећи ни малу децу, ни жене, ни болесне, нити било кога који им је допао шака. У Мостару се по почињеним злочинима нарочито истицао секретар мостарског римокатоличког бискупа фра Лео Петровић, који је поседовао титулу доктора филозофије. Лично је он предводио акције клања, мучења и силовања у разним местима у Херцеговини. Он је у свему следио свог претпостављеног бискупа др. Петра Чула који је јавно изјавио да се он чврсто везује за хрватски усташки режим и за НДХ , те да је “његова задаћа да буде што више сусретљив према државним властима и лојално да сарађује на дјелу НДХ, коју је створио поглавник. Зато је он постављен за мостарског бискупа по “милости Свете Столице и поглавника Анте Павелића”. Зна се да је у лето 1943. године ишао у Ватикан, да би препоручио НДХ и њене вође. Зато га је Павелић посебно одликовао. Пуноправни чланови избегличке владе Краљевине Југославије у Лондону били су римокатолици Хрвати и Словенци – Краљевић и Шутеј. Они су се трудили да спрече свако помињање злочина које су починили римокатолици Хрвати и њихови помоћници муслимани у целој НДХ, укључујући и Херцеговину, против православних Срба, Јевреја и Рома. Истовремено је у име Краљевске владе Министар Милан Грол 27. марта 1942. године у свом говору одржаном у Лондону, изјавио да је “југословенство једини пут”, па се у име те политике ћутало о свим злочинима против православног српског народа, Јевреја и Рома, иако је сама краљевска влада у Лондону већ поседовала меморандум Српске Православне Цркве о злочинима почињеним у НДХ, о клању, убијању, мучењу, силовању и пљачкању Срба, о истребљењу православног свештенства, о рушењу цркава итд. овај меморандум у Лондон је донео др. Секулић. Том приликом је наш велики песник, дипломата и родољуб из Херцеговине, који је сада сахрањен овде, у Требињу, Јован Дучић, ужаснут оваквом политиком избегличке Краљевске владе 17. Априла 1942. године послао протестно писмо Радивоју Кнежевићу, једном од вођа државног удара од 27. марта 1941. године, који је имао могућности да донекле утиче на Владу, указавши му на погрешну политику Краљевске Владе која је неопростива. У том свом писму Јован Дучић дословно каже: “Српском народу одузет је један драгоцен моменат да Срби објаве “урби ет орби”, нарочитим гласом, који би чуо цео свет, да у нашој земљи покла 500 000 нејачи један народ који је био наш суграђанин и кога и данас представљају његови нарочити изасланици, што се није видело у историји европској. Ми смо на овај начин изгубили поштовање хришћанских народа. Изгубили смо, што је жалосно и кобно, право да на основу овог злочина затражимо право да стварамо другачије своју сопствену кућу”. У данашње време свима нама је очигледно колико је Дучић био у праву.

Одмах по слому Краљевине Југославије Хрвати су организовали своју власт у Херцеговини. У Требињу је усташки логорник био муслиман Мухамед Шаћир, по занимању зубар из Требиња, а члан усташког заповедништва је био римокатолички свештеник дон Маријан Вујиновић, требињски жупник. Масовно убијање Срба је почело већ 31. маја 1941. године. Срби су опљачкани, мучени, силовани и потом убијени. Заведен је полицијски час за све Србе. Дон Марјан Вујиновић је обећао Србима да ако пређу у римокатолицизам, неће бити прогањани и да ће бити поштеђени.

У Љубињу се истакао у мучењу и истребљењу Срба, фра Радослав Главаш, иначе професор фрањевачке гимназије у Широком Бријегу. У Коњицу су се истакли у прогону, пљачкању, мучењу и убијању Срба фра Тугомир Муса, фра Славко Лубурди и фра Никола Иванковић. На Видовдан 1941. године римокатолички свештеници  су организовали присилно покрштавање Срба у католичку веру, а главну улогу при томе имао је фра Никола Иванковић. Главни криминалци у срезу Љубушком су били фра Боно Јелавић из Витине, Симон Бунтић, жупник из Черна, фра Јуро Врдољак, затим Божо Чурлин, Милош Дане и други. У Стоцу се истакао у прогону и истребљењу Срба римокатолички свештеник Марко Зовко. У Чапљини су били међу организаторима покоља Срба дон Илија Томас, фра Тугомир Солдо и жупник Нико Филиповић. Духовни вођа и организатор клања у Горњем Храсну је био дон Анте Бакула римокатолички свештеник. У Независној Држави Хрватској све војне, односно усташке домобранске јединице имале су римокатоличке свештенике, војне духовнике, који су спроводили и приповедали политику која је проистекла из сарадње римокатоличке ”цркве” и папе Пија II и државних власти НДХ. У том смислу су сви римокатолички свештеници у Хрватској подстицали религиозну мржњу према не католицима, односно према православним Србима, Јеврејима и Ромима, борећи се за њихово ”покрштавање” у католицизам или пак биолошко уништавање путем мучења, силовања, изгладњивања, клања и убијања на разне начине. Злочиначки рад римокатоличких свештеника у Хрватској имао је пуну подршку папиног изасланика у НДХ Рамира Марконеа. Врховни војни викар у Хрватској је био ратни злочинац, загребачки надбискуп геноцида, Алојзије Степинац. Ватикан и римокатоличка “црква” блиско су сарађивали са хрватским усташама и утицали на њихову злочиначку политику. Највећи допринос сарадње са усташама у акцијама против Срба, Јевреја и Рома имали су припадници фрањевачког реда, нарочито они из Широког Бријега у Херцеговини. Поред римокатоличког свештенства врло значајну улогу у погрому Срба, Јевреја и Рома имале су и католичке организације и службе лаиката као што су на пример Велико крижарско братство, Велико крижарско сестринство, Орлови и др. Све ове организације су биле надахнуте идеологијом коју је ширио Ханц Иван Мерц, кога је недавно прогласио за блаженог на путу да постане католички светац папа Јован Павле II, и то баш у самостану Петрићевац у Бањој Луци и околини. Велики број чланова ових крижарских организација добровољно је отишао на Источни фронт, да се заједно са Немцима бори против Руса. Неки су за своје подвиге у борби против савезника добили висока немачка одликовања, као нпр. дон Антун Вајс. И Павелићева хрватска Влада одликовала је низ римокатоличких свештеника који су се истакли у вршењу злочина против Срба, Јевреја и Рома као што су на пример Звонимир Брекало, одликован орденом круне краља Звонимира, Јосип Бујановић, одликован малом сребрном колајном поглавника, фра Берто Драгичевић, одликован орденом војничког реда железног тролиста, фра Диносије Јурчев, одликован орденом мале сребрне колајне, па затим Мијо Јагадар, Фрањо Маценауер, Звонко Липовац, Вјекослав Симић, фра Иван Хрстић, Маријан Мајић и многи други.

Морамо истаћи да се римокатоличка “црква” и Ватикан никада нису оградили од зверстава које су починили њихови свештеници и црквени врхови у Херцеговини, као уосталом и у целој НДХ.

По завршетку II светског рата, за време комунистичке диктатуре, настављена је погрешно постављена политика, али сада под новом паролом “братства и јединства” југословенских народа. Ватикан, односно римокатоличка “црква” трудио се да злочине које су починили римокатолици Хрвати против православних Срба, Јевреја и Рома, прикрију и временом умање и забораве. Зато се у Титовој Југославији ћутало о овим злочинима. Нико их званично није спомињао, а појединци који су дизали свој глас, брзо су ућуткани. Злочини Хрвата приписавани су некаквим фашистима, којих у Хрватској никада није било. На подигнутим споменицима жртава налазили су се натписи да су ту страдале “жртве фашизма”. Нико није смео да спомене да су кољачи и убице били Хрвати и муслимани. Потпуно се прелазило преко чињенице да су многе убице крвавих руку били римокатолички свештеници. Према америчким изворима 1. 400 римокатоличких свештеника у НДХ је лично клало, мучило, силовало жене и девојке, не штедећи ни девојчице, пљачкало и насилно преводило у римокатолицизам српске жртве. Сада су објављена документа о сарадњи Јосипа Броза Тита са Ватиканом у циљу сузбијања Срба, о Титовој сарадњи са римокатоличком “црквом” и усташама у Хрватској. Многи злочини против православних Срба приписивани су искључиво хрватским усташама, а сада се зна да су злочине у Хрватској чинили сви, влада и Сабор који су донели најгрозније расистичке законе по којима су Срби и Јевреји стављени ван закона, проглашени за “непоћудне елементе” које је сваки Хрват могао да убије, опљачка његову имовину, да силује, да мучи и чини шта хоће, а да за то никоме не одговара. Србима, Јеврејима и псима је био забрањен приступ у кафане и на јавна места. Морали су да иду коловозом као стока, а не тротоаром, били су обележени тракама итд. Зна се да су сељаци римокатолици убијали своје комшије Србе да би им опљачкали летину, алат, узели куће итд. злочине су чинили и интелектуалци, ђаци и студенти, једном речју практично сви Хрвати и муслимани који су им се придружили. Посебно су се у вршењу злочина истицале разне римокатоличке организације попут Крижара, Католичке акције, Збора духовне младежи и других.  Часне сестре су се посебно истицале у мучењу и убијању мале српске деце. Римокатолички свештеници који су лично убијали, клали, мучили, пљачкали и силовали Србе, јавно су позивали Хрватски народ да убијају и истребе све оне који нису римокатолици, односно Србе, Јевреје и Роме. Комунистичким властима у послератној Југославији све ово је било добро познато, али нико ништа није смео да чини, нити да говори о злочинима које су починили Хрвати. Према писању партизанског генерала Павла Јакшића, лично је Хрватски комунистички руководилац Владимир Бакарић, који је био Титова десна рука, сузбијао сваки покушај да се говори о покољу Срба у НДХ, о Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома и захваљујући њему Јасеновачки систем логора је сравњен са земљом после рата, сви објекти су уклоњени и сви трагови овог мучилишта су уништени. Сам логор у Јасеновцу је радио, односно служио за убијање Срба, још 6 месеци после ослобођења Београда. Овај логор никада није ослобођен ни освојен, већ су се Хрвати на крају рата без борбе повукли из логора.

Једном малом броју римокатоличких свештеника, криминалаца и ноторних убица је суђено после Другог светског рата. Радило се о оним свештеницима чији су злочини били исувише очигледни, па се преко њих није могло прећи. Неки од тих свештеника су водили дневнике у које су записивали све злочине над Србима које су починили, које су жене, девојке или девојчице силовали, места где су их силовали и места где су их потом убијали. Ови дневници су сачувани и доспели су у руке иследника. Неки римокатолички свештеници су слали писма која су ухваћена по свршетку рата, министрима у влади НДХ у којима су се хвалили својим злочиначким радом, надајући се да ће за то добити неко одликовање.

Геноцидна политика против Срба је тако настављена и после присилног пресељавања Срба из западних крајева на исток, у Војводину, са циљем да се Срби у Босни, Херцеговини, Банији, Лици итд., ослабе генетски и економски, односно да им се у западним крајевима смањи број. Ово планинско становништво је после пресељења у равничарске крајеве почело масовно да умире.

Све установе римокатоличке “цркве” у Херцеговини, као уосталом и у целој Хрватској, увек су била усташка семеништа из којих су излазиле убице Срба, Јевреја и Рома, где су се васпитавале силеџије, мучитељи, пљачкаши који су у НДХ починили неизбројне злочине. Такве су биле римокатоличке гиманзије у Сињу, Широком Бријегу, Травнику, Високом, па затим сјеменишта у Мостару, Макарској итд. Наравно, ту спада и Теолошки факултет Свеучилишта у Загребу, самостан у Широком Бријегу, са римокатоличком гимназијом и римокатоличком црквом били су центри из којих су фратри сејали смрт на све стране, како пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен. ФраТугомир Солдо из Широког Бријега био је члан Одбора за истребљење Срба, па је као такав у проповедима у својој цркви позивао римокатолике да без милости убијају Србе, а он је лично предводио групу која је извршила покољ преко 600 деце и жена, чији су лешеви бачени у јаму Шурманци.

Римокатоличка “црква” и Ватикан никада се нису оградили од злочиначког деловања херцеговачких бискупа и њихове отворене сарадње са хрватским кољачима, убицама, силеџијама, пљачкашима и мучитељима који су починили ужасне злочине против православних Срба, Јевреја и Рома, нико од њих није изгубио свој положај у римокатоличкој “цркви”. Истовремено бискупи, фрањевци, језуити и римокатолички активисти, никада нису порицали своје симпатије, сарадњу или припадност хрватским усташама. Мостарски бискуп др. Петар Чуле је на суђењу после Другог светског рата отворено изјавио да се увек сматрао припадником Независне државе Хрватске и да се слагао са политиком усташа.

ЛИТЕРАТУРА

Антонић З. – Документа о геноциду над Србима у Босни и Херцеговини. Академија наука и уметности Републике Српске, Бања Лука и Српско Сарајево, 2001.

Новак В. – Магнум Кримен, Накладни завод Хрватске, Загреб 1948.

Лукајић Л. – Фратри и усташе кољу. Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2005.

Опачић П., Скоко С., Ракић. Р., Ђурђић М. - Геноцид над Србима у ХХ веку, Графопублик, Београд, 1992.

Симић С. – Херцеговачки бискупи за време окупације Југославије, Култура, Београд 1990.

Стрњаковић Д. – Највећи злочини данашњице. Дечије новине Јединство, Горњи Милановац, 1991.

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 30 септембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 113 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.