header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Отац Дамаскин Светогорац: Духовно рађање
Отац Дамаскин Светогорац: Духовно рађање Штампај Е-пошта
субота, 21 септембар 2013

 У православном учењу иде се од телесног ка духовном, од телесних образа и символа ка духовној стварности, од јеванђелских прича ка јеванђелској Истини. И иде се од створеног ка рођеном; с тим што: створено није слично створитељу, а рођено је слично родитељу.

Свети Григорије Ниски тумачи почетак Библије и каже: "У почетку стварања намера Свете Тројице била је: Да начинимо човека по образу Нашем и по подобију; и да влада рибама морским, и птицама небеским, и зверима и стоком, и свом земљом и свима гмизавцима што гамижу по земљи" (1 Мојс. 1, 26). А наредни стих о стварању каже: "И створи Бог човека (по образу Својему), по образу Својему створи њега: мужа и жену створи њих" (1 Мојс. 1, 27). Дакле, као што пише, намера Свете Тројице била је: "да створимо човека по образу Божјем и по подобију"; а затим за стварање каже: "и створи Бог човека, по образу Својему створи њега". Дакле, намера Божија била је да створи човека по образу Своме и по подобију, а створен је само по образу Божијем. "А шта је са подобијем", - пита свети Григорије, и одговара: "Е па, подобије се рађа, а не ствара се". Јер подобије значи: сличност Богу; и то се у нама рађа, а не ствара се. Јер за рађање подобија Божијег, а то је сличност Богу, потребно је саизвољење и сарадња (садејство) створеног образа Божијег у нама, овог утиснутог лика, иконе Божије у нама, а то је наш разум и слободна воља, које имају сви људи као створења Божија; јер по светим Оцима, разум и слободна воља представљају створени образ, лик, икону Божију у човеку. Према томе, уз саизвољење и садејство нашег разума и слободне воље као образа Божијег рађа се подобије Божије у нама. Јер не може Бог да поништи образ Божији у нама да би се родило подобије Божије; не може Бог да поништи наш разум и слободну вољу да би нас родио по подобију да будемо слични Њему. Према томе, од створеног образа Божијег треба да се роди подобије Божије у човеку.

Дакле, потребна је наша добра воља и пристанак нашег разума, потребно је да човек својом вољом и својим разумом, својим благовољењем учествује у сопственом рађању. Према томе, најважније је код човека: воља, тј. благовољење које је дар Божији; и без добре воље не може човек духовно да се роди од својих родитеља. И не само то, него човек без воље је мртав духом, и за Бога је мртав, и ту ни Бог не помаже кад човек нема воље. А кад има благовољења, човек је жив духом посред смрти; жив је духом иако се налази на крсту, јер се духовно човек рађа на крсту. А где је крст, ту се рачуна да је крсна смрт, и бива: "крсном смрћу грешну смрт погази", као што се пева Господу на Васкрс.

Очигледан пример рађања имамо код деце и родитеља на земљи. Наиме, ако дете неће да слуша и да прихвата знање и врлине својих родитеља, онда они не могу никако да га роде духовно, да буде оно слично њима по духу. Дакле, не могу родитељи духовно да роде дете да буде подобно њима по духу ако оно само неће да слуша и да прихвата њихово знање и врлине. И тиме они губе своје дете, јер кога дете слуша, то му је заправо отац или мајка. Зато је Господ рекао лицемерним Јеврејима: "Зашто не разумете беседу моју? Јер не можете речи мојих да слушате. Ваш је отац ђаво; и похоте оца свога хоћете да чините: он је човекоубица од искона, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи. А мени не верујете, јер ја истину говорим" (Јн. 8, 43-44). Тако кроз послушање и подражавање бива духовно рађање и код нас деце хришћана према нашим Небеским Родитељима – Богу и Цркви. Истина на светом Крштењу ми сада добијамо благодат Светога Духа, али то је само залог спасења, као што говори свети Златоуст: "Ми смо уложили веру и добили смо залогу спасења, то јест залог благодати Светога Духа да нам неприметно помаже у побожном животу. Треба затим да приложимо подвиг и све врлине и дуготрпљење с радошћу испуњавајући заповести Христове, па да благодаћу Светога Духа доспемо у човека савршена, у меру узраста пуноће Христове" (Еф. 4, 13); то јест да доспемо у подобије Божије, да будемо слични Христу благодаћу Светога Духа. Целим својим животом човек говори и сведочи о своме родитељу, о своме господару и богу. Блудницима, ако се не покају искрено, њихов родитељ и господар и бог јесте – блудник; немилостивима, ако се не покају искрено, њихов родитељ и господар и бог јесте – немилостиван; прождрљивцима и пијаницама, ако се не покају искрено, њихов родитељ и господар и бог јесте – прождрљивац и пијаница.

Као што се наводи у Библији, у почетку је намера била Свете Тројице да створи човека по образу Својему и по подобију. Образ се на грчком каже: икона, а подобије значи: сличност Богу. Међутим, човек је створен само по икони Божијој, а по подобију треба да се роди. Човек створен по икони Божијој, он је као и све Богом створено, као мртва икона Божија; а човек рођен по подобију Божијем, он је сличан Богу, и он је жива Икона Божија. Први човек рођен по подобију Божијем је Богочовек Христос, и да ми нисмо знали тачно какво је подобије Божије док на земљу није дошао Спаситељ наш. Тада је Господ показао нама, и речима и делима, подобије Божије по коме треба да се рађамо. Као услове да би неко био ученик Христов и да би се рађао по подобију, Спаситељ је навео: одрицање од себе и ношење крста послушања; наиме, рекао је: "Ако хоће неко за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде" (Мт. 16, 24). Преподобни Амвросије Оптински тумачи овако: "Нека се одрекне себе, то јест својих хтења и схватања; и нека узме крст свој, то јест нека одлучи да трпи све невоље које се срећу на путу послушања (Христу и Цркви), и тако нека иде за Мном испуњавањем и других заповести јеванђелских".

Као што су при телесном рађању потребна два родитеља, отац и мајка, и као што је потребно да се они сједине да би рађали децу, тако и при духовном рађању потребна су два Родитеља, Бог и Црква, ови сједињени Родитељи.

Духовно рађање бива угледањем на некога, тј. подражавањем некога, и кога подражаваш – то ти је духовни отац или мајка. Много је лакше кад имаш живи пример за углед, него кад подражаваш некога по књигама. У Српској Цркви нема више Владике Николаја и Богомољаца, данас је духовно рађање теже него икада, јер раније је било живих примера за углед, а данас су свети Оци и Матере скривени, и зато морамо да подражавамо Свеце по књигама. Апостол Павле заповеда свима: "Молим вас: угледајте се на мене, као и ја на Христа" (1 Кор. 4, 16). Ако би било немогуће угледати се на Апостола Павла, тј. ако би било немогуће подражавати Апостола Павле, онда он не би то заповедао свим хришћанима. Све опште заповести Господа и Цркве могу сви хришћани да испуне ако хоће, ако имају јаку вољу, и нема општих заповести које не могу да испуне. Зато свети Златоуст кори хришћане који се правдају да не могу да испуне опште заповести Господње и да подражавају свете Апостоле:

 

Подражавање Апостола

Писмо светог Златоуста монаху Димитрију

На толику висину уздиже Павле своју чежњу ка Христу; а ми, којима је заповеђено да подражавамо њему (види 1 Кор. 11, 1), не подносимо добродушно ни овдашње тешкоће, него тугујемо и ропћемо, не мање од оних обузетих горушицом. Дуга је та болест, која је захватила душе наше, и од дуготрајности је постала наизлечива, да тако кажемо, па о савршеном здрављу ми не можемо чак ни помислити, него нам се чини да је стицање тог здравља нама немогуће. И када чујемо да неко указује на апостоле и говори о њиховим подвизима, ми тада уместо да заплачемо над собом зато што смо одступили од њих, ми не сматрамо ни за грех то (одступање), него држимо за себе да је немогуће нама узићи на ту висину. А ако неко пита за узрок (тј. зашто је то тако), тада износимо неразумно правдање, говорећи: "То је био Павле, то је био Петар, то Јован". Шта значи: то је био Павле, то је био Петар? Нису ли имали, кажи ми, и они исту природу као и ми? Нису ли истим путем, као и ми, доспели у живот? Нису ли се хранили истом храном? Нису ли дисали исти ваздух? Нису ли се служили истим стварима? Нису ли неки од њих и жене имали и децу, а други световне занате, други опет упадали у само гротло зла? Али, рећи ће неко, они су имали велику благодат Божију! Тако, ако би нам било заповеђено да мртве васкрсавамо, или слепима очи отварамо, или да чистимо губаве, или хроме исправљамо, или демоне изгонимо, или друге какве болести да лечимо – тада би умесно било такво наше правдање. Али ако се сада захтева строгост живота и показивање послушности (Закону Христову), онда како иде према томе правдање? Јер и ти си на крштењу добио благодат Божју и постао причасник Духа Светога, ако и не толико да би чинио чуда, ипак толико колико је потребно за правилан и честит живот; тако да та наша развраћеност долази једино од нашег немара (од наше лакомислености). А Христос у Дан (Суда) неће давати награде онима који су чинили чуда, него онима који су испуњавали заповести Његове. "Ходите", рећи ће, "благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света" (упор. Мт. 25, 34), не зато што сте чинили чуда, него зато што: "Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме, у тамници бејах, и дођосте ми" (Мт.  25, 34-36). Ни у Блаженствима (види Мт. 5, 3-12) нигде не помиње оне који чине чуда, него само оне који воде праведан живот.

 

И тако, мада се сада благодат смањила, ипак то ништа не може да штети нама, нити да послужи нашем оправдању када ми будемо давали одговор о делима (када будемо полагали рачун за учињено). И ми се тим блаженим (апостолима) не дивимо због чудеса, пошто су чудеса у потпуности зависила од силе Божије, него зато што су они показали ангелски живот; а тај живот, при помоћи свише, јесте дело и њихове личне усрдности. И то не говорим сада ја, него сам подражатељ Христов (Павле). Када је он у посланици ученицима оповргавао лажне апостоле и хтео да покаже разлику између чистог и нечистог служења, тада није указао на чудеса, него на своје подвиге, овако говорећи: "Јесу ли слуге Христове? као безуман говорим, ја сам још више: више сам се трудио, више сам боја поднео, више пута сам био у тамници, у смрти много пута (много пута сам долазио до страха смртнога); Од Јудеја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; Трипут сам био шибан, једном каменован, три пута сам имао бродолом, ноћ и дан провео сам у дубини морској; Много пута сам путовао, био сам у опасности од река, у опасности од хајдука, у опасности од родбине, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; У труду и подвигу, у многим бдењима, у глади и жеђи, у многом пошћењу, у зими и наготи. Осим спољних напасти мојих сваки дан, и брига за све Цркве: Ко ослаби, и ја да не ослабим? ко се саблазни, и ја да не горим?" (упор. 2 Кор 11, 23-29).

Зато се ја дивим апостолима; а без тога они, који су добили по домостроју Божијем власт чудотворства, не само да не би заслужили дивљење, него би чак били одбачени, како показује и Христос, када говори: "Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у Твоје име пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чуда многа творили? И тада ћу им ја казати (исповедити): никада вас нисам знао; идите од мене ви, који чините безакоње" (упор. Мт. 7, 22-23). Зато је Он и ученицима казао: "Не радујте се што вам се демони покоравају, него што су вам имена написана на небесима" (упор. Лк. 10, 20). Јер праведан живот ће и без чудеса добити венце и ништа тада неће изгубити; а безакони живот и са чудесима неће избећи казне.

И тако, то правдање које смо казали, (тј. да нисмо као апостоли), то је неумесно, и не само неумесно, него чак и опасно, и многима од јеретика даје повод за осуду. Ако су они (тј. апостоли) постали достојни дивљења, не по својој сопственој вољи, него једино по Христовој благодати, онда шта спречава и све нас да постанемо такви? Благодат, ако не би најпре захтевала нашу сарадњу (ако не би зависила од нас), онда би се одједном излила у душе свих људи – јер Бог не гледа на лица (није пристрасан), али пошто она захтева и нашу сарадњу (зависи од нас), онда једнима следује и пребива у њима, од других се удаљује, а у остале никако и не силази. А како је још пре него што је блажени Павле учинио било шта дивно, Бог, знајући од почетка његово расположење, већ је наменио њему благодат, познај из тога што Бог говори о њему: "Он је сасуд мој изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве" (Дап. 9, 15). Тако је Бог, који испитује срца наша засведочио, док у Павлу још није било благодати. Зато, љубљени, да не обмањујемо себе и говоримо, да нико не може бити као Павле. Што се тиче благодати и чудеса, другога Павла свакако већ неће бити, а што се тиче строгости живота, свако ко жели може бити такав; а ако нема таквих, то је једино зато што не желе.

Последњи пут ажурирано ( среда, 18 јун 2014 )
 
< Претходно

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
Строго забрањујемо преузимање материјала са „Борбе за веру“ у циљу њиховог публиковања у клиповима на „Јутјубу“ без нашег претходног одобрења.

(Детаљније овде:)

+ + +

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.