header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Абортус - жртвовање деце стандарду
Абортус - жртвовање деце стандарду Штампај Е-пошта
уторак, 30 децембар 2008

Јавна исповест Др. Стојана Адашевића

АБОРТУС - ЖРТВОВАЊЕ ДЕЦЕ СТАНДАРДУ

Побачај није само проблем појединца, већ и околине, друштвене заједнице, нације. Он постаје један од главних начина на који се један народ предаје самоуништењу, сматра наш саговорник. "Ја сам добар део свог живота био један од водећих абортера или утробних чедомораца у Београду. Могу да вам кажем да сам једно време чак био и први. Урадио сам више од 48.000 абортуса. Обавио сам их онда када нисам знао шта радим, када сам сматрао да је дете живо тек од оног момента кад се заплаче. Тако су нас учили", прича о својим искуствима гинеколог др Стојан Адашевић.

"Али, човек се развија и у свом животу мења схватања. Тако је било и са мном. Схватио сам то онда када сам имао прилике да посматрам на екрану бебу како цуцла свој палац у мамином стомаку. А дефинитивно сам престао да радим абортусе пре десетак година. Радио сам абортус својој даљој рођаки, не знајући да ће ми бити последњи... Десило се да ми је у току операције ручица пала на посуду с јодом, гледао сам ту руку како се трза, умире... Али, морао сам да радим даље, мислећи... само да не извучем ногу... Али, ох, извлачим ногу и онда говорим себи... пази да ти живац ишијадикус не падне на компресу са јодом! Полако пружам аборцанглу са том ногом, али како се хоће - саплете се нека бабица, из руку јој испадоше инструменти, све то пада на керамичке плочице. Бука. Ја се тргнем, отворим аутоматски аборцанглу... нога пада баш на јод. Сад се нога трза. Онда се мислим... па, добро, ајде сад да завршим абортус и... само да не извучем опет ногу, руку или не дај Боже срце!... Али, о ужас! Ја извлачим срце које се полагано грчи! Грчи се у све споријем ритму јер нема кисеоника. Оно умире, прави своје задње трзаје, а требало би да живи шездесет, седамдесет, деведесет година, да ради... Онда схватам да сам извршио убиство и то не убиство неког непознатог човека, него убиство некога који мени долази род... Тад сам схватио да сам извршио убиство, да је абортус убиство и решио сам да прекинем с тим. Више нећу да убијам."

Човек не настаје рађањем, него зачећем. Године 1981. амерички сенат затражио је мишљење осморице врхунских специјалиста о томе када почиње живот код ембриона. Њих седморица су пуном одговорношћу изјавили, да сагласно с науком (медицином и биологијом) живот почиње од момента зачећа.

ОКРЕТАЊЕ ХЕДОНИЗМУ

Истраживања показују да је крајем четврте недеље ембрион дуг два и по милиметра, али је ту већ створена тзв. неурална цев на чијој је једној страни основа за мозак, и већ је успостављен и крвоток. Крајем осме недеље трудноће, на пример, плод је дуг два сантиметра, његова основа мозга се јако повећала и формирала главу која расте релативно јаче од трупа и тада заузима готово половину читаве дужине ембрија. Очи се помичу на предњу страну и око њих почињу  се формирати веђе. Врат се све више уобличава. Избочина јетре још увек је без јасне границе према избочини срца. Прсти на рукама и ногама јасно су изражени. То је, дакле, већ један прави мали човечуљак.

Имамо ли право да убијемо човека да би једној групи људи или чак једном човеку олакшали живот, пита се и одмах одговара доктор Адашевић, да је абортус, утробно чедоморство, убиство нерођене деце једна врста жртвовања богу који зовемо стандард. Данас, констатује наш саговорник, људи гледају да се што лепше проведу, проживе, науживају, окренули су се хедонизму. Ради се о поремећеним вредностима и животним критеријумима, о моралу који је заправо двојни морал. Како каже доктор Адашевић, нешто је морално ако то мени одговара, а већ сутра та иста појава окарактерисаће се другачије. Истина је оно што мени тренутно одговара, морално је оно што мени одговара.

Питање абортуса, по мишљењу нашег саговорника, је и морално, и етичко, и медицинско, и правно... Говорећи о својим колегама, лекарима, доктор сматра да није проблем убедити неког ко није радио абортусе, али је проблем убедити оне који јесу, а поготово неког ко одлично живи и коме абортуси доносе пет, шест или десет пута већи стандард него лекару који не ради абортусе. Саучесници у убиству званом абортус су и фармацеутска индустрија која производи контрацептивне пилуле, онда фирме које то продају итд.

Побачај, дакле, није само проблем појединца, већ и околине, друштвене заједнице, нације. Он постаје и један од главних начина на који се један народ предаје самоуништавању, а код нас се већ деценијама говори о масовним побачајима, који су названи "белом кугом".

ВЕРА, ПРАВИ ПУТ

По мишљењу нашег саговорника, доктора Стојана Адашевића улога верског образовања је неопходна а окретање вери је прави пут за решавање не само абортуса него и бројних дилема савременог човека. На жалост, констатују, многи од нас заборавили су на наше православље, на нашу цркву окренувши се неким другим "вредностима". Уосталом и сам живот нас на то тера, подсећа доктор. Сида сваког појединца тера да размисли добро о сопственом понашању. А кад се прихвати вера биће много лакше свима.

Говорећи о значају верског образовања, доктор нам је препричао и догађај из ординације. Када му је дошла пацијенткиња а он јој, након прегледа, констатовао трудноћу и посаветовао је да би требало да роди, она је одговорила да сада нису добри услови за пуно деце, да је економска ситуација несигурна, једноставно да она и муж не желе више деце. Доктор је на то упутио на другог колегу, рекавши да он абортусе више не ради.

Наравно, пацијенткиња је обавила што је наумила и после извесног времена дошла код доктора Адашевића да му се похвали. Доктор је прегледао, констатовао да је прошла одлично а она је упитала: - Знате ли зашто? - Не. - Видите, пре него што сам дошла у болницу, возимо се муж и ја кроз град и прођемо покрај цркве, ја се сетим да нам је баба говорила да се ваља у цркву свратити. Уђем ја и видим неки ред, нешто се догађа, видим нешто се дешава, отварају они уста. Питам једну жену шта се то ради а она ми одговори да се људи причешћују. У! Сетим се опет бабе која је говорила да се ваља и причестити. Станем у ред и причестим се. После одем на абортус и видите..

"Питање абортуса је озбиљна ствар и зато се ја обраћам свима, па ко има уши нека чује, каже др Стојан Адашевић. Знамо да је абортус последица нечег што се раније одиграло, ми се не можемо борити само против абортуса као задњег чина, ми се морамо борити против узрока. За нас, овде, то је окретање цркви и њеним ставовима, окретање породици, а када то будемо прихватили уследиће и промена у животу." На крају интервјуа нашег саговорника питамо: "Имате ли грижу савести због абортуса које сте урадили?" "То је сувише интимно питање и овај пут ћу морати да вас оставим без одговора... То је питање за исповест, за саморазговор... Немојте се љутити."

Љубица

Било је то пре два месеца, у први сумрак једнога дана, када се ја враћах од суднице, код које дадох општинским служитељима овај наш лист - Хришћанин - да би га раздали својим преплатницима, - кад стадоше кола пред моју кућу и човек журно сиђе с кола и пође право к мени. Скиде капу, пољуби ме у руку и одмах отпоче: Попо, молим те да одмах пођеш са мном Митровој кући, и да његовој Љубици, која је много болесна, читаш молитву и причестиш је. На те његове речи, одмах одох цркви, узех св. Причешће и књиге, седох у кола, па кући Митровој. У кући где је болесница било је и људи и жена. Сви бејаху у бризи и невесели, а неки од фамилије и плакаху. Болесницу држаше њен муж и сестра. Болови је сатираху и она се ужасно мучаше и преврташе. Ни сести, ни лећи, ни ходати ни стајати не могаше.

Наредих да сви изађу, те да бих болесницу могао прво исповедити. Кад болесница чу те моје речи, она одмах дршћући одговори: Не попо, нека не излазе... Ја знам да је исповест тајна, али мене нешто страшно и у души и у савести мучи, и тера ме, да ја моје грехе јавно - свима и свакоме исповедим, те да се види, да ја без разлога овако и оволико не страдам; па стога молим те дозволи, да и они чују моју исповест.

Учиних по њеној жељи. А затим јој проговорих неколико речи, о важности и значају тајне исповести и покајања, као и о њеним дужностима као хришћанке при вршењу тих тајни. - Док јој говорих, она трзајући се од болова махаше главом. А кад заврших, она неколико тренутака силно и са напрезањем дисаше, као да прибира снагу и памет, те да би све своје грехе могла исповедити; па потом, овим својим болним и измученим погледом, погледа све присутне, а затим јој се поглед, пун и очајања и наде заустави на мени, па отпоче:

- Опрости, попо... Дошло је време, ја не могу даље... Ја морам све казати. -...Ућута мало па тек онда отпоче:

- Нема овде оних мојих наопаких саветница и лажних пријатељица, које ме учаху и саветоваху, како ћу децу - плод утробе моје и мога човека, упропашћивати. Нема овде оних црних и проклетих душа: Иконије и Степаније, које су и многе моје друге на ово зло наводиле, и многе - пре времена под црну земљу отпратиле, а њихову децу и родбину у црно завиле. Нема их сада када се ја овако ужасно мучим и патим. Нема их, јер бих ја за њих, и пред тобом и пред свима овима, била највеће страшило њихове покварене и ђаволске душе. Да, нема их и зато, што се боје и других својих жртава, које, ако већ не страдају овако као ја, оне опет са зебњом страхују за своју будућност, гледајући мене, овако како се мучим. Да попо, нема овде сада тих ужасних и грозних жена, које ни од каквог зла не презају, а којима се по несрећи придружују и неке жалосне мајке и свекрве, које своје кћери или снахе на ове и овакве паклене послове навраћају, због којих, наравно, постиже их праведна Божија казна: или се отрују и пре времена у гроб оду, или навуку на себе какву страшну болест, коју целога свога живота вуку, због чега их мужеви омрзну, јер не ваљају ни Богу ни људима.

Али и нашто ова моја тужба на њих. Бог ће им зато, уверена сам, добро платити. Тешко и претешко њима. Оне су криве, али и ја сам, јер бејах малоумна и лаковерна, те их послушах, па и себе, своју душу и овог мог човека са овом нашом милом дечицом упропастих. Сви они због мене страдају, муче се и пропадају. Попо, велика сам и тешка грешница, па стога се овако и мучим. Страшим се и изрећи, али напред се мора па како ми Бог да. По савету тих проклетница, а да би што више задржала младост и лепоту, и да се не би мучила и здравље своје упропашћивала, ја упропастих, убих, и отровах четворо деце у утроби мојој, која већ беху и оживела. Децу побацах и тамо у воћу иза куће закопах... Јао, Боже мој, опрости... Док се мој муж мучаше и трчаше за послом, радујући се у себи, да ћу га ја обрадовати чедом и мојим и његовим, те да зна зашта живи, трчи и ради и да у старе дане дочека одмену, дотле, ја, црна несретница, упропашћивах плод наше љубави на најбездушнији начин.

Јесте, попо, ја упропастих, убих и побацах три сина и једну кћер. И Бог ми не даде, да онда платим главом. Не, он ме натера да децу рађам, од којих као што знаш имам двоје живих. Али и ту сам кажњена јер су ми и ова деца непрестано болесна. Бог ме остави у животу те да дочекам ово што сам дочекала, и ако су многе моје друге већ, због оних наопаких послова, одавно већ иструлиле, остављајући децу - сирочад, да их мађија за грехе њихове мајке туче и пребија. Бог ме, као што видиш, попо, остави, да као страшило послужим за пример и опомену осталима, да не треба убијати децу своју нити престајати на оне ђаволске савете Степанија и Иконија, којих по несрећи нашој има у сваком селу.

Али није то само мој грех. Ја сам саблажњиво дејствовала и друге моје коне. Ја сам их упућивала оним проклетницама на савет и помоћ, да не рађају више деце. Ја сам виновница, и за многе несреће и невоље у овом крају.

То су попо моји греси и због њих патим и мучим и себе и своје. Бог ме је праведно казнио. До сада сам све ово тајила, али даље не могох. Сада све исповедих, и искрено се кајем, и молим Бога за опроштај. Да ли ће ми Бог опростити или не, то је Његово, а ти попо цени да ли сам за причешће или не. Молим Бога да ме смрћу ослободи ових мука, јер ми је овај црни и несрећни живот загорчан овим мојим гресима и патњама.

За овим мало заћута грцајући од плача; па по том исповест заврши: - Боже, молим Ти се, опрости грехе мени, великој грешници... А и тебе мој Митре молим, опрости ми; јер се и ти због мојих грехова мучиш и злопатиш са децом.

После тих покајничких речи и суза, које су биле мелем њеној ојађеној души, она се мало примири. Од присутних, жене су плакале, људи оборили главе и ћуте. Њена исповест учинила је већи утисак на присутне него и једна моја проповед по том питању. После овога ја јој очитах молитву и причестих је, а затим се опростих са свима њима и отидох, јер се већ била спустила ноћ. За овим су после звали и лекара, и он је констатовао, да ју је поред других болести ударио и шлог у десну руку и ногу.

Боловала је још месец дана. Било јој је мало боље, све до 15 дана, када једног вечера опет дође с колима њихов Живан, и замоли ме да опет идем и да јој читам молитву. Када сам отишао сада, имао сам пред собом далеко ужаснију слику и призор, Љубица се сва тресла, ударала и ногама и рукама, очима превртала, зубима шкргутала, из уста пену бацала и из себе избацивала страшне и ужасне гласове: час подражавала свињу, час окретала као коза, а час лаје као пас. Страшно ју је било и слушати и гледати. Муж и синовац су је држали док сам јој ја очитао молитву. После молитве мало се смири, па потом и дође к себи. Прве су јој речи биле: Попо, опрости ме и у цркви, и моли Бога, да ме смрћу ослободи ових мука.

Сви су плакали... А и мени није било никад теже вршити своју свештеничку дужност, него тада, гледајући и слушајући муке ове јадне жене, коју су црне и паклене душе, оне покварене жене и подводачице, упропастиле.

Тешко њима, јер су оне највећи помагачи ђавола и наши народни непријатељи, најцрњи непријатељи свога народа, коме је потребно што више и синова и кћери.

Идућег празника, по жељи оне јадне и мучне жене, ја је опростих у цркви.

Изнесох историју ове грешнице, ради опомене свима српским мајкама и женама. Нека им она буде наук, те да оне не греше у овом погледу. Нека добро запамте српске мајке и у селима и у варошима, да је Бог спор, али праведан и достижан; па ће и њима по заслузи платити, ако буду и оне грешиле у овом погледу, као и овој ојађеној мученици и грешници, коју муке још не остављају, и која - нити живи нити мре - и која - не ваља ни Богу ни људима. И Бог ће Свети знати докле ће се она још мучити и патити.

Велимир П. Савић, свештеник

Богатић Тројице 1911.

"ХРИШЋАНИН" бр. 15.

 

Даринка

У селу Претокама (до Кнића), жена Даринка, давила је у утоби децу, и сам Бог зна, каква је још зла чинила, те ју је Бок казнио као ретко кога. Када је умрла ископају јој гробницу, и на том месту ископају три змије. Зачуде се и народ их баци на 50 корака од раке. Спровод са свештеником на челу стигао је на гробље. Ту су се очитале последње молитве покојној Даринки. И после тога спустише сандук у гробницу. У то исто време дођу и оне змије и пре него што су ставили сандук уђу у сандук и стану на груду Даринке. Шта све нису чинили да их одвоје од мртвог тела и да их избаце напоље, али то нису могли да учине. Да их убију нису могли јер би израњавали и мртваца. Змије су остале у Даринкином сандуку. Најпосле њен муж Сретен, скочи у раку и закује поклопац на сандуку, те тако змије остану са мртвом Даринком. Сам њен муж казао је осталима, да је она то и заслужила. После три дана Сретен због неког посла није био код куће. Кад се вратио, зачудио се кад је видео све ствари по кући испретуране. Он дозове свештеника те је овај читао молитву али није било вајде. Даринка, прича Сретен, долази сваке ноћи кући, лупа и виче: Сретене како тамо још неће да је приме и како и сама земља не трпи је у себи због њених грехова.

Забележио Данило Миловановић

Преузето из Православне хришћанске заједнице, јун 1924. год.

 

Борка

Када би се неко неким послом нашао у Г. Буковици, и питао каква је била моја супруга Борка, свако би вам рекао да је она била просечна жена. Ако знамо да је умрла не исповеђена и не причешћена, па се она сада налази у загробном животу, у адској тамници, онда се са уздахом можемо рећи, - тешко нама где нам просек одлази. Пред њен одлазак из овог света је сам је саветовао да се исповеди и причести, јер сам знао да је то јако важно. Она је то одложила за другу прилику, коју није ни дочекала. На неколико дана пред смрт ми је рекла, - можда ми је ово вако што нисам рађала децу, и што сам ти бранила да идеш у Цркву

После њене сахране чуло се лупкање по кући. Када су у ман. Ћелијама отслужили 40 заупокојених литургија за њену душу, лупање је престало. Сањао сам је, како јој тело на гробу, а глава јој је у распадању на месту где треба да су ноге. Као да је ни земља неће да прими. У ман. су за њену душу отслужили још 40 заупокојених литургија.

После више од годину дана ја сам се замонашио. А после три месеца, крајем марта 1992. сањао сам супругу Борку, како је она дошла из вишњег света. Питао сам је:“ - Знаш ли ти Борка да сам ја отишао у манастир и да сам вас све уписао да се на свакодневним Литургијама клирици и народ за вас моле. Она је ћутала. Питао сам је и: - Како је тамо код вас? Одговорила је: - Код нас је мрак и имам само пола квадратног метра простора. Затим сам јој рекао: - Доћи ћу ја тамо, Борка код вас. Одговорила је: - Како ћеш ти доћи код нас кад је код нас мрак.“

Прекид трудноће више не обављају Миленије и Иконије, већ далеко стручнији - лекари, у нашим болницама. А Даринке, Љубице и Борке, чекају на ред да прекрше Божију заповест: Рађајте се и множите и напуните земљу, и с тиме себи обезбеде место у адској тамници, где црв не умире и где се огањ не гаси.

Монах Симон, ман. Лелић

 

Особа Н.Н.

У једном селу у ваљевском крају, живела је жена, која је за живота обавила велики број абортуса и имала и других грехова, које није исповедала и до саме смрти је живела неморалним животом. Када је умрла и кад су се спремали да је понесу на гробље, у непосредној близини њеног сандука се појавила змија, људи је нису хтели убити сматрајући да им је она својим присуством нешто хтела рећи о животу покојнице. Друга змија се појавила на капији дворишта. Змије до тада у дворишту нису виђане. Присутни народ је то протумачио као необично знамење које говори о лошем моралном владању покојнице. Када се чује песма анђела, праведник прелази из нижњих у вишње обитељи. А када не покајана особа умире, појављују се змије. Поготово што су комшије и без тог знамења знале каквим је животом живела њихова суседка.

Магија - врачање - демонска превара

Одступање од Бога и служење сатани

У данашње време моралне, друштвене и вредносне клонулости, у нашем хришћанском народу нагло се шири једно велико зло - магија или врачање. Лажни пророци и пророчице, видовњаци, астролози и спиритисти - призивачи "духова", или боље рећи демона, су масовна појава...

Лукави демон увек игра на карту преваре. Магију деле на црну и белу па је, тобож, та бела безазлена. Некадашњи врачари, маги, вешци и чаробњаци данас су променили име - постали су "медијуми" (посредници). Форма је промењена, али је суштина остала иста. У питању је исти дух зли, „дух погађачки", који је св. апостол Павле изгонио из људи. У Делима светих апостола описује се следећи догађај:

"Догоди се кад иђасмо на молитву, да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам јављају пут спасења.

Овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час". (Д.ап 16:16-18)

Магија, дакле, није нова појава у животу човечанства. Њу је још св. пророк Мојсије у своме закону строго забрањивао. "Не обраћајте се к врачарима и гатарима, нити их питајте, да се не скврните о њих. Ја сам Господ - Бог ваш" - говори Господ (3. Мојс 19: 31).

Одувек је било таквих који су - трагајући за оним што се скрива иза појавног, материјалног и видљивог - бавили се магијом (врачањем) и тако пристајали на сарадњу са злим силама. Врачање је, отуд, самовољно настојање да се рашире предели знања о загробном свету, које знање Божији Промисао није без намере скрио од нас. То је лоповско настојање да се отворе врата вечности лажним кључевима.

Сваки онај, хришћанин дакле, који је на крштењуприступивши у заједницу Цркве - дао обећање да ће бити веран својој Цркви и Божанском Откривењу, пристајањем да, било он сам врача, било да му други врача, чини смртни грех! Такви тиме изражавају своје непоуздање у Божанско Откривење дато људима, у Промисао, тј. Божији план о нама. Они свесно крше прву од десет Божијих заповести Закона Божијег - која забрањује служење боговима: "Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене",  говори Господ (2. Мојс 20:2-3).

У Светом писму и Светом предању откривено нам је све оно што је неопходно за добро човека, за његово спасење. До правог сазнања о тајанственом, божанском свету, могуће је доћи, али никако и никада магијом, него увек и једино богопознањем. Свети

Оци - они међу највећима - као што су св. Григорије Палама и св. Максим Исповедник - дали су нам најпотпуније разјашњење богопознања, а то значи и главног циља човековог живота на земљи. Познање Бога је могуће и неопходно, али се до њега не може доћи сарадњом са ђаволом, него сопственим усавршавањем у врлинама и уз Божију помоћ. (...)

Света литургија је наше молитвено гледање у невидљиви свет, и живљење са Христом. На Светој литургији ми се - кроз Свето причешће, у тајни Хлеба и Вина - реално сусрећемо са Христом. То је једини прави пут до богопознања, и једини пут ка правој и здравој духовности. Све остало је демонска превара.

Спиритисти - призивачи духова, врачари и звездочаци, узимају на себе задатак да проричу будућност човечанства. Обећавају да ће просветити човечанство "новим откривењем" и створити сјајну епоху за развитак науке, да ће створити "ново доба". Но, из магије - религије "новог доба" - избија на површину груби материјализам. Њени циљеви су разарајући и овоземаљски. На спиритистичким - врачарским сеансама, духови које они призивају нису никада душе умрлих, него увек демони. Свети Оци - црквени предводници и учитељи - говоре да никаква моћ ђаволска и никакво заклињање не може дозвати душе умрлих. По речима св. Јована Златоустог "није могуће овде лутати души која се већ оделила од тела. Бог је душама умрлих запречио врата вечности, и ни једној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио могућношћу да шкоди и вара људе". Сам Божији Промисао (старање Божије о људима) је тако уредио. (...) Сама могућност одржавања везе са умрлима нарушила би нормалан ток живота па земљи, јер би нас приморавала да у сваком важнијем тренутку очекујемо саопштења из другог света. Стална призивања би још узнемиравала душе умрлих људским сујетама и страстима, и жалосна би била њихова загробна судбина, а то праведни и милосрдни Бог не би дозволио. Бог, над душом после смрти, само једном изриче Свој суд. (...)

Многи људи се врло често обраћају разним врачарима, видовњацима, астролозима и тзв. исцелитељима, да би им они "помогли" у невољама. Као разлози за то често се наводе: велика породична туга, или нека невоља, материјална беда услед незапослености, несналажење у сложеним друштвеним ситуацијама, када људи не могу да схвате где је истина. (...) Разлог је врло често и формалан однос према вери, кривоверје, маловерје, или недовољно познавање Цркве као установе Христове - као заједнице Бога и човека, па се дешава да се многи, када доживе неке непријатности у својој Цркви, саблазне и онда лако постају плен магије. (...)

А постоје и такви екстрасеанси - црни и бели маги (врачари), који шаљу људе у православне цркве да им се читају молитве, па ако ли нису крштени налажу им чак и да се крсте! (...) Разлог за то није никада брига за спасење људи (упоредити Д. ап. 16:17) него је то "параван" иза кога се крију тзв. "добри православци са натприродним моћима"! (...)

Апостоли су увек проповедали против магије. Тако су у Ефесу, после проповеди св. апостола Павла људи спаљивали своје магијске књиге, одрицали се сатане и прилазили Христу (в. Д. ап 19:19). Неспојива је вера Христова и магија. Св. Јован Златоусти говори да они који се лече враџбинама "сами себе лишавају Божије помоћи, занемарујући је и стављајући себе изван Промисла Божијег, јер ђаво како сам хоће управља и располаже делима њиховим".

У збирци црквених правила - а према Првом правилу Васељенског сабора Трулског - онај "који одлази врачарима, или се бави враџбинама или звездочарством, шест година да се одвоји од Причешћа". Ако ли се такав за то време не покаје већ остане у томе упоран, Црква прописује да се он сасвим одвоји од Цркве.

Св. апостол Јован Богослов саветује:

"Не верујте свакоме духу него испитујте духове јесу ли од Бога: јер многи лажни пророци су изишли у свет" (1 Јн 4:1, в. и Мт 24:4,24). Хришћани који истински живе у спасоносном броду - Цркви, преко њених богослужења, Светих тајни и обреда, добиће Божију благодат за разликовање духова. Тако облагодаћена чула, и још кроз еванђелски подвиг извежбана у молитви и љубави, моћи ће са сигурношћу да одреде да ли је неки дух од Бога или није. Неизвежбана и необлагодаћена чула лако заведу и саблазне лажни пророци. ...

У Светом писму читамо: "Ако вам неко проповеда еванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!" тј. нека је проклет (Гал 1:9). Откривење Божије је једно, другога не може бити. Својом јасном светлошћу оно показује прави пут ка добру и спасењу људи, па не постоји потреба за обраћањем мрачним гатарима и сумњивим саопштењима из тајанственог света.

 

Сестринство манастира Липовац

Благовесник - Деспот Стефан бр.8

О ПОНАШАЊУ ЖЕНА У ХРАМУ БОЖИЈЕМ

У Српској православној цркви сасвим је замрзло Свето Предање о понашању жена у храму. Српске жене, Хришћанке, не знају да је грех и молити се Богу непокривене главе, а камоли долазити у храм Божији и још се причешћивати тако

Међутим, то жене целог света знају. Ко је имао прилике да иде у Русију и њихове цркве, могао је у то да се увери. И на свим фотографијама руских часописа, може се видети мноштво жена покривених глава, како стоје на црквеним зборовима или на богослужењима. Такође и деца, девојчицеповезане су марамама, када су у храму Божијем. И жене других вероисповести покривају обавезно своје главе при уласку у храм! Оно што не знају наши Хришћани и Хришћанке, па ни богословизнају жене протестантске вероисповести!

Свети апостол Павле заповеда женама да покривају главе кад се моле Богу: "И свака жена која се гологлава моли Богу, срамоти главу своју" (1 Кор 11, 5).

У Житијима светих људи и жена о томе је доста речено и то веома јасно! Деветог новембра празнујемо преподобну Матрону Цариградску, која је одбегла од свог мужа и скрила се у један мушки манастир, прерушивши се у мушко одело. После дужег времена Бог је открио игуману тога манастира да је Матрона жена. Игуман ју је позвао, и веома љут питао је: "Какав је узрок, жено, твоме доласку у мушки манастир и како си смела тако дуго живети с монасима; или си можда хтела неко бешчашће да нанесеш манастиру?" Блажена Матрона се уплашила од оваквог изненадног изобличења и казала да није дошла на грех, него да се спасе од свог мужа, од кога је, ради Бога, одбегла. Затим је игуман упитао: "Како си се осмелила ти, пошто си жена, приступити гологлава Божанским тајнама Светог Причешћа?" Она је одговорила да се никада гологлава није причешћивала, него да се увек правила болесна приликом Причешћа и пешкиром покривала главу. Из овога се јасно види да је велики грех женама да се гологлаве Богу моле, ма на којем месту биле, а још већи грех да се тако причешћују.

Двадесет четвртог октобра Света Црква празнује светог мученика Арету, у чијем је житију описано мучење Хришћана у земљи Омиритској (јужна Арабија), од стране јеврејској цара Дунаана. У хришћанском граду Неграну, међу многим мученицима, налазила се и једна лепа удовица и мудра Хришћанка, са своје две кћери. Цар јој је пред својим великашима дуго ласкао и позивао је у свој двор, заједно са кћерима, предлажући јој да се одрекне Господа Исуса Христа, Кога је он, бедник, омаловажавао што је више могао, мислећи да на тај начин превари мудру и веома побожну жену. Када је цар престао са сатанским брбљањем, добио је тако мудар одговор и укор, какав никада ни од кога није добио. Изненађен и веома увређен таквим одговором, цар је наредио да се тој Хришћанки и њеним кћерима поскидају мараме са главе и да се расплетених коса воде по граду да их народ гледа, јер је то представљало за женски свет највећу срамоту и понижење. (На жалост, оно што су и Римљани знали и чега су се стиделито данас не знају нити се стиде наше православне Хришћанке!) Народ их је сажаљевао, но оне су се поносиле тим срамоћењем Христа ради, и одговарале присутнима да им је та поруга дража од свадбеног весеља. На крају су мученички страдале са осталим суграђанима.

У животопису преподобног Јакова Нисибијског (13. јануар) описао је такође, безумље и грех младих девојака, које су, перући рубље на неком потоку, стајале са голим ногама и откривеним главама и гледале светог Јакова, који је пролазио поред њих, као у неког туђинцане стидећи се ни мало Божијег човека. То је светог Јакова увредило и он је казнио њихово недолично понашање тиме што је наредио да поток пресуши, а њихове девојачке косе да постану беле као оседелим старицама. Шта би рекао свети Јаков данашњим женама и девојкама, које не само непокривених глава, него и обнажених ногу, са великим деколтеима, а и невенчане (црквено) долазе у храм, па чак и на Свето Причешће, чиме стварају велики грех, и себи и онима који им то дозвољавају!?

Велики грех за жене је када накарминисане дођу у храм и целивају иконе, крст или неку другу светињу, остављајући на њима траг кармина, тиме их обешчашћујући. Још страшније је када такве жене приступе Светом Причешћу. Свештеници треба да их упозоре да пажљиво обришу кармин, пре Причешћа.

(На улазним вратима суда у Сремској Митровици пише да странке треба да долазе у суд пристојно обучене. И на многим другим местима тражи се пристојно облачење. Па зар је црква онда најгоре место на свету, када се у њу може улазити, као да се иде на плажу или на неки бал.)

У свети Божији храм, и жене и мушкарци треба да улазе пристојно обучени, како не би саблажњавали друге вернике и изазивали у њима грешне помисли. А у самом храму, за време богослужења сви треба побожно да стоје и ћуте, молећи се, а тек после (или пре) службе да целивају иконе, пале свеће, па ако треба и неку реч проговоре са другима. Не треба ми Бога да се бојимо као неког окрутног диктатора и пред Њим да дрхтимо, али исто тако, ружно је и грешно сматрати Га последњим од свих нас, кроз недолично облачење и понашање у светом храму Његовом. Не моли Он нас за помоћ, него ми Њега. Стога и свештеници треба да на достојанствен и уљудан начин упознају народ о реду и понашању у цркви, јер ће и једни и други дати одговор за немаран рад у Винограду Господњем.

А када се крстимо, крстимо се лагано и побожно. Дижемо десну руку, и са три састављена прста, додирујемо чело (посвећујући свој ум Богу) и говоримо "У ИМЕ ОЦА", потом спуштамо руку до испод груди, додирујући тело (посвећујемо Богу своје срце ) говорећи "И СИНА", затим подижемо руку и додирујемо прво десно па лево раме (посвећујући Богу своју снагу) и говоримо И СВЕТОГА ДУХА". Потом прекрстимо руке на грудима и говоримо "АМИН" (што значи: нека тако буде). Многи верници, а посебно жене, стављају на себе знак "антихриста" тако што додирују чело, па стомак, а затим место рамена, додирују врхове својих грудишто је изврнути крст, а он је символ "антихриста". Стога осењујте рамена, а не груди, како не би навлачили гнев Божији на себе.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 30 децембар 2008 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.